Vrlo rano sam doživeo svoj veliki san - počeo sam da pišem u izdanjima "Politike". Iz sna sam otišao kada sam počeo da patim od jave. Ja ni danas, kada sam tako daleko od svega, ne mislim da sam ikada bio novinar. Ja sam samo slušao i ponekad zapisivao diktat svog srca. I nastojao da klincima koji su voleli da budu blizu mene ne budem loš primer
Da li je novinarstvo
zaista književnost na brzu ruku, kako se to često kaže? U svakom
slučaju, mnogo tajni, zamki, misterija, ali pre svega ljubavi nudi
taj uvek atraktivni i intrigantni novinarski poziv. Novinari su
sujetniji od balerine ili glumice, prodorni, brzi, uvek na licu
mesta. I slavni aforističar Jirži Lec zapisao je:
"Prozor u
svet može se zatvoriti novinama."
Kako se ulazi u taj čudesni
novinarski svet? Kako se postaje novinar?
Naš stalni saradnik
Branislav Kovač upravo je objavio knjigu "33 puta kako postati
novinar".
Za Huper je od 33 autentične priče izdvojio manje
delove 11 poznatih majstora pisane reči na temu "Kako sam
postao novinar".
Knjiga je izašla, u izdanju NU Božidar
Adžija, povodom pedeset godina postojanja...
Miroslav Radojčić (Politika)
- U novinarstvo sam ušao
zbog Ljubiše Vukadinovića.
Za mene je on bio dečačko sanjarenje o
romantici jedne profesije u koju ću posle i sam zalutati i, gle, te
životne sreće i još raditi u istoj kući s tim junakom davnašnjih
svojih sanja.
Toliko su sanje bile jake da iz onog strahopoštovanja
koje osećate prema asu svoje profesije dugo nisam mogao da mu kažem
ti, iako smo od prvog dana postali bliski, kako mogu postati
profesionalci koji imaju mnoge zaljubljenosti.
Od prvog dana bio sam
novinar koji je morao svaki dan da piše.
Nikada nisam bio urednik, a
kamoli glavni.
Istina je, dakle, da novinar ako je vernik svoga posla,
mora o svemu da piše.
To mora da bude tako, jednostavno, po udesu
svog poziva i ako bismo to rekli malo šaljivo, onda bih citirao
Pjera Križanića, velikog maga naše karikature, koji je jednom
rekao:
"Novinari su ljudi koji ništa ne znaju, a o svemu znaju
da pišu."
Vanja Bulić (Duga)
- Prvo sam počeo, sasvim
amaterski, da pišem za list "Novi Beograd". Imao sam po
šezdeset naslova mesečno, što je mnogo i za dnevne novine. Pisao
sam sve forme, od kratke vesti, do reportaže i satiričnih beleški.
Mislim da su lokalni listovi najbolja škola za mladog novinara.
Prvi posao kao novinar
dobio sam tek u svojoj 32. godini života!
Bilo je to u "Omladinskim
novinama" gde su mi samo posle dva meseca prekinuli pripravnički
staž i postavili me na mesto pomoćnika glavnog urednika.
Kasnije sam radio na svim
medijima. Na televiziji sam se pojavio sasvim slučajno. Pokojni Raka
Đokić, koji je gledao kako intervjuišem narodne pevače,
predložio mi je da budem voditelj emisije "ZAM", koja je
tek pripremana.
Đokić mi je rekao da kod mene ceni što poštujem
svoje sagovornike, pa zbog toga nemaju tremu kad sa mnom razgovaraju.
Njegovo zapažanje je u stvari suština mog prilaza gostima. Prvo ih
pripremim i opustim, pa potom ravnopravno razgovaramo.
Bogdan Tirnanić (Dnevni telegraf)
- Novinar se postaje na
više načina.
Jedan od njih je - kad te izbace iz svih škola, odeš u
novinare.
Otud i ona moja poznata rečenica:
"Jebeš zemlju u kojoj sam
ja najpismeniji."
Ako se već odlučiš na
ovaj put, zapečatio si svoju sudbinu.
Tek kasnije vidiš kako bi ti bilo bolje da si otišao u boksere.
Ili fudbalere.
Ili da si postao džeparoš ili političar.
Bilo šta, samo ne to večno nezadovoljno
stvorenje koga svaki dan tera ista muka, s kojom odlazi na počinak:
Kako i šta sutra napisati.
Sreća što u ovoj zemlji ima toliko tema
koje ne možeš naći ni u jednoj normalnoj zemlji, tako da to
umnogome olakšava posao svakom novinaru.
