I ja sam voleo Knez Pavlovu malu zainteresovanost za državničke obaveze. On je bio tako, više manje, jedan esteta, imao je zgodnu ženu, i sam je bio lep, visok, skupljao je slike i otvarao muzeje. Jednom je rekao nekom našem novinaru: "Pozdravite vašeg predsednika, on to vrlo dobro radi, ali kako izlazi na kraj sa tim - užasnim narodom?"
Stevo Žigon jedan je od naših najpoznatijih i najpriznatijih glumaca, bio je 40 godina prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kome je ostao veran tokom čitave svoje karijere, mada je glumio i u Ateljeu 212 i na televiziji i na filmu. Poslednjih godina intenzivno se bavi režijom što pretvoreno u brojke znači...
ŽIGON: Pa, otprilike, 50 uloga u pozorištu, jednom čak i u Mariboru, što mi je jedina uloga na mom maternjem, slovenačkom, jeziku.
Sa filma pamtim dve glavne uloge, u "Pet minuta raja" i u "Rondo".
Prvi je pobedio u Puli, a drugi je bio jedini naš film koji je igran u običnim engleskim bioskopima, što mi je najveća satisfakcija.
Inače, dobio sam "zlatnu Arenu" za ulogu u filmu "Oksigen" koji je, ne znam zašto, proglašen za politički nepodoban i nije igran.
Za 12 godina režiranja, 45 predstava...
Prvi je pobedio u Puli, a drugi je bio jedini naš film koji je igran u običnim engleskim bioskopima, što mi je najveća satisfakcija.
Inače, dobio sam "zlatnu Arenu" za ulogu u filmu "Oksigen" koji je, ne znam zašto, proglašen za politički nepodoban i nije igran.
Za 12 godina režiranja, 45 predstava...
- U kojoj ste se ulozi najbolje osećali, a koju, pak, smatrate životnom?
ŽIGON: Sve su mi bile drage i sve predstavljaju deo mene. Ipak, neke ne mogu da zaboravim: Gerlaha u "Zatočenicima iz Altone" (Sartr), Robespjera u "Dantonovoj smrti" (Bihner), Ivanova (Čehov), Križovca "U agoniji" (Krleža), Don Jera u "Gloriji" (Marinković), Jaga, Higinsa, u "Pigmalionu" (Šo), kog sam i režirao, i igrao preko 200 puta...
- U jednoj TV seriji igrali ste kneza Pavla, vidno saučesno i krajnje lično. Ako je to tačno, da li ste time hteli da ukažete i na njegovu tragediju koja je morala ostati nepriznata i nepoznata?
ŽIGON: Ko zna šta sve... a ima, svakako, i toga što ste rekli...
Znate, ja imam jedan poseban odnos prema Srbima, ne samo zato što su oni kod nas većinska nacija, nego zato što su jedini imali istoriju, svoju veliku kulturu... koja je, pored one dugotrajne tame pod Turcima, za kratko vreme opet sebe svrstala u Evropu, i vojnički - svojim pobedama, i duhovno - svojim romanima, i politički - Svetozarom Markovićem...
Smatram da su veoma talentovani, jedna retko vitalna nacija, što pokazuje i to da su uspeli da imaju dve dinastije, koje su se međusobno naganjale i progonile.
Međutim, neki "splin" je uhvatio Karađorđeviće dosta rano. I Aleksandra i Petra, za koga kažu da je u izganstvu bio potpuna nula, ona druga, pobočna linija, kojoj je pripadao Pavle, bila je samo umetnošću zaokupljena.
I ja sam voleo Pavlovu malu zainteresovanost za državničke obaveze. On je bio tako, više manje, jedan esteta, imao je zgodnu ženu, i sam je bio lep, visok, skupljao je slike i otvarao muzeje.
Jednom je rekao nekom našem novinaru:
"Pozdravite vašeg predsednika, on to vrlo dobro radi, ali kako izlazi na kraj sa tim - užasnim narodom?"
To je, dakle, bio čovek koji se gadio svog rođenog naroda, od mentaliteta do njegove lične higijene... i tako je živeo otuđeno i vladao, kao uklet.
Ali meni je on bio, na neki način, drag; tako neodgovoran, odsutan... koji je iza sebe ostavio toliko slika...
Znate, ja imam jedan poseban odnos prema Srbima, ne samo zato što su oni kod nas većinska nacija, nego zato što su jedini imali istoriju, svoju veliku kulturu... koja je, pored one dugotrajne tame pod Turcima, za kratko vreme opet sebe svrstala u Evropu, i vojnički - svojim pobedama, i duhovno - svojim romanima, i politički - Svetozarom Markovićem...
