Sklonost muzici datira od jednog slučaja, a u mojoj se "kaseti" vodi kao trolist: tramvaj, violina, futrola. Evo zašto: kao klinac, idući na čas violine, zakačim se za tramvaj sa spoljne strane, da ne platim kartu. Tramvaj trzne na nekoj krivini, futrola padne dole i uništi se, a violina ostane čitava. Da me otac ne bi pitao šta je s futrolom, ja sam stalno, redovno svirao, iako mi nije baš bilo do toga. Tako sam stvarno naučio da sviram
Uvijek, dakako,
pretjerano! I kad počnemo i kad završimo! Sredina je uvijek
nekako... osrednja! A Pavle Minčić, kamo
on pripada? Što ga izdvaja od drugih ljudi, glumaca, kolega? Možda
sitnica, a možda i ne!
- Glava je moja mnogo
luda, ideja dvesta i trista čuda... Vrze se po njoj i noć i dan, i
ja se pitam: da li je to san ?
- Pa vi odmah u stihu,
drukčije baš niste mogli?
- Mogao sam, naravno, ali
ipak mislim da je taj naš program, televizijski, shema, ljetna i sve
ostalo što ide uz to, da je sve to na izvestan način u skladu s
našim potrebama. Pa bih u tom stilu i nastavio:
"Naši su snovi
naše želje, naše su želje i... fotelje. A život melje li, melje!"
- Vi to oštro...
- To je, inače, prošlo
razna gledanja i proveravanja, a nekome se možda neće svideti
nastavak:
"Neko je glavat, a neko glavan, neko je niko, a neko
slavan! Jedni i drugi zovu se ljudi, budi se istok, zapad se budi!"
Tako ja malo vama
odgovaram - nastavlja Paja - a tako će otprilike biti i u trećoj
emisiji serije Nervirajte jedni druge (u Satirično-poetskom kabareu
Pavla Minčića - op. p.), koja ima dve osnovne boje - crvenu i
zelenu.
Pazite, nije reč o Stendhalu (francuski književnik, pravo
ime Marie Henri Beyle, 1783 - 1842, autor čuvenog djela Crveno i crno - op. p.), već o priči
Vlade Bulatovića Viba Švajcarski skojevac, gde razvijam svoju
tezu...
- Vaša "razvijenost"
zacijelo nekome može zasmetati?
- Može, moj bože, zašto
da ne! Ali, to je naš život, svakodnevica... Pa, u tom smislu, onom
Vibovom razvijam teoriju da neki naši drugovi jesu crveni, ali da su
njihovi dolari - u švajcarskim bankama - zeleni!
Krupne, vrlo krupne oči.
Takav i nos, uočljiv - ne baš za izložbu!
I lice koje se ne može
zapamtiti jer se stalno, vječito mijenja. Na neobjašnjiv način.
A
iza toga lica stoji jedna mala ali prava antologija poslijeratnog
beogradskog glumišta i kazališnog pulsiranja: Mića u Davičovoj
Pesmi, Luda u Shakespearovoj komediji Na Tri kralja, glavna uloga u Ionescovu Nosorogu, Puba u Glembajevima, Hljestakov u Gogoljevu
Revizoru, Neša Zelembać u Glišićevoj Podvali, prvi grobar u
Hamletu (Paja tvrdi da on nije bio grobar te predstave koja je u
Narodnom pozorištu imala čudnu sudbinu -op. p.), Proka u Nušićevoj
Ožalošćenoj porodici, Ostap Bender u Zlatnom teletu Iljfa i
Petrova, sreski kapetan Jerotije u Sumnjivom licu Nušića...
Moglo bi, i te kako bi se
moglo još govoriti o njegovih dvjesta i više uloga.
Tko zna koliko
bi nam trebalo prostora da obradimo, recimo, samo njegove produkcije
u Ateljeu 212 gdje se, zapravo, začela klica Pajine strasti koja nam
se danas čini novom, barem u našem standardnom poimanju satiričnog
kazivanja.
Tako je pod okriljem Paje nastala i jedna od povijesnih
predstava tada malenog Ateljea 212 - Jaje, u režiji znamenitog Bojana Stupice.
Tu je odmah i Gogoljev Dnevnik jednog luđaka,
prva (vjerojatno pet-šest godina prije
prave epidemije, i histerije i u dramaturškom zaokretu, bolje reći -
predahu) monodrama koja je izvedena na našim
scenskim prostorima itd.
Kroz sjećanje promiče većina tih pravih
Pajinih glumačkih podviga, kod nekih bih zastao, ali, jednostavno,
ne može - glava neće!
