Čkalja je prišao svojoj, toliko puta posoljenoj popari i počeo da pevuši: A ja sam crno vino pio... "Stani!" - viče pomalo nervozno reditelj - crkla je kamera. Ljudi moji, šta je ovo, svaki dan crkne kamera, zovite ljude iz servisa. Treba da radim sa tri kamere, a samo je jedna u redu... Sve se zaustavlja. Jasno je da predstoji malo duža pauza
Prisustvovali smo snimanju jedne epizode, 22. po redu, serije "Bolji život" i uverili se da je to mukotrpan posao. Gledaoci ne mogu ni da zamisle da se, na primer, ono što gledamo 34 minuta, snima puna dva dana. Ali uvek se nađe neko ko će da nasmeje i razgali ekipu, tako da snimanje "brzo" prođe. Ovoga puta ekipu su zasmejavali Čkalja i Marko Nikolić.
Zidovi sivi, mestimično potamneli od vlage. Nameštaj sirotinjski, otrcano kanabe, rasklimatani sto, stari šporet na drva, pocepana ponjava na podu.
Kroz razbijena okna malog prozora sigurno ni sunčani zraci nemaju volje da uđu.
Sredovečni muškarac, okrenut leđima, posluje oko šporeta (štednjak je suviše lepa reč za tu šklopociju) i meša u loncu nešto što se puši.
Usput, iako se sve oko njega raspada, pevuši:
"A ja sam crno vino
pio, sa drugom srećan bio, a ti, a ti, a ti (i to "a ti"
ponavlja jedno deset puta), ti si me čekala."
A to nije niko drugi nego
drug Branković, onaj nesrećnik i beskućnik iz serije "Bolji
život", koga je tako lepo (i smešno) oživeo Čkalja.
U 22. epizodi ove serije čijem smo snimanju prisustvovali, Branković je sa svojom dečicom, Milicom i Bojanom, pošto ga je gazdarica izbacila iz stana, upao u neku sobicu "divlje" podignutu pored deponije ili bolje rečeno, đubrišta.
Ta sobica, koju mi na malim ekranima vidimo i zamišljamo da se zaista nalazi negde na smetlištu, "sklepana" je u studiju 9, u zgradi Televizije Beograd, u Košutnjaku.
Velika hala je pregrađena šper pločama na sobice - na stan Popadića, Jatagančevu kancelariju, Kokin stan...
Na žalost, nismo videli nameštene prostorije u kojima poznati junaci žive i rade, jer se dekor pravi svaki put iznova.
Televizijski poslenici kažu, nema para da dekor stalno stoji.
Jer, Jatagančev pisaći sto nije samo njegov, iako je on veliki direktor. Koriste ga i njegova sekretarica, i Koka, i Dragiša Popadić, i ko zna ko još.
U 22. epizodi ove serije čijem smo snimanju prisustvovali, Branković je sa svojom dečicom, Milicom i Bojanom, pošto ga je gazdarica izbacila iz stana, upao u neku sobicu "divlje" podignutu pored deponije ili bolje rečeno, đubrišta.
Ta sobica, koju mi na malim ekranima vidimo i zamišljamo da se zaista nalazi negde na smetlištu, "sklepana" je u studiju 9, u zgradi Televizije Beograd, u Košutnjaku.
Velika hala je pregrađena šper pločama na sobice - na stan Popadića, Jatagančevu kancelariju, Kokin stan...
Na žalost, nismo videli nameštene prostorije u kojima poznati junaci žive i rade, jer se dekor pravi svaki put iznova.
Televizijski poslenici kažu, nema para da dekor stalno stoji.
Jer, Jatagančev pisaći sto nije samo njegov, iako je on veliki direktor. Koriste ga i njegova sekretarica, i Koka, i Dragiša Popadić, i ko zna ko još.
Našlo se tu, dakle, i
Brankovićevo ubogo utočište.
Na desetine reflektora vise sa tavanice.
Toga dana snimala se scena u kojoj Dara (Gorica Popović) dolazi iznenada kod Brankovića i donosi deci kolače, banane, igračke.
Na desetine reflektora vise sa tavanice.
Toga dana snimala se scena u kojoj Dara (Gorica Popović) dolazi iznenada kod Brankovića i donosi deci kolače, banane, igračke.
Reditelj Aca Đordević
naređuje:
- Bilo bi dobro da skinemo
vrata, da bi kamera mogla da uhvati
šporet i Čkalju kako meša poparu...
- Ne! - cikne Gorica. - Dara
treba da uđe kod Brankovića kroz vrata.
- Dobro - pristaje reditelj, za koga kažu da je toga dana bio veoma dobre volje, ali da ponekad
ume da "pobesni" i onda teško svim saradnicima.
Kad "crkne" kamera...
Još se ne snima, jer kad
dođe do snimanja, onda je posao takoreći gotov. Satima pre toga
nameštaju se kamere, a tekst se proba sa glumcima deset, dvadeset,
pa i trideset puta.
Svaki pokret je proračunat, zna se uz koju se reč sedi, uz koju stoji...
