Ivan Piko Stančić '82: O poslu rock producenta i saradnji sa Idolima, Kazalištem, Aerodromom, Xenijom...

"Producentski posao, kao prvo, nije prčkanje po detaljima, nasnimavanje kojekakvih viceva, nekakvih drndamolja sa kojekakvim sintetizatorima i sitnicama, nekakvim zvončićima. 

To je jedan posao koji je užasno kompleksan, a zapravo treba imati osećaj za celinu, za global, za prostor, za format, za volumen. 

Mislim da sam poslovima koje sam obavljao uvek zadovoljavao potrebe toga" - kaže Piko Stančić, čovek koji je potpisivao gotovo svaku ploču koja je izašla iz zagrebačke novotalasne radionice na samom početku devete decenije ovog veka.

Potom, Pikov potpis počinje da bledi. Tačnije, sve je ređi.

- Šta se to događa?

- Uslovi za producentski rad su stvarno tragični. Ali, šta možeš. Ne možeš se žaliti. Ko te uopšte pita. Sad moram završiti jedan album "Stidljive ljubičice", pravim jedan omot za nas, za singl. I šta još radim? Ništa ne radim. Mislim i pizdim, bez veze. I sviramo kao nešto.

- A ostalo? A produciranje drugih grupa?

- Ne znam. Sad sam opet dobio neke ponude, ali neću ništa raditi. To su uglavnom mlađi sastavi od kojih bi se nešto moglo i desiti, a mislim da su i dobri. Neke stvari sam odbio, a odbiću sve, kažem ti. Toliko su me uslovi sjebali u zadnje vreme, da ću dobro razmisliti da li nešto da uzimam. Jer, ništa što zamislim, ne mogu da izvedem do kraja. Nešto, tu uvek sjebe radnju.

Pored toga dosta mi je više svih tih bendova. Hoću nešto sebi da radim, hoću našem sastavu da napravim sledeću ploču. Možda između te naše ploče i ovoga što sada radim ništa više neću uzeti.

- Isključivo zbog vremena?

- Ne želim raditi nešto što ne mogu završiti ako u studiju nemam dovoljno vremena. Za sve naprosto postoji jedno određeno vreme koje je potrebno. Ja nemam vremena da to završim i ne mogu. Ili studio nije na raspolaganju, ili ljudi ne mogu raditi kako treba.

Na primer, ploču "Ljubičice" sam radio ad hok. Oni su išli u vojsku, to je trebalo što brže napraviti. Ja sam to napravio najbolje što sam mogao u tom kratkom vremenu. 

U stvari, možda i jeste nekakva moja prednost u tome što otprilike mogu da procenim šta treba uraditi na brzinu. S "Idolima" sam na brzinu radio mini LP koji je fantastično prodat, koji je ispunio sva očekivanja. Bez obzira šta ko može misliti o toj ploči, ona je kod publike strašno prošla. A ja sam znao da će to tako biti jer su pesme dobre. 

Trebalo ih je samo što prije složiti i srediti, napraviti saund koji je za njih najbolji, bez obzira na trend, na publiku, na bilo šta. U trenutku kada smo raditi nisam o tome razmišljao tako, ali znao sam da će rezultat biti dobar, mada se radilo o nekih komičnih tridesetak sati.

- Dakle, radio si "Idole" iako si imao malo sati. Znači, nije vreme isključivi krivac što ne radiš?

- Pa, ništa me naročito i ne provocira. Sve trake koje sam preslušao uopšte me nisu zainteresovale. Možda sam ja izoštrio kriterijume, možda je kvalitet opao, ne znam. A ako nešto ne zavolim, ako ne krenem onako kako treba...

Nikada ne pitam šta će biti s parama. Uvek prvo pomislim da li ja to volim i da li hoću. Ako tu nema emocija, ako osetim da nema emocija, da nema napetosti, naprosto ne mogu raditi. A sve što sam do sada radio, mahom je bilo iz zadovoljstva.

