Pages

AC/DC, Van Halen, Ozzy, "Monsters of Rock": Branislav Rašić izveštava sa najvećeg muzičkog događaja '84




Bez ikakvog preterivanja, ka bini je upućeno hiljade i hiljade flaša. Pogađate da je veći broj završavao upravo na fotografskim glavama. Srećom, flaše su bile plastične, ali ne i bezbolne. Druga vrsta zabave bilo je gađanje foto-reportera busenima zemlje ili prskanje najrazličitijim alkoholnim tekućinama. Kao što vidite, pravi uslovi - kako za rad, tako i za uživanje 

U subotu 18. avgusta održan je jubilarni, peti po redu "Monsters Of Rock" (Monsteri rocka) festival kod Kasl Doningtona (Castle Donington), Engleska. Možda zbog jubileja, a više zbog izuzetne skupine, koja bi se mogla tretirati teškometalnom reprezentacijom sveta, ovogodišnji Donington privukao je do sada najveći broj posetilaca. Sa tog skupa ekskluzivno izveštava u slici i reči Branislav State Of Shock Rašić.

Bez obzira na vaše muzičke afinitete moraću da vas obradujem ili razočaram: Donington '84. bio je do sada najbolji od svih prethodnih, ujedno i najveći muzički događaj ove godine. 

Preko 100 hiljada metalopoklonika došlo je da uživa u velikoj fešti.

Toliko ljudi na jednom mestu znak je aktuelnosti muzike koja se tu svirala, a takođe je i vrlo redak po broju posetilaca.

Čini se da kod nas postoje neke zablude. 

Dvorane takozvanog prestiža u našoj zemlji su obično one koje primaju desetak hiljada ljudi. 

Na Ostrvu, u Londonu, najvažnija dvorana za svirke je Hamersmit Odeon (Hammersmith Odeon) čiji je kapacitet svega 3000 posetilaca. 

Kroz nju svakodnevno defiluju velika imena. 

Naravno, oni najveći tu istu dvoranu rasprodaju po više puta. 

Neke veće dvorane koje primaju po desetak hiljada ljudi zadužene su za superspektakle.

Kada na Vembli stadionu sviraju Rolling Stones ili Bob Dylan, skupi se do 80 hiljada ljudi. 

Najveći festival na otvorenom prostoru, sada već legendarni Reding, svake godine okupljao je u proseku po četrdesetak hiljada ljudi. 

Skup kao ovogodišnji Kasl Donington drugim rečima veoma je redak, jer poslednji tako veliki odigrao se 1979. godine kada su na Nebvortu (Knebworth) jedan od poslednjih nastupa održali Led Zeppelin. 

Godinu dana ranije na Blek Buš (Black Bush) aerodromu nastupao je Bob Dylan zajedno sa Erikom Kleptonom i privukao je oko 250.000 ljudi. 

Donington '84. je sa brojem od 100 hiljada okupljenih postavio svoj rekord potukavši skupinu od 65 hiljada ljudi 1981. godine kada su takođe zvezde festivala bili AC/DC.

Potpisnik ovih redova imao bi puno pravo da zahvaljujući onome što je doživeo na Doningtonu ’84 prezentuje događaj na ručan način. 

Zašto? Nastup svih učesnika zabeležio je i svojim foto-aparatom.

Megalomanska bina za foto-reportere bila je neosvojiva tvrđava.

Fotografi su se nalazili između te tvrđave i razdragane mase. 

Na bini su se dešavale stvari koje su fotografi teško mogli da vide zbog neuobičajene visine pozornice, a masa je u ljudima sa kamerama pronašla izvanrednu zabavu. 


Sto šatora za prvu pomoć



Naime, bez ikakvog preterivanja, ka bini je upućeno hiljade i hiljade flaša. Pogađate da je veći broj završavao upravo na fotografskim glavama. 

Srećom, flaše su bile plastične, ali ne i bezbolne. 

