Nakon grandiozno zamišljenog BOOM festivala, uistinu prve sasma rock manifestacije koja u poslednjih nekoliko godina jedva da životinjari, YU ROCK MOMENT je i nešto više i nešto običnije do samo smotra ili festival. Najkraće rečeno, to je verovatno prvi pokušaj u nas da se uobliči klupski način muziciranja, kontinuirano, a dakako sa reputacijom dotičnog kluba, koju donosi vreme samo po sebi. Potez vredan pažnje, bez svake sumnje, pa je utoliko zanimljivije bilo priupitati Marijana Crnarića, čoveka koji bdi nad čitavim projektom (uzgred, iako je u rock umešan na način koji je najbliži radu menadžera, Marijan je tih i miran čovek koga kao da se sve to uopšte ne tiče, za razliku od svih ostalih galamdžija koji prčkaju po rocku počevši od muzičara, pa dalje), kako je sve počelo. Dakle, govori prvi put za vas obožavane čitateljke i štovani čitaoci Džuboksa, Marijan Crnarić:
- Centar za kulturnu djelatnost SSO Zagreba, pod čijim se okriljem nalazi i klub Lapidarij, krenuo je još u jesen 1978. godine da organizuje dva puta sedmično nastupe grupa u klubu. Isprva je to bilo lokalnog karaktera, no kako je rastao broj posetilaca, a klub počeo sticati reputaciju pravog ambijenta za rock svirke, tako su nam se i bandovi iz drugih gradova počeli sami nuditi da dođu i sviraju. Naravno, najveće interesovanje publike je za nastupe već proverenih imena, no meni je jako drago da mogu reći da su u Lapidariju svoje prve nastupe imali i Prljavo kazalište i Film i Azra, dakle oni bandovi koji su danas već afirmisani nosioci takozvanog zagrebačkog novog vala.
Logično je dakle, da je iz ovakve početne koncepcije izrastao i još ambiciozniji plan, nazvan YU ROCK MOMENT LAP '80, plan koji predviđa da tokom decembra i januara meseca predstavi publici u Zagrebu sve ono što je u ovome času kvalitetno, atraktivno ili pak pokušava to biti na domaćoj rock sceni. Sve u svemu, nekih šezdesetak bandova će prodefilovati scenom Lapa u skoro dva meseca, što je već samo po sebi (ukoliko se i ostvari) poduhvat vredan pažnje.
*****
Neke ljude stvarno možeš poslati po jednu stvar, oni se uvek vrate s nečim drugim. Zadatak Dragana Kremera, našeg stručnjaka za putopise, bio je da prati zbivanja u Lapidariju, ali... mada miran i tih, skoro stidljiv, on uporno zabada nos svuda. Evo šta je saznao.
Ovog puta lično sam se pobrinuo za voz. Zbog vremenskih (ne)prilika zakasnio sam pedeset minuta, ali ni voz nije bio bolji - smestio sam se i čekao još dosta dugo da pođe. Putem kasetofona sve vreme sam trošio sabrane radove The Jam. U neistraženim dubinama moga duha začela se blaga pomisao da su oni najbolji na svetu.
Ako ste verovali da je
Čkalja preterao u TV-seriji o porodici Šurdilović, znajte da nije - pored mene sedeo je jedan takav. Sa sve kapicom, naravno. I bojao se
otvaranja prozora kao samog đavola.
Noćnik
Domaćini su me, da bih
se osećao kao kod kuće, smestili u hotel Beograd. Sasvim pristojna
ustanova, a uz to i ne zakidaju na vremenu za doručak (što naročito
pogoduje strastvenim spavačima). Najveća im je mana da nose oznaku
"garni hotel" - to bi, pretpostavljam, trebalo da znači
"stanični", ali zvuči skladno i domaće kao i kad bih
rekao "stejšnski".
Čim se smestih, preduzeh
pokrete u smislu šetnje sa razgledanjem Zagreba i Zagrebčanki.
Međutim, tada nastupi veliki opštedržavni mrak, te sam tako bio
ometen u svojoj nameri. A možda je i dobro što Zagrebčanke nisu
spazile moje lice.
