Dio zida prekriven je satovima. Od sasvim malnih džepnih do velikih zidnih. "Meni je važno da satovi idu. Nije bitno kaj pokazuju. Ja volim da se čuje kak idu. Kaj bum narihtaval svaki put. Kak vreme ide, nek ide"
Ulazeći kroz tamnu vežu nalik na tunel, kao da se vraćate u Zagreb, onaj od prije pedeset i više godina. Veliko dvorište obrubljeno nizom prizemnica u kojima se većina stanova sastoji od jedne jedine sobe.
- Pjevač Stanić stanuje
na kraju dvorišta, v onoj jednokatnici v prizemlju - upućuje me
jedna susretljiva stanarka.
- Ipak si došel, stari?
Baš me veseli - dočekuje me Stanić, izgovarajući svoju
dobrodošlicu nekako turobno, ali onaj tko ga poznaje zna da je to
izrekao maksimalno srdačnim glasom.
Njegova soba je vrlo
malena, no izvanredno bogata detaljima.
Zidovi su oblijepljeni plakatima i fotografijama iz revija. Najviše ima aktova. I dva velika akvarela tužnog klauna potpisana u dnu inicijalima Dž. S.
Zidovi su oblijepljeni plakatima i fotografijama iz revija. Najviše ima aktova. I dva velika akvarela tužnog klauna potpisana u dnu inicijalima Dž. S.
- To sam ja nacrtao. Ima
malo tužan izraz lica, sličan mojemu, kaj ne? No, da, moje
standardno držanje je tužno, ali kad vidim publiku postanem nekaj
sasvim drugo. Počnem se smijati.
Mimi ili Džimi?
- Slika mi se nekako čini
veoma poznata.
- No, da, to je Bernard
Buffet, ali ja sam ga napravio prema jednoj sasvim maloj
reprodukciji. A izgleda kao da je bilo obratno, da sam ja slikaru
poslužil kao model?
Pitam ga otkud u potpisu
slovo Dž.
- Pa to je jasno Džimi.
Vi ste sigurno mislili da sam se tako prozval posle filma "Cowboy
Jimmy", a da me doma zapravo zoveju Štef, ne? No, reci mu, mama
...
Mama Stanić, vremešna
ženica, vrlo živahno mi objašnjava:
- Nismo ga nikad zvali po
imenu. Znate kak smo ga zvali? Tu je negda bila železnarija. Tu su
došli kupovat neki Amerikanci. Tata ga je zval Mimi. Rekli su mu
Amerikanci:
"Ti si Džimi, a ne Mimi."
I tak su ga svi počeli zvati Džimi, pa i mi doma.
"Ti si Džimi, a ne Mimi."
I tak su ga svi počeli zvati Džimi, pa i mi doma.
- A zakaj su me zvali
Mimi? Bilo nas je četiri brata. Prije nego sam se ja rodil, svi su
mislili da četvrto bu curica. Pa su me i šišali na žensko.
- Ja sam uvek govorila
tati zakaj ga tak zove kad je muško, a on bi rekel:
"Za mene je Mimi."
Kad se je rodil 1929, bila je najgora zima. Rekla sam babici:
"Bacite ga v sneg!"
Mislila sam do bu ženska. A Amerikanci su ga hteli otpelati, jer da ja ionak imam dosta djece.
Ali nisam ga dala. Majki je svako dete jednako pri srcu zraslo. Dok god čovek ima mamu, dotle je dete.
Džimi je dobro dete. Malo se više put posvadimo, pa je opet dobro. Dobro kuha ...
"Za mene je Mimi."
Kad se je rodil 1929, bila je najgora zima. Rekla sam babici:
"Bacite ga v sneg!"
Mislila sam do bu ženska. A Amerikanci su ga hteli otpelati, jer da ja ionak imam dosta djece.
Ali nisam ga dala. Majki je svako dete jednako pri srcu zraslo. Dok god čovek ima mamu, dotle je dete.
Džimi je dobro dete. Malo se više put posvadimo, pa je opet dobro. Dobro kuha ...
- Danas sam baš napravil
krumpir-gulaš s kobasicama.
- Zadnji put je baš
sarmu napravil. Fina je bila - hvali mama sinovu vještinu.
- Ja uvek metnem puno
češnjaka, luka. A mama se boji da bu preveč...
A onda kao da se nečeg
sjetio, prišao je stereo-gramofonu i stavio ploču:
- Nek malo svira. Mama je
muzikalna.
- Sam pevala drugi glas v
crkvi - potvrđuje mama. - Treba dat kontri: ak imaš sluha.
Mama Stanić navršila je
sedamdeset devet godina.
- Mama nikad nije bila
bolesna. Znate zakaj? U špajzi uvek šljivovice ima, komovice,
vinčeka. To drži čoveka - priča Džimi onim za njega tako
karakterističnim razvučenim načinom govora.
- Je, je, oduvek je
govoril tak polahko - potvrđuje mama. - Kad priča jedan vic, onda
govori tak polahko da nemreš kraja dočekat. Isto tak je i njegov
nećak Miro.
