Oliver Mandić '87: Uglavnom sam oduševljen Marininim tekstovima, ali mi je neke pesme upropastila

April 1987: Kompilacijom "Sve najbolje", Oliver Mandić zaokružuje prvih deset godina svog rada i još jednom dokazuje da je, bez obzira na sve što je u tom periodu radio, prvo i pre svega autor odličnih pesama. 

Preporučavati kompilacije je još teže nego redovna izdanja. 

Uostalom, bar su tranzistori široko rasprostranjena roba, a naslov ploče bi komotno mogao biti i "Sve najpoznatije". Ovo je potraga za razlozima.

Sticajem okolnosti, već sam godinama svedok kako bledi jedna poruka, ispisana hemijskom olovkom u liftu zgrade u kojoj je Oliver Mandić nekad stanovao.

Poruka je ispisana na drvetu i još se može čitati praktično samo pipanjem, a glasi:

"Olivere, stidim se i teško mi je da priznam, ali mi se čini da te volim". 


Napisala je užurbana ženska ruka.

Na zidu, uz sama ulazna vrata već nadaleko poznatog potkrovlja u kojem Oliver danas stanuje, vrišti natpis našaran belim sprejom:

"Mandiću pederu".

Čovek kome su ove poruke upućene, nije potrošio ni sekund svog života na razmišljanje koja je od ove dve zabeleške hitnija.

Savršeno mu je jasno da su obe podjednako važne.

I vrlo je zadovoljan zbog toga.

- Sa tri objavljena albuma za deset godina kontinuiranog rada, neprikosnoveno nosiš titulu najvećeg lenjivca prve jugoslovenske muzičke lige. Zašto?

- Od momenta kada mi je 78. godine izašao prvi singl "Ljuljaj me nežno", postao sam vlasnik jugoslovenskog hita i čovek kome je natovarena presija da ono sledeće što uradi ne sme da bude gore od toga, a pri tom još i ne bi bilo loše da bude u tom maniru.

Isto se ponovilo i sa "Sutra imam prazan stan", koja je bila na drugom singlu, pa je album "Probaj me" čekao dve godine.

Tu presiju nikada nisam mogao da izdržim, svaku ploču sam doživljavao kao stres, jer sam oduvek imao jasnu sliku o standardima koje sam svojim radom postavio i ispred kojih nisam želeo da idem.

- Za razliku od ogromne većine jugoslovenskih muzičara, potrošio si ogroman period svog života na bavljenje klasičnom muzikom. Šta te je uopšte povuklo na ovu stranu?

- Ja sam '69. godine napustio srednju muzičku školu "Stanković", posle nekih petnaest godina sviranja klasike. Bio sam već viđen kao jedan od boljih domaćih pijanista i dugo nisam imao ništa protiv toga.

Onda sam u jednom trenutku shvatio da sam deceniju i po proveo svirajući nešto što je neko drugi napisao i što, istovremeno kad i ja, svira trista hiljada ljudi u celom svetu. 

U to vreme je napustiti školu bio izuzetno riskantan korak, ali ja sam u glavi imao samo ideju da želim da pravim svoju muziku, pa makar ona bila i najgora na svetu.

Posle gomile pokušaja da sarađujem sa raznim ljudima, shvatio sam da sam toliko individualan i da imam toliko specifičnu viziju onoga sto želim da radim, da jedino sam mogu da se snalazim sa ovim što nosim u sebi.


Folklorizacija rock muzike



- Dosta se gubi iz vida, odnosno, vrlo malo ljudi uopšte ima u vidu činjenicu da spadaš u sam vrh domaćih klavijaturista. Da li je to deo nekog plana ili... ?

- To se nigde ne zna samo zato što to maltene nigde nisam pokazao, ja sam tip čoveka koji ide iz krajnosti u krajnost. Kada sam se prihvatio stvaranja muzike, svesno sam zapostavio taj instrument jer nisam želeo da sviram uz put i da bih pokazao da i to znam, kao što su neki ljudi radili ili i dan danas rade. 