S obzirom da je mrak nastao zbog nestanka struje, nigde nisu mogli da spremaju jelo, te sam se morao zadovoljiti u jednoj od mnogobrojnih poslastičarnica. Kolači behu dobri (onog dana kad su ih spremili, ali ne i kada ih meni poslužiše).
S obzirom da je mrak nastao zbog nestanka struje, nigde nisu mogli da spremaju jelo, te sam se morao zadovoljiti u jednoj od mnogobrojnih poslastičarnica. Kolači behu dobri (onog dana kad su ih spremili, ali ne i kada ih meni poslužiše).
Zatim su počeli službeni
i prijateljski susreti.
Prvo smo s Doktorom (Draženom Vrdoljakom) išli da slušamo Sam Rivers Trio. Dok se jazz zbivanja u Beogradu najčešće svode na jedan Festival godišnje i poneko gostovanje, poznato je da Ljubljana i Zagreb imaju mnogo redovniji život u toj oblasti. Tako je, osim ciklusa Trenutak jazza, sada pokrenut i drugi - Vrijeme jazza - koji obećava neke lepe stvari: posle Riversa dolazi Gary Burton Quartet, zatim duet klavirista John Lewis/Hank Jones i živa legenda Teddy Wilson.
Prvo smo s Doktorom (Draženom Vrdoljakom) išli da slušamo Sam Rivers Trio. Dok se jazz zbivanja u Beogradu najčešće svode na jedan Festival godišnje i poneko gostovanje, poznato je da Ljubljana i Zagreb imaju mnogo redovniji život u toj oblasti. Tako je, osim ciklusa Trenutak jazza, sada pokrenut i drugi - Vrijeme jazza - koji obećava neke lepe stvari: posle Riversa dolazi Gary Burton Quartet, zatim duet klavirista John Lewis/Hank Jones i živa legenda Teddy Wilson.
Pošto smo ušli kroz
službena vratanca, kod šanka za povlašćene sretosmo sve bitne
ljude zagrebačkog jazza, od Boška Petrovića pa naniže. Zbog malog
broja prodatih ulaznica koncert je iz velike dvorane Lisinski
premešten u pomoćnu, koja se pokazala kao vrlo prijatan i akustičan
prostor s, recimo, tri stotine sedišta.
U predvorju su opet neke značajne ličnosti, a najviše me obradovalo viđenje starog šmekera Džimija Stanića. Samo tako i može da izgleda čovek koji onako otpeva kaži zašto me ostavi...
U predvorju su opet neke značajne ličnosti, a najviše me obradovalo viđenje starog šmekera Džimija Stanića. Samo tako i može da izgleda čovek koji onako otpeva kaži zašto me ostavi...
Duvaj ponovo, Sam
Poznati saksofonista Sam
Rivers došao je u zaista slobodnjačkoj postavi - pratili su ga
odlični kontrabasista Dave Holland i izvanredni Steve Ellington na
bubnjevima. Ne obožavam free jazz, ali ovog puta nisam mu se mogao
odupreti. Osim toga, Rivers je zalazio i u znatno prijemčivije
oblasti crne muzike (soul, funk, r'n'b), spajajući sve to u skladnu
celinu, stopljenu do te mere da nije izvodio posebne kompozicije već
neprimetno prelazio iz jedne teme u drugu, tako da je celo veče
izgledalo kao spontano izlaganje čoveka koji svirku sipa iz rukava.
Zahvaljujući umnogome i ritam-sekciji, snaga i uzbudljivost izvođenja skoro da nisu opadale, a Sam ih je naglašavao i menjajući instrumente. Naime, osim vrhunske tehnike na saksofonu, pokazao je i vrlo dobro rukovanje klavirom i flautom, posvetivši im vremena koliko i matičnoj alatki.
Zahvaljujući umnogome i ritam-sekciji, snaga i uzbudljivost izvođenja skoro da nisu opadale, a Sam ih je naglašavao i menjajući instrumente. Naime, osim vrhunske tehnike na saksofonu, pokazao je i vrlo dobro rukovanje klavirom i flautom, posvetivši im vremena koliko i matičnoj alatki.