Smatram da su veoma talentovani, jedna retko vitalna nacija, što pokazuje i to da su uspeli da imaju dve dinastije, koje su se međusobno naganjale i progonile.
Međutim, neki "splin" je uhvatio Karađorđeviće dosta rano. I Aleksandra i Petra, za koga kažu da je u izganstvu bio potpuna nula, ona druga, pobočna linija, kojoj je pripadao Pavle, bila je samo umetnošću zaokupljena.
I ja sam voleo Pavlovu malu zainteresovanost za državničke obaveze. On je bio tako, više manje, jedan esteta, imao je zgodnu ženu, i sam je bio lep, visok, skupljao je slike i otvarao muzeje.
Jednom je rekao nekom našem novinaru:
"Pozdravite vašeg predsednika, on to vrlo dobro radi, ali kako izlazi na kraj sa tim - užasnim narodom?"
To je, dakle, bio čovek koji se gadio svog rođenog naroda, od mentaliteta do njegove lične higijene... i tako je živeo otuđeno i vladao, kao uklet.
Ali meni je on bio, na neki način, drag; tako neodgovoran, odsutan... koji je iza sebe ostavio toliko slika...
Gluma i jeste radnja
- Koliko su vaša iskustva sa studija u Lenjingradu bila saglasna sa praksom Jugoslovenskog dramskog pozorišta?
ŽIGON: Što sam postao član Jugoslovenskog dramskog, dugujem zahvalnost Bojanu Stupici, a ipak bio sam glumac Milana Dedinca koji je, izgleda, imao najviše razumevanja za moje glumačke mogućnosti, za karakter moje darovitosti, i znalački mi je birao i širio repertoar, pri čemu je znao da bude vrlo arogantan.
Uopšte, on je svoju ljubav uvek izražavao arogantošću, ali to je bio veliki upravnik, retka kultura, uz to tanani pesnik. Jednom mi je rekao:
"Vi kao glumac mnogo ličite na mene, kao pesnika".
I kad je video da me je obradovalo to laskanje, dodao je:
"Ni vi nemate svoju publiku, kao ni ja"...
Inače, počeo sam u ljubljanskoj akademiji, kod velikog glumca Ivana Levara, kome je drama samo - reč.
U Rusiji sam se susreo sa drugom krajnošću, drama je - radnja, a reč je samo deo radnje.
U Jugoslovenskom dramskom pobedila je ova druga krajnost, kao i u celom svetu, uostalom.
Gluma i jeste radnja.
Uopšte, on je svoju ljubav uvek izražavao arogantošću, ali to je bio veliki upravnik, retka kultura, uz to tanani pesnik. Jednom mi je rekao:
"Vi kao glumac mnogo ličite na mene, kao pesnika".
I kad je video da me je obradovalo to laskanje, dodao je:
"Ni vi nemate svoju publiku, kao ni ja"...
Inače, počeo sam u ljubljanskoj akademiji, kod velikog glumca Ivana Levara, kome je drama samo - reč.
U Rusiji sam se susreo sa drugom krajnošću, drama je - radnja, a reč je samo deo radnje.
U Jugoslovenskom dramskom pobedila je ova druga krajnost, kao i u celom svetu, uostalom.
Gluma i jeste radnja.
- Učestvovali ste u predstavi "Jegora Buličova" koja je opsenila Pariz. Kad se danas prisećate tog događaja, kako to tumačite?
ŽIGON: Francuzi nikada nisu imali neke naročite glumce. Znam da će ovo mnoge šokirati. Istina, na filmu je bilo prekrasnih, ali oni nikada nisu imali neku lepu glumicu. Brižit Bardo je bila više jedan dečak... i uopšte, njihov kriterijum za lepu ženu veoma je nizak, za naše pojmove... i tako, mi smo ih opsenili kolektivnom predstavom, svako je napravio svoju kreaciju, a oni su navikli na teatar jedne zvezde.
Sve je u "Jegoru" delovalo kao jedna kolosalna celina, koju je upravo ingeniozno zamislio i ostvario Mata Milošević, naš najsavremeniji i najuticajniji i najduže delujući reditelj, koji je izvršio ogroman preobražaj režije, i koji je mnoge nas mlade umeo da inspiriše i povede u nove avanture.
Pa i starije, šta bi bilo od Milivoja Živanovića bez Mate...
ŽIGON: Francuzi nikada nisu imali neke naročite glumce. Znam da će ovo mnoge šokirati. Istina, na filmu je bilo prekrasnih, ali oni nikada nisu imali neku lepu glumicu. Brižit Bardo je bila više jedan dečak... i uopšte, njihov kriterijum za lepu ženu veoma je nizak, za naše pojmove... i tako, mi smo ih opsenili kolektivnom predstavom, svako je napravio svoju kreaciju, a oni su navikli na teatar jedne zvezde.
Sve je u "Jegoru" delovalo kao jedna kolosalna celina, koju je upravo ingeniozno zamislio i ostvario Mata Milošević, naš najsavremeniji i najuticajniji i najduže delujući reditelj, koji je izvršio ogroman preobražaj režije, i koji je mnoge nas mlade umeo da inspiriše i povede u nove avanture.
Pa i starije, šta bi bilo od Milivoja Živanovića bez Mate...
- Da li se naše pozorište u izrazu toliko internacionalizovalo da je izgubilo svoje nacionalno obeležje?
ŽlGON: Svuda je to tako, iako smatram da je naš teatar sve bolji. Sve stvari, sav život uopšte, počinje da liči jedan na drugi. Pogledajte TV programe: svuda iste rubrike, čak i u isto vreme. Da ne govorimo o tolikim pozorišnim festivalima, ljudi se susreću, gledaju, kupuju "štosove".
Velikim nacijama je lakše, one imaju veliku literaturu, imaju šanse da budu originalniji.
No, ne treba zaboraviti da je beogradska škola dala čitav niz komada svetskih vrednosti (Simović, Popović, Kovačević)... što je normalno, jer srpski narod je uvek u vreme velikih kriza umeo da izađe kao pobednik... pa, eto, i Pavićevi romani su ustalasali svet...
Dakle, mi pozorišni ljudi nemamo na šta da se žalimo, imamo i šansu da postanemo autentični...
Velikim nacijama je lakše, one imaju veliku literaturu, imaju šanse da budu originalniji.
No, ne treba zaboraviti da je beogradska škola dala čitav niz komada svetskih vrednosti (Simović, Popović, Kovačević)... što je normalno, jer srpski narod je uvek u vreme velikih kriza umeo da izađe kao pobednik... pa, eto, i Pavićevi romani su ustalasali svet...
Dakle, mi pozorišni ljudi nemamo na šta da se žalimo, imamo i šansu da postanemo autentični...
- Zašto je danas glumac manje gospodin, a glumica manje dama?
ŽIGON: Zato što je čitav život postao takav manje gospodstven. Nekada je oficir bio gospodin čovek, svirao je klavir, nosio sablju i bele rukavice. Uzmite Čehova, njegov Veršinjin bio je oficir svetskih manira, a oficiri kod Crnjanskog - arbitri elegancije!
Mislim da je izvor sadašnjeg opšteg prostakluka, samozadovoljstvo američkog duha, koji je jureći za zaradom, potpuno zapostavio faktor vremena.
Mislim da je izvor sadašnjeg opšteg prostakluka, samozadovoljstvo američkog duha, koji je jureći za zaradom, potpuno zapostavio faktor vremena.
Bez režije nema više glume
- Vrlo se često govori kako nemamo interesantnih i zavodljivih glumica, koje bi se nametnule i piscima a i rediteljima na filmu?
ŽIGON: Ne bih rekao. Nailazi jedna generacija veoma interesantnih mladih glumica, čak više nego glumaca, koje će biti atraktivne i kao pojave, svojom apartnom lepotom. Naravno, kad kažem lepota, uvek mislim na ženstvenost, koja je glavni elemenat lepote.
ŽIGON: Ne bih rekao. Nailazi jedna generacija veoma interesantnih mladih glumica, čak više nego glumaca, koje će biti atraktivne i kao pojave, svojom apartnom lepotom. Naravno, kad kažem lepota, uvek mislim na ženstvenost, koja je glavni elemenat lepote.
- Pred vratima nekad slavne glumice Olge Ilić, koja je igrala čak i Hamleta, ubila su se dva neutešna potporučnika. Šta vam kazuju ti događaji?
ŽIGON: Pre svega, otkrivaju mentalitet tog vremena, romantično doba. A ti koji su se ubili bili su mladi, neiskusni, muški žutokljunci... Priznajem, nekada je publika čekala svoje ljubimce posle predstava. Devojke - glumce, mladići - glumice, da ih još jednom vide.
