Imala sam 18 godina kada je snimke mog benda Valdamer Trujić Valdek poslao u Nemačku raznim ljudima kako bi nas neko pozvao na probno snimanje. Bili su to snimci nekih disko-dens pesama. Onda je stigao poziv iz studija Frenka Farijana i našli smo se u Nemačkoj
Maj 2002: Rođena sam 22. avgusta
1974, u bolnici u Višegradskoj ulici u Beogradu, u sobi u kojoj su
se nekoliko godina kasnije rodili moji sestra i brat. Bila sam sitna
beba, rođena sa 2,6 kilograma. Sećam se da se mama mnogo nervirala
zato što ništa nisam htela da jedem. Zato su me zvali Mrvica,
pogotovo sestre u Domu zdravlja kod Merkatora. Tamo sam često
odlazila kod lekara i pamtim žutozelene pločice po kojima sam
trčala dok smo čekali da nas prozovu.
Ne sećam se razvoda
mojih roditelja, jer sam tada imala dve godine.
Nikada nisam išla u
obdanište jer su me čuvali nana i deda.
Nana se i dan-danas žrtvuje
za sestru, brata i mene. Pogotovo za mene, jer bila sam joj prvo
unuče.
Ona mi je kupila i prvi klavir. Sećam se da je štedela za
njega, a onda smo išle da mi kupi pijanino.
Detinjstvo sam provela
na Novom Beogradu. Živela sam preko puta Merkatora u crvenom
soliteru koji su zvali "limenka".
Tu sam živela s nanom i
dedom, a kad se mama ponovo udala,
češće sam odlazila kod očuha na Dušanovac.
Tamo sam upoznala
neku drugu decu, "dušanovačke mangupe".
Nisam se mnogo
družila, deca su me uglavnom iskorišćavala. Imala sam uvek
interesantne igračke.
Deda je često putovao i donosio bi mi one
male kuhinje. Deca mi to polome i odu, pa je mama pokušavala da mi
objasni kako više moram da se borim za sebe. Nisam baš bila
snalažijiva u društvu.
Sa četiri godine upisali
su me u francusku školu. Tu sam provela dve godine a onda sam
krenula u muzičku školu, godinu dana pre redovne, osnovne škole.
Primili su me kao apsolutnog sluhistu.
Bila sam talentovano, ali vrlo
lenjo dete. Tako sam se kroz celo školovanje izvlačila na talenat.
Uopšte nisam volela da učim.
U početku bi mi sve bilo zanimljivo i
uvek sam bila vrlo dobar učenik sa tendencijom da budem odličan, pod
uslovom da kod kuće imam privatnog profesora koji bi me naterao da
učim.
Kada sam pošla u drugi osnovne, dobila sam sestru. Tada sam
se iz OŠ "Svetozar Miletić" prebacila u školu "25.
maj", današnju "Duško Radović".
Dve godine kasnije
dobila sam i brata. Bila sam dovoljno velika da ih čuvam. Njih dvoje
su se oduvek loše slagali, pa se i danas lako posvađaju.
Bila sam
tu da ih razdvojim, pa onda još ja dobijem batine.
Sestri sam
dala ime Nevena.
Kao mala stalno sam zapitkivala mamu kad mogu da
promenim svoje ime, a ona mi je govorila kad postanem punoletna. Tako
sam maštala da ću se, kad napunim 18 godina, zvati Nevena.
Međutim,
pre mog punoletstva stigla je sestra i poklonila sam joj omiljeno
ime.
Onda mi se dopalo moje Ivana pa sam htela da se brat zove Ivan. Presudio je očuh i
nazvao ga Vukašin. Oboje su muzikalni, Nevena je završila srednju
muzičku a Vukašin je počeo da svira violinu, ali su ga s puta
skrenuli košarka i fudbal.
Potičem iz muzičke porodice. Moj otac
je završio Muzičku akademiju. Bio je u klasi sa Radetom
Radivojevićem. Sada živi u Nišu gde je dugo predavao muzičko obrazovanje u osnovnim
školama.
Kažu da sam talenat nasledila od njega, ali i od mamine
mame koja je pevala u armijskom horu.
Kao mala nisam se interesovala
za muziku osim klasične u školi.
Tek sam u srednjoj školi počela
da slušam ono što je bilo popularno.
Prvi bend koji sa obožavala i
čije sam postere lepila po zidu je bio Guns N' Roses.
Sećam
se drugarica iz osnovne, Sonje, Kaće. Čak je u istu osnovnu škoiu
išla i Goca Tržan. Znale smo se iz viđenja.
U nižoj muzičkoj sam
se družila sa Lidijom Bizjak, bila je vunderkind. Šetale smo često
po Kalemegdanu i oko Sportskog centra "25. maj".
Prvi bend
U srednjoj školi počela
sam da pevam. Drala sam se po velikim odmorima, pa su mi stalno
govorili da je bolje da ćutim kako ne bih skrnavila pesmu.