Kad je isteklo uobičajeno
vreme za jedan koncert, Trio nam je dao tek kratku stanku, obećavši
ravnopravan nastavak. Američki profesionalci... Na žalost, dužnost
je dužnost, pa smo morali da pređemo u Lapidarij.
Uvek isti način
U prošlom broju Ljubo
Trifunović izneo vam je podatke o zvaničnoj strani Yu Rock Momenta,
pa meni ostaje samo da opišem prostor u kome se to odvija. Lapidarij
je uglavljen u zidine Starog grada, prima obično oko četiri stotine
posetilaca, a oni plaćaju po 30 (kad je živa svirka), odnosno 20
n.d. (kad se slušaju ploče). (Cena Džuboksa: 30 dinara - op. Y.)
Klub je u obliku slova L, tako da u prvom delu možete sedeti, pričati i nešto slabije čuti muziku, ali band ne vidite; na prelomnom mestu smešten je šank čiji udeo u raspoloženju prisutnih i prihodima ustanove nije zanemarljiv; u drugom kraku uvek je veća gužva - to je, čini mi se, neki prostrani hodnik obložen opekama, na čijem je kraju postavljena vrlo mala pozornica.
Preglednost je često nikakva, ali je ozvučenje dobro, zahvaljujući i stalnom osoblju za mix-pultom.
Klub je u obliku slova L, tako da u prvom delu možete sedeti, pričati i nešto slabije čuti muziku, ali band ne vidite; na prelomnom mestu smešten je šank čiji udeo u raspoloženju prisutnih i prihodima ustanove nije zanemarljiv; u drugom kraku uvek je veća gužva - to je, čini mi se, neki prostrani hodnik obložen opekama, na čijem je kraju postavljena vrlo mala pozornica.
Preglednost je često nikakva, ali je ozvučenje dobro, zahvaljujući i stalnom osoblju za mix-pultom.
Kratkim osmatranjem
posetilaca uviđam da se radi o sloju
koji se u ovdašnjim raspravama, za razliku od šminkera, naziva
hašomanima (pri čemu i jedni i drugi u velikoj meri šminkaju svoju
sliku u javnosti).
Tu je i plejada mlađih muzičara - sreća je da postoje mesta na kojima se stalno svira pa imaju priliku da se tu sastaju, umesto da idu u Zvečku. Doktor preuzima ulogu mog domaćina i vodiča, što mi daje mogućnost da upoznam baš svakog.
Prve večeri u Lapu, Piko sedi s otežalom glavom naslonjenom na ruku, Jajo žučno raspravlja s nekim starijim tipom, a Doktor mi predstavlja Zoka iz Parlamenta. U prvi mah nisam ga poznao - obojio je kosu u plavo. Nešto me kopka. Uskoro nailaze i ostala dvojica i njihova kosa veštački je plava! Ovo je već previše. Iza leđa šire im se opasne glasine, a oni se šetkaju nevinih lica.
Tu je i plejada mlađih muzičara - sreća je da postoje mesta na kojima se stalno svira pa imaju priliku da se tu sastaju, umesto da idu u Zvečku. Doktor preuzima ulogu mog domaćina i vodiča, što mi daje mogućnost da upoznam baš svakog.
Prve večeri u Lapu, Piko sedi s otežalom glavom naslonjenom na ruku, Jajo žučno raspravlja s nekim starijim tipom, a Doktor mi predstavlja Zoka iz Parlamenta. U prvi mah nisam ga poznao - obojio je kosu u plavo. Nešto me kopka. Uskoro nailaze i ostala dvojica i njihova kosa veštački je plava! Ovo je već previše. Iza leđa šire im se opasne glasine, a oni se šetkaju nevinih lica.
Prvi je svirao Bulevar iz
Beograda, hard-rock sastav o kome se dovoljno pisalo. Njihov nastup
svesno sam žrtvovao Riversu.
Slušamo Drugi način, najpouzdaniju grupu u državi. Naime, kad krenete na njihov koncert možete unapred biti sasvim sigurni šta ćete čuti. Žalosno je da ti momci u proteklih nekoliko godina nisu napredovali ama baš nimalo. Razlaz, svađe, blaćenje po novinama, sud ... sami su tome krivi, ali još ih jače koči nedostatak stvaralaštva.
