Slađana Milošević, LP "Gorim od želje da ubijem noć": Sada sam agresivnija, to je neki moj new wave

Neka nikakve kapitalne izmene imidža, istina ima nekih izmena, ali normalno je da se menjamo. Ne treba identifikovati tekstualni sadržaj kompozicije sa izvođačem, a to se upravo meni desilo zbog "Sexy Dame" ... Nego, pitaj me neko pametno pitanje

Skica za komad u tri čina (1980)

Lica: 

Slađana Milošević, estradna zvezda

Gordan Škondrić, kakav-takav novinar 

(Sam je priznao - red. kol.)

I čin

- Ćao, dugo ništa nisi snimala, nije te bilo, zašto? 

- Da, sakupljala sam pravi materijal, koji bi u potpunosti predstavio moje novo stilsko opredeljenje...

Sada sam agresivnija, to je neki moj new wave, različit od onog engleskog.

Više odgovara našem podneblju i našem životu.

Folklor je na toj ploči zastupljen na jedan sasvim drugačiji način, nego što je to bio slučaj ranije u domaćoj muzici. 

Nije to ona upotreba folklornih elemenata kao kod Bregovića, Yu grupe ... 

Ritam je tipičan rok, ali su melodijske teme instrumenata i vokala dosta orijentalne, vuku ka makedonskom melosu. 

Jednostavno, sazrevanjem moje muzičke ličnosti ja sam došla do zaključka da treba nešto uraditi u tom pravcu ...

- Nekada si dosta slušala Larry Coryella, Weather Report, Mahavishnu Orchestra. Sada verovatno slušaš neku drugačiju muziku.

- Ja i dalje volim instrumentalnu muziku, nisam zaboravila ni moju violinu i na albumu imam jedan mali solo. Ostala sam privržena toj muzici i virtuoznosti izvođača. Istini za volju to nije jedini kvalitet te muzike ...

Ja sam od onih koji vole svaku dobru muziku. Trenutno slušam neku drugačiju, koja mi sada više znači...

- Kao na prjmer?

- Volim Thin Lizzy, oni su nastavak svega onoga što su nekada radili Ten Years After, Grand Funk, Deep Purple, pa čak i Black Sabbath na neki način, ali je ta njihova muzika daleko pristupačnija uhu ...

Naravno, dosta slušam i new wave, ima zaista dosta dobrih ostvarenja u svemu tome, koja se nepravilno zanemaruju, naročito kada je radio u pitanju, jednostavno zato što nisu dovoljno komercijalne...

Volim Talking Heads, Police takođe.

Njih sam slušala i na koncertu, kada su bili potpuno anonimni i kada su svirali nešto sasvim drugačije od ovoga što sada rade.

Bilo je to pre gotovo tri godine i tada su bili jedna od najzanimljivijih anonimnih punk grupa, bili su mnogo agresivniji, tekstovi su im bili daleko provokativniji...

- Kad smo već kod tekstova, ko ih je pisao za tvoj album?

- Ploča nije tematska, ali ima neku celinu, neku emociju koja sve to prožima i daje jedinstven utisak. Sedam tekstova je napisala Marina Tucaković, koja ih je uradila daleko poetičnije nego pre, tako da je to malo iznenađenje za sve one koji je znaju po pređašnjem radu.

Jedan tekst je napisao Mirko Glišić.

Dakle, na ploči se nalazi osam kompozicija, koje sam izabrala između 120, koliko sam ih imala u pripremnom periodu.

Kompozitori su Sanja Ilić, Aleksandar Milovanović, Miki Petkovski, H. G. Semedo, Mirko Glišić, (nadamo se da se šali ako je to onaj na koga mi mislimo - red. kol.) Enco Lesić i Aleksandra - Slađana Milošević.

- Samo jedna tvoja stvar?

- Da, samo jedna i dva aranžmana i mnogo rada na pripremi materijala za album ... Vreme kada smo radili album bilo je veoma neuobičajeno, snimali smo noću, tako da u potpunosti odgovara nazivu - "Gorim od želje da ubijem noć".

Radili smo skoro dva meseca, proveli u studiju oko 50 noći, a ne 30 kao što na ploči piše, tako da smo se na kraju svi razboleli od napora ... Zato i stoji ona odjava:

Oni koji su pokušali da ubiju 30 noći novembra i decembra 1979. godine i nestali u nepoznatom pravcu: Slađana Milošević - vokal, Miki Petkovski - klavijature, Laza Ristovski - klavijature, Miloš Zeiger - bas, Dragan Jovanović - gitara, Ipe Ivandić - bubnjevi, Rade Ercegovac - snimatelj. Sumnja se da je noć ubila njih.

- Omot je veoma interesantan, drugačije izgledaš, drugačija je muzika ... Promena imidža?

- Neka nikakve kapitalne izmene imidža, istina ima nekih izmena, ali normalno je da se menjamo. Ne treba identifikovati tekstualni sadržaj kompozicije sa izvođačem, a to se upravo meni desilo zbog "Sexy Dame" ... Nego, pitaj me neko pametno pitanje.

- Koliko je sati?

- Vreme je da ideš kući.

- I hoću ...

- Pozdravljam ideju.

- A tek ja.

II čin

- Ipak sam se vratio ...

- I ja imam još ponešto da ti kažem.

- Prošli put kada smo se sreli dosta smo razgovarali o tvom statusu muzičara. Bila si rezignirana; da li se stanje promenilo?

- Među mojim kolegama ima i onih koji su se zaista dobro snašli, okupivši oko sebe ekipu "svestranih, poslovnih saradnika". Ispostavilo se da je jedini način da se obavlja ovaj posao, koji je tako kompleksan, kolektivan rad.

Nama ostalima je, s obzirom da nemamo tako "privlačne" motive, preostalo da tražimo i nalazimo saradnike među istomišljenicima, u muzičkom smislu, naravno ...

Neke stvari su se promenile, ima više grupa, više kompozitora, koji rade na ovoj vrsti muzike, ali i dalje ostaju nerešeni oni osnovni problemi.

Najveća je teškoća u tome što se svi mi, sem nekih izuzetaka, vrlo teško snalazimo, u stvari mučimo se u mutnim vodama besparice.

Recimo, tiraži ploča veoma malo znače, jer se od njih teško može živeti, za razliku od svetske produkcije, gde su oni glavni izvor prihoda. 

Kod nas je taj novac naprosto zanemarljiv, tako da ostaju koncerti...

A kad se malo bolje pogleda, onda se dođe do zaključka da su troškovi održavanja grupe veoma veliki, tu je nabavka instrumenata, ozvučenja, rasvete. To i nije tako lako. I onda ispadne da prihod od koncerta, ako je poseta zadovoljavajuća, jedva pokrije troškove.

Još uvek je nerešen i jedan od najvećih problema ovog posla, a to je pitanje menadžera, koji često puta ne isplate ni onaj manji deo honorara koji bi trebalo da nam pripadne. Tu je i pitanje sponzora, koje takođe nije rešeno ...

Bez obzira na svoju popularnost, grupa ili pevač, još uvek su igračka u rukama, najblaže rečeno neprofesionalnih ljudi. Moglo bi se o tome još dosta reći...

Televizijski program, radio, kao i kritika takođe su neki od velikih problema. Radi se uglavnom na osnovu ličnih simpatija, sve to je veoma diskutabilno ...

Ti ljudi svoje mišljenje nameću publici, mada nemaju određeni stav niti merilo iza koga bi mogli da stoje.

Publika obično veruje tim navodnim stručnjacima i poštuje njihov ukus sumnjivih vrednosti. Kritičari obično upoređuju domaću produkciju sa svetskom, a to je smešno, jer mi smo još uvek pioniri u poslu kojim se bavimo. (kuknjava po obrascu Yu-rock A3 - red. kol.)

Dobro, imaš li sada neko pametno pitanje?

- Razmisliću ... imaš li još jednu žvaku?

- Ne, ali sada je stvarno vreme da ideš kući!

- Dobro, dobro ...

III čin

- Ej, ja se vratio ... (ko kaže da je upornost vrlina - red. kol.)

- Nisi valjda.

- Jesam!

-Jao, što je glup ovaj komad.

- Da prostiš, jeste!

- Podseća me na "Mapet šou".

- I mene, a tebe?

- U tvom odgovoru nema logike ...

- To ti misliš, a uostalom iz logike sam imao dvojku.

- Profesor je precenio tvoje mogućnosti. Pošto sam ja s te strane veoma jaka plašim se za one sa kojima ćeš kasnije praviti intervjue. Uostalom smatram da je ovakav pristup ... (cenzurisano od strane M. Ćirovića, nenajavljenog lica).

- Pa, ti se baš i ne možeš pohvaliti kvalitetom svojih prethodnih intervjua ...

- U pravu si. Teško je izboriti se sa velikim novinarskim umovima. Već smo napomenuli da su rok kritičari veoma subjektivni prilikom davanja svojih sudova. Isti je slučaj i sa nekim novinarima koji pripadaju drugom žanru, što znači da ličnostima koje intervjuišu, pristupaju sa nekim predubeđenjem.

Oni taj svoj stav ne menjaju tokom razgovora, već samo traže potvrdu svojih, već ranije stečenih mišljenja.

Mislim da pravila neke novinarske etikete zahtevaju da novinar bude objektivan, tj. da svoje lično mišljenje zaboravi tokom intervjua.

- Vratimo se tvojoj muzici. Šta treba očekivati ...

- Neizvesnot u ovom poslu je ono što mu daje draž, ali takođe je tu i nesigurnost... Ne želim da svojom procenom prejudiciram stvari, ali vreme će, ipak, pokazati svoje.

Ne postoji neka oprobana formula kojom bi se sigurno mogao utvrditi ukus publike u datom trenutku. Sva ova pitanja muče nas izvođače ...

- Vreme je da krenem ...

- Najzad ...

- I ja kažem ... najzad.

- Najzad.

- Najzad ...

- Najzad.

Kraj

(Najzad - red. kol.)

P. S. - Pisac je otišao da ubije noć. (Na žalost, sebe je zaboravio - oni od malopre)

Napisao: Gordan Škondrić, obrada: Yugopapir (Džuboks, februar 1980.)