Bez ikakvog preterivanja, ka bini je upućeno hiljade i hiljade flaša. Pogađate da je veći broj završavao upravo na fotografskim glavama. Srećom, flaše su bile plastične, ali ne i bezbolne. Druga vrsta zabave bilo je gađanje foto-reportera busenima zemlje ili prskanje najrazličitijim alkoholnim tekućinama. Kao što vidite, pravi uslovi - kako za rad, tako i za uživanje
U subotu 18. avgusta
održan je jubilarni, peti po redu "Monsters Of Rock"
(Monsteri rocka) festival kod Kasl Doningtona (Castle Donington),
Engleska. Možda zbog jubileja, a više zbog izuzetne skupine, koja
bi se mogla tretirati teškometalnom reprezentacijom sveta,
ovogodišnji Donington privukao je do sada najveći broj posetilaca.
Sa tog skupa ekskluzivno izveštava u slici i reči Branislav State
Of Shock Rašić.
Bez obzira na vaše
muzičke afinitete moraću da vas obradujem ili razočaram:
Donington '84. bio je do sada najbolji od svih prethodnih, ujedno i
najveći muzički događaj ove godine.
Preko 100 hiljada
metalopoklonika došlo je da uživa u velikoj fešti.
Toliko ljudi na
jednom mestu znak je aktuelnosti muzike koja se tu svirala, a takođe
je i vrlo redak po broju posetilaca.
Čini se da kod nas
postoje neke zablude.
Dvorane takozvanog prestiža u našoj zemlji su
obično one koje primaju desetak hiljada ljudi.
Na Ostrvu, u Londonu,
najvažnija dvorana za svirke je Hamersmit Odeon (Hammersmith Odeon)
čiji je kapacitet svega 3000 posetilaca.
Kroz nju svakodnevno
defiluju velika imena.
Naravno, oni najveći tu istu dvoranu
rasprodaju po više puta.
Neke veće dvorane koje primaju po desetak
hiljada ljudi zadužene su za superspektakle.
Kada na Vembli stadionu
sviraju Rolling Stones ili Bob Dylan, skupi se do 80 hiljada ljudi.
Najveći festival na otvorenom prostoru, sada već legendarni Reding, svake godine okupljao je u proseku po četrdesetak hiljada ljudi.
Skup kao ovogodišnji Kasl Donington drugim rečima veoma je redak,
jer poslednji tako veliki odigrao se 1979. godine kada su na
Nebvortu (Knebworth) jedan od poslednjih nastupa održali Led
Zeppelin.
Godinu dana ranije na Blek Buš (Black Bush) aerodromu
nastupao je Bob Dylan zajedno sa Erikom Kleptonom i privukao je oko 250.000 ljudi.
Donington '84. je sa brojem od 100 hiljada okupljenih postavio svoj
rekord potukavši skupinu od 65 hiljada ljudi 1981. godine kada su
takođe zvezde festivala bili AC/DC.
Potpisnik ovih redova
imao bi puno pravo da zahvaljujući onome što je doživeo na Doningtonu ’84 prezentuje događaj na ručan način.
Zašto? Nastup
svih učesnika zabeležio je i svojim foto-aparatom.
Megalomanska bina za foto-reportere bila je neosvojiva tvrđava.
Fotografi su se nalazili između te tvrđave i
razdragane mase.
Na bini su se dešavale stvari koje su fotografi
teško mogli da vide zbog neuobičajene visine pozornice, a masa je
u ljudima sa kamerama pronašla izvanrednu zabavu.
Sto šatora za prvu pomoć
Naime, bez
ikakvog preterivanja, ka bini je upućeno hiljade i hiljade flaša.
Pogađate da je veći broj završavao upravo na fotografskim glavama.
Srećom, flaše su bile plastične, ali ne i bezbolne.
 |
| "Otvarači" Doningtona '84: Motley Crue (foto: B. Rašić) |
Druga vrsta
zabave bilo je gađanje foto-reportera busenima zemlje ili prskanje najrazličitijim alkoholnim tekućinama.