Sada su u postavi - opet zajedno, kao da ništa nije bilo - Požgajec, Mekić i Kurtović uz noviju ritam-sekciju. Međutim, još uvek sviraju kompozicije sa prvog/jedinog albuma (koji, i pored svega, ostaje jedna od meni najdražih LP ploča domaćeg rocka) i dva kasnija (veoma dobra) singla, začinjene skinutim stvarima.
U Jugotonu mi rekoše da Drugi način ima spreman materijal za drugi album, ali to nisam primetio tokom svirke. Ne znam samo kako ih nije sramota da popunjavaju svoj program tuđim hitovima, svodeći se na stupanj najcrnjih tezgaroša. Ne spasava ih ni činjenica da, već ustaljeno, skidaju "k'o s ploče."
Leta 1976. slušao sam ih skoro svako veče u jednom malom omladinskom odmaralištu (na moru, naravno) i klinački se divio njihovom izvođenju "Mean Girl" Status Quo ili "Back In The USSR". Zapalile su me njihove pesme pa sam po povratku kupio LP.
Posle toliko vremena, izmenio se samo "internacionalni artistički show" - "Home" Lene Lovich, "Sultans Of Swing" (u kojoj su se pokazali Ismet Knopfler i Halil Knopfler), "Smoke On The Water", malo Wishbone Ash.... ne bi bilo čudno da se čak ni toliko nisu potrudili. Zanatski doterano, ali jadno i tužno u celini. Postoji li neki drugi način?
Slušamo Drugi način, najpouzdaniju grupu u državi. Naime, kad krenete na njihov koncert možete unapred biti sasvim sigurni šta ćete čuti. Žalosno je da ti momci u proteklih nekoliko godina nisu napredovali ama baš nimalo. Razlaz, svađe, blaćenje po novinama, sud ... sami su tome krivi, ali još ih jače koči nedostatak stvaralaštva.
Sada su u postavi - opet zajedno, kao da ništa nije bilo - Požgajec, Mekić i Kurtović uz noviju ritam-sekciju. Međutim, još uvek sviraju kompozicije sa prvog/jedinog albuma (koji, i pored svega, ostaje jedna od meni najdražih LP ploča domaćeg rocka) i dva kasnija (veoma dobra) singla, začinjene skinutim stvarima.
U Jugotonu mi rekoše da Drugi način ima spreman materijal za drugi album, ali to nisam primetio tokom svirke. Ne znam samo kako ih nije sramota da popunjavaju svoj program tuđim hitovima, svodeći se na stupanj najcrnjih tezgaroša. Ne spasava ih ni činjenica da, već ustaljeno, skidaju "k'o s ploče."
Leta 1976. slušao sam ih skoro svako veče u jednom malom omladinskom odmaralištu (na moru, naravno) i klinački se divio njihovom izvođenju "Mean Girl" Status Quo ili "Back In The USSR". Zapalile su me njihove pesme pa sam po povratku kupio LP.
Posle toliko vremena, izmenio se samo "internacionalni artistički show" - "Home" Lene Lovich, "Sultans Of Swing" (u kojoj su se pokazali Ismet Knopfler i Halil Knopfler), "Smoke On The Water", malo Wishbone Ash.... ne bi bilo čudno da se čak ni toliko nisu potrudili. Zanatski doterano, ali jadno i tužno u celini. Postoji li neki drugi način?
Kad smo već kod
izlapelih čari i izvođenja stranih hitova, čuo sam i priče o
onim mnogobrojnim nastupima Smaka po Zagrebu i okolini, u prvom
delu ove godine. Svirali su "Tobacco Road", Točkovu poslasticu iz dana
pre slave, ali i "Living On The Front Line" ...
Svi su preživeli - osim jednog
Nije istina kako je
odjutros hladno. Ulični toplomer pokazuje pola stepena ispod nule.
Ne valja. Ni tolika zima, ni ulični toplomer. Spomenici su na vreme
zaštićeni od mraza.
Na Trgu Republike dugo
cupkam, čekajući Doktora. Poznat je kao nepouzdan. Noge mi
otpadaju. On se najzad pojavljuje, mrtav ozbiljan.
"Ubili Lennona."
Psujem i Doktora i njegov izgovor. Baš je našao uverljivu stvar...
Prošlo je više od sata dok to nisam uzeo za ozbiljno. Više od prepodneva, dok nisam zaista shvatio. Ceo dan smo sretali ljude koji s rockom imaju veze na ovaj ili onaj način. Svi su znali. Svi su bili čudno rastreseni i nekako izgubljeni. Svi su se pitali:
"Kako to?"
"Ubili Lennona."
Psujem i Doktora i njegov izgovor. Baš je našao uverljivu stvar...
Prošlo je više od sata dok to nisam uzeo za ozbiljno. Više od prepodneva, dok nisam zaista shvatio. Ceo dan smo sretali ljude koji s rockom imaju veze na ovaj ili onaj način. Svi su znali. Svi su bili čudno rastreseni i nekako izgubljeni. Svi su se pitali:
"Kako to?"
Za početak, Doktor i
Profesor (Darko Glavan) rešavaju da me u muzički život grada uvedu posećivanjem
kafića Zvečevo.
Znatno je manji nego što sam očekivao. Nije ni nešto posebno prijatan. Kažu da u toplijim danima većina visi na pločniku ispred njega. Sad nema žive duše - omorina nikako da otpusti. Zvečka je teme trougla (možda tačnije: deo crte koja spaja) Kavkaz (iliti Kazališna kavana) - Zvečevo - preuređena (tj. upropašćena) stara kafančina Blato, s kojom se često vezuje ime Tina Ujevića.
Zvečevo u Zagrebu igra ulogu koja u Beogradu pripada Šumatovcu (bah), ali nad njim ima jednu značajnu prednost - Zvečku sam posetio nekoliko puta, a u Šumu nikad ne idem.
Znatno je manji nego što sam očekivao. Nije ni nešto posebno prijatan. Kažu da u toplijim danima većina visi na pločniku ispred njega. Sad nema žive duše - omorina nikako da otpusti. Zvečka je teme trougla (možda tačnije: deo crte koja spaja) Kavkaz (iliti Kazališna kavana) - Zvečevo - preuređena (tj. upropašćena) stara kafančina Blato, s kojom se često vezuje ime Tina Ujevića.
Zvečevo u Zagrebu igra ulogu koja u Beogradu pripada Šumatovcu (bah), ali nad njim ima jednu značajnu prednost - Zvečku sam posetio nekoliko puta, a u Šumu nikad ne idem.
Zatim odlazimo do
bratsko-prijateljske redakcije Poleta, koja je slična našim starim
prostorijama, samo što je veća. I puno urednija. Profesor bocka
Semenčića zbog rupičastog opšteg obrazovanja, a ovaj njemu zamera
na nedovoljnoj obaveštenosti o najnovijim zbivanjima na svetskoj rock-sceni.
Pošto sam ih sve razgledao, raspitujem se za devojku kojoj u najavi Supermarketa umesto srednjeg slova uvek prikače Beauty ili Najlepša. Nije tu. Eto ti.
Pošto sam ih sve razgledao, raspitujem se za devojku kojoj u najavi Supermarketa umesto srednjeg slova uvek prikače Beauty ili Najlepša. Nije tu. Eto ti.
Tužna je nedelja
U vreme mog odlaska iz
Beograda vrlo mnogo se pričalo o nizu gostovanja zagrebačkih
rockera, već su se kao znala imena i datumi, stvar je izgledala
sređena (i vrlo primamljiva). Došavši u Zagreb, iznenadio sam se
uvidevši da je to ovde, na izvoru, mnogo nesigurnije nego što se
nama činilo s rastojanja. Staviše, zamisao je pukla. Zbog nesloge,
naravno.
Jedan menadžer neće da se prihvati posla jer ne vidi mogućnost dovoljne zarade, drugi hoće da dovede samo dve najveće grupe, jedan sastav neće da radi s nekim menadžerom jer ih je ranije zeznuo, drugi sastav neće nikog da vodi jer "mogu i sami", a ni njima "niko nije pomagao dok su bili nepoznati".