Šta bih pisao da živim,
recimo, u Švajcarskoj?
Slobodan Stojićević (Politika)
- Bilo je leto 1971.
godine. Zapazio sam konkurs za novinara-pripravnika u listu
"Politika". Iako nisam imao namere da se još zapošljavam,
konkurs me je mamio da nešto s njim uradim. Sa svojim "otkačenim"
drugarima sastavio sam tekst koji je trebalo one tamo u "Politici"
samo da nasmeje, pa da ga bace u koš.
Otišli smo džumle do
poštanskog sandučeta i spustili pismo.
Posle smo na to
zaboravili.
Ali, pozvaše me na
razgovor. Komisija od tri člana. Pitaju rutinski. Zbog čega želim
da postanem novinar, koja me oblast posebno zanima i tako dalje.
Jedva sam čekao da se dokopam "Šumatovca" i društva, pa
da udarimo po "vlahovu" (tada je bio u modi).
Posle nekoliko dana
pozvaše me na kurs. Od četiri stotine prijavljenih spalo slovo na
nas tridesetak.
I taj kurs je trebalo da bude neka selekcija.
Ispričaju nam nešto o nekoj novinarskoj formi, pa nas pošalju "na
teren" da prikupimo podatke i napišemo tekst.
Pošto sam znao da naše
vesti neće biti objavljene, ja odem preko puta u "Grmeč",
poručim piće i izmislim tri vesti!
Jer, računao sam, njih zanima
da li ja umem da pišem, a ne da li je sve baš sa lica mesta... (Ovi
drugi išli po građevinama, polomili se da nađu šefove, prikupe
podatke...)
Tako sam postao novinar
"Politike". Prime me za pripravnika. Naš šestoricu.
Mislio sam da ću tu ostati privremeno. Tako mislim i danas.
Ostaviću
novinarstvo kad-tad (samo još malo), pa ću na neki drugačiji put.
Miloš Lazić (Ilustrovana politika)
- Lako mi je da odgovorim
na pitanje: kako sam postao novinar? Jednostavno, rodio sam se i
odrastao kao takav.
Ceo život i sve škole koje sam učio (makar i
na kratko) bili su samo usputni događaji do ovog danas i ovoga što
jesam.
Tek kada se zaposliš i
uđeš u ogromnu zgradu "Politike", dokučiš da niko nikada ne postaje
novinar, već se takav čovek jednostavno rađa i živi tako kako
živi.
Novinarski. Drugačije.
Dušan Prelević (slobodnjak)
- Nastanak prvih radova
kod mene je prouzrokovan željom za otkrivanjem relativne istine koja
je krenula po varoši, oduzimajući i dodajući po potrebi minuse
(ređe pluseve), interpretirajući sasvim slobodno događaje čiji sam
akter bio, umanjujući njihovu pravu vrednost i dodajući im
nezasluženi oreol boemskih skandala.
Bilo je neuporedivo gore.
Na
izvestan način morao sam da proverim da li je baš sve tako bilo.
Pokušavam da budem iskren i otkrijem pozadinu organizovanih džumbusa
na pisaćoj traci nekog netalentovanog škrabala.
Najgore je što mi
se razbijanje beline hartije u čijem sam zločinu učestvovao
svidelo!
A šta je u međuvremenu
bilo sa rokenrolom?
On je, dakako, zauvek u meni. Pre, za vreme i
posle pisanja.
Milovan Ilić-Minimaks (RTS)
- Skraćeni odgovor na
pitanje kako sam postao novinar, mogao bi da glasi:
Lako!
Opširniji
odgovor izgleda (otprilike) ovako:
Novine su moja prva ljubav, a prva
(naročito prava) ljubav zaborava nema...
Još daleke 1958. usmerio
sam se svim snagama prema "Ježu".
U to vreme "Jež"
je bio prepun mojih humorističkih tekstova i doživeo sam veliki
datum u mom životu:
1. maj 1960. godine.
Dan kada svi slave, kad se
praznuje, kad se proslavlja Prvi maj - ja sam počeo da radim.
Tog
dana sam postao član redakcije "Ježa".
Posle sam dao otkaz (!) i
prešao u Radio Beograd.
Radio sam mnoge emisije, ali nadimak sam
dobio po svojoj prvoj samostalnoj emisiji "Minimaks", koja
je bila najpopularnija radio emisija šezdesetih godina.
U
međuvremenu sam radio na televiziji, objavio sedam knjiga, crtao
karikature, bavio se estradom, igrao u pet filmova...