"Otvarači" Doningtona '84:
Motley Crue (foto: B. Rašić)
Druga vrsta zabave bilo je gađanje foto-reportera busenima zemlje ili prskanje najrazličitijim alkoholnim tekućinama. 

Kao što vidite, pravi uslovi - kako za rad, tako i za uživanje. 

Ali...

Tako nazvan, heavy metal, čini se kod nas ne dobija zaslužen publicitet. Čak šta više, mnogi su uvereni da je takva vrsta muzike na putu da izumre. 

Zahvaljujući pojavi punka ili neoromantizma, na primer, mladi ljudi kod nas koji prate najnovija kretanja u muzici zanemarili su nešto što traje već dugo, a i trajaće. 

Nekada se to zvalo hard rock, a danas je prekršteno u heavy metal. Nije li najveća potvrda popularnosti ove vrste muzike upravo ovogodišnji Donington?

Kasl Donington je malo mesto na severu Engleske koje se nalazi između Derbija i Notingema. Čitav događaj smešten je u areni koja je početkom tridesetih godina bila izgrađena za britanske Grand Pri trke Formule 1.

Pre petnaestak godina ova arena nazvana Donington Park postaje poprište motociklističkih takmičenja.

Recimo nešto i o samoj organizaciji festivala. 

Donington 84. bio je reklamiran širom Ostrva. Te subote bila je čak pojačana autobuska veza, a uvedeni su i vanredni vozovi iz nekih većih gradova. 

Na samom mestu zbivanja postojala je mogućnost za parkiranje dvadesetak hiljada vozila i hiljadu autobusa. 

Unutar arene nalazilo se mnoštvo kioska za prodaju osvežavajućih pića koje je po pvi put ove godine uključivalo i alkohol.

Oko 100 šatora raspoređenih oko arene bilo je opremljeno za prvu pomoć. 

Nije zvanično naveden broj momaka iz obezbeđenja, ali je broj "žutih majica" bio impozantan.

Ozvučenje je bilo jačine 172 hiljade vati. U odnosu, na primer, na Donington 1981. godine ovo je bio tri puta snažniji razglas. Da bi se sve postavilo bilo je potrebno 10 dana i 600 ljudi. Tu treba uračunati i pet dana po završetku festivala koja su bila potrebna za sklanjanje opreme i čišćenje otpadaka.

Da je heavy metal pretežno muška muzika potvrđuje podatak da je od ukupnog auditorijuma 70 procenata bilo jačeg pola. 

Početak progama zakazan je u 12 časova i 28 minuta (?!), a kraj je bio predviđen za 22 časa i 30 minuta. Naravno, nekih vremenskih odstupanja je bilo i festival je završen negde posle 23 časa.


Kongres atakera na bubne opne



Pomalo nezahvalna uloga "otvarača" pripala je grupi Motley Crue. U Evropu su došli sa reputacijom benda čiji se poslednji album "Shout At The Devil" prodao u platinastom tiražu u Americi.

Imaju svoje poklonike u Evropi i ovaj nastup svakako im je otvorio vrata da zadobiju još bolje pozicije.

Četiri momka iz Los Anđelesa skupila su se pre tri godine sa željom da beskompromisno sviraju muziku koju vole, dogovorivši se da ili u životu uspeju, ili totalno propadnu. 

Uspeh dolazi po objavljivanju drugog "Shout At The Devil" albuma oktobra 1983. godine. 

Njihov žestok nastup prihvaćen je veoma toplo i verovatno im je osigurao izvesnu budućnost. Osim što dobro praše, momci i vrlo interesantno izgledaju. Nakon ovog nastupa sledi evropska turneja uz koju će biti realizovan novi singl "Looks That Kill".

Interesantno je napomenuti da do sada nijedan bend s one strane "bare" nije imao čast da nastupi kao glavna zvezda ovog festivala. 

Čini se, takođe, da organizatori ipak razmišljaju o tome da u "meniju" budu zastupljene i različite nacionalnosti. 