Mene je zanimalo da pišem ove komunikativne pesme kako treba, a kada budem želeo da pokažem da znam i da sviram, snimiću ploču sa instrumentalnom muzikom, pa ko hoće da čuje da li znam da sviram, imaće svoju šansu.

Sasvim sam, inače, zadovoljan što nisam pristao na taj kompromis jer imam utisak da su od toga najviše profitirale pesme, kojima sam se bavio mnogo mirnije nego što bih drugačije mogao.

- Koliko si pristao na tekstualno-muzičke kompromise?

- Ako misliš na "Pitaju me, pitaju" i "Pomagajte drugovi", pošto su to pesme koje najviše iskaču iz celine, tu stvar stoji ovako: Sa ta dva teksta, Marina Tucaković je pomerila moje pesme u ravan koja nije bila bliska starijim ljubiteljima mojih pesama, jer nisu bili navikli da čuju kako pevam stihove koji podsećaju na narodnjake, pa makar oni bili i dobri.

Opet, ja sam sa te dve pesme hteo čisto muzički, da se na neki način odužim Ravi Šankaru i nekim dragim ljudima sličnih opredeljenja koji se meni privatno vrlo dopadaju. 

Poklopilo se, na žalost, da su tekstovi bili komercijalni i da se sve to događalo u momentu kada su drugi počeli ozbiljnije da rade na folklorizaciji rock muzike, pa sam i ja, protiv svoje volje bio uvučen u to. 

Ali ja sam samo koraknuo i zaustavio se na tome. 

Ovi drugi su se zaglibili i još idu dalje.

U komponovanju nikakve kompromise nisam pravio, a što se ostalih tekstova tiče, ni tu nije sve tako jednostavno kao što možda izgleda. 

Pre svega, nikada nisam bio u situaciji da pišem muziku na tekstove, ili da imam trideset-četrdeset tekstova od kojih ću da odaberem šta mi se sviđa, pa da od toga pravim album. 

Od početka sam bio vezan za Marinu i to tako što joj dajem demo-snimke, praktično gotovih numera na koje ona piše reči. 

Gomilom stvari koje mi je napisala sam oduševljen, ali isto tako mislim da su "Fato", "Majmune, idiote", "Kurosava" dobre kompozicije koje su unazadili tekstovi i njih mi je žao, tako da nije nemoguće da napravim jedan kompromis (obostrani smeh - op. V.S.) i snimim te pesme ponovo, sa istom muzikom i novim rečima.




- Za očekivati je da će i ovaj novi album biti shvaćen kao kompromisna varijanta. Već ima priča u stilu: Mandić ima sigurno fotelju u PGP-u, pa sad objavljuje stare pesme da uzme još para. Da li je ova ploča kraj tvoje karijere?

- Ja se tek sad osećam opušten i zadovoljan. Nalazim se na početku, i to od nule. Valjda sam stariji i zreliji pa počinjem drugačije da gledam na neke stvari, ovu ploču doživljavam kao definitivni završetak jednog opusa i otvaranje mogućnosti za početak sledećeg.

Još uvek nemam nikakvu ideju u kom ću pravcu ići, čak ni otprilike, ali znam da želim da to bude ono što će mi omogućiti da se osećam najbolje sam sa sobom i sa tim što radim.

- Uključuje li to i te famozne žive nastupe koji su valjda najočekivanija i najodlaganija stvar u domaćem rocku?

- Već godinama idem na koncerte i gledam kako to ljudima prija, a kao muzičar znam da većeg zadovoljstva od bivanja na stejdžu i nema.

Ali problemi zbog kojih to ne radim i dalje stoje.

Kako otprilike zamišljam svoj koncert videlo se u "Sava Centru" na promovisanju albuma "Dođe mi da vrisnem tvoje ime" na kraju pretprošlog MESAM-a.