Jednog
dana me je drugarica Aleksandra Džankić upoznala sa svojim bratom
Aleksandrom koji je bio MC u grupi "Who Is The Best".
Nedostajao im je ženski vokal u pesmi "Baby". Tada sam
imala 15 godina.
Pre toga sam uradila prvi snimak za dečka koji je
stvarao muziku na kompjuteru i nazvao se Getoblaster.
Pošto nisu
imali pravi mikrofon, umesto one mreže koja inače stoji oko
mikrofona, razvukli su žensku čarapu.
Paralelno sa srednjom
muzičkom išla sam u zemunsku gimnaziju i pevala u grupi "Who
Is The Best".
Pamtim prve ljubavi iz trećeg razreda gimnazije, ali i
28 predmeta u obe škole zbog kojih sam pred kraj popustila s
učenjem.
Imala sam 18 godina kada je snimke mog benda Valdamer
Trujić Valdek poslao u Nemačku raznim ljudima kako bi nas neko
pozvao na probno snimanje.
Bili su to snimci nekih disko-dens pesama.
Onda je stigao poziv iz studija Frenka Farijana i našli smo se u
Nemačkoj.
Frenk Farijan je čovek
koji je stvorio "Boney M", radio pesme za "Milli
Vanilli"...
Kada smo stigli, bila sam iznenađena, stigli smo u
ogromnu kuću s nekoliko studija i video produkcijom.
Bio je izuzetno
gostoljubiv.
U kuhinji su bile okačene slike svih s kojima je radio
a na stolu su bile razbacane kasete s demo snimcima i slikama onih
koji ih šalju, medu njima je bila i moja slika s kasetom.
Prvi put
smo proveli tamo dve nedelje a kasnije nas je zvao na probno
snimanje.
Pevala sam tri pesme, "I'll Take You There", obradu grupe Kiss "I Was Made For Loving
You" i pesmu "Falling in Love" s
kojom se šest meseci kasnije pojavila grupa "La Bouche"!
Više nam se nije javljao, a kada sam čula "La Bouche",
shvatila sam da je on tražio par za taj duet i da mu ja nisam
odgovarala.
Bilo je to neverovatno iskustvo za mene iako nije ništa
bilo od saradnje.
Imala sam tada prilično dečiji glas.
Iz te
saradnje je ostao jedan snimak koji sam kasnije čula i kod nas. To je obrada Evelyn
Thomas "High Energy".
Priča zvana "Tap 011"
Kada sam se vratila iz
Nemačke, grupa "Who Is The Best" i dalje je postojala, ali ništa
nisu snimali. Onda se desila priča zvana "Tap 011" koja mi
se duboko urezala u pamćenje.
Sećam se svega iz tog perioda, od
snimanja do putovanja, proveli smo nekoliko meseci u Nemačkoj,
ostajali svake godine po dva meseca na moru, imali svirke svako drugo
veče.
Bila je to fina zabava. Ne kajem se ni zbog čega iz tog
perioda i, da mogu da biram, sve bih isto ponovila.
Sve je počelo
tako što je Aleksandar Džankić dao odobrenje da ja Tapirima
otpevam pesmu "Hit". Želela sam da pevam i ukazala mi se
prilika. Gane Pecikoza je došao na snimanje, čuo me je i ubrzo je
nastala grupa "Tap 011".
Momci iz "Who Is The Best" u
početku su se ljutili, ali kasnije su shvatili da je moj vokal u toj
grupi bio minimalan i da mi je trebalo više prostora da pokažem šta znam.
Gane nas je odmah odveo u
Suboticu gde smo snimili spot za "Bundu".
Svuda su nam se otvarala vrata. Bili smo odličan tim, dve devojke koje super pevaju i trojica šarmantnih i duhovitih momaka koji zasmejavaju ljude.
Svuda su nam se otvarala vrata. Bili smo odličan tim, dve devojke koje super pevaju i trojica šarmantnih i duhovitih momaka koji zasmejavaju ljude.
U
jednom trenutku su nam zasmetale međusobne razlike, a kad ljudi ne
žele da se promene, izbije kurcšlus!
Tako se i "Tap 011"
raspao.
Goca i ja smo bile slične dok smo predstavljale bend. Bile
smo mlađe i tek tad smo se formirale. Naglo nam se desila
popularnost, ali mi nije mnogo smetala.
Počela je da mi smeta tek
kasnije.
Snimili smo zajedno četiri albuma i u planu je bio peti.
Milana, Peru i Đoleta sam upoznala godinu dana pre nego što smo počeli da radimo zajedno.
S
grupom "Who Is The Best" odlazila sam na svirke u klub "Tačka".
Kasnije smo lepo funkcionisali pa se i dan-danas čujemo telefonom.
