Pages

"Pozdrav iz Zagreba", ZG bendovi u BG Domu omladine (2/2): Film, Haustor, Kazalište, Drugi način



Oni su šestočlani bend, gitara, bas, bubnjevi, klavijature, saksofon i pevač koji povremeno svira i gitaru. Centralna figura grupe je pevač, kao što rekoh ponekad i gitarista, glumac, pantomimičar itd. Napuderisan i našminkan, svojim pantomimičarskim pokretima i sugestivnim pevanjem pleni pažnju. On je svakako najfascinantnija figura trenutno na našoj sceni 

Evo nas na početku poduhvata za koji se nadamo da će, posle početnog uspeha, buknuti u čitav niz sličnih pokušaja. Za sada, pozabavimo se prvim korakom. već učinjenim. Zagrebačka rock-scena predstavila se Beogradu tokom sedam uzastopnih večeri u Domu omladine. Nije slučajno da se krenulo iz Zagreba. S obzirom da je tamo najživahnije od dolaska novog talasa, i da u toj oblasti Zagrepčani imaju nekoliko vodećih imena i nada. Uz to, čini se da je i celokupno raspoloženje među muzičarima i pridruženim delatnostima bilo najpogodnije za tako nešto.



Parlament: Prateći sastav Davida Kubineca?



Trećeg dana ove manifestacije nastupile su dve grupe čija se muzika u poslednjih mesec dana u Beogradu dosta slušala, uglavnom zahvaljujući ažurnosti muzičkih urednika Studija B i Beograda 202, dveju najpopularnijih radio-stanica. Na taj način beogradska se publika na vreme upoznala sa kompozicijama ovih sastava, materijalom koji je izašao na singlovima i u najskorije vreme trebalo bi da se pojavi u formi albuma.

Kao prva pojavila se grupa Parlament.

Njihov nastup je predstavljao iznenađenje, mada sa negativnim predznakom. Umesto logično očekivanih stvari sa njihovog debi-albuma, band je na sceni predstavio svog nedavno pridošlog člana, engleskog autora Davida Kubineca i izvodio njegovu muziku.

Na ovaj su se način članovi Parlamenta, u najavi duhovito nazvani 'tri plava lahora' (sva trojica su kose ofarbala u plavo), na svom prvom beogradskom nastupu iz još uvek nedovoljno razjašnjenih razloga, predstavili kao prateći sastav.

Kako su sami izjavili na press-konferenciji na dan samog koncerta i sutradan, izvedeni materijal su uvežbavali nedelju dana, skidajući ga sa Kubinčevih ploča i bez pevača, tako da je ovaj nastup bio i njihova prva javna proba i prvi zajednički koncert.

Parlamentarce je od potpuno nepovoljnog utiska spasio jedino njihovo nesumnjivo sviračko umeće. David Kubinec, čovek koji je u svet muzike ušao još početkom sedamdesetih i koji je svoje albume ostvario sa imenima kao što su John Cale i Chris Spedding, na sceni predstavlja prilično zanimljivu ličnost koja svoje ponašanje bazira na iskustvima novotalasnih i punk-vokalista.

Njegovo scensko ponašanje proizilazi iz eklektičnog postupka, prikupljanja efektnih poza i stavova koji leže u osnovama punk-ponašanja.

Posle nekoliko godina, to je puno više punk-manirizam negoli samosvestan ili originalan stav.

Što se tiče njihovih megalomanskih planova u bliskoj budućnosti (o kojima je takođe bilo reči na press-konferencijama), za neke konačne sudove trebalo bi sačekati barem do trenutka kada delići te budućnosti postanu stvarnost.

Po ovom prvom susretu može se reći da su oni vrlo daleko od pravog profesionalnog ponašanja koje njihov menadžer za sada neprestano gura u prvi plan. 

Inače, prisutni u sali, budući da su bili zatečeni ovakvim razvojem stvari - tako su i reagovali.

Nastavak večeri doneo je bitne promene. Naravno, na bolje.


Film: Zamisli život...



Duhovito najavljeni članovi grupe Film, očigledno dobro raspoloženi, umeli su da svoje raspoloženje prenesu na sve prisutne. Svoj tridesetpetominutni program izveli su u stilu Ramones, dakle stvar iza stvari - bez pauze.

Materijal sa njihovog prvog, dugoočekivanog albuma bio je veoma brižljivo izbalansiran za živo izvođenje, tako da su najpoznatije stvari ostavljene za završetak.

Ljudi u crnom, kako su se članovi grupe Film pojavili, uz Piku Stančića koji je zamenio bubnjara nedavno otišlog na odsluženje vojnog roka, time uvećao za još jedno ime katalog zagrebačkih grupa sa kojima sarađuje i veoma se dobro uklopio na ovom njihovom drugom zajedničkom nastupu - pokazali su se kao izvanredno pripremljen, uigran i siguran band.

Posle prošlogodišnjeg prvog predstavljanja beogradskoj publici na koncertu Lene Lovich, kada je bilo jasno da je to jedna od grupa koja trenutno najviše obećava, već na svom drugom nastupu doživeli su pravi trijumf.

Film u ovom trenutku predstavljaju sastav koji na vrlo svrsishodan i kvalitetan način spaja pop i rock.

Sve njihove stvari teraju na igru, kvalitet odavno zaboravljen u našoj muzici, a njihova instrumentalistička rešenja osim originalnosti (ovde u prvom redu mislim na rad saksofoniste-klavijaturiste i na gitaristu) odlikuje i celishodnost.

Jura Stublić, pevač i vođa, je izrastao u pravog lidera, koji ume da podigne i članove sastava i publiku.

Nastup su započeli sa "Radio ljubav" da bi preko "Kad si mlad", "Neprilagođen", i "Zamisli život u ritmu muzike za ples" Prodavci sreće u ritmu muzike za ples završili sa "Zajedno".

Toplo pozdravljeni od samog početka, završetak nastupa dočekali su sa ovacijama prisutnih.

Usledila su dva bisa, na kojima je cela sala posle poziva Stublića zaigrala.

Bila je to jedna od najlepših scena viđenih na domaćim koncertima u Beogradu. Publici je dugo trebalo da zaigra, ali kad je jednom počela, po svemu sudeći još dugo neće prestati. Izuzetno nadahnuti Film će sigurno još dugo biti upamćen po ovom presedanu.

Napisao: Momčilo Rajin


Patrola, Telefon, Stop: Baba-Jagin domaći džem



Neizvesni odgovor na pitanje: ko večeras svira? uneo je prijatno uzbuđenje među prisutne u dvorani Doma omladine. Naime, znalo se da Aerodrom nije došao i da su moguća razna iznenađenja.

Sveže pristigla Patrola lepo je pokazala da Zagreb ima i drugi naraštaj novotalasnih sastava, od kojih se isto tako može ponešto očekivati. Prašili su i punkerski sirovo i pop-melodično, a pevač ima u ponašanju nečeg od Devotoa.

Sasvim dobro.

Najavljeni Telefon još uigranije izvodi svoj čvrsti i tvrdi rock. Uz vrlo sigurnog i delotvornog gitaristu, i pevač se znatno popravio.

Dolazi Stop. Četvorica ostarijih dečaka, tehnički odlično potkovanih, sa završenim školama i sigurnim zanimanjima (ako me ne vara pamćenje, svojevremeno su na TV predstavljani kao najobrazovaniji domaći rock-band), iskazuju se svojom muzikom kojoj je rok trajanja istekao pre pet godina.

Sve sastavljeno od sto puta čuvenih fraza i rifova, izvetreno i gromoglasno uspavljujuće.

No, osveženje čini izbor tuđih stvari - vrlo dobro naloženi "Roll Over Bethoven" i "Memphis Tennesse", pa vrhunac u "Voodoo Chile" (i to ne "Slight Return", već dvadesetominutna verzija)! 1981. čovek skida Hendrixa do daske! Ton za ton. Čak i upotreba wah-waha.

Naravno, tu je već jasno s kim imamo posla i pametniji deo posetilaca počinje da se smeška i odobravajuće gunđa.

Ima ih i koji su se stvarno zapalili. Onda blues "Život je suza"! Neverovatno! Ritam je taj, a basista peva kao Domijan (ne Demijan, budale).

Počinjemo da crkavamo od smeha. Tu su i prve ovacije i urlici, neko vitla jaknom. Zatim još malo sopstvenog jazz-simfo-rock nadovezivanja, pa bajser priča nešto o dobu kad je muzika još bila muzika i o njegovoj sreći što mi to ipak nismo sasvim zaboravili.

Čikica je izvanredan. "Draga djeco, a sad pušiona..." 

Pa razvale "Race With The Devil", samo se dimi.

Prvom gitaristi puca jedna žica, ali ne samo da ne prekidaju, nego još ubrzavaju, sve dok ne ode i druga. Izvinjavaju se, on brzo zameni žice i onda - "pošto nikad nikom nismo ostali dužni" - krenu ispočetka da lome istu stvar.

U dvorani grohot. Sjajno se zabavljamo, mada je u početku izgledalo dosadno što Stop nikako ne prestaje, već stalno najavljuje "poslednju pesmu" (skoro obavezno s B-strane njihovog singla koji je rasprodat, pa ga možete poštom naručiti od produkcije Suzy).

Ipak, završavaju. Potpunom i savršenom isključenošću iz vremena i svih zbivanja u muzici ipak izazivaju poštovanje i blagonaklonost. Iskreni su i dosledni, a i to je nešto. Trebalo bi da imaju album.


Iznenađenje večeri: Još jedna pušiona



Odsustvo Aerodroma ostavilo je neočekivanu prazninu koja se morala popuniti, kako-tako. I ja, kao i mnogi drugi, najviše bismo voleli da je ponovo svirao Film, ali rekoše nam da je to neizvodljivo. Međutim, pojavila se jedna još bolja zamisao, a potekla je iz redakcije Džuboksa (mesta poznatog po okupljanju promućurnih ljudi).

Naime, tokom Mlinarčevog koncerta blistavi umovi koji pune ove stranice pitali su se zašto bivši članovi Grupe 220 ne iskoriste priliku da se pojedinačno pojave kao Dragecovi gosti, tj. da s njim odsviraju bar po jednu staru pesmu kad su već svi u Beogradu, samo u raznim bandovima.

Toliko bi se mogli uvežbati za par sati.

Takav predlog dospeo je do ušiju organizatora u odličnom trenutku, kada se tražila zamena za Aerodrom. Muzičari su ga takođe prihvatili i sve je najavljeno kao veliko iznenađenje, pa verovatno ni dobar deo posetilaca nije znao šta se moglo desiti.

Zaista, bio bi to istorijski trenutak jugoslovenskog rock and rolla: Grupa 220 ponovo zajedno - sad i nikad više!

Ipak, u poslednji čas Hus je nestao (priča se da je zbrisao čak u Zagreb, iz nedovoljno rasvetljenih pobuda) - no, no, više to da nisi radio!

Onda je i Piko odustao.

Na kraju, na pozornicu su izašli Izazov i gost Jurica Pađen. Prvo su nam lepo otpleli "I'll Make Love To You Anytime" prema Claptonovoj obradi, a Matošić je pevao.

Onda se pojavio Mlinarec radi produženog izvođenja "Pjesme s planine". Lagano razvučeno, s puno melodičnih deonica, kao u starim vremenima. Potom je malo pričao i pozivao publiku i prisutne muzičare da im se pridruže.

Očigledno, mada su iza njega bila trojica ex-220 (Zubak, Brčić i Pađen), nisu imali nameru da ožive još nešto.

Jam session strana je biljka u našim krajevima. Kao takvu, ljudi je čudno gledaju, teško počinju da je neguju i pomalo je se boje. Tek pošto je Drago krenuo u neko svoje sprdanje s "Joe's Garage", nekolicina se popela na binu.

Ipak, kad ih se skupilo dvadesetak počeli su stidljivo da puštaju glasove u mikrofon ili da se kreću.