Nikako da se spoje. Šteta. Sudeći po pločama, mnogo su usklađeniji. Kako sada izgleda, doći će negde u januaru, ali pouzdano znam da to neće biti izbor baš najboljih. Neki se sukobi neće izgladiti, a biće izmena članova i drugih nevolja.
Jedan menadžer neće da se prihvati posla jer ne vidi mogućnost dovoljne zarade, drugi hoće da dovede samo dve najveće grupe, jedan sastav neće da radi s nekim menadžerom jer ih je ranije zeznuo, drugi sastav neće nikog da vodi jer "mogu i sami", a ni njima "niko nije pomagao dok su bili nepoznati".
Nikako da se spoje. Šteta. Sudeći po pločama, mnogo su usklađeniji. Kako sada izgleda, doći će negde u januaru, ali pouzdano znam da to neće biti izbor baš najboljih. Neki se sukobi neće izgladiti, a biće izmena članova i drugih nevolja.
Poslepodne je ostavljeno
za kućne posete. Doktor i Profesor kljukaju me countryjem i
country-rockom, a ja gutam s uživanjem. Najzad sam čuo i tog Gram
Parsonsa. Lepo je.
U početku, predviđano
je da u Lapidariju svake večeri nastupaju po dva sastava. Međutim,
nije bilo dovoljno novca (zamislite koliko iznose putni troškovi i
dnevnice za, recimo, pet ljudi, koji će možda biti samo zagrevanje
i svirati dvadesetak minuta), a prema rečima momaka koji ovde rade,
dešavalo se pojedinih dana da su sve željene grupe zauzete na
drugim stranama, da bi sutra nekoliko njih bilo slobodno, ali nema
vremena da sve zasviraju.
Tako je broj nastupa spao na četiri nedeljno, što je i dalje izvrsno u odnosu na jugoslovenski prosek (koga i nema, što se tiče klupske scene). Meni je zadovoljstvo umanjivala činjenica da su mi "pod službeno" zapali bandovi koje sam slušao dosta puta, pa čak i pisao o njihovom nastupu na festivalu u Subotici.
Tako se nisam pojavio dok je svoje odrađivao Pauk iz Zavidovića. Posle njih svirali su ovdašnji ljudi pod imenom Žuta minuta, prosečan čvrsti rock s primesama Wishbone Ash, nešto bolji u laganim stvarima koje sadrže poneki lep stih, a maštovito ih boje dve gitare.
Tako je broj nastupa spao na četiri nedeljno, što je i dalje izvrsno u odnosu na jugoslovenski prosek (koga i nema, što se tiče klupske scene). Meni je zadovoljstvo umanjivala činjenica da su mi "pod službeno" zapali bandovi koje sam slušao dosta puta, pa čak i pisao o njihovom nastupu na festivalu u Subotici.
Tako se nisam pojavio dok je svoje odrađivao Pauk iz Zavidovića. Posle njih svirali su ovdašnji ljudi pod imenom Žuta minuta, prosečan čvrsti rock s primesama Wishbone Ash, nešto bolji u laganim stvarima koje sadrže poneki lep stih, a maštovito ih boje dve gitare.
Lutka sa naslovne strane
Odjutros smo se predali
depresiji i dekadenciji: Doktor piše oproštaj od Lennona, slušamo
njegove solo-albume i ljuštimo konjak. Do poslednjeg, bez reči.
Sredom, muzičku
slušaonicu Lapidarija vodi Sven. Poreda se izvestan broji stolica
i to najviše liči na rock-tribine kak ve su se povremeno održavale
u beogradskom SKC-u. Međutim ovde je raspoloženje neobaveznije,
Semenčić više pušta ploče a manje priča, ljudi vode razgovore,
poneko i zapleše...
Večeras sam mu ja gost, pa biramo muziku tako da predstavimo sadržaj novih brojeva Džuboksa. (Malo reklame nikad ne škodi, posebno ne ako je besplatna. - šef) Ipak, ne ide mi sjajno. Nesiguran sam. Uostalom, ja sam pisac, a ne voditelj. Jakako.
Večeras sam mu ja gost, pa biramo muziku tako da predstavimo sadržaj novih brojeva Džuboksa. (Malo reklame nikad ne škodi, posebno ne ako je besplatna. - šef) Ipak, ne ide mi sjajno. Nesiguran sam. Uostalom, ja sam pisac, a ne voditelj. Jakako.
Tu ti se iznenada
pojavljuje ranije pominjana Beauty. Upoznaju nas, a ja sam malo
zbunjen jer otkrivam da je bila na naslovnoj strani Poleta, i ne
ostaje mi ništa drugo nego da se predstavim kao Dragan Ugly Kremer.
Ako je istina da svaka lepotica mora imati svoju zver, voleo bih da
budem njena.
Nailazi B. J. Štulić, u
dobrom raspoloženju, sveže izbrijan, bez naočara i s novinama pod
miškom. Izgleda da je retko kod kuće - pokušavao sam telefonom u
nekoliko navrata, ali bez uspeha. Prvo se prijateljski ispaljuje s
Jurom (Film), a onda pričamo o budućnosti.
Azra namerava da u januaru/februaru snimi dvostruki album. Jugoton im daje vremena samo za običan, ali Johnny se nada, "ako budu radili dovoljno brzo ..."
Ogorčen je na zagrebačke menadžere i neke kolege. Priča se da je tu skoro napravio dve pesme (koje verovatno neće imati priliku da stavi na ploču, pa vam zato ovo pričam): "Poljska u mom srcu" (posvećena jednoj) i "Kurvini sinovi" (posvećena drugoj strani).
Azra namerava da u januaru/februaru snimi dvostruki album. Jugoton im daje vremena samo za običan, ali Johnny se nada, "ako budu radili dovoljno brzo ..."
Ogorčen je na zagrebačke menadžere i neke kolege. Priča se da je tu skoro napravio dve pesme (koje verovatno neće imati priliku da stavi na ploču, pa vam zato ovo pričam): "Poljska u mom srcu" (posvećena jednoj) i "Kurvini sinovi" (posvećena drugoj strani).
Nekoliko dana pre mog
dolaska Azra je održala veliki koncert u Studentskom centru. Čujem
da je raspoloženje bilo vrhunsko, a mnogi su ostali i bez ulaznica.
Plakati su još po zidovima. Ovdašnja štampa slabo je propratila
taj događaj.
U gradu, na jednom skrovitom mestu, još se mogu videti i plakati Robota ("Mramor, kamen i željezo... "), a češće Nirvane. Ovi drugi okupljaju se jednom godišnje radi par nastupa na kojima izvode tzv. progress rock. Bar tako stoji na plakatima, ispisano nekom goticom. Truba.
U gradu, na jednom skrovitom mestu, još se mogu videti i plakati Robota ("Mramor, kamen i željezo... "), a češće Nirvane. Ovi drugi okupljaju se jednom godišnje radi par nastupa na kojima izvode tzv. progress rock. Bar tako stoji na plakatima, ispisano nekom goticom. Truba.
Poslednji sat u svojoj
slušaonici Sven je ustupio mladom sastavu Linija 29. Oni sviraju
nemaštovit hard-rock, uključujući i obradu Milić Vukašinovićeve "Voljela sam, voljela" koja je s rockom imala veze utoliko što su
dečki svirali električne gitare. Primer koji pokazuje da ni Zagreb
nije leglo isključivo dobrih novotalasera, već da ima i donju
palubu s opterećenjem.
Isti je slučaj i s beogradskom scenom - što nova škola zagrebačkih kritičara teže shvata: izvikana Trojka na samom je vrhu piramide kvaliteta, ali većinu čine otužno prosečni bandovi i heavy-mental rockeri predvođeni Dessertom. Zaista nemaju na čemu da nam zavide.
Isti je slučaj i s beogradskom scenom - što nova škola zagrebačkih kritičara teže shvata: izvikana Trojka na samom je vrhu piramide kvaliteta, ali većinu čine otužno prosečni bandovi i heavy-mental rockeri predvođeni Dessertom. Zaista nemaju na čemu da nam zavide.