Obzirom da je sledeći bend, Accept, bio iz Nemačke i imajući u vidu da su AC/DC iz Australije, Gari Mur i Ozi sa Ostrva, a Van Halen i Y&T iz Amerike, bio je to jedan međukontinentalni kongres atakera na bubne opne.

Accept su pošteno odradili posao i uspeli su da pokrenu svojim kraut-heavy metalom publiku. U njihovoj zemlji priča se da su veoma popularni (odmah iza Scorpions!) Trenutno su u borbi da osvoje kako naklonost Evrope tako i Amerike.

Accept, najbolja nemačka "heavy" ponuda posle Scorpionsa (foto: B. Rašić)

Zatim još jedan američki bend Y&T

Ovaj nastup je deo njihove svetske turneje kroz koju pronose i svoju poruku: 

"Rock'n'roll će spasiti svet!" 

Tako se isto zove i kompozicija sa njihovog poslednjeg albuma "Verujemo u rock" (In Rock We Trust). 




"Ideologija" grupe zasniva se na tome da bi mladi ljudi radije gledali jednog Ozija nego Regana.

Ne omalovažavajući ni najmanje prve tri grupe, valja reći da su, ipak one bile neka vrsta predjela za ono što je sledilo.


Što od piva, što od vrućine...



Gary Moore: Neprevaziđeni majstor
gitare (foto: B. Rašić)
Prve prave reakcije nastale su kada se na pozornici pojavio opšti miljenik Gary Moore, sa svojom grupom. Bio je to i prvi nastup jednog domaćeg benda. 

Ime Geri Mura oduvek se vezivalo za pojam gitarskog heroja. Ova mu je godina bila svakako uspešna. 

U februaru je imao vrlo dobru turneju po Ostrvu kada je promovisao studijski album "Žrtve budućnosti" (Victims Of The Future). 

Isti mesec vezuje ga za gostovanje u Japanu gde je grupa Geri Mura jedna od najpopularnijih. 

Maj i juli odvode ga u Ameriku gde nastupa kao predgrupa grupi Rush

Donington je potvrdio ne samo Murov kvalitet već i njegovu veliku popularnost.

Početak nastupa većih i jačih bio je momenat kada su na scenu stupili i bolničari zaduženi za zdravlje posetilaca. 

Komešanje mase doprinelo je da oni u prvim redovima budu u vrlo nezgodnoj poziciji. Što od piva, što od vrućine, što od pritiska mase - bivali su iznošeni i redani u već pomenute šatore. Takvih nesrećnika bilo je na stotine.

Šetajući arenom, posmatrajući razdragane posetioce, mogu reći da čitav skup (razume se) nije bio samo muzika. 

Cilj je bio biti na Doningtonu.

Sledeći ostrvski heavy metal predstavnik izazvao je još veću buru oduševljenja. 

Pogađate, bio je to neumorni Ozzy Osbourne

Poslednji singl ovog "neobuzdanog" čoveka rocka naslovljen "Jako sam umoran" (So Tired) rekao je sve. 

Ozi se umorio od pitanja kakvog je ukusa slava. 

Veteran i pre tri decenije: Ozzy Osbourne (foto: B. Rašić) 

Promena imidža u jesen 1983. godine i izdavanje albuma "Lajanje na mesec" (Bark At The Moon) i istoimenog singla bili su prekretnica. 

Prvi pravi hit-singl još od Sabbath dana. 

Od tada Ozi niže samo uspehe. Ovog popodneva bio je istinska atrakcija uprkos godinama i kilogramima.


Evakuacija foto-reportera



Nastup grupe Van Halen očigledno je bio očekivan sa velikim nestrpljenjem. Odavno nisu nastupili u Evropi. Tako su oduvek bili atraktivan bend, a njihova popularnost danas je najveća. 

Februara ove godine pilot-singl "Jump" je učinio da i sam album "1984" postane veliki hit.




Nesumnjivo je da je ovaj festival bio veliki ispit koji su, odmah treba reći, Van Halen uspešno prošli. 

Iako su zvezde skupa bar po redosledu grupa bili AC/DC, sudeći po prisutnima bilo je evidentno da je ogroman broj došao i zbog ovog zaista izuzetnog benda. 