- A šta li rade glave na
jugu? Sever - ne znamo, sviraju fugu! Tamo je hladno, tamo je zima,
ovde je toplo i druga klima...
"Klima glavu čuva, misao je
kvari", za ovu su znali još i naši stari.
I zato ih nije
mučila glad - pa sad parafraziram Plavi orkestar i malog Sašu
Lošića - bolje biti pijan nego mlad, da nam živi, živi rad!
Pa
onda: bolje biti mlad nego gad, da nam živi, živi rad!
Bolje biti
pijan nego gad, da nam živi, živi rad!
Glava mlada, glava stara,
glava seda, glava plava... glava kriva, glava SIV-a, glava treća iz
Izvršnog veća!
- A vi ste tu i gorko
zapjevali...
- Jesam! Rđavoj glavi i
dlaka smeta, simfoniji deveta smeta, a to je šteta, jer dobre su - i
deveta i peta!
- Čini se da vašoj
samokritičnosti nema granica?
- Drukčije ne može!
Prema tome: moja je glava mnogo luda i ona spada u svetska čuda.
Kakva je, takva je, moram da prkosim, moram sa njom i da se nosim
u...
Nek' je meni na ramenu glave, pa makar bila i iza brave!
Ne izigravajte suptilnije tipove od Šopena
Nije to lako. Ni ovako, a
kamoli kad je to na televiziji!
Ona ima svoje filtere i dobro zna
zašto ih ima...
No, tekstovi za koje se P. M. zakači, pa ih malo
obradi, okrene, obrne, ispeče i zbari, imaju slojevito djelovanje.
Satira, to znamo, ne smije biti jednosmjerna, još manje nježna.
Na
primjer, jedna je cjelovita večer Paje Minčića inspirirana pričom
Matije Bećkovića Neki su umrli mladi.
Poučna je, informativna,
pomalo, doduše, krvoločna, a nije ni duga, pa je prenosimo takvu:
"Nikad se ljudi nisu
više plašili bolesti i smrti. Strahujući da im se
nešto ne desi i žaleći da se ne osjećaju dobro, mnogi
žive po nekoliko stotina godina, kao kornjače s
Galapagosa.
Sve češće na sahranama mladića govore starci,
napominjući kako se ni oni ne osjećaju
dobro i kako će verovatno jednog dana umreti.
Mnogi
Metuzalemi plaše se da ne istrče, paze da ne
preteraju, oprezni su, čuvaju se za velika dela, važnije trenutke i
bolja vremena.
Održavaju se banjama,
injekcijama, pilulama, masažama. Nikome nije dosta, niko
nije dovoljno živeo.
Navešćemo vam kratak
spisak nekih pojedinaca koji su umrli mladi, pa
im to ipak ništa nije smetalo.
Petar Petrović Njegoš
živeo je 37 godina, vožd Karađorđe 37, Dušan
Silni 33, Majakovski 38!
Apoliner 38, Bajron 38,
Puškin 38, Kafka 37!
Čaterton 18, Novalis 19,
Gavrilo Princip 19!
Jesenjin 30, Šeli 30, Šopen 30, Šubert 31, Aleksandar Makedonski,
sin Filipa 30!
Dušan Vasiljev 24, Jirži
Volker 24, Đuro Sudeta 24, Lotreamon 23!
Modiljani 32, Andre Šenije 32, Ljermontov 27, Branko Radičević 28, Klajt 34!
Goran Kovačić 30, Milutin Bojić 28, Branko
Miljković 27!
Merilin Monro 36, Rudolf Valentino 28, Žerar Filip
33! Džems Din 23, Gagarin 36!
Radivoje Korać 28!
Pa čega se onda plašite
vi koji biste svima njima mogli biti dedovi?
Nemojte reći da ste
hrabriji od Karađorđa, da vas čekaju veća dela nego što su
čekala Njegoša!
Nemojte se praviti veći
osvajači od Rudolfa Valentina i Aleksandra Makedonskog.
Ne
izigravajte suptilnije tipove od Šopena, ni veće
lordove od Bajrona!
Živite mirno, dišite na škrge i ne plašite se
ničega.
Neće grom u koprive!"
- A što zapravo znači
"živjeti mirno", bez gromova?
- Tu imam neke
hamletovske dileme... Da li da izdam državu... sa stanom - pitanje
je sad!
Ili da izdam stan bez države, il' da budem gad? Na stan bar
imam stambeno pravo jer je u svojini društvenoj, a na državi ni
državno, jer je u svojini - privatnoj!
A državna svojina, zna se,
prelazi sa oca na sina, dok društvena svojina ne priznaje ni Oca ni
sina!