Ali kad god se
ispred mene pojavi barikada u vidu rubrike "zanimanje",
uvek napišem: "s ponosom novinar!"
Milorad Ćirilović (Politika)
- Prvo sam uživao u svom
imenu i prezimenu ispod tekstova u "Studentu". Pa sam
završio novinarstvo na Fakultetu političkih nauka. Pa je (1974) u
"Politici" izašao konkurs za novinare.
Pa mi Vlada
Bulatović VIB dokazao da novinar može (zbog izgubljene opklade)
sažvakati i pojesti hiljadarku.
Velika šminka je mogla da počne.
Anđeo-čuvar mi je dojavio da "Politika" nije moja ambicija
nego moja sudbina.
Na probnom radu dobro sam
zapeo. Uobičavao sam da beleške malko "okitim". Da niko
ne primeti. Prvi sam preko novina jednoj devojci uputio (neljubavnu)
poruku u obliku akrostiha.
Kada je osvanuo dan da mi saopšte da sam
primljen u stalni radni odnos, Vasko Ivanović, tada prvo pero
"Politike", mi je rekao:
"Ako sad strepiš od njih,
strepećeš uvek."
Još ne strepim.
Pomislim
da je novinarstvo za mene samo spisak oljuštenih uspomena, ali onda
anđelko-đavolko dojavljuje da to nije tako.
Da nas posao tek čeka.
Mira Adanja Polak (RTS)
- Kako sam postala
novinar? Slučajno, može se slobodno reći. Nisam imala razvojni
put. Nudila sam svoje tekstove raznim redakcijama i oni su, uglavnom,
bili puštani jer su bili dobri i mnogo puta ekskluzivni.
Ništa ne
dugujem ni jednom uredniku.
Ni jedan
me nije voleo i stalno sam ih uznemiravala nekim idejama koje se nisu
uklapale u njihov način gledanja na stvari.
Dakle, novinar sam
postala sasvim slučajno i do ovog trenutka ne znam kako je sve
počelo.
Nemam anegdotu i nemam značajan susret.
Nemam novinare
prijatelje i mislim da radim u fabrici koja treba da proizvede
najbolji mogući proizvod u vidu reportaže ili intervjua.
Marko Marković (slobodnjak)
- Novinarstvo mi je dalo
sve. Ja njemu takođe. Koliko sam uspeo, nije moje da prosuđujem.
No, činjenica je da, ipak, iza mene ostaje neki trag. Obeležen je
sa 38 godina provedenih u samo jednoj kući - Radio televiziji Srbije.
I brojnim priznanjima i nagradama.
A kako je počelo?
Prvo školski
list, pa Radio Priština, pa profesionalac u Radio televiziji
Beograd.
Mladima koji žele da uđu u ovu najlepšu profesiju na
svetu izneo bih jedan stav koji je meni bio moto tokom čitave
karijere. A on glasi:
Novinarstvo je pisanje po pesku.
Sad si predao
tekst, već moraš da razmišljaš o novom.
Ako to ne uradiš, brzo
ćeš biti zaboravljen.
To je jedino pravilo profesije, ako hoćeš
da ostaneš stalno prisutan i nezaboravljen.
Petar Popović (slobodnjak)
- Nikada nisam maštao da
budem novinar. Prosto, mislio sam da je to obaveza za bolje i
talentovanije. Mene je zanimao rokenrol. Smetalo mi je što se o
rokenrolu kod nas, tih šezdesetih godina, pisalo sa nedovoljno
strasti i razumevanja.
Znao sam da mi klinci to
osećamo na nov način. Za nas je rokenrol bio MI i to MI unutra.
Tako sam počeo o rokenrolu da pišem na zidnim novinama u osnovnoj
školi.
Drugi su tada pisali o NOB-u, školskoj svakodnevici i
lektiri, a ja delio prva saznanja o malo poznatim Bitlsima, Kinksima,
Stonsima, Hu...
Kasnije, tokom čitave
karijere, mene nikad nije zanimalo da budem novinar.
Moje je bilo da
budem na liniji moje dužnosti.
Vrlo rano sam doživeo svoj veliki
san - počeo sam da pišem u izdanjima "Politike".
Iz sna
sam otišao kada sam počeo da patim od jave.
Ja ni danas, kada sam
tako daleko od svega, ne mislim da sam ikada bio novinar.
Ja sam samo
slušao i ponekad zapisivao diktat svog srca. I nastojao da klincima
koji su voleli da budu blizu mene ne budem loš primer.
Zabeležio: Branislav Kovač, obrada: Yugopapir (Huper, oktobar 1998.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
