Pages

▼

"Pozdrav iz Zagreba", ZG bendovi u BG Domu omladine '81: Zašto Azra nije prihvatila poziv domaćina




Bilo bi jako dobro da nekoliko najvećih gradova (Beograd, Ljubljana, Zagreb, Skoplje, Split, Novi Sad, Sarajevo) razmene ovakve razglednice, jer bi to dovelo do obostranog oživljavanja rock-scena. Nije neophodno da Pozdravi... traju celih sedam dana. Koliko ko ima (a da valja). Izgleda da će Beograd prvi uzvratiti udarac. Pitanje je časti 

Evo nas na početku poduhvata za koji se nadamo da će, posle početnog uspeha, buknuti u čitav niz sličnih pokušaja. Za sada, pozabavimo se prvim korakom. već učinjenim. Zagrebačka rock-scena predstavila se Beogradu tokom sedam uzastopnih večeri u Domu omladine. Nije slučajno da se krenulo iz Zagreba. S obzirom da je tamo najživahnije od dolaska novog talasa, i da u toj oblasti Zagrepčani imaju nekoliko vodećih imena i nada. Uz to, čini se da je i celokupno raspoloženje među muzičarima i pridruženim delatnostima bilo najpogodnije za tako nešto.


Budite organizovani!



Budući da u Zagrebu deluje zaista zavidan broj dobrih sastava, prvo je bilo pitanje izbora. Nezvanično, obavili su ga Vladimir Mihaljek-Miha (kao menadžer) i Dražen Vrdoljak (kao kritičar). I po stručnosti i po onome što su uradili, možemo biti zadovoljni. Zvanično, organizacijom se pozabavila Koncertna direkcija iz Zagreba, i valjda će joj ovo biti znak da bi se češće mogla okrenuti priredbama s domaćim rockerima (bar skupnim nastupima).

Iz ovih ili onih razloga, samo Azra nije prihvatila poziv, okrnjivši time inače potpunu prvu postavu rock and rolla svoga grada.

Šteta je još veća ako se zna koliko su omiljeni u Beogradu.

Ukoliko ne možete sami, dođite nam u okviru šire društvene akcije, tj. pod imenom međurepubličke kulturne razmene i predstavljanja stvaralaštva mladih (a to mu izađe na to). Ova uključenost rocka u obuhvatnije društvene tokove možda nije preterano povoljna za njegovu celovitost i samosvojnost, ali je u slučaju pozdrava... obezbedila dve značajne stvari.

Prvo, poštenu organizaciju, a drugo - izvanredan prijem u sredstvima javnog informisanja.

Dakle, štampa, radio i TV raspomamili su se od želje da se na ovaj ili onaj način pozabave gostima. Sve je vrvelo - članci, najave, intervjui, prikazi koncerata, pričice uživo i umrtvo, fotografije, promocionalni snimci, stare, nove i još neobjavljene pesme zasipali su nas sa svih strana. 

S obzirom da se radilo pretežno o dobrim i zanimljivim stvarima, ta lavina nam je prijala.

U gostoljubivosti, posebno su se istakli Studio B i Beograd 202 (dve najslušanije stanice u gradu), salata-emisije na TV i dnevni listovi lakšeg opredeljenja. (Džuboks ćuti li ćuti, pa tek onda drmne sve što ima i oduva ostale).

Saberemo li, shvatićemo da boljih uslova za reklamu grupa i njihove muzike nije moglo ni biti. Beograđanima, između ostalog, zapada i zadovoljstvo da sa svojih omiljenih radio-talasa redovno slušaju ceo materijal za album Filma i snimak "Moja prva ljubav" Haustora koji će se naći na singlu. 

 Izdržaće, dok ploče ne izađu. 

 A još ako odjek po završenom poduhvatu bude razmeran onom početnom - Zagrepčani sa hladnoćom mogu da se presele ovde i da žive od tezgi.


Dome moj



Dom omladine Beograda već duže vreme nije se isticao delovanjem na polju rocka. Veći koncerti obično se nisu ni održavali tu, ali su zamrle i svirke manje poznatih lokalnih sastava. Prihvatanje Pozdrava... kao i skorije ustupanje prostora za vežbanje mladim nadama otvara neke poglede u svetliju budućnost.

Ono što se zvanično zove Velika sala Doma omladine u stvari je bioskopska dvorana sa šest stotina sedišta.