- O tome je P. M. još
dodao:
- L'etat c'est moi: to su
oni! Da li da uzjašem konja i postanem
peti od četiri jahača Apokalipse, pa da se vinem s njima u visine,
ili da ostanem na zemlji sa 22 miliona pešaka, 6 republika i 2
pokrajine!
- Zašto se vaša četvrta
emisija zove Premet preko glave? I još nešto: zašto je to
posljednja, četvrta epizoda?
- Ne znam da li će biti
baš poslednja, jer to ne zavisi samo od mene... Što se tiče same
emisije koja će biti prikazana narednog četvrtka, mogu reći da tu
razvijam teoriju koja za neke nije ni privlačna ni prihvatljiva.
Naime, za razliku od čoveka, samo žirafa ne može da napravi
"premet preko glave".
Zato žirafa stoji uspravno, za
razliku od čoveka...
A za onaj drugi deo vašeg pitanja, nekako
nisam optimista.
Prvo zato jer je rad na televiziji ubistven.
Pripremam jednu emisiju mesec i po dana, možda i dva, a onda je
snimio za - dva dana!
Komponujem samo za sebe
- Osim neizbježnog
pitanja - zar mora tako? - možda vi kao kazališni glumac ne možete
shvatiti njene, televizijske sisteme, "kuke i verige"?
- Znam jedno: tamo je rad
ubistven, ponekad nisam u stanju da neku "numeru" još
jednom izvedem jer se posle mog dvomesečnog rada - da ponovim! - u taj proces uključuju
neki ljudi tri dana pred emisiju.
U toj opštoj gužvi i metežu
često vise nisam u stanju da ponovim jedan običan monolog.
Smatrao sam, recimo, da nešto
nije valjalo, pa da u drugom, trećem pokušaju, "dublu"
- kako se to filmski kaže - uradim bolje.
Vraga!
Pojavi se čovjek
koji gura kabl i onda će da povikne:
"Ma, Pajo, bilo ti je ono
malopre odlično, nemoj ponovo! Daj da završimo, pa da idemo kući!"
- I, što vi na to
kažete?
- Pa, šta mogu da
kažem... Kad čovek kompletno stoji iza jedne emisije - a to je ovaj
moj kabare, s tim što se ne sme mimoići vrlo spretan redatelj,
Vladimir Aleksić - onda on, tj. ja, valjda ima pravo da diktira neki
svoj ritam rada, a ne da ja tamo pratim tuđi ritam!
- Kad smo kod ritma, da
prijeđemo na vedrije tonove: u vašem je stvaralaštvu prilično
važna muzika...
- Komponujem samo za
sebe, tu muziku samo ja izvodim i pevam. Prema tome, to nije
komponovanje, sviranje i pevanje, nego - pevuckanje i sviruckanje.
Doduše, imam sreću da mi u svim tim važnim fazama pomaže Mirko
Šouc, ali je suština u tome - i od toga ne bežim! - pozajmljujem malo od
ovog, malo od onog, a najviše od sebe samog.
Sviram na kredit!
Nego, da ja nastavim onu
važniju temu (ne da se P. M, i pokazuje hrpu gotovih scenarija,
valjda desetak!).
Sve ću to ponuditi nekim drugim ljudima i nekoj
drugoj televiziji...
Znam da za osnivanje privatnih televizija još
nisu sazreli uslovi, kao što u Srbiji još ne dozvoljavaju otvaranje
privatnih zubnih ordinacija.
A pravljenje humorističkih i naročito
satiričnih emisija jest kao vađenje zuba!
Doduše, u stomatologiji
ne možeš vaditi zub kad ti je obraz otekao, ali je zato dobro
baviti se satirom kad je obraz - pocrveneo!
- Ali, to su ipak, čini
se, uglavnom akutna, a ne i kronična stanja?
- Ta se stanja
prožimaju... Otekli su nam obrazi, otekli problemi, noge, reke,
suše... Zapaljenja guše do grla... smo u dugovima! Pa šta nam onda
rade ti otorinolaringolozi!?
- Prije kraja, jedno
strašno originalno, ali možda neizbježno pitanje: da li je na vas
netko uopće presudno utjecao i zašto? Ne mislim samo na početke,
uzori su se mogli pojaviti i kasnije, nije li tako?
- Niko pod milim bogom na
mene nije uticao, jer sam zabasao u ovo zanimanje. Ne spadam u one
koji su, kad su videli prvu pozorišnu predstavu, uzviknuli:
"E,
ovo ću ja da radim!"
Dakle, rezimirao bih, bez tuđeg uticaja, ali
zato i bez želje da utičem na druge.