Taman kad sam pomislio da će ovakav prizor morati da se završi oplakivanjem Lennona (njemu svaka čast), oni zakukaše "Give Peace A Chance". Dođe mi nekako neprijatno. Moramo to jednom prevazići.

Srećom, pevač Patrole okrenuo je stvar na veselje utrčavši u "Johnny B. Goode", što su svi prihvatili.

Tako se i završilo. Momak koji je znao još takvih klasika pokušao je s "Blue Suede Shoes", ali mu nisu dali podršku. Očekivao sam da Pađen razvuče Claptona, no ni toga ne bi. Drago nas pozdravi i jam se nekako naprasno završi. Mnogobrojni plesači siđoše sa scene. Imao sam osećaj da događaj nije ni izdaleka bio potpun.

Napisao: Jammer Kremer


Toranj '77, Z. Kovačiček: Jazz razglednica



U jazz-programu koji je Zagreb ponudio Beogradu, nastupili su u ovom času najatraktivniji muzičari koji deluju u Zagrebu, Toranj '77 i Zdenka Kovačiček.

Neka mi bude oprošteno što Zdenku i dalje smatram ponajboljom domaćom jazz pevačicom, iako se ona sama javno deklarisala kao rock interpretatorka, uz napomenu da su njeni jazz nastupi uz Toranj '77 "gotovo amatersko bavljenje ovom vrstom muzike".

Toranj '77, grupa koju sačinjavaju izvrsni instrumentalisti Željko Kovačević (soprano i alt sax), Marcel Dević (bas gitara), Zlatko Tanodi (klavijature) i Salih Sadiković (bubnjevi) je široj publici gotovo nepoznata, blagodareći retkim koncertnim nastupima (krivicu snose organizatori jazz priredbi).

Štaviše, grupa je čak snimila i jedan album, koji zahvaljujući ažurnosti propagandne službe PGP RTB-a, teško da je ugledao svetlost dana u po kojoj prodavaonici gramofonskih ploča.

Šteta, neprocenjiva šteta, kao što je za žaljenje i činjenica da je sijaset organizaciono-tehničkih poteškoća uticalo na indisponirano muziciranje sastava.

Naime, tokom noći o kojoj je reč, raspoloženi za jamming su bili samo Željko Kovačević i Marcel Dević, dok su ostala dvojica članova Tornja bili više nego diskretna ritam-sekcija.

No, to je bilo sasvim dovoljno da se vidi da Željko Kovačević spada u red onih retkih mlađih domaćih saksofonista, osobito na sopranu, koji znaju mnogo više nego što im to retke prilike dopuštaju da pokažu.

A kada je reč o Marcelu Deviću, sasvim je izvesno da je to jazz bas-gitarista ekstra klase, koga krase preciznost i inventivnost u muziciranju.

Zdenka Kovačiček je prezentirala kako klasične jazz i blues teme, tako i nekoliko numera sa svog jedinog (u ekskluzivnom tiražu od 1 300 primeraka štampanog) albuma, koje su, dakako, u onoj meri u kojoj to melodijske linije dopuštaju, frizirane za jazz podijum.

Prisutni u dancing-sali Doma omladine su imali priliku da se na licu mesta uvere kako raspon Zdenkinog glasa nije nikakva fatamorgana, kao i da njeno pevanje krasi izvrsna dinamička iznijansiranost. 

Dole potpisana malenkost je u Zdenkinom stasu i glasu, osim toga, našla i još jednu potvrdu svog stava da za ono što se naziva pravim jazz pevanjem nije potrebna tonaža superteške kategorije, već ponajpre glas i tehnika.

Vredno je pomenuti (štosa radi) i da je čitav utisak u prvoj numeri programa pokušao da pokvari Dave Kubinec svojim upadom na pozornicu i prilično neartikulisanim mumlanjem, što je među prisutnima izazvalo dvojaku reakciju - smeh i negodovanje. Ako je istina da je pomenuti dečko tek dan-dva pre toga stigao iz Londona u Beograd, onda mu ponešto možemo i oprostiti: valjda se još nije snašao i shvatio šta je to jazz.