Jedino što bi na koncertu na bini bilo nekih četrnaest ljudi i što bi stvarno sve išlo uživo.

I bez obzira na činjenicu da znam koliko je teško okupiti oko jedne stvari koja je toliko ozbiljna i mukotrpna, kvalitetne muzičare koji već imaju uhleblje na drugim stranama, seo sam sa svojim menadžerima i krenuo da računam.

Izračunali smo da bismo posle turneje po trideset najvećih jugoslovenskih gradova bili u minusu više od dve milijarde i to pod pretpostavkom da prodamo karte do poslednjeg komada. 

Čak smo i sponzore tražili, ali i oni hoće da ulažu u ono što im može vratiti pare sa kamatom. 

Niko neće da bude sponzor jednog minusa.



U Americi  mi i nije nešto naročito prijalo



- Najavljivao si pre nekih godinu dana i mogućnost da pokušaš nešto u inostranstvu. Čak je i Džo Rufalo, čovek koji radi s Princom nekoliko puta dolazio u Beograd. Kako se to odvija(lo)?

- Ideja mi je, zapravo, bila da pokušam nešto kao autor u svetu, jer mi mnogi ljudi godinama pune glavu kako bi ova moja pesma bila dobra, ne znam, za Roda Stjuarta, ova za Tinu Tarner i tako redom.

Zbog toga je i došlo do kontakata sa Džo Rufalom, Prinčevim menadžerom.

On je tri ili četiri puta bio u Beogradu i razgovarali smo o tome, ali on je bio fasciniran bojom mog glasa i ideja mu je bila da odem u Ameriku i tamo pokušam da napravim karijeru kao izvođač. 

E sad, to je značilo da prvo treba godinu dana da učim engleski, godinu dana da snimam, pa da izdam ploču i da čekam da se desi nešto što se možda i neće desiti. 

Još kad sam shvatio da je jednom geniju kakav je Princ trebalo osam godina da se dokopa svetske slave, ambicije su počele drastično da mi opadaju. 

Po tom planu bih za nekih deset godina mogao da eventualno stignem do onoga što sam ovde odavno postigao.

Osim toga, ja sam nekoliko puta bio u Americi i nije mi nešto naročito prijalo. Uglavnom sam jedva čekao da se vratim, tako da mi nijedna varijanta koja je uključivala odlazak odavde nije ni u jednom trenutku bila previše bliska.

Nisam odustao od ideje da nešto pokušam, ali ceo zapadni biznis je nemilosrdan i to najizrazitije prema ljudima koji dolaze sa strane, pošto tamo i bez došljaka postoje gomile ljudi koji su talentovani, a koji moraju da kopaju i rukama i nogama da bi se dokopali ne uspeha, nego šanse da uspeju. 

Nije to sve baš kao na filmu.

- Kao najjača uporišna tačka tvog stvaralaštva i dalje ostaju balade, odnosno pesme laganijeg tempa. To mi izgleda pomalo čudno u odnosu na tvoju prirodu i način života koji su prilično supersoničnog karaktera. Da li deliš sebe na Olivera Mandića poslovnog čoveka i Olivera Mandića stvaraoca?

- Totalno sam podeljen. Kao da su tri ličnosti u meni: jedna ža biznis, druga za muziku i treća za manipulaciju medija. To sam počeo da provaljujem tek u poslednje vreme. Ustanovio sam da nemam svest o tome kako mi pesme nastaju.

Kad krenem da radim... u stvari, to se ne može nazvati radom, to je hvatanje nekih ličnih stanja, osećanja... samo sednem za klavir i pesme izlaze.

Nikada nemam osmišljenu ideju u smislu da želim da iskopiram neki trend ili čak da upotrebim određeni ritam. Ne dešava mi se ni da pravim pesme na parče: prvi deo do refrena danas, pa refren prekosutra i onda B deo za mesec dana.