Jednostavno, ne želim da mi se to zadovoljstvo pokvari, ne želim da me pojede nekakav izmišljeni naziv najboljeg, ne želim da me to dovede u iskušenje da radim sve. Na koncu konca, kad pogledam šta sam od toga zaradio, jedina zarada je u mojoj glavi. Finansijski mi se ništa nije vratilo.

Kada sve magle nestanu...

- Vratilo ti se verovatno nešto drugo. Recimo, zadovoljstvo što je neka grupa tvojom zaslugom izbila u vrh popularnosti. Pretpostavljam da toga ima?

- To je varijabilna stvar. Na primer, s "Prljavim kazalištem" sam počeo raditi kada je to bilo ravno učiti ih kineskom. Niko zapravo nije ni znao šta s njima da radi. A ja sam s njima vežbao, sa svakim pojedinačno prijateljski razgovarao. Možda sam im bio suviše blizu, ali to je onda bilo neophodno.

Nisu znali dobro svirati a bili su nadahnuti, imali su ideju. 

Tu je trebalo kultivisati tu ideju, možda je čak malo i pokvariti. Možda to i nije bilo pametno. Na prvom albumu sam samo otklonio neke elementarne greške. Nisam se mnogo petljao u sadržaj, u tekst.

- A kada si počeo da radiš više, da se petljaš u sadržaj, u tekst? 

- Za "Crno bijeli svet" sam radio strašno mnogo. Taj album sam shvatio kao da je moj. Tog momenta sam se osećao kao da sam član grupe. Tako sam sve to i preživljavao. Tada sam izašao iz drugih bendova i jedina preokupacija mi je bila taj njihov album.

I stvarno ga s opravdanjem smatram svojim delom. To se uostalom i oseća.

- Pa, je li ti stalno manir da tako radiš?

- Ne, ne mogu reći da je producent uvek presudan. Imao sam posla gde nije trebalo ništa govoriti. "Xenia" na primer. To su svirači koji imaju nekakvu svoju viziju kako bi to trebalo izgledati. Možda i nisu sasvim sigurni u to, ali to žele odmah. Jebi ga, s takvima je teško raditi. To je zajeban posao.

Kada sam počinjao manijački raditi, pre dve, tri godine, Bregović mi je rekao:

"Pa, ti si lud!" 

Po njegovom, to je najodvratniji posao jer dovodi do nekih neizbežnih situacija. Kada se sve završi, osećaš se kao kurva koju su ostavili, nisu joj dobro platili pa su pobegli, a bilo im je lepo s njom.

- Koliko grupa misliš da si direktno ti napravio? Koliko njih ti je došlo s nekakvim maglovitim idejama, pa si ih uobličio u muziku?

- Pazi, to s tim maglovitim idejama je vrlo teško reći. Prvo, zato što kad sve prođe, i kada sve magle nestanu niko se toga više ne seća. Svi su zadovoljni sa svojim sviranjem i jedan drugome se dive, jedan drugog tapšu po ramenima. 

Mogu ti reći da je najmanje maglovita stvar bila upravo sa "Xeniom". To je bio jedan singl i nemam više nameru raditi s njima jer... to nikakav posao nije ni bio. Tu nisam mogao uticati na čoveka koji je moj vršnjak, koji ima svoju viziju o rezultatu. To je bila borba, ali ne borba u kojoj se nekakvi stavovi krše, pa se odatle dešava nešto kvalitetno. To je bio razgovor koji nije vodio ničemu..

A ovo sa maglovitim idejama, pa mislim da je sve što sam radio imalo u sebi neke elemente nedovršenosti, nedorečenosti, zabluda.

- Pa, je li bilo još nečega kao "Crno bijeli svet"? Koliko si radio s "Idolima"?

- Jako kratko, ali sam bio strašno zanesen tim baršunastim, rastopljenim saundom. Ja sam želeo da ta stvar, koja je u sebi imala sve elemente komercijalnosti, dobije jednu sasvim neočekivanu boju. Onaj primarni udarac da se zamota u neki veo. I ta ploča zaista ima jednu toplu, nostalgičnu boju.