U nastavku, koji se otegao do ranih jutarnjih sati, muzicirao je "dežurni sastav" (tako su najavljeni) Jovana Maljokovića, uz podršku prigodnog gosta, Stjepka Guta

Ipak, trebalo je da prođe dosta vremena, pa da se stvori ona prava, session otkačena atmosfera, u kojoj se više nije znalo ko je gost, a ko domaćin, ko "dežurni", a ko "stalni" među muzičarima i prava je šteta što se šank rano ujutru zatvorio, jer bismo u suprotnom tokom prepodneva čuli valjda ono najbolje. 

Ovako, ponešto je i izostalo.

Iz činjenice da je pomenute večeri bilo prisutno jako malo rockera i potpisnik ovih redova je izvukao odgovarajuće konsekvence. Naime, braneći čast rockera pred brojno nadmoćnijim jazz muzičarima na šank-barikadi, poraženi smo do patosa, te smo bili prinuđeni da naredne večeri masovnim jurišem povratimo izgubljene strateške tačke od životne važnosti.

Ako nam to može poslužiti kao opravdanje za privremeni gubitak pomenutih važnih prostora, navedimo da je te večeri /noći/ jutra izostala podrška najaktivnijih članova našeg antialkoholičarskog udruženja - Dražena Vrdoljaka (opravdano odsutan), El Bimba i Doktora Jure Jupiterijanca, zajedno sa lepšim polovicama (što se takođe može, ali ne mora prihvatiti, kao opravdan izostanak), Pere Lukovića (neopravdano odsutan), Branka Vukojevića (razlozi za izostanak nepoznati), Jasenka Houre (opravdano odsutan), naših fotografa Raše i Milana, koji su se gušili u isparenjima razvijača zbog vas, poštovani čitaoci i drage čitateljke, ostavivši nas nekolicinu na cedilu.

Sva je sreća da se ružne stvari brzo zaboravljaju, a lepe dugo pamte. U ovoj večeri je bilo i jednih i drugih. 

Napisao: Ljubo Trifunović


Drugi način: I dalje na svoj način



Iako su tokom sedmodnevnih nastupa, bez sumnje, najveću pažnju na sebe skrenuli sastavi tzv. "treće generacije" zagrebačkih rok muzičara, ni oni stariji nisu prošli nezapaženo. Naprotiv, Parni valjak, Drago Mlinarec ili Drugi način, čiji je koncert predmet ovog kratkog napisa, pokazali su se ništa manje interesantnim, pogotovu za publiku koja nema baš mnogo afiniteta za novi talas.

I dok su u muzici Valjka i Mlinareca bile uočljive stilske promene, Drugi način se predstavio u starom i dobro poznatom koncertnom izdanju. Jedina novina je u tome što su pred beogradsku publiku ponovo izašli u staroj postavi.

Dakle, posle odvajanja, peripetija sa imenom i jednog ne baš dobro prihvaćenog projekta (Nepočin - "Svijet po kojem gazim") Ismet Kurtović i Halil Mekić ponovo sarađuju sa Brankom Požgajcem

Najavljivana grupa Cadillac 66 otpevala je svoju labudovu pesmu pre nego što je čitava ova manifestacija i počela, pa smo tako eventualno uskraćeni za dobru rock'n'roll svirku. Jednog člana (Pika Stančića) ipak smo videli, ali u ulozi novog bubnjara grupe Film. Time je Drugi način dobio mogućnost da svojim nastupom ispuni celo veče.

Počeli su uz malo mistike (magla, sveće i sl.) sa "Obećaj mi proljeće", pesmom sa njihovog, za sada, poslednjeg singla. Sledi nekoliko starijih kompozicija. Kurtović sam peva "Na mom dlanu", a onda u duetu sa Požgajcem "Lile su kiše", što onaj deo publike koji je od njihove prve ploče napravio mali kult burno pozdravlja.

Samo izvođenje je besprekorno, dovedeno gotovo do savršenstva, sa minimalnim promenama u odnosu na snimak. Uostalom, to su materijali koje su do sada mnogo puta svirali.