Inače, srpski narod voli glumce, iako više ne glumim, još uvek me se sećaju. Ne daju mi da čekam u ambulanti, daju mi jevtinije na pijaci... što je veoma simpatično, zar ne.
Inače, srpski narod voli glumce, iako više ne glumim, još uvek me se sećaju. Ne daju mi da čekam u ambulanti, daju mi jevtinije na pijaci... što je veoma simpatično, zar ne.
- Da li je moguća obnova glumačkog teatra, dakle i teatra teksta?
ŽIGON: Ne postoji više šansa da samo glumci budu interesantni u pozorištu. Danas pozorište "ne prodaje" više na blagajni pojedince, već - predstavu. Štaviše, danas se može napraviti sasvim dobra predstava sa - prosečnim glumcima.
- Prosečan glumac - nije li to smrt pozorišta?
ŽIGON: Naravno, to je hendikep, bolje je imati velike i prave glumce.
- Kako neko može biti veliki glumac, kad neprestano mora da se uklapa u celinu?
ŽIGON: Ima mnogo toga što je paradoks u modernom teatru, ali bez režije nema više glume.
- Je li žena, kao pojam, glumački izazov?
ŽIGON: Kako da ne! Partnerka je velika inspiracija. Inače, ja sam uveren da u svemu postoji veća ili manja doza erotičnosti. Čak i u najobičnijem susretu, a kako tek na sceni gde ima takvih situacija koje su baš napisane da budu erotične.
Međutim, ta erotika na sceni - ona je s jedne strane umetnička, a s druge, ona je više nego erotika...
Međutim, ta erotika na sceni - ona je s jedne strane umetnička, a s druge, ona je više nego erotika...
- Da li ste ženu više obožavali na sceni ili u životu?
ŽIGON: Ženu treba uvek obožavati. A onda, cela umetnost nije ništa drugo do obožavanje žene. Bez žene - nema glume!
- Vi ste se oženili jednom od tri najtraženije sestre u Beogradu, glumicom Jelenom Jovanović i s njom proveli srećne bračne godine. Jeste li verovali u takav ishod i da li se uopšte moglo poverovati u to, s obzirom na vašu reputaciju prvog ljubavnika.
ŽIGON: Pre svega, ja sam se oženio u 31 godini, dakle kad sam u svemu bio stasao, kad sam znao šta hoću i šta treba sve da činim. Neosporno, brak sa Jelenom bila je za mene velika inspiracija, a i dobit.
Njeno poreklo od Katuna i od Vasojevića Reke, uz njenu lepotu, i duše i tela, to je bila oživotvorena bajka... i ja sam toj predivnoj ženi a i majci, mnogo zahvalan. Brak sa njom bila je moja najveća sreća.
Nije valjda, onda, čudno što su se iz te sreće rodila onako sjajna deca, sa kojima imam neizmerno dobar, upravo idealan odnos, i malo je ako kažem da se ponosim njima.
Njeno poreklo od Katuna i od Vasojevića Reke, uz njenu lepotu, i duše i tela, to je bila oživotvorena bajka... i ja sam toj predivnoj ženi a i majci, mnogo zahvalan. Brak sa njom bila je moja najveća sreća.
Nije valjda, onda, čudno što su se iz te sreće rodila onako sjajna deca, sa kojima imam neizmerno dobar, upravo idealan odnos, i malo je ako kažem da se ponosim njima.
Mrzim muškarca koji nije džentlmen
- Šta glumcu donosi a šta oduzima brak?
ŽIGON: Pre svega svaki umetnik treba da bude sam, kako ne bi svojim dubiozama, krizama, proveravanjima, strepnjama, naporima, samopregorima, ludovanjima svakojake vrste, opterećivao bilo koga, a pogotovu voljeno biće.
A onda, brak glumca i umetnika, u našim uslovima nemaštine!
Kad pomislim šta sam sve u životu radio i uradio, šta sam sa svim tim morao steći i imati!
Ipak, kao nekadašnji Slovenac (mene kad pitaju šta sam po nacionalnosti, ja uvek odgovaram - srpski glumac) zadržao sam staro načelo: žena ima da rađa decu, a muškarac ima da podigne bar jednu kuću!
I ja sam je podigao, dovoljno veliku da ni moja deca ne moraju da moljakaju stan od države, ali i toliko prostranu da sam mogao i da se osamim kad god mi je to bilo potrebno, radi mojih dubioza, pogotovu kad nešto počinjem, jer tad uvek mislim da ništa dobro neću napraviti.