Možda je sve to vreme Gane bio taj šraf koji nas je držao na
okupu, mada njih trojica imaju izuzetnu volju i uporni su.
Svima je
bilo zabavno, a uz to imali smo dovoljno para da lepo živimo i
provodimo se.
Ni dan-danas mi nije jasno kako ostatak benda nije mogao
da "provali" da smo Đole i ja u vezi. Možda veza nije
uspela jer smo bili u istom bendu, ali i danas se čujem s Đoletom i
super smo drugovi.
Odlazak iz "Tapa"
Kada nam je Goca
saopštila da želi ozbiljan razgovor s nama, mislili smo da je
trudna, da se udaje ili da odlazi iz benda.
Najava razgovora je bila
teatralna i po boji glasa smo zaključili da će razgovor biti
ozbiljan, pa nas nije mnogo iznenadila vest o njenom odlasku.
Problem
je bio jer smo počeli da spremamo novi album. Sećam se da sam već
tada kod Milana u sobi pevušila pesmu "Plava".
Posle
Gocinog odlaska rekla sam da ostajem u bendu, međutim, desilo se
bombardovanje.
Momci žive na Zvezdari, ja na Bežanijskoj kosi i
nismo se često viđali.
Sa komšijom Batom sam
počela da "prečešljavam" neke njegove tekstove i komponujem. Uveče sam
izlazila na poljanu ispred kafane "Dača" gde su sedeli
razni ljudi, pili pivo i posmatrali NATO avione.
Pojavili su se i
neki momci s akustičnim gitarama, svirali hitove, a onda je neko iz
mog društva dobacio:
"Je l' može nešto od Tapa?"
Tako
sam s njima pevala "Okreni broj 95", smejali smo se,
razmenili telefone i dogovorili prvu probu.
Potrudili su se da nađu
prostoriju za probe.
Već sam imala pesmu koju sam napravila šest
meseci pre toga - "Ja bih te sanjala".
Prvo smo nju uradili i
vremenom je nastao album koji je objavljen 25. decembra 1999. godine.
Momcima iz "Tapa"
sam rekla da sam našla bend ali da želim s njima da završim peti
album. Kako je vreme prolazilo, sve je bilo logičnije da ja neću
pevati taj peti album.
Da Goca nije otišla, verovatno bih i ja
ostala, a ovako jedna stara i jedna nova pevačica nisu bile pravo
rešenje. Za njih je bilo efektnije da angažuju dve nove pevačice.
Krštenje "Negativa"
Leta ’99. trebalo je da
sviramo na otvaranju letnje "Sineme". Tadašnji menadžer
Đorđe David nas je zvao da otpevamo tri pesme. Bili smo totalno
neorganizovani, jedno pojačalo nije radilo, pukla žica na gitari,
konobarica nam saopštava da mi kao bend imamo samo jedno piće...
Bili smo toliko nervozni da sam ja uzviknula:
"Sve je
negativno!"
U to vreme tražili smo naziv benda i, kad smo
izašli na scenu, publici sam rekla da smo pred nastup odlučili da
se zovemo "Negativ".
Miloš, Džoni, Grle i Zrno su šest
godina mlađi od mene, ali su za svoje godine ozbiljni i talentovani.
Dosta su i napredovali, imali smo mnogo koncerata. Probe su nam
ozbiljnije i vreme je da snimamo drugi album.
Nisam namćor i u
principu sam uvek lepo raspoložena, bez obzira na to da li sam
prethodno veče bila tužna, sedela kod kuće ili se svađala s
nekim.
To što sam neodgovorna i što neki ljudi teško mogu da me
nađu jeste zato što sam se malo umorila od svega.
Ponekad se ljutim
na sebe što stalno drugima dajem prednost. Onda se trudim da malo
sebe stavim ispred drugih, pa to neko pogrešno protumači.
Radim
onako kako osećam u tom momentu, ne znam šta ću raditi i kako ću
se ponašati sutra.
Ne volim
kada se drugi ljute na mene jer se ni ja ne ljutim na njih. Sve može
da se reši razgovorom ili osmehom, na kraju krajeva!
Ustajem u podne po
principu:
"Dobro jutro, dragi slušaoci Crne Gore, sada je
tačno podne!"
Volim noć jer je mirnija i možeš da se
usredsrediš na svoje misli.
Sada živim sama, pa uveče okupim
društvo da gledamo film. Potpuno sam zadovoljna, ne razmišljam o
solo karijeri, želim uvek da budem s bendom.
Ranije sam maštala o
bendu, a sada mi se želja ostvarila.
Žao mi je što već nemam dete
jer mislim da je super kada je mama mlada.
Mama me je dobila u 21.
godini i uvek smo se lepo slagale. Meni je Bog odredio neku drugu
priču i ja ću je pratiti. Ono što treba desiće se, sve velike
stvari i velike ljubavi negde čekaju na mene!
Napisala: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, maj 2002.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)