Malo je naših grupa koje tako ubedljivo deluju na pozornici, bar što se sviračkog dela posla tiče. Stara caka sa upotrebom halla (kroz koji su propušteni vokali i neki instrumentalni pasaži) funkcionisala je i ovoga puta izuzetno dobro.

Koncert nastavljaju predstavljanjem novih materijala koji bi trebalo da se negde na proleće pojave na LP ploči. Tri pesme koje smo čuli ("Piši mi", "Ponekad mi se čini", i "Hit") ne donose neke bitne promene u odnosu na njihova pređašnja ostvarenja. Ono što je malo zasmetalo bio je tekst "Piši mi", koji je sa svojom festivalski tugaljivom sadržinom ipak ispod njihovog nivoa.

Posle "Prođe ovaj dan" sledi obavezno predstavljanje članova.

Uz pomenutu trojicu, tu su još basista Božo Ilić i bubnjar Miroslav Branko. Potom je na redu mala posveta Lennonu u vidu "Rock'n'roll Music" i "Twist and Shout".

Iza toga ide "Stari grad" i tu je kao kraj. 

Naravno, posle pola minuta "spontano" izlaze na bis. Pošto je Požgajec podelio publici nekoliko koncertnih suvenira (mini-daire) sviraju očekivanu "Baladu o osmehu", te "Carstvo samoće" čime ovoga puta stvarno završavaju.

Tu negde i nastaje mala nedoumica.

Naime, čini se da je i pored tečne svirke izostala prava kulminacija. Koncert je, jednostavno, išao ustaljenim tokom da bi, pomalo rutinski, bio priveden kraju. Osim toga, mogle su se čuti i očekivane primedbe na aktuelnost onoga što Drugi način izvodi. Iako su delimično opravdane, jer jezgro njihovog nastupa i dalje čine stare stvari, to nije razlog da im se rad olako obezvređuje.

Sve u svemu, teško da pomenute zamerke mogu bitno da izmene utisak: prisustvovali smo jednom zaista dobrom i pre svega poštenom nastupu. 

Napisao: Goran Terzić


Haustor i Prljavo kazalište: Mi plešemo - a vi!



Priliku i čast da zatvore sedmodnevni program "Pozdrav iz Zagreba" dobili su momci iz grupe Haustor i Prljavo kazalište. Interesovanje za ovaj koncert bilo je toliko da su nedelju dana ranije, prvog dana puštanja karata u prodaju, bukvalno u tili čas sve razgrabljene.

Tapkaroši su u predfestovskoj atmosferi dobili novu priliku i karte su "valjane" i po četvorostrukoj ceni. Razlog za to je jednostavan - Prljavo kazalište za sve vreme svog postojanja, ako se izuzme onaj nesretni za sve koncert na Tašmajdanu jesenas, nije uopšte nastupilo u Beogradu, a Haustor je od svih zagrebačkih grupa bio najveća enigma budući da su oni malobrojni koji su ih gledali bili prepuni hvale.

Na početak koncerta sam zakasnio i ja i još nekolicina mojih kolega kao i naši fotografi zbog nesporazuma koji su režirali čuvari reda u ovoj instituciji.

Iako smo imali neophodne propusnice, nekih pola sata smo se morali preganjati sa momcima koji bi trebalo da ulivaju poverenje a ne strah, oko toga da je trebalo da dođemo u 18 čas. sa tim propusnicama da bismo ušli, a tek posle početka koncerta "smilovali" su se i pustili nas.

Haustor je već bio počeo svoj program.

Oni su šestočlani bend, gitara, bas, bubnjevi, klavijature, saksofon i pevač koji povremeno svira i gitaru.

Na ovom koncertu u nekoliko stvari pridružili su im se i saksofonista iz Filma kao i trombonista koji pomaže obema grupama.

Centralna figura grupe je pevač, kao što rekoh ponekad i gitarista, glumac, pantomimičar itd. 

Napuderisan i našminkan, svojim pantomimičarskim pokretima i sugestivnim pevanjem pleni pažnju.

On je svakako najfascinantnija figura trenutno na našoj sceni. 

Muzika grupe Haustor je heterogena - u njoj ima i ska primesa, a naziru se i folklorni motivi i jazz primese kao i čvrst rockerski tretman kada je to potrebno. U kojem su stepenu muzika i tekstovi povezani kao najbolji primer je poslužila stvar o Pišti i Janiju, dvojici tipova koji su jednog dana krenuli u Zagorje i nestali. 

Duhovit tekst o njihovom putešestviju kombinovan sa isečcima novinskih vesti podcrtava muzička pratnja različitog intenziteta i tenzije. Kolažni pristup verovatno proističe iz pevačevih iskustava sa teatrom i podignut je na jedan svež, nov i kvalitetan nivo. 

Haustor ne samo da su potvrdili priče koje su o njima kružile već su priredili nastup koji se pamti. Dva bisa su to samo potvrdila. Ono što Haustor u bliskoj budućnosti treba da učine, da bi baš i bili u vrhu jugo-rocka, je veći stepen muzičke ubedljivosti. 

A to je stvar koja dolazi vremenom ...

Stepen reakcije publike na Haustor i Prljavo kazalište, dakle na "grupu u usponu, grupu koja obećava" i na "uspešno, proslavljeno ime" je tipičan primer naših odnosa. Dok je Haustor toplo primljen, pošto je to grupa koja "još uvek samo obećava" pa tako ne ugrožava ničije pozicije, i da nije bilo neprestane prismotre mnogobrojnih čuvara publika bi sigurno zaigrala, ako ne pre, a ono sigurno u zadnjoj tački programa "Moja prva ljubav", stvari koja se već nedeljama vrti na radiju - Kazalištu je bilo potrebno dobrih pola sata da otkravi publiku.

Ono što mi se ne dopada je to da naša publika sa sve većim predrasudama dolazi na koncerte, pa je tako i ovde polovina prisutnih došla da nađe potvrdu da je Kazalište u suštini slab i preforsiran bend. 

To nije dobar stav i u malo relaksiranijoj atmosferi svi bi puno više uživali.

Ne mislim da zastupam ili branim Kazalište, jer ovo nije bila vrhunska svirka i predstava, ali su momci i pored očigledne treme dosta sigurno i ubedljivo otprašili svoj program.

Svetli trenuci njihovog nastupa bile su stvari sa prvog albuma - energično, jednostavno i precizno odsvirane "Some Boys", "Sretno djete", "Ja sam mladić u najboljim godinama" i "Subotom uveče". 

Činjenica je da se Kazalište puno bolje snalazi u tim žešćim stvarima, dok su sa materijalom sa drugog albuma imali problema.

"Crno bijeli svijet" je loše izveden, a mnoge su stvari nepotrebno produžene, razuđene.

U tim stvarima se Kazalište nalazi u rascepu između želja i mogućnosti. Njihova je svirka, iako još jednom da naglasim precizna, još uvek suviše kruta da bi postigli finiji rafinman kome očigledno teže.

Takođe, morali bi da nešto preduzmu u smislu ubedljivijeg ponašanja na sceni. Dok je mali Houra kao čigra neprestano u pokretu, ostali, osim basiste kome očigledno najviše leži Entwistleov ili Wymanov image, nisu se još uvek opredelili šta bi sa sobom.

Kad neko ume tako žestoko da praši onda treba i da pokaže sa koliko ubeđenosti to radi.

Materijal su uglavnom svirali bez pauza, sem nekoliko Bogovićevih neumesnih upadica, i da u sali nije bilo sedišta publika bi sigurno još pre bisa zaigrala.

Ovako, pravi kontakt je ostvaren tek uz "Mi plešemo".

Zbog ovakvih propusta u konceptu i izvođenju Kazalište još uvek duguje Beogradu pravi nastup. Čini mi se da na to nećemo dugo čekati. Kako ono naš narod kaže - treća sreća! 

Napisao: Momčilo Rajinobrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1981.)