Čitav nastup možda je malo vizuelno hendikepiran pošto je još uvek bio dan, no to se odnosi više na efikasnost lajt-šoua. 

Međutim, virtuozni Dejvid Li Rot (David Lee Roth) svakako nije bio hendikepiran dnevnim svetlom. 

Van Halen: 1984. bila je njihova godina (foto: B. Rašić) 

Akrobatskim skokovima i svim mogućim trikovima o kojima ste verovatno već čuli, predstavio se kao jedinstvena rock pojava. 

Ako biste pitali lepši deo gledališta ko je glavna zvezda čitavog događaja verovatno pogađate odgovor. 

Za surove muškarce bio je zadužen izvanredni Edi Van Hejlen (Edward Van Halen) koji je krajem prošle godine širom sveta proglašen za vodećeg rock gitaristu. 

Da sve zvuči zaista žestoko, naravno, pobrinuli su se i Edijev brat Aleks (Alex Van Halen) za bubnjevima i Majkl Entoni (Michael Anthony) na basu. 

Bio je to izuzetan šou koji je, na moju žalost i kolega fotografa (za nas), bio prekinut posle svega nekoliko numera. 

Naime, čelična konstrukcija, platforma predviđena za foto-reportere nije izdržala teret tako da smo morali da se uklonimo.


Histerija oduševljenja



Angus! Angus! Angus! (foto: B. Rašić)
Van Halen su iza sebe ostavili stotinak hiljada razdraganih posetilaca i bila je neminovna malo duža pauza - što radi spremanja bine, što radi zaboravljanja ovog uzbudljivog doživljaja. 

No, u svakom slučaju pojava malog Engas Janga (Angus Young) i kompanije izazvala je histeriju oduševljenja. 

Šta reći o AC/DC

Postoje deset godina, a nastali su u vreme kada se to što i danas rade zvalo hard rock. 

U samom vrhu održali su se i do danas. 

Iza sebe imaju 30-tak što platinastih, što zlatnih trofeja u osam različitih zemalja. 

Poslednji album izdali su u leto prošle godine ("Flick Of The Switch") kada je i došlo do promene bubnjara. U toj se ulozi danas nalazi Sajmon Rajt (Simon Wright). 

Album je kritika dočekala na nož. Međutim, ostavimo se toga. Ono što AC/DC danas čini velikim i najvećim upravo su živi nastupi. 

Setite se samo kompozicija "TNT", "Let There Be Rock", "Whole Lotta Rosie" (gde je nemoguće, a ne čuti skandiranje publike: "Angus! Angus"!), "High Voltage", "The Jack", "Rocker", "Highway To Hell"... 

(Ako ih ne znate - onda se na vašim majicama verovatno nalaze likovi Spandau Ballet ili "Relax" FGTH). 

Među ove i još mnoge treba navesti najnoviji singl skinut sa poslednjeg albuma - "Nervozni stres" (Nervous Shakedown) koji se upravo dobro kotira na top-listama. 




U još uvek nepromenjenom imidžu, kao neki školarac, Engas skače po bini i sumanuto svira. 

Brat Malkolm je zadužen za ono malo što Engas ne može da odsvira, poslednji novi član Sajmon Rajt lupa kao mašina, a celu predstavu vodi Brajan Džonson (Brian Johnson). 

Umalo da zaboravimo, Klifa Vilijemsa (Cliff Williams) basistu. 

Svi zajedno ipak su stavili svoj pečat na ovogodišnji Donington i opravdali renome zvezda programa. 

Posle drugog bisa i prave kompozicije za rastanak "For Those About To Rock... We Salute You", najveći od svih Doningtona bio je završen.

I da ponovim: bez obzira na vaš (i moj) muzički ukus, Donington '84 bio je najveći, najglasniji i najbolji od svih muzičkih skupova ove godine u Evropi.

Napisao: Branislav Rašić, obrada: Yugopapir (Rock, septembar 1984.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)