A onda, brak glumca i umetnika, u našim uslovima nemaštine!
Kad pomislim šta sam sve u životu radio i uradio, šta sam sa svim tim morao steći i imati!
Ipak, kao nekadašnji Slovenac (mene kad pitaju šta sam po nacionalnosti, ja uvek odgovaram - srpski glumac) zadržao sam staro načelo: žena ima da rađa decu, a muškarac ima da podigne bar jednu kuću!
I ja sam je podigao, dovoljno veliku da ni moja deca ne moraju da moljakaju stan od države, ali i toliko prostranu da sam mogao i da se osamim kad god mi je to bilo potrebno, radi mojih dubioza, pogotovu kad nešto počinjem, jer tad uvek mislim da ništa dobro neću napraviti.
- Kad mislite na današnju ženu, šta vas ushićuje a šta obeshrabruje?
ŽIGON: Ushićuje me što se i zaista lepe žene bave naučnim radom, što nisu samo - za udaju... A obespokojava me kad osetim da dozvoljavaju da ih muškarac maltretira i iskorišćava.
Užasno mrzim muškarca koji nije džentlmen, kad se čak ponosi time.
To mi je kao neki - izrod.
Užasno mrzim muškarca koji nije džentlmen, kad se čak ponosi time.
To mi je kao neki - izrod.
- Šta Vas najviše zaintrigira na susretu sa nekom ženom?
ŽIGON: Strašno volim duge, bele ruke. Sa kratkim rukama ne podnosim ni muškarce.
Lepota je nešto neodređeno. Jednom mi je jedan Rus rekao:
"Lepota je nešto što se ne može zapamtiti".
Ništa tačnije od te definicije.
Probajte da se setite miloske Venere! Vraga! A Sofije Loren ćete se uvek setiti, zato što je njena lepota nepravilna.
Nepravilnosti su ono što lepoti daju - lepotu.
No, ipak mislim da je neophodno da žena bude pametna i obrazovana.
Što je lepša, to ima manje prava da bude glupa i neobrazovana.
Lepota je nešto neodređeno. Jednom mi je jedan Rus rekao:
"Lepota je nešto što se ne može zapamtiti".
Ništa tačnije od te definicije.
Probajte da se setite miloske Venere! Vraga! A Sofije Loren ćete se uvek setiti, zato što je njena lepota nepravilna.
Nepravilnosti su ono što lepoti daju - lepotu.
No, ipak mislim da je neophodno da žena bude pametna i obrazovana.
Što je lepša, to ima manje prava da bude glupa i neobrazovana.
- Danas kad nas iz svih izloga zapljuskuju slike nagih žena, šta mislite: ume li današnja žena da se obuče?
ŽIGON: O još kako! Volim kako se one oblače, potpuno neregularno, krajnje individualno, stvarajući svaka sebi modu...
Volim kad ih sretnem pokrivene do gležnjeva, ali i kad se otkriju pa nose samo trikoe...
Žene su upravo preko mode pokazale najviše kreativnosti, daleko više no muškarci.
Volim kad ih sretnem pokrivene do gležnjeva, ali i kad se otkriju pa nose samo trikoe...
Žene su upravo preko mode pokazale najviše kreativnosti, daleko više no muškarci.
Cinik i prvi ljubavnik
- Ko od mladih glumaca najviše podseća na Žigona-heroja, cinika i prvog ljubavnika.
ŽIGON: Čujte, to je vrlo simpatično što mi tituliše kao prvog ljubavnika, jer danas me se najviše sećaju po onom Nemcu iz TV serije, iako sam odigrao mnogo ljubavnika, nastojeći da svakoj svojoj ulozi dodam malo od tog ponašanja.
I moj Hamlet je bio ljubavnik, sećate se, ja sam Ofeliju načinio - trudnom... a što se tiče "novih" Žigona...
Ima mnogo mladih i talentovanih glumaca, i svaki je od njih svet za sebe, i teško je praviti poređenja, a i oni to ne vole...
Istina, bilo je i takvih koje su već zvali "mali" Žigon... što je neizbežno, jer i ja sam bio nečiji mali...
Dedinac me je tako u početki zvao mali Lesli Hauard... Ali, svak se na kraju izbori za svoje ime i za svoju autentičnost...
Razgovarao: Slobodan Turlakov, obrada: Yugopapir (On, maj 1989.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