Mali Miro šutke
prisustvuje razgovoru.
Svom obožavanom stricu dopušta postaviti uz bok samo još Franka Sinatru.
Svom obožavanom stricu dopušta postaviti uz bok samo još Franka Sinatru.
Pa nemrem se potužit...
- Čudno je, ja isto ne
znam zakaj tak govorim - čudi se Džimi i tvrdi: Ali uvek sam tak
govoril ...
A zatim kaže i nešto
nevjerojatno:
- Ali govorim ja i
brzo... Kad malo popijem, onda ide brzo ...
Nad krevetom je
pričvršćen bodež.
Uz zid visi mač. Na čavliću je ovješeno i nekakvo veliko odlikovanje u obliku križa.
To su samo neki od suvenira koje je kupio dok je radio u inozemstvu.
Uz zid visi mač. Na čavliću je ovješeno i nekakvo veliko odlikovanje u obliku križa.
To su samo neki od suvenira koje je kupio dok je radio u inozemstvu.
- Čujte, nagađa se
svašta kak sam prošel vani. Ja sam išel da vidim malo sveta. Tam
ne ide od danas na sutra. Tam moraš biti doma. Da vide da si njihov.
To je kak i tu. A ja sam svako malo doma zapalil. Kak god ti je
dobro, ali uvek natrag, u Vlašku ulicu, dvorište, ravno.
Ulica u kojoj stanuje
jedna je od najstarijih u Zagrebu.
"Vlaškovuličanec" je svojevrstan pojam i u pozitivnom i u pogrdnom smislu.
"Vlaškovuličanec" je svojevrstan pojam i u pozitivnom i u pogrdnom smislu.
- Da, da, to su najgori
ljudi... Ne, nisam mislila za ozbiljno. To se tak samo veli. Inače
su to dobri ljudi, stari purgeri - objašnjava mama.
Džimi je opet postao jedan od naših najtraženijih pjevača.
- Pa nemrem se potužit.
Stvar hoda. Angažmana ima dosta. Ploča se dobro prodaje. Pa onda i
na televiziji. Znate, TV-režiseri su vidli da sam i glumac.
I zbog toga sam i u emisiji "Ekran na ekranu".
Izgleda da se režiseru Angelu Miladinovu sviđaju moji maniri.
Ja mislim da bi još više mogel od sebe dati kad bi na film mogel doći. I obećali su mi neki režiseri. To se ne vidi na prvi pogled, ali imam talenta.
I zbog toga sam i u emisiji "Ekran na ekranu".
Izgleda da se režiseru Angelu Miladinovu sviđaju moji maniri.
Ja mislim da bi još više mogel od sebe dati kad bi na film mogel doći. I obećali su mi neki režiseri. To se ne vidi na prvi pogled, ali imam talenta.
Dio zida prekriven je
satovima.
Od sasvim malnih džepnih do velikih zidnih.
Od sasvim malnih džepnih do velikih zidnih.
- Meni je važno da satovi
idu. Nije bitno kaj pokazuju. Ja volim da se čuje kak idu. Kaj bum
narihtaval svaki put. Kak vreme ide, nek ide.
Nemre se okrenut. Nemre se glavom kroz zid. Pokušavamo najbolje, ali sudbina jarac. Da zapalimo svećice malo, da taj dim od cigareta ...
Nemre se okrenut. Nemre se glavom kroz zid. Pokušavamo najbolje, ali sudbina jarac. Da zapalimo svećice malo, da taj dim od cigareta ...
- Već bi se on oženil,
ali neće radi mene - kaže mi mama.
- Zato jer sam siguran da
me mama ne bu prevarila. Danas te ženske su grde ...
- Ha, jedanput buš već
nadrljal - smije se mama.
- Sad čuj, u tim godinama
teško. Oženit se, to imam u planu, ali kad to bu, o tome baš ne
razmišljam momentalno. Neko mi mora skuhat čaj. Mislim, to znam i
sam, al kad bum bolestan, neko bu mi moral...
- Bum ti ja. Ja bum te
dvoril - javlja se uzbuđeno nećak Miro.
Prošlo je dosta vremena
prije nego što je Džimi ponovo progovorio:
- Ja sam možda malo
previše zatvoren i na taj način malo teže stvaram kontakt s
ljudima... Ja nisam zatvoren u lošem smislu ... Možda zato što sam
imao loša iskustva u mladosti, pa je razumljivo. Možda sam previše
romantičan za današnje doba.
Za današnje doba treba
biti... Ne velim da mi fali
muškosti. Nego tako, ovaj, razočaranja u "lavu", mislim
ljubavi. Ostanu posljedice.
Satovi su počeli
zvoniti, od finog srebrnog zvuka da uznemirujućeg dubokog tona.
Morao sam se oprostiti jer je već bilo petnaest do devet, dvanaest
sati i četiri minute, osam i petnaest minuta...
Napisao: Ivan Kreutz, obrada: Yugopapir (Plavi vjesnik, I 1968.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)