Kao što vidite, pravi
uslovi - kako za rad, tako i za uživanje.
Ali...
Tako nazvan, heavy
metal, čini se kod nas ne dobija zaslužen publicitet. Čak šta
više, mnogi su uvereni da je takva vrsta muzike na putu da izumre.
Zahvaljujući pojavi punka ili neoromantizma, na primer, mladi ljudi
kod nas koji prate najnovija kretanja u muzici zanemarili su nešto
što traje već dugo, a i trajaće.
Nekada se to zvalo hard rock, a
danas je prekršteno u heavy metal. Nije li najveća potvrda
popularnosti ove vrste muzike upravo ovogodišnji Donington?
Kasl Donington je malo
mesto na severu Engleske koje se nalazi između Derbija i Notingema.
Čitav događaj smešten je u areni koja je početkom tridesetih
godina bila izgrađena za britanske Grand Pri trke Formule 1.
Pre
petnaestak godina ova arena nazvana Donington Park postaje poprište motociklističkih takmičenja.
Recimo nešto i o samoj
organizaciji festivala.
Donington 84. bio je reklamiran širom Ostrva.
Te subote bila je čak pojačana autobuska veza, a uvedeni su i
vanredni vozovi iz nekih većih gradova.
Na samom mestu zbivanja
postojala je mogućnost za parkiranje dvadesetak hiljada vozila i
hiljadu autobusa.
Unutar arene nalazilo se mnoštvo kioska za
prodaju osvežavajućih pića koje je po pvi put ove godine
uključivalo i alkohol.
Oko 100 šatora raspoređenih oko arene bilo je
opremljeno za prvu pomoć.
Nije zvanično naveden broj momaka iz
obezbeđenja, ali je broj "žutih majica" bio impozantan.
Ozvučenje je bilo jačine
172 hiljade vati. U odnosu, na primer, na Donington 1981. godine ovo je
bio tri puta snažniji razglas. Da bi se sve postavilo bilo je
potrebno 10 dana i 600 ljudi. Tu treba uračunati i pet dana po
završetku festivala koja su bila potrebna za sklanjanje opreme i čišćenje otpadaka.
Da je heavy metal
pretežno muška muzika potvrđuje podatak da je od ukupnog auditorijuma 70 procenata bilo jačeg pola.
Početak progama zakazan
je u 12 časova i 28 minuta (?!), a kraj je bio predviđen za 22 časa
i 30 minuta. Naravno, nekih vremenskih odstupanja je bilo i festival
je završen negde posle 23 časa.
Kongres atakera na bubne opne
Pomalo nezahvalna uloga
"otvarača" pripala je grupi Motley Crue. U Evropu su došli
sa reputacijom benda čiji se poslednji album "Shout At The
Devil" prodao u platinastom tiražu u Americi.
Imaju svoje poklonike u Evropi i ovaj nastup svakako im je otvorio vrata da zadobiju još bolje pozicije.
Četiri momka iz Los Anđelesa skupila su se pre tri godine
sa željom da beskompromisno sviraju muziku koju vole, dogovorivši se
da ili u životu uspeju, ili totalno propadnu.
Uspeh dolazi po
objavljivanju drugog "Shout At The Devil" albuma oktobra
1983. godine.
Njihov žestok nastup prihvaćen je veoma toplo i verovatno
im je osigurao izvesnu budućnost. Osim što dobro praše, momci i
vrlo interesantno izgledaju. Nakon ovog nastupa sledi evropska
turneja uz koju će biti realizovan novi singl "Looks That
Kill".
Interesantno je
napomenuti da do sada nijedan bend s one strane "bare" nije
imao čast da nastupi kao glavna zvezda ovog festivala.
Čini se,
takođe, da organizatori ipak razmišljaju o tome da u "meniju"
budu zastupljene i različite nacionalnosti.
Obzirom da je sledeći
bend, Accept, bio iz Nemačke i imajući u vidu da su AC/DC iz
Australije, Gari Mur i Ozi sa Ostrva, a Van Halen i Y&T iz
Amerike, bio je to jedan međukontinentalni kongres atakera na bubne
opne.
Accept su pošteno
odradili posao i uspeli su da pokrenu svojim kraut-heavy metalom
publiku. U njihovoj zemlji priča se da su veoma popularni (odmah iza
Scorpions!) Trenutno su u borbi da osvoje kako naklonost Evrope tako
i Amerike.
 |
| Accept, najbolja nemačka "heavy" ponuda posle Scorpionsa (foto: B. Rašić) |
Zatim još jedan američki
bend Y&T.
Ovaj nastup je deo njihove svetske turneje kroz koju
pronose i svoju poruku:
"Rock'n'roll će spasiti svet!"
Tako se isto zove i kompozicija sa njihovog poslednjeg albuma
"Verujemo u rock" (In Rock We Trust).
"Ideologija"
grupe zasniva se na tome da bi mladi ljudi radije gledali jednog
Ozija nego Regana.
Ne omalovažavajući ni
najmanje prve tri grupe, valja reći da su, ipak one bile neka vrsta
predjela za ono što je sledilo.
Što od piva, što od vrućine...
 |
| Gary Moore: Neprevaziđeni majstor gitare (foto: B. Rašić) |
Prve prave reakcije
nastale su kada se na pozornici pojavio opšti miljenik Gary Moore, sa
svojom grupom. Bio je to i prvi nastup jednog domaćeg benda.
Ime
Geri Mura oduvek se vezivalo za pojam gitarskog heroja. Ova mu je
godina bila svakako uspešna.
U februaru je imao vrlo dobru turneju
po Ostrvu kada je promovisao studijski album "Žrtve budućnosti"
(Victims Of The Future).
Isti mesec vezuje ga za gostovanje u Japanu
gde je grupa Geri Mura jedna od najpopularnijih.
Maj i juli odvode ga
u Ameriku gde nastupa kao predgrupa grupi Rush.
Donington je potvrdio
ne samo Murov kvalitet već i njegovu veliku popularnost.
Početak nastupa većih i
jačih bio je momenat kada su na scenu stupili i bolničari zaduženi
za zdravlje posetilaca.
Komešanje mase doprinelo je da oni u prvim
redovima budu u vrlo nezgodnoj poziciji. Što od piva, što od
vrućine, što od pritiska mase - bivali su iznošeni i redani u već
pomenute šatore. Takvih nesrećnika bilo je na stotine.
Šetajući arenom,
posmatrajući razdragane posetioce, mogu reći da čitav skup (razume
se) nije bio samo muzika.
Cilj je bio biti na Doningtonu.
Sledeći ostrvski heavy
metal predstavnik izazvao je još veću buru oduševljenja.
Pogađate,
bio je to neumorni Ozzy Osbourne.
Poslednji singl ovog "neobuzdanog"
čoveka rocka naslovljen "Jako sam umoran" (So Tired) rekao je
sve.
Ozi se umorio od pitanja kakvog je ukusa slava.
 |
| Veteran i pre tri decenije: Ozzy Osbourne (foto: B. Rašić) |
Promena imidža
u jesen 1983. godine i izdavanje albuma "Lajanje na mesec"
(Bark At The Moon) i istoimenog singla bili su prekretnica.
Prvi
pravi hit-singl još od Sabbath dana.
Od tada Ozi niže samo uspehe.
Ovog popodneva bio je istinska atrakcija uprkos godinama i
kilogramima.
Evakuacija foto-reportera
Nastup grupe Van Halen
očigledno je bio očekivan sa velikim nestrpljenjem. Odavno nisu
nastupili u Evropi. Tako su oduvek bili atraktivan bend, a njihova
popularnost danas je najveća.
Februara ove godine pilot-singl "Jump"
je učinio da i sam album "1984" postane veliki hit.
Nesumnjivo je da je ovaj
festival bio veliki ispit koji su, odmah treba reći, Van Halen
uspešno prošli.
Iako su zvezde skupa bar po redosledu grupa bili
AC/DC, sudeći po prisutnima bilo je evidentno da je ogroman broj
došao i zbog ovog zaista izuzetnog benda.