Kako ne napraviti krivi poen

- Čija je to bila ideja?

- Pa moja. Normalno da je moja jer ja najviše mogu uraditi upravo oko saunda. Ja sam sa snimateljem i tehničarem razgovarao o tome i došao do toga. Ja kad radim zažmirim i vidim prostor. Ja sam taj prostor video, a on ima neke dubine koje se ne mogu sagledati.

- Ali, baš ta ploča je dosta napadana, smatrana je čak i za promašaj?

- Svakojako su je smatrali. Sada joj se nalazi neko mesto kao jedan komercijalni trenutak. Mislim, sad se svemu može naći neko mesto. Apsurdan je uopšte tretman te ploče od samog početka. I euforično prihvatanje, i pljuvanje i, recimo, smeštanje na neko glupo mesto. A ta ploča je svoje debelo odredila. I mislim da je dobra u svakom trenutku i uopšte ne bih o njoj raspravljao. 

Ja znam proceniti šta mogu raditi. Postoje bendovi koje ne mogu raditi. 

Recimo, kada sam radio drugi album "Aerodroma", oni su bili na strašnoj prekretnici. Nisu znali šta će sami sa sobom. Imali su pesme tipa "Yes", "Genesis", tog zaostatka trenda koji ih je dve godine šamarao.

Jer, prvu ploču su tako napravili, hteli su drugu drukčije, a nisu znali kako to drukčije. Počeli su koketirati s pop muzikom. Ja sam došao na probe, a te pesme su bile ne u bebi fazi, nego je sedam stilova strmoglavljeno u jedan. I ja sam onda trebao to nekako čišće napraviti.

Stvarno sam se mučio s tim, radio sam s puno volje. Otišli smo u Milano, imali malo vremena i para, ali ipak je to napravljeno uredno i kvalitetno. Ima tamo pesama koje se daju ravnopravno nositi s njihovim kasnijim ostvarenjima.

Ali, iz nekih stvari se ne da napraviti ništa drugo nego ono što jeste. Ali, ja sam upravo zbog preispitivanja svojih mogućnosti išao da to radim. Možda je u svemu tome bilo mog malo egoističkog pristupa. Svi su mi govorili:

"Ama, uzmi nekakav nepoznat bend, tu nećeš sebi napraviti nikakav krivi poen." 

A ja sam namerno uzeo krivi poen. I hteo sam ga ispraviti.

- Hoćeš da kažeš da je "Tango bango" primer kako se od govana može praviti pita?

- Ja ne mislim da su ono bila govna, a ne mislim ni da je ispala pita. Mislim da sve pesme nisu loše. Oni su to snimili u najnezgodnijem momentu kada je novi talas bio u euforiji. "Aerodrom" tada nije imao niti pedlja prostora za svoju muziku. Meni je baš bila zabava, neki lični inat da se time bavim, da vidim šta će ispasti.

A govorili su mi da to ne radim, da sačuvam imidž...

- A kakav je taj imidž?

- Ma, šta ja znam koji imidž. Nemam ja pojma kakav imidž imam.

- Pa, šta je trebalo da sačuvaš?

- Prijateljski su me savetovali:

"Trebalo je da radiš samo novi talas, samo ono što ti je blisko, samo ono što je avangardno." 

A šta je avangardno? Daj, reci mi šta je avangardno? Šta je to novi talas? To mi je tako išlo na jaja, to s novim talasom. Ako ga je i bilo, dobro je što je prošlo.

- Pa, i "Film" je bio u tome za šta sad kažeš da je dobro što je prošlo?

- Pa, na neki način. Ali, svi bendovi koji su ostali, koji će nastaviti, su bendovi normalnog profila. To novotalasno u njima bilo je određeno samo zbog vremena u kojem su stasali.

Ne verujem u neki uspeh na brzinu

- Ali, i sam si kriv zbog toga, i sam si "stasavao" neke bendove. Pričao si o "Prljavom kazalištu", a oni su te napustili. Znači li to da bendu koji je već stasao ti više nisi potreban?

- Ama "Heroj ulice" je bez sumnje njihovo najslabije delo. Producentski je dobro napravljeno, ali mislim da Tini Varga nije ni njih ni materiju dobro poznavao i da je trebao preskočiti taj posao. Ali, to je druga stvar. Oni su to napravili, to se da vrteti, to se da slušati, na to se da plesati, ali mislim da su prve dve ploče neuporedive jače.

Neuporedivo.

Ali, nema veze. Četvrta će sigurno biti bolja.

Sad će im doći nazad stari bubnjar, stari pevač, navodno će opet svi biti u bendu. Mora onda biti bolje.

- Ne misliš da više nemaju snage?

- To ne znam. Ne razgovaram s njima već dugo. Znaš, prljavi šou biznis je učinio svoje. A ko je u tome bio prljav, ko je bio šou biznis, o tome ne bih razgovarao... Baš mi je njihov pevač nedavno pričao, s njim sam dovoljno dobar da možemo razgovarati, da će s njima opet svirati. Verovatno će ponovo uspeti.

- Nekada si bio najpopularniji producent u Zagrebu. Sada sve manje produciraš?

- Velim ti, nemam već duže vremena nikakve provokacije. Ispada da sam ja tek sada nezadovoljan, a ja to preživljavam već godinu dana. Ja se nadam da će neko od mojih vrlih vršnjaka, muzičara koji su etablirali...

- Zar ima takvih koji su ti još prijatelji?

- Kako da ne. Ima ih. Mislim, svi smo mi jedna velika prljava kaša u kojoj plivamo. Znaš, ja sam u stvari spreman da tolerišem svačiji posao. Ja ni protiv koga ništa nemam. Ali, kad neko izda rock ideale, onda popizdim.

Više volim čuti neke časne pogreške, nego nečasne bljuzgarije koje trebaju služiti hitrom uspehu. 

Ne verujem u neki uspeh na brzinu sa bilo kakvim prevarama. A što se tiče vršnjaka, vrlih prijatelja, kažem, jedva čekam da kupim neki studio, da nešto napravimo, da možemo raditi.

- A da li te grupe traže kao ranije?

- Kažem ti, dobijam masu traka, ali toliko odbijam, da sam postao poznat po tome.

- Po Zagrebu vlada mišljenje da si veliki šminker?

- Ma, vladaju svakojaka mišljenja.

- Postoji i mišljenje da nisi više popularan kao producent, da grupe tebe izbegavaju, a ne ti njih?

- Ma naravno da postoji. Postoje razna mišljenja. Ne može večno... Ljudima trebaju promene. Naučili smo na to da određeni model nekog proizvoda drugi dan nije toliko atraktivan kao što je bio, a da o tome zapravo nismo baš razmišljali.

A da ti pravo kažem, meni je na vrh nečega bilo i te pompe, i svega što se događalo. Jer, ništa ja od toga nemam, samo jednu težinu.

- Ipak, nisi odgovorio: da li su grupe bile zasićene tvojim načinom rada, ili si ti bio zasićen njima?

- Ne znam šta da ti odgovorim. Ja sam se u svemu tome ponašao spontano, ponašam se i dalje spontano, i zato to i jeste tako. Pravo da ti kažem razočarao sam se u neke ljude. Pored toga, i ne radi mi se baš, ne poklanja mi se toliko pažnje drugima koji to ne znaju ceniti, ne znaju vraćati, ne znaju sudelovati u tome.

To je sve jedna igra u kojoj ne postoje pisana pravila, ali se osećaju ljudske varijacije.

A kada one zakažu, onda me više ništa ne interesuje. Ni žiro račun, ni tuđa dugovanja. Mislim da je to ispravno. 

Razgovarao: M. Aleksandrov, obrada: Yugopapir (Rock 82, jul 1982.)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)

http://www.facebook.com/yugopapir

https://twitter.com/Yugopapir