Okovani patak
U okviru Četvrtkovog
pozorišta, večeras su nam prikazivali predstavu nekih Novosađana
koji su, doduše, bili dobro kostimirani, ali nam ne beše najjasnije
šta zapravo hoće. Pre njih svirali su Buldogi iz Ljubljane, dečaci
koji čvrsto i sigurno guraju svoj novi talas.
Pekinška patka parodira
punk. To bi bilo to, u najkraćim crtama. Nevolja je što smo od
samog početka imali mnogo više onih koji su punk parodirali, nego
onih koji bi ga stvarno svirali. Mnogo bi prirodnije bilo obrnuto,
zar ne? Tako je Patka ispala čorbine čorbe čorba (a tu ne ciljam
na Riblju čorbu).
Sami su sebi smestili tu igru, a da zlo bude veće, nisu se nimalo promenili. Još uvek žvaću isti stil, isti zvuk, isti image koji ne pali (osim kod isto tako nabeđenih punk-skorojevića). Stajali su na nesigurnom kamenu, a odonda im se tlo načisto izmaklo. Kao da ne primećuju da lebde u praznini kosmosa.
I još Čonta nešto trlja o Patki kao vesniku punka u Jugoslaviji... Stvarno, da nije bilo njih ... bilo bi nam bolje. Ne misli valjda ozbiljno! (I do danas, najbolja punk parodija za koju znam ostali su Mekaničari iliti the Mechanics.)
Sami su sebi smestili tu igru, a da zlo bude veće, nisu se nimalo promenili. Još uvek žvaću isti stil, isti zvuk, isti image koji ne pali (osim kod isto tako nabeđenih punk-skorojevića). Stajali su na nesigurnom kamenu, a odonda im se tlo načisto izmaklo. Kao da ne primećuju da lebde u praznini kosmosa.
I još Čonta nešto trlja o Patki kao vesniku punka u Jugoslaviji... Stvarno, da nije bilo njih ... bilo bi nam bolje. Ne misli valjda ozbiljno! (I do danas, najbolja punk parodija za koju znam ostali su Mekaničari iliti the Mechanics.)
Jedini Patkin napredak
primećuje se kao uvežbanost. Setimo se, nekad su već posle druge
stvari gubili snagu i padali na niske grane metiljavog sastava za
seoske igranke (a priča se da su ranije tu i svirali). Punk je u
priličnoj meri fizički posao. Sada bar šibaju kako bi trebalo i
sigurni su u sebe. Sve one pesme o kurtonima, starim sakoima i drugim
povodima za angažman deluju bezlično i bez stava.
Stvar spasavaju tek "Bela šljiva", istinski oštra "Biti ružan, pametan i mlad" i "Bolje da nosim kratku kosu", čiji me zgodni refren podseća kako je stvarno krajnje vreme da se ošišam. Izuzevši pomenuto, sve ostalo zvučalo je previše neubedljivo i dosadno.
Jadni su oni koji Patku drže za punk. Čonta je dosledno skakao, kao da je profesor fiskulture a ne elektortehnike (valjda). Nije uspeo da zapali šačicu ovdašnjih pristalica - očekivao sam da će ih biti znatno više.
Stvar spasavaju tek "Bela šljiva", istinski oštra "Biti ružan, pametan i mlad" i "Bolje da nosim kratku kosu", čiji me zgodni refren podseća kako je stvarno krajnje vreme da se ošišam. Izuzevši pomenuto, sve ostalo zvučalo je previše neubedljivo i dosadno.
Jadni su oni koji Patku drže za punk. Čonta je dosledno skakao, kao da je profesor fiskulture a ne elektortehnike (valjda). Nije uspeo da zapali šačicu ovdašnjih pristalica - očekivao sam da će ih biti znatno više.
Ovde ćemo napraviti
kratku stanku, jer sam izbivao iz Zagreba povodom on the road
članaka.
Dnevnik vodio: Dragan Kremer, obrada: Yugopapir (Džuboks, januar 1981.)
Dnevnik vodio: Dragan Kremer, obrada: Yugopapir (Džuboks, januar 1981.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