Naravno, to je bilo premalo da primi sve koji su želeli da vide Valjak, Film, Haustor ili Prljavce.

Brzo rasprodane karte, izuzetno veliki broj akreditovanih novinara, domaći i gostujući muzičari (plus osobe koje su svi oni neštedimice uvodili), redari i njihovi "propusti" - ogromne gužve, tiskanje, stajanje na stepeništima i u prolazima, ali sve uz uglavnom dobro raspoloženje.

Važno je da smo unutra, za ostalo ćemo lako. Bolje i to, nego ostati pred vratima. 

Dakako, da se na vreme mislilo, bar Kazalištu i Valjku nastupi su se mogli pripremiti po istoj ceni u dvorani Pinki, pa da svi budu zadovoljeni.

Ipak, razglednica iz Zagreba izvrsno je poslužila i kao obećanje "pravih" koncerata - za sada, najavili su se pomenuti Valjak i pomenuti Prljavci (verovatno u martu), a Film i Haustor skočili su dovoljno visoko da bi isto tako mogli sebi (i nama) to priuštiti. (Njihova zajednička svirka, posle svega, ovde bi sigurno napunila Pinki).

Poneseni širom društ. akc. i kult. razm. itd. svi su (bar za javnost) pristali da sudeluju samo uz naknadu neophodnih izdataka. 

 Dakle, bandovi su nastupali za dnevnice i putne troškove, a čini se da ni organizatori nisu nešto naročito zaradili. 

 Sve skupa, oslobođeni novčanog pritiska, kao da su se odreda bolje osećali i sve se odvijalo u opuštenom i prijateljskom raspoloženju. (Naravno, izuzimamo sporadična puškaranja između pojedinih muzičara i pojedinih kritičara, o čemu će vas podrobnije izvestiti i Čovek-zver). 

 Na konferencijama za štampu, pre, tokom i posle koncerata, a naročito po kafanama koje rade do dublje u noć, lepo se provodilo, razgovaralo, pilo (obilato), a tu i tamo ponešto je nategnuto i nabodeno. 

 Bez sitničarenja, rockeri su u Beogradu ostajali i duže nego što im je to služba zahtevala, a mnogi su teška srca odlazili. (Težina glave nije merena. Nesamerljivo).

Dom omladine bio je dostojan domaćin. Na ozvučenje i osvetljenje nema ozbiljnijih pritužbi. I cene behu pristupačne (1 ulaznica = 1 x 80 n.d.), ali obzirom da se radilo o sedam koncerata za redom, bilo bi najprobitačnije da su uvedene neke pretplatne karte (kao, recimo, 350 n.d. ukupno).

Rekli su nam da bi to organizatorima izazvalo preterane zapetljancije, pa ulaznice će se rasprodati i ovako. (Zapetljancija, čitaj: pojava da se zaradi manje para nego što je mogućno u datom trenutku).

Umesto toga, učinjeno je nešto drugo, ali isto tako pametno: udešeno je da bar polovina zagrebačkih rockera ode i do Novog Sada i odgusla svoje.


Miteseri okruglastog stola



Ozbiljno shvaćena društvena akcija ne može da prođe bez teoretskog dela, koji se u slučaju rock and rolla obavezno zove Okrugli sto. Tako je Dom svakog podneva bio otvoren za učesnike javne rasprave.

Nezvanično, najavljeno je pokretanje par bitnih pitanja: mogućnost redovnog gostovanja stranih zvezda i u Beogradu, a ne samo u Zagrebu i Ljubljani, oživljavanje beogradske rock-scene otvaranjem što više postojećih pozornica za takvu svirku, izbor izvođača za uzvratnu posetu Zagrebu... 

 Tokom sedam Okruglih stolova, ni jedno nije rešeno. Štaviše, jedva da su i dotaknuta. Naime, Stolovi su spali na niske grane dosadnih, praznjikavih konferencija za štampu, sastavljenih od istovetnih pitanja i neverovatno sličnih odgovora. 

 Izgleda da je tim oblicima bavljenja rock'n'rollom suđeno da budu nedonoščad. Ne, nije za žaljenje - dobar rock odlično ide i bez takvih stvari, još kako. A ovde se dobro sviralo, pa ako je žvaka i zakazala, ko mari.

Jednoličnost i tiho očajanje konferencija razbijali su jedino Dr. Vrdoljak i Dr. Stjublik svojim duhovitim upadima i ispadima. Nije bez odjeka bila ni provokativnsot Petra Lukovića niti oštrojezičnost moje malenkosti, ali kajmak je skinuo Jura Stjublik - uspeo je da intervjuiše (i izradi) i Vrdalamu i Pericu, dve verovatno najveće ale naše rock-kritike.

Nisu obavljene ni promocije najavljenih ploča (singlovi Noćne smjene i Haustora, albumi Filma, Mlinarca, Parlamenta i Aerodroma), mahom zato što još nisu ni bile štampane. Nije se pojavilo ni šest obećanih rock-kritičara iz Zagreba (zar ih ima toliko?).


Pitanje odgovora



Pozdrav iz Zagreba svakako je uspeo, uprkos malim razočarenjima, kao što su odsustvovanje Aerodroma, Cadillaca 66 i Super Sessiona. Srećno porinuće dalo je zeleno svetlo za slične poduhvate.

Naime, bilo bi jako dobro da nekoliko najvećih gradova (Beograd, Ljubljana, Zagreb, Skoplje, Split, Novi Sad, Sarajevo) razmene ovakve razglednice, jer bi to dovelo do obostranog oživljavanja rock-scena. 

Nije neophodno da Pozdravi... traju celih sedam dana. Koliko ko ima (a da valja).

Izgleda da će Beograd prvi uzvratiti udarac. Pitanje je časti.

Ko će ići u Zagreb, na konferencijama skoro da se izbegavalo kao zabranjeno pitanje. Delili su se neki papirčići da se posetioci u dvorani izjasne, pričalo se o podmetanju stotina glasova, počele su zakulisne radnje, nameštaljke i uvaljivanje tezgi... Nimalo obećavajuće.

Neki su sastavi postavljali uslove (čitaj: cene ispod kojih ne idu). Zvanično, u trenutku zaključivanja ovog članka, u obzir dolazi dvadeset i pet bandova - dakle, skoro svi koji nešto rade od najpoznatijih do najmlađih.

Mada se Pozdrav iz Zagreba smatrao Revijom zagrebačkih pop-rock i jazz grupa, bilo je svima jasno o čemu se tačno radi, pa su i za predstavnike jazza izabrani oni koji bi pre mogli biti svrstani u jazz-rock, a ne recimo Boško Petrović.

S obzirom da se za beogradsku jazz-scenu obično kaže (ko kaže?) da je življa, to će uporedo sa nedeljom rocka biti održano i nekoliko jazz nastupa na prikladnom mestu.

Ukoliko izbor ne bude pošten, iznećemo na videlo prljavštinu koja ga je okruživala. Pozdravilo ga...

Dakle, na samom početku drugog polugodišta - Zagreb nas zove. Da plešemo?

Napisao: Okrugli Kremer


Parni valjak: Boogie za moju dragu



Nije bilo sumnje da će Parni valjak napuniti nekih šest stotina mesta u Domu omladine, ali je lepo bilo videti dupke punu dvoranu koja najveći deo godine zvrji prazna, bar kada je rock'n'roll u pitanju. Reprizne filmove zamenile su rock premijere iz Zagreba i rezultati će, valjda, navesti ljude što smišljaju program u Domu omladine da prostoru kojim raspolažu obezbede svrsishodniju upotrebu.

Priredbu je otvorila grupa Noćna smjena koju je ovdašnja publika mogla upoznati preko jednog smušenog singla izdatog prošle godine.

Utisak koji su ostavili nije se ni jednog trenutka izdigao iznad te ocene. Predstavili su se kao sastav sa vrlo mutnom predstavom o rhythm'n'bluesu a la Stones.

Iako je svirački deo posla bio obavljen kilavo korektno, momci iz Smjene su zaboravili da bi ono što sviraju trebalo da bude vruća muzika. Jedna za drugom, redale su se bezlične kompozicije u kojima razloga za entuzijazam nisu nalazili ni svirači ni publika.

Naročito patetično je izgledao pevač, koji se s vremena na vreme prisećao da valja oponašati Jaggera. Njegov problem je i problem grupe u celini. Da bi se imitirali Stones, potrebno je uneti isto toliko otkačenosti i znoja, skinuti par riffova nije naročito teško.

Sva polovična rešenja samo podižu na kvadrat stepen izloženosti porugama i nezainteresovanosti. Pored svega ovog, Noćna smena je svirala predugo, ili se bar tako činilo, pa je u publici samo poraslo nestrpljenje pred nastup zvezda večeri.