Čitav nastup možda je
malo vizuelno hendikepiran pošto je još uvek bio dan, no to se
odnosi više na efikasnost lajt-šoua.
Međutim, virtuozni Dejvid Li
Rot (David Lee Roth) svakako nije bio hendikepiran dnevnim svetlom.
 |
| Van Halen: 1984. bila je njihova godina (foto: B. Rašić) |
Akrobatskim skokovima i svim mogućim trikovima o kojima ste
verovatno već čuli, predstavio se kao jedinstvena rock pojava.
Ako
biste pitali lepši deo gledališta ko je glavna zvezda čitavog
događaja verovatno pogađate odgovor.
Za surove muškarce bio je
zadužen izvanredni Edi Van Hejlen (Edward Van Halen) koji je krajem
prošle godine širom sveta proglašen za vodećeg rock gitaristu.
Da
sve zvuči zaista žestoko, naravno, pobrinuli su se i Edijev brat
Aleks (Alex Van Halen) za bubnjevima i Majkl Entoni (Michael Anthony)
na basu.
Bio je to izuzetan šou koji je, na moju žalost i kolega
fotografa (za nas), bio prekinut posle svega nekoliko numera.
Naime,
čelična konstrukcija, platforma predviđena za foto-reportere nije
izdržala teret tako da smo morali da se uklonimo.
Histerija oduševljenja
 |
| Angus! Angus! Angus! (foto: B. Rašić) |
Van Halen su iza sebe
ostavili stotinak hiljada razdraganih posetilaca i bila je neminovna
malo duža pauza - što radi spremanja bine, što radi zaboravljanja
ovog uzbudljivog doživljaja.
No, u svakom slučaju pojava malog
Engas Janga (Angus Young) i kompanije izazvala je histeriju
oduševljenja.
Šta reći o AC/DC?
Postoje deset godina, a nastali su
u vreme kada se to što i danas rade zvalo hard rock.
U samom vrhu
održali su se i do danas.
Iza sebe imaju 30-tak što platinastih, što
zlatnih trofeja u osam različitih zemalja.
Poslednji album izdali su
u leto prošle godine ("Flick Of The Switch") kada je i došlo do
promene bubnjara. U toj se ulozi danas nalazi Sajmon Rajt (Simon
Wright).
Album je kritika dočekala na nož. Međutim, ostavimo se
toga. Ono što AC/DC danas čini velikim i najvećim upravo su živi
nastupi.
Setite se samo kompozicija "TNT", "Let There Be
Rock", "Whole Lotta Rosie"
(gde je nemoguće, a ne čuti skandiranje publike: "Angus! Angus"!), "High Voltage", "The Jack", "Rocker",
"Highway To Hell"...
(Ako ih ne znate - onda se na vašim majicama
verovatno nalaze likovi Spandau Ballet ili "Relax" FGTH).
Među ove i
još mnoge treba navesti najnoviji singl skinut sa poslednjeg albuma - "Nervozni stres" (Nervous Shakedown) koji se upravo dobro
kotira na top-listama.
U još uvek nepromenjenom imidžu, kao neki
školarac, Engas skače po bini i sumanuto svira.
Brat Malkolm je
zadužen za ono malo što Engas ne može da odsvira, poslednji novi
član Sajmon Rajt lupa kao mašina, a celu predstavu vodi Brajan
Džonson (Brian Johnson).
Umalo da zaboravimo, Klifa Vilijemsa (Cliff
Williams) basistu.
Svi zajedno ipak su stavili svoj pečat na
ovogodišnji Donington i opravdali renome zvezda programa.
Posle
drugog bisa i prave kompozicije za rastanak "For Those About To
Rock... We Salute You", najveći od svih Doningtona bio je
završen.
I da ponovim: bez obzira
na vaš (i moj) muzički ukus, Donington '84 bio je najveći,
najglasniji i najbolji od svih muzičkih skupova ove godine u Evropi.
Napisao: Branislav Rašić, obrada: Yugopapir (Rock, septembar 1984.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