- Kako ste to "zabasali"?
- Tada, krajem
četrdesetih godina - pa nećemo o mojim godinama u detalje! - bilo je dosta teško
upisati normalan fakultet, medicinu - na primer, ili pravo, pa sam
ja, ne iz nekog afiniteta, upisao Akademiju za pozorište i filmsku
umetnost.
Bilo nas je trista kandidata, položilo ih je pedeset, a
primljeno duplo manje!
- Otkad datira vaša
sklonost muzici? Pretpostavljam od najranijeg djetinjstva... A
komponiranje, selekcija, zapravo vrlo pronicavo pronalaženje,
odabiranje muzike za neke komade ili, preciznije rečeno, komične
scene - kako se taj proces odvijao?
- To smo već malo
dirnuli... Dobro, kad već čačkate! Sklonost muzici datira od jednog slučaja, a u
mojoj se "kaseti" vodi kao trolist: tramvaj, violina,
futrola.
Evo zašto: kao klinac, idući na čas violine, zakačim se
za tramvaj sa spoljne strane, da ne platim kartu.
Tramvaj trzne na
nekoj krivini, futrola padne dole i uništi se, a violina ostane
čitava.
Da me otac ne bi pitao šta je s futrolom, ja sam stalno,
redovno svirao, iako mi nije baš bilo do toga.
Tako sam stvarno
naučio da sviram!
Samoupravljanje u pozorištu?
- Danas vas viđamo
jedino za klavirom... Dobro je što tada niste ponijeli klavir...
- Daaa! U tom bi slučaju
cela operacija, obmana, išla malo teže... Međutim, sasvim
ozbiljno, dobro znam da ima muzičara - pevača koji se užasavaju uz
moje sviranje i pevanje...
Ali, ipak, ne toliko koliko se ja sam
užasavam!
- Kad je prikazana prva
ili druga epizoda vaše serije Nervirajte jedni druge, u društvu
gdje sam pratio emisiju čuo se i ovakav komentar: "Taj Paja! On
se pojavi, pa ga nema, nemaaa!" Čini se da se to prije svega
odnosilo na televiziju, ali je sigurno da su za vas karakteristične i neke prilično neobične
oscilacije! Ili, možda, ljudi griješe?
- Samo nešto uzgred da
objasnim... Kritikama ne pridajem gotovo nikakvo značenje, pa ću
čak u Ateljeu 212 nastaviti svoje produkcije (dramatizacija, režija,
muzika i glavna uloga - op. p.) u ciklusu Pišem, pišem (najprije
Pišem, pišem petnaest, zatim Pišem stihove po Ogdenu Nashu, pa
Olovka piše srcem - op. p.), tako da će se
ta predstava zvati Pišem, pišem... kritike.
To će uglavnom biti
jedno smešno ogledalo raznih kritika, dijametralno različitih, a o
istom komadu, dakako!
Sada bih konačno odgovorio na ono vaše
pitanje.
Prvenstveno se svojim poslom bavim - kako je jedan kritičar
primetio - ima i među njima, razumljivo, izuzetaka koji pogode u
centar - "Paja se bavi za sebe"!
A kad čovek radi nešto
za sebe, svoju dušu, to ne može stalno da traje.
To bi me umorilo.
Otuda te pauze... Plus, što da tajim, tu je i moja lenjost!
- Kazalište i
samoupravljanje - što biste na tu temu mogli reći?
- Ne mnogo!
Samoupravljanje u pozorištu znači deset Hamleta, a to je - kako
znamo - nemoguće.
Ne mogu svi biti jednaki, pa prema tome: ne mogu
svi biti ni Hamleti!
Ali, to, čini se, mnogima nije jasno... Tu ne
ubrajam malu decu, jer je to njima jasno!
Samoupravljanje u
pozorištu - privodi kraju svoju tezu P. M. - trebalo bi značiti da
i portir pročita komad koji će se spremati i da o njemu dade svoje
mišljenje.
Naravno, to se tako, grubo, ne radi, ali u suštini tu je
negde...
Samoupravna deoba pravde ne može da potiče od ljudi koji
su nezadovoljni onim što su uradili, pogotovo ako su nezadovoljni
samim sobom.
Na žalost, postoje dva kriterija: publike i
nezadovoljnih u pozorištu.
Iako je jasno da je kriterij publike
važniji, uglavnom se primenjuje kriterij nezadovoljnih koji ponekad
sede u samoupravnim telima.
- I tu je kraj?
- Pa, ne! Tu je početak!
Razgovarao: Slobodan Šterić, obrada: Yugopapir (Studio, avgust 1986.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)