Pages

Ivana Pavlović, životna priča: Od grupe Who Is The Best, preko Tap 011, pa sve do Negativa...



Imala sam 18 godina kada je snimke mog benda Valdamer Trujić Valdek poslao u Nemačku raznim ljudima kako bi nas neko pozvao na probno snimanje. Bili su to snimci nekih disko-dens pesama. Onda je stigao poziv iz studija Frenka Farijana i našli smo se u Nemačkoj

Maj 2002: Rođena sam 22. avgusta 1974, u bolnici u Višegradskoj ulici u Beogradu, u sobi u kojoj su se nekoliko godina kasnije rodili moji sestra i brat. Bila sam sitna beba, rođena sa 2,6 kilograma. Sećam se da se mama mnogo nervirala zato što ništa nisam htela da jedem. Zato su me zvali Mrvica, pogotovo sestre u Domu zdravlja kod Merkatora. Tamo sam često odlazila kod lekara i pamtim žutozelene pločice po kojima sam trčala dok smo čekali da nas prozovu.

Ne sećam se razvoda mojih roditelja, jer sam tada imala dve godine. 

Nikada nisam išla u obdanište jer su me čuvali nana i deda. 

Nana se i dan-danas žrtvuje za sestru, brata i mene. Pogotovo za mene, jer bila sam joj prvo unuče. 

Ona mi je kupila i prvi klavir. Sećam se da je štedela za njega, a onda smo išle da mi kupi pijanino. 

Detinjstvo sam provela na Novom Beogradu. Živela sam preko puta Merkatora u crvenom soliteru koji su zvali "limenka". 

Tu sam živela s nanom i dedom, a kad se mama ponovo udala, češće sam odlazila kod očuha na Dušanovac. 

Tamo sam upoznala neku drugu decu, "dušanovačke mangupe". 

Nisam se mnogo družila, deca su me uglavnom iskorišćavala. Imala sam uvek interesantne igračke. 

Deda je često putovao i donosio bi mi one male kuhinje. Deca mi to polome i odu, pa je mama pokušavala da mi objasni kako više moram da se borim za sebe. Nisam baš bila snalažijiva u društvu.

Sa četiri godine upisali su me u francusku školu. Tu sam provela dve godine a onda sam krenula u muzičku školu, godinu dana pre redovne, osnovne škole. 

Primili su me kao apsolutnog sluhistu. 

Bila sam talentovano, ali vrlo lenjo dete. Tako sam se kroz celo školovanje izvlačila na talenat. Uopšte nisam volela da učim. 

U početku bi mi sve bilo zanimljivo i uvek sam bila vrlo dobar učenik sa tendencijom da budem odličan, pod uslovom da kod kuće imam privatnog profesora koji bi me naterao da učim.

Kada sam pošla u drugi osnovne, dobila sam sestru. Tada sam se iz OŠ "Svetozar Miletić" prebacila u školu "25. maj", današnju "Duško Radović". 

Dve godine kasnije dobila sam i brata. Bila sam dovoljno velika da ih čuvam. Njih dvoje su se oduvek loše slagali, pa se i danas lako posvađaju. 

Bila sam tu da ih razdvojim, pa onda još ja dobijem batine. 

Sestri sam dala ime Nevena

Kao mala stalno sam zapitkivala mamu kad mogu da promenim svoje ime, a ona mi je govorila kad postanem punoletna. Tako sam maštala da ću se, kad napunim 18 godina, zvati Nevena. 

Međutim, pre mog punoletstva stigla je sestra i poklonila sam joj omiljeno ime. 

Onda mi se dopalo moje Ivana pa sam htela da se brat zove Ivan. Presudio je očuh i nazvao ga Vukašin. Oboje su muzikalni, Nevena je završila srednju muzičku a Vukašin je počeo da svira violinu, ali su ga s puta skrenuli košarka i fudbal. 

Potičem iz muzičke porodice. Moj otac je završio Muzičku akademiju. Bio je u klasi sa Radetom Radivojevićem. Sada živi u Nišu gde je dugo predavao muzičko obrazovanje u osnovnim školama. 

Kažu da sam talenat nasledila od njega, ali i od mamine mame koja je pevala u armijskom horu. 

Kao mala nisam se interesovala za muziku osim klasične u školi. 

Tek sam u srednjoj školi počela da slušam ono što je bilo popularno. 

Prvi bend koji sa obožavala i čije sam postere lepila po zidu je bio Guns N' Roses. 

Sećam se drugarica iz osnovne, Sonje, Kaće. Čak je u istu osnovnu škoiu išla i Goca Tržan. Znale smo se iz viđenja. 

U nižoj muzičkoj sam se družila sa Lidijom Bizjak, bila je vunderkind. Šetale smo često po Kalemegdanu i oko Sportskog centra "25. maj".


Prvi bend



U srednjoj školi počela sam da pevam. Drala sam se po velikim odmorima, pa su mi stalno govorili da je bolje da ćutim kako ne bih skrnavila pesmu. 

Jednog dana me je drugarica Aleksandra Džankić upoznala sa svojim bratom Aleksandrom koji je bio MC u grupi "Who Is The Best"

Nedostajao im je ženski vokal u pesmi "Baby". Tada sam imala 15 godina. 




Pre toga sam uradila prvi snimak za dečka koji je stvarao muziku na kompjuteru i nazvao se Getoblaster

Pošto nisu imali pravi mikrofon, umesto one mreže koja inače stoji oko mikrofona, razvukli su žensku čarapu.

Paralelno sa srednjom muzičkom išla sam u zemunsku gimnaziju i pevala u grupi "Who Is The Best". 

Pamtim prve ljubavi iz trećeg razreda gimnazije, ali i 28 predmeta u obe škole zbog kojih sam pred kraj popustila s učenjem. 

Imala sam 18 godina kada je snimke mog benda Valdamer Trujić Valdek poslao u Nemačku raznim ljudima kako bi nas neko pozvao na probno snimanje. 

Bili su to snimci nekih disko-dens pesama. 

Onda je stigao poziv iz studija Frenka Farijana i našli smo se u Nemačkoj.

Frenk Farijan je čovek koji je stvorio "Boney M", radio pesme za "Milli Vanilli"... 




Kada smo stigli, bila sam iznenađena, stigli smo u ogromnu kuću s nekoliko studija i video produkcijom. 

Bio je izuzetno gostoljubiv. 

U kuhinji su bile okačene slike svih s kojima je radio a na stolu su bile razbacane kasete s demo snimcima i slikama onih koji ih šalju, medu njima je bila i moja slika s kasetom. 

Prvi put smo proveli tamo dve nedelje a kasnije nas je zvao na probno snimanje. 

Pevala sam tri pesme, "I'll Take You There", obradu grupe Kiss "I Was Made For Loving You" i pesmu "Falling in Love" s kojom se šest meseci kasnije pojavila grupa "La Bouche"




Više nam se nije javljao, a kada sam čula "La Bouche", shvatila sam da je on tražio par za taj duet i da mu ja nisam odgovarala. 

Bilo je to neverovatno iskustvo za mene iako nije ništa bilo od saradnje. 

Imala sam tada prilično dečiji glas.

Iz te saradnje je ostao jedan snimak koji sam kasnije čula i kod nas. To je obrada Evelyn Thomas "High Energy".





Priča zvana "Tap 011"



Kada sam se vratila iz Nemačke, grupa "Who Is The Best" i dalje je postojala, ali ništa nisu snimali. Onda se desila priča zvana "Tap 011" koja mi se duboko urezala u pamćenje. 

Sećam se svega iz tog perioda, od snimanja do putovanja, proveli smo nekoliko meseci u Nemačkoj, ostajali svake godine po dva meseca na moru, imali svirke svako drugo veče.

Bila je to fina zabava. Ne kajem se ni zbog čega iz tog perioda i, da mogu da biram, sve bih isto ponovila. 

Sve je počelo tako što je Aleksandar Džankić dao odobrenje da ja Tapirima otpevam pesmu "Hit". Želela sam da pevam i ukazala mi se prilika. Gane Pecikoza je došao na snimanje, čuo me je i ubrzo je nastala grupa "Tap 011". 

Momci iz "Who Is The Best" u početku su se ljutili, ali kasnije su shvatili da je moj vokal u toj grupi bio minimalan i da mi je trebalo više prostora da pokažem šta znam.

Gane nas je odmah odveo u Suboticu gde smo snimili spot za "Bundu".

Svuda su nam se otvarala vrata. Bili smo odličan tim, dve devojke koje super pevaju i trojica šarmantnih i duhovitih momaka koji zasmejavaju ljude. 

U jednom trenutku su nam zasmetale međusobne razlike, a kad ljudi ne žele da se promene, izbije kurcšlus! 

Tako se i "Tap 011" raspao. 

Goca i ja smo bile slične dok smo predstavljale bend. Bile smo mlađe i tek tad smo se formirale. Naglo nam se desila popularnost, ali mi nije mnogo smetala. 

Počela je da mi smeta tek kasnije. 

Snimili smo zajedno četiri albuma i u planu je bio peti.

Milana, Peru i Đoleta sam upoznala godinu dana pre nego što smo počeli da radimo zajedno.

S grupom "Who Is The Best" odlazila sam na svirke u klub "Tačka". Kasnije smo lepo funkcionisali pa se i dan-danas čujemo telefonom. Možda je sve to vreme Gane bio taj šraf koji nas je držao na okupu, mada njih trojica imaju izuzetnu volju i uporni su. 