I ne sećam se kada je poslednji put Valjak nastupio u Beogradu. 

Od tada je u par navrata promenjena postava, a grupa je od nekakvih večitih nada kojima je iz milosrđa udeljivan kompliment dobrih svirača uživo prerasla u punopravnu rock atrakciju prvog reda u nas.

Takav utisak su i ostavili.

Uigrana ekipa, solidnog koncertnog repertoara i velikog iskustva, nije ni jednog trenutka dozvolila da im se sadašnji status dovede u pitanje. Uglavnom su izvodili materijal sa poslednja dva albuma, a prošarali su ga sa nekoliko favorita iz prošlosti kao što su "Prevela me mala žednog preko vode" ili "Lutka za bal".

Ako bismo hteli da cepidlačimo, jedina bi zamerka bila izvesna podeljenost između starog i novog imagea grupe (i repertoara).

Power pop ili boogie?

Međutim, to su pitanja koja se nameću kada se sve završi, dok se za vreme koncerta stvari odvijaju kao podmazane.

Ovaj nastup je očigledno Valjku poslužio kao test pred ambicioznije nastupe u Beogradu, i prema prijemu publike logično je očekivati da će se sa pravom upisati u prestižnu grupu onih sastava koji su uspešno nastupili u velikim beogradskim dvoranama.

Napisao: B. Vukojević


Drago Mlinarec: Sasvim ozbiljno zezanje



Već je postalo dosadno koliko su kritike i reakcije kada je u pitanju Drago Mlinarec (i kompanija) povoljne i pozitivne, ali jednostavno drukčije se ne može. Možda je suvišno ponovo govoriti o tome koliko je Mlinarec zadužio jugoslovenski rock, i ne samo rock muziku i spominjati dužinu njegove (uspešne) karijere, koja premaša staž mnogih svetskih zvezda i zvezdica, ali je zato nezaobilazno i veoma važno ponovo napomenuti da je on i posle tolikih godina uspeo da ostane dovoljno snažan i dovoljno iskren i velik umetnik, da može da se nosi sa svim mogućim previranjima i modernim trendovima, da ostane neugrožen od novih (i talentovanih) ljudi, a ipak svoj i neprilagodljiv bilo čemu osim onome što mu u određenom trenutku paše.
Ne sećam se kad su stanovnici glavnog grada poslednji put imali priliku da se sretnu sa Dragom, ali svakako je bilo vrlo davno. Tim pre je ovaj pozdrav iz Zagreba još više dobrodošao.

Nije, doduše, bilo padanja u nesvest i vriske, ali je zato sve bilo fino, odmereno, ukusno i profesionalno do maksimuma. (Uzgred, beogradski muzičari su pokazali zavidnu kolegijalnost, jer su, budući da je Eduard Matešić imao nekih problema sa svojom gitarom, čak tri gitare za tren oka bile u Domu omladine. Pobedio je Kremerov Strat, što se pokazalo kao sasvim adekvatan izbor).

Mogu da tvrdim da je zvuk koji je ove večeri postignut, ako ne najbolji, onda bar jedan od najboljih koji je Beograd ikada čuo

Sve je savršeno funkcionisalo, kristalno čisto i uravnoteženo i bez ijednog piska mikrofonije. Pet zvezdica čoveku za mikspultom. Bravo.

Inače prvo je Izazov malo izigravao predgrupu (delimično i sebi samima, s obzirom da su i kasnije gotovo sve vreme bili na sceni) odsviravši četiri-pet stvari, među kojima naravno i "Vraćala se Jelena" (još mi se više dopada uživo) i "Poželi nešto", potvrdivši svoje osnovne kvalitete - melodičnost i osećaj mere, čime se ne može pohvaliti baš mnogo onih kojih se kod nas trpaju u rockere ili slične kategorije muzičara.

Ritam sekcija Zubak-Brčić i gitaristi Eduard Matešić i Tinnie Varga (najavljen kao gost, a inače uz Dragu izgleda najzaslužniji čovek je što "Tako lako" toliko dobra ploča) rade kao dobro podmazana mašina, lako i bez grča, stvari su im fine, nepretenciozne, izvođenje na zavidnoj visini (posebno je uspelo finale "Poželi nešto") i samo od njihove kreativnosti i objektivnosti publike zavisi koliko će to narod pozlatiti.