Eto, sad sam kupio "Stainway" klavir i za dva dana sam napravio šest pesama iz samog oduševljenja kako zvuči taj klavir o kome sam maštao celog života.

Svesno, u domenu rada na melodiji, pravim jedino aranžman, kad je stvar već potpuno gotova.

A kad radim biznis, to je samo to, hladna glava, nema arta niti bilo čega drugog.

Meni zato menadžer i može da bude samo onaj ko hoće da prihvati moje ideje i da podrži ono što volim i do čega mi je stalo.

I zato ni u jednoj varijanti ne funkcioniše ni mogućnost da me neko izradi. Imam vrlo jasne stavove i želje šta hoću, šta neću, šta volim, šta ne volim...

Mnoge moje kolege su imale slabe trenutke u životu kad su popuštali i radili protiv sebe. Menadžeri i agencije su to samo podržavali. 

I na kraju menadžer ispadne kriv. Nije to baš tako.

Sam sebe dižeš i sam sebe spuštaš. Ne mogu drugi ni da te naprave, ni da te sruše.





Saradnja sa Tifom



- Jedna od novijih epizoda tvoje karijere je kratkotrajno druženje sa Tifom. To je, koliko sam shvatio, trebalo da bude početak nekakve saradnje?

- Jeste. Tifu mnogo volim, prirastao mi je za srce, jer volim budalaše koji su u stanju da ne misle na sutra i da povodeći se za nagonima unište sve pozicije koje su do tog trenutka sticali. 




Smatram i da on može da otpeva svaku moju pesmu bolje od mene, jer ja imam specifičnu boju glasa, ali da bih mogao da pevam onako kako kao muzičar znam da bi trebalo, morao bih da imam duplo veći organ nego sto imam sada.

Međutim, kad smo počeli da radimo, u jednom trenutku mi je rekao da on neće da bude Oliver Mandić. 

Kad sam ga pitao da li bi to što bi pevao pesme Đorđa Novkovića ili Kornelija Kovača značilo da je postao Đorđe Novković ili Kornelije, on je izašao i više se nikad nije javio. 

Krivo mi je, jer imam neke pesme koje bi njemu fantastično legle i znam da bih bio vrlo srećan s njim kao autor. 

Ali dobro, doći će i njemu iz dupeta u glavu, treba samo vremena da to doputuje.

- Koliko se slažeš sa teorijom da je danas, da bi se od bilo koga napravila rock zvezda, neophodno imati samo jednu staru milijardu i ništa više?

- Mogu ljudi to da misle koliko hoće, ali to je bez prave pesme apsolutno nemoguće.

Imam tu nesreću da radeći u produkciji ploča svima izlazim u susret, u okviru određenih kriterijuma, svima objavljujem ploče, a za devet meseci koliko to radim nijedan od mojih izvođača nije imao hit, dakle nije postao zvezda.

- Pretpostavljam da se radi o pristupu koji je posledica tvoje želje da drugi dođu do nečeg opipljivog, mislim pre svega na ploču, brže nego što si ti svojevremeno to uspeo?

- Da. Meni je trebalo punih petnaest godina da postanem Oliver Mandić i strašno sam se obradovao kada mi je moj sadašnji direktor Stanko Terzić pružio šansu.

Stvarno je trebalo debelo stisnuti petlju, pa zaposliti Mandića, ludaka sa hiljadu i pedeset skandala u biografiji, bez obzira na sve njegove kvalitete. 

Kad sam se već našao u toj poziciji, želeo sam da pomognem mlađima da za što kraće vreme naprave to što žele.

Međutim, imam sa druge strane tu nesreću da sam izdao dvanaest LP ploča koje su zajedno prodate u petnaest hiljada primeraka i trideset singlova koji su zajedno prodati u tri hiljade primeraka.

A to je opet ista stvar, niko od njih nije napravio pesmu koju je publika prihvatila.