Svima je bilo zabavno, a uz to imali smo dovoljno para da lepo živimo i provodimo se. 

Ni dan-danas mi nije jasno kako ostatak benda nije mogao da "provali" da smo Đole i ja u vezi. Možda veza nije uspela jer smo bili u istom bendu, ali i danas se čujem s Đoletom i super smo drugovi.


Odlazak iz "Tapa"



Kada nam je Goca saopštila da želi ozbiljan razgovor s nama, mislili smo da je trudna, da se udaje ili da odlazi iz benda.

Najava razgovora je bila teatralna i po boji glasa smo zaključili da će razgovor biti ozbiljan, pa nas nije mnogo iznenadila vest o njenom odlasku. 

Problem je bio jer smo počeli da spremamo novi album. Sećam se da sam već tada kod Milana u sobi pevušila pesmu "Plava". 

Posle Gocinog odlaska rekla sam da ostajem u bendu, međutim, desilo se bombardovanje.

Momci žive na Zvezdari, ja na Bežanijskoj kosi i nismo se često viđali.

Sa komšijom Batom sam počela da "prečešljavam" neke njegove tekstove i komponujem. Uveče sam izlazila na poljanu ispred kafane "Dača" gde su sedeli razni ljudi, pili pivo i posmatrali NATO avione. 

Pojavili su se i neki momci s akustičnim gitarama, svirali hitove, a onda je neko iz mog društva dobacio: 

"Je l' može nešto od Tapa?" 

Tako sam s njima pevala "Okreni broj 95", smejali smo se, razmenili telefone i dogovorili prvu probu. 

Potrudili su se da nađu prostoriju za probe. 

Već sam imala pesmu koju sam napravila šest meseci pre toga - "Ja bih te sanjala". 





Prvo smo nju uradili i vremenom je nastao album koji je objavljen 25. decembra 1999. godine.

Momcima iz "Tapa" sam rekla da sam našla bend ali da želim s njima da završim peti album. Kako je vreme prolazilo, sve je bilo logičnije da ja neću pevati taj peti album. 

Da Goca nije otišla, verovatno bih i ja ostala, a ovako jedna stara i jedna nova pevačica nisu bile pravo rešenje. Za njih je bilo efektnije da angažuju dve nove pevačice.


Krštenje "Negativa"



Leta ’99. trebalo je da sviramo na otvaranju letnje "Sineme". Tadašnji menadžer Đorđe David nas je zvao da otpevamo tri pesme. Bili smo totalno neorganizovani, jedno pojačalo nije radilo, pukla žica na gitari, konobarica nam saopštava da mi kao bend imamo samo jedno piće... 

Bili smo toliko nervozni da sam ja uzviknula: 

"Sve je negativno!" 

U to vreme tražili smo naziv benda i, kad smo izašli na scenu, publici sam rekla da smo pred nastup odlučili da se zovemo "Negativ". 

Miloš, Džoni, Grle i Zrno su šest godina mlađi od mene, ali su za svoje godine ozbiljni i talentovani. Dosta su i napredovali, imali smo mnogo koncerata. Probe su nam ozbiljnije i vreme je da snimamo drugi album.

Nisam namćor i u principu sam uvek lepo raspoložena, bez obzira na to da li sam prethodno veče bila tužna, sedela kod kuće ili se svađala s nekim. 

To što sam neodgovorna i što neki ljudi teško mogu da me nađu jeste zato što sam se malo umorila od svega.

Ponekad se ljutim na sebe što stalno drugima dajem prednost. Onda se trudim da malo sebe stavim ispred drugih, pa to neko pogrešno protumači. 

Radim onako kako osećam u tom momentu, ne znam šta ću raditi i kako ću se ponašati sutra. 

Ne volim kada se drugi ljute na mene jer se ni ja ne ljutim na njih. Sve može da se reši razgovorom ili osmehom, na kraju krajeva!

Ustajem u podne po principu: 

"Dobro jutro, dragi slušaoci Crne Gore, sada je tačno podne!"

Volim noć jer je mirnija i možeš da se usredsrediš na svoje misli. 

Sada živim sama, pa uveče okupim društvo da gledamo film. Potpuno sam zadovoljna, ne razmišljam o solo karijeri, želim uvek da budem s bendom. 

Ranije sam maštala o bendu, a sada mi se želja ostvarila. 

Žao mi je što već nemam dete jer mislim da je super kada je mama mlada. 

Mama me je dobila u 21. godini i uvek smo se lepo slagale. Meni je Bog odredio neku drugu priču i ja ću je pratiti. Ono što treba desiće se, sve velike stvari i velike ljubavi negde čekaju na mene!

Napisala: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, maj 2002.)



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)