A da se sve to usaglasi, potrebno je puno
vremena i strpljenja, ne samo glumaca, već i čitave ekipe.
A strpljenje izgleda da svi imaju na pretek, jer bez pogovora ponavljaju do besvesti, sve dok "gazda" Aca Đorđević ne kaže:
"Čisto je, idemo!"
Svaki pokret je proračunat, zna se uz koju se reč sedi, uz koju stoji...
A strpljenje izgleda da svi imaju na pretek, jer bez pogovora ponavljaju do besvesti, sve dok "gazda" Aca Đorđević ne kaže:
"Čisto je, idemo!"
- Ajde, sada ja ulazim - kaže Gorica.
Čkalja pevuši, ali
stigne i da vikne "kuc, kuc".
Gorica ili Dara ulazi, Branković je iznenađen, samo što ne ispusti šerpu sa poparom.
Gorica ili Dara ulazi, Branković je iznenađen, samo što ne ispusti šerpu sa poparom.
- Jao, drugarice Daro,
otkud vi?
- Došla sam da vidim dečicu - odgovara Dara i vadi poklone. Donela sam im po jednu bananu, keks...
- Samo po jednu, a za tatu
ništa - ubacuje Čkalja svoj tekst.
- Pa... - ostaje bez reči
Dara.
- Ali, ja nemam krpu - priseti se usred scene Čkalja, a drži vruću šerpu.
- Deco, dajte krpu - viče
reditelj. - Naravno da ti treba krpa.
- A nemam ni kecelju... - oglašava se ponovo Čkalja.
Našla se i kecelja.
Čkalja je vezuje, ne oko struka već malo poviše, baš kako dolikuje nespretnom muškarcu.
Čkalja je vezuje, ne oko struka već malo poviše, baš kako dolikuje nespretnom muškarcu.
- Sad sam ko trudnica - kaže sebi u bradu.
- Idemo! - čuje se iz
režije.
- A gde su Milica i Bojan? - pita Dara.
- Igraju se na deponiji,
puštaju čamce u kanalizaciju, a onda - dodaje svoj tekst kad zatreba - razgrnu govna, pa puštaju čamce.
Svi se smeju.
Uopšte, dok Čkalja izgovara svoje replike, ma kako one bile obične, svi se smeju.
Svi se smeju.
Uopšte, dok Čkalja izgovara svoje replike, ma kako one bile obične, svi se smeju.
Branković nudi Dari da
proba njegovu poparu "koja je ušla u sve enciklopedije, pa i u
kuvar onog debelog kompozitora".
Dara neće probati njegovu poparu, ali će on uspeti da se opeče, da ispusti varjaču na nogu (a to je Čkaljina izmišljotina van scenarija koja je opet zasmejala celu ekipu), Dara će mu srediti opekotinu, "nespretnjaković" će jaukati...
I u trenutku kad želi da zagrli Daru u znak zahvalnosti što mu je uvila prst, pogled mu se skameni, jer je na vratima ugledao osobu koju je najmanje očekivao.
Koga, videćete u 22. epizodi.
Dara neće probati njegovu poparu, ali će on uspeti da se opeče, da ispusti varjaču na nogu (a to je Čkaljina izmišljotina van scenarija koja je opet zasmejala celu ekipu), Dara će mu srediti opekotinu, "nespretnjaković" će jaukati...
I u trenutku kad želi da zagrli Daru u znak zahvalnosti što mu je uvila prst, pogled mu se skameni, jer je na vratima ugledao osobu koju je najmanje očekivao.
Koga, videćete u 22. epizodi.
Svetla se gase
Snimanje je najzad moglo
da počne, sve je savršeno uvežbano.
Gorica koja i u prirodi mnogo podseća na dobru Daru, svojim karminom je namazala Čkaljine prste kako bi scena bila verodostojnija, jedan član ekipe ponovo je, po ko zna koji put, pripalio vatru u šporetu.
Čkalja je prišao svojoj, toliko puta posoljenoj popari i počeo da pevuši:
Gorica koja i u prirodi mnogo podseća na dobru Daru, svojim karminom je namazala Čkaljine prste kako bi scena bila verodostojnija, jedan član ekipe ponovo je, po ko zna koji put, pripalio vatru u šporetu.
Čkalja je prišao svojoj, toliko puta posoljenoj popari i počeo da pevuši:
- A ja sam crno vino
pio...
- Stani! - viče pomalo
nervozno reditelj - crkla je kamera. Ljudi
moji, šta je ovo, svaki dan crkne kamera, zovite ljude iz servisa.
Treba da radim sa tri kamere, a samo je jedna u redu...
Sve se zaustavlja.
Jasno je da predstoji malo duža pauza.
Jasno je da predstoji malo duža pauza.
- Ajd’mo Gorice, moja
najbolja partnerko, na kaficu.
Svetla se gase,
dvadesetak ljudi nestaje za tili čas iz studija, sve je pusto i
mračno.
Studio nema više draži...
Studio nema više draži...
Zabeležila: Jelena Marinčić, obrada: Yugopapir (Nada, maj 1987.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