Izazov je odlična grupa i tu se nema šta više dodati, izuzev da je šteta što još uvek nisu dobili odgovarajuću šansu da se iskažu u potpunosti.

Nema zastoja i Drago izlazi sa svojim Ovationom, pridružuje se Matešić i zaboravlja da uključi gitaru, na vreme se doseća u čemu je problem (Drago: "Važno je ubosti na pravo mesto") i počinju zajedno "Svi sve znaju", zatim "Zelen k'o zelena trava" i poziv publici da, "pošto je ovo jedna, tako, neobavezna svirka" mogu dobacivati nazive pesama koje bi želeli da čuju ("ne, ne predmete dobacivati, pesme") "Helena Lijepa" itd. je očigledno favorit i Drago je obećava za kasnije (nije ispunio obećanje, šteta), a onda počinje ipak po svom izboru "A ti se ne daj", kompoziciju koja je, po mom mišljenju, po mnogo čemu važna, koja je u stvari neka vrsta njegovog manifesta i sažima u sebi mnoge osobine i stavove Mlinarca i kao čoveka i kao umetnika.

 Tokom izvođenja "Negdje postoji netko", ostali iz Izazova se vraćaju na scenu i numere se redaju bez predaha ali atmosfera ipak do završetka koncerta ostaje laid back, opuštena i prijateljska. 

 Nema tenzije u klasičnom smislu, ne bude se skriveni nagoni i ne plamte strasti, ali ne postoji nikakav zid između publike i izvođača, svi su ravnopravni, svako u svojoj ulozi i svi podjednako uživaju. 

 Stvari su uglavnom novije ("Mora da sam bio mlad", "Ne brini, doktore", genijalni "Stranac", "Caracas" sa izvanrednom međuigrom gitarista u uvodu, gde obojica potvrđuju da su ljudi od mere i ukusa a da pri tom i virtuozno vladaju instrumentima). 

 Matešić je otprašio nekoliko takvih sola tokom koncerta da vam se kosa digne na glavi, i bez mnogo dvoumljenja mogu da ga svrstam u ovom trenutku na interesantnije i, ako hoćete, najbolje gitariste kod nas.

 "Pjesme sa planine" i "Nostalgiju" Drago je posvetio "svojoj dragoj Woodstock generaciji" i nisam uspeo da dokučim koliko se zezao i da li se uopšte zezao.

Nakon "Glasa s broja 514 913", "Trkališta" i "Penzionera", na red je došao "Grad", jedna od meni najdražih Mlinarčevih stvari, u novom, nešto osavremenjenom izdanju pa onda izuzetno nadahnuta "Noćna ptica" kao priprema za jednu od najžešćih potvrda Draginog najnovijeg-starog rockerskog opredeljenja - naslovnu numeru sa briljantnog albuma "Tako lako".

Kaobajagi kraj, laku noć i tako to, naravno niko nije lud da ide - prvi bis uz upozorenje: 

 Ako nas pozivate na bis kao ostale bandove da znate da nas se je teško rešiti, nemamo ništa protiv! 

 Dve stvari, druga je "Dete zvezda", iskrenije valjda i ne može, mada nismo (nisam) naviknuti na njen novi ugođaj, što se može reći i za još par starijih stvari, i opšti je utisak da novije kompozicjje deluju nekako prirodnije. 

 Možda je i sam Drago tu malo kriv, jer ga predugo nije bilo u ortodoksnijem rock izdanju, pa izgleda na momente da ni on ni publika ne mogu da se opuste u novim ulogama onako kako bi hteli. 

 Drugi bis: Dragan Brčić izlazi sam, sledi kratak solo na bubnjevima da bi se zatim svi pridružili u ponovo jednoj od starijih numera - "Ja sam feniks", u bržem ritmu (Drago: "Ovo je new wave verzija, malo je prebrzo, ma ja ću to recitirati") i, ovoga puta na žalost zaista kraj - "Osmijeh", takođe u novom aranžmanu i uz dozu humora, simboličan povratak korenima i "Ajd' sad stvarno zdravo, dosta je bilo zezanja".

 Kako kome.

 Drago će još dugo imati puno toga da kaže i uvek će biti onih koji će želeti to da čuju ili bolje, da učestvuju u tome. Uostalom, znate li još nekog od naših muzičara ko je '65. počeo a još je u samom vrhu. Ne znate. I mislim da dalji komentar nije ni potreban. 

Napisao: Aleksandar Žikić, obrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1981.)