Ali nema veze. Guraću dalje, pa će se neko pojaviti.


Znam, i ti si najbolji!



Osnovni problem se svim tim ljudima koji mi dolaze u kancelariju je što niko od njih nema jedan normalan vaspitni razvoj za sobom.

Među njima nema nikoga ko je u muziku ušao prirodno, ko to radi godinama, kome je muzika jedino zanimanje i jedino čime želi da se bavi u životu. 

Od sto ljudi, devedeset i devet ih nije ni prošlo pored muzičke škole i svi imaju drago zanimanje.

Gde to ima, sem kod nas: u jednom bendu, ime nije važno, jedan studira mašinstvo, drugi ide u gimnaziju, treći je na vajarstvu, četvrti je svirao u pet-šest grupa koje su propale pa mu je to jedino ostalo, peti završio jezike.

Oni su bend i hoće sve da sruše, ja ih slušam, objavim im ploču i šta?

Niko je ni ne pusti na radiju.

A ja nikome ne mogu da objasnim da ne može da se ruši uz put, to mora da bude životno opredeljenje.

Ljudi koji su godinama u poslu, znaju da nema zezanja i ozbiljno rade na sebi.

Džeger, dva meseca godišnje, svakog dana pretrči po petnaest do dvadeset kilometara.

A kad bi ja svima onima kojima sam objavio ploču rekao da trče od PGP-a do Kalemegdana (nešto više od kilometra - op. V.S.) pa da posle biraju koju hoće nagradu, ne da ne bi morao da se sekiram da će da me oderu, nego bi’ mirne duše mog'o da udarim ključ u bravu, pošto bi i najizdržljiviji odustali kod Konja (dvesta metara - op. V.S.) i teško da bi umeli da se vrate.

E, isti ti ljudi daju sebi za pravo da imaju potcenjivački odnos prema svima.

Već su me naučili, ugradili su mi uslovni refleks da, kako mi neko od njih uđe u kancelariju vičem:

- Znam, i ti si najbolji!

- S obzirom m tvoje specifične pozicije kod novinara, kakve reakcije na album očekuješ ovog puta?

- Od kad sa bavim muzikom, najviše ploča su po pravilu prodavali oni koje je kritika najviše pljuvala, tako da u tome i ja vidim svoju jedinu šansu.

Zaista usrdno molim sve kritičare da budu što gori prema meni u svojim tekstovima jer nikako nije red da i ja ne prodam puno ploča.

- Ti si valjda jedini estradni radnik u Jugoslaviji koji voli sve što se o njemu piše.

- Moguće, ali ipak mnogo više volim kada pišu o skandalima i to ružno, kad me napadaju, pošto se ti tekstovi množe geometrijskom progresijom, a i opširniji su.

Za ovih deset godina sam shvatio da za najbolju ploču u zemlji mogu da dobijem tridesetak redova, malu sličicu i naslov "Superploča", a na skandalima sam profitirao od dve strane do feljtona. 

Mnogo sam više novinskog prostora dobio za skandale, nego za pesme.

- Zar ti se ne čini da je to malo tragično?

- Ma, to je strašno tužno. Ali kad je izbor tako sužen, nema mogućnosti za biranje. Ako ne uzmeš nešto, dobiješ ništa. To nije malo tragično.

Razgovarao: Vladimir Stakić, obrada: Yugopapir (Rock, april 1987.) 







Zvezde "Electronic Jugotona" na Yugopapiru

Beograd ..... Zdenka Kovačiček ..... Zana ..... Električni orgazam ..... Pekinška patka ..... Laboratorija ..... Fabijan Šovagović ..... Igor Savin ..... D'Boys ..... Denis & Denis ..... Du Du A ..... U škripcu ..... Parlament ..... Dorian Gray ..... Hans Christian Andersen ..... Slađana Milošević ..... Oliver Mandić ..... Borghesia ..... Mladen Kušec .....




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)