U tom trenutku Srđan Šaper je objavio kraj zvaničnog dela koncerta i ohrabrio publiku da izrazi svoje muzičke želje, jer "sviramo sve!" Mladi gost Milan je poželeo da čuje pesmu Hanke Paldum "Crne kose", a izvesni Zoran je odabrao obradu "Suzie Q". Zatim se neindetifikovana većina slušalaca izjasnila za "Motore" od Divljih Jagoda ("izli-zane tra-perce, tor-be, ćizmi-ce")
Idoli su prešli reku,
krenuli na severoistok i završili u Banatskom Brestovcu. Lako su
stigli, ali su se malo teže vratili. Nije se lako voziti sa isečenim
gumama. Između toga desilo se dosta zanimljivih stvari. Između
ostalog, identifikovana su oba hipika iz B. Brestovca i otkriveno je
da potencijal Idola leži u "Motorima" (kad već sa
kombijima nemaju sreće). Ovu reportažu je smislio za vas Predrag
Popović, a sve je oslikala Goranka Matić.
Bakićeva ulica, ona ista
što se uspavala u "Rusiji", je cvokotala od hladnoće kad
smo pre dve nedelje u njoj tražili kuću Nebojše Krstića. Kasnili
smo oko pola sata, ali to nije bilo razlog za paniku, jer otkad je
Zdenko Kolar u vojsci ni Idole ne grizu takve sitnice: IMV-kombi, u
narodu poznat kao "Ko-me-ugasi-taj-je-ugasio"
je na mesto sastanka stigao čitavih sat kasnije, pa niko nije ništa
rekao.
U sumrak smo u to čudo utovarili svu opremu i pomislili kako
je sad, eto, sve u redu, ali nas je šofer preduhitrio rekavši tiho
ali ubitačno:
"Akumulator je crko, sunce mu kalaisano!"
Niko se nije nervirao.
Tumarali smo između Crvenog krsta i Zvezdare, mračni kao
restrikcija, za koje su se vreme Idoli raspevavali. Počeli su Srđan
i Goranka, a ostali su im se pridružili, mada ne baš sjajno, u tzv.
letnjoj pesmi, nazvanoj tako jer od nje krv ključa kao i od
sunčanice:
"To-će-biti-poslednji-i-odlučni-ljuti-boj... "
Neko je primetio kako se takve pesme pevaju u stojećem stavu, što
je smesta i pokušano ali je zbog udaranja glavom u krov i
ulubljivanja istih, konsenzusom odlučeno da se stojeći stav
podrazumeva.
Posle toga je Vlada Divljan, koji će se kasnije
spominjati i kao Ljupče Nešić, presekao stvar jednom domaćinskom
pesmom o zimnicama, vrlo uspeloj:
"Paprike i krastavci još uvek
su u istoj turšiji..."
A Nebojša Krstić je to iskoristio da
ispriča zimski vic.
To ide ovako:
Mali beli medved pita majku, belu medvedicu: "Majko, je li deda bio beli medved?" Majka mu kaže: "Jeste." A on će: "A je li i tata bio beli medved?" Ona mu opet kaže "jeste", a mali: "Jesam li i ja beli medved?" "Jesi, sine, a što?" "Pa, mnogo mi je hladno".
Oko šest se pojavio naš
šofer, sa jednim čovekom koga niko pre nije video, i doneo novi
akumulator dobro snabdeven strujom.
Kad su ga prikačili, šofer je
rekao. "Sad je kalaj rabota!" i pustio kombi da ide
nizbrdo, jer tako treba. Srđan je zapevao "Plove u tišini ...",
a neko je otpozadi dodao "Zumba!"
Posle se zaorila i
drugarska pesma koja slavi rad i šofer je bio zadovoljan, što se
videlo po njegovom brku zadignutom nagore.
Atmosfera je, sve u
svemu, ličila na filmove o recesiji, kad su umetnici išli u narod
da ga vesele i da se najedu leba i masti, mada kvalitet nije bio
isti, jer se kopija izlizala usled protoka vremena i vlage, a mast
ustajala.
Groznica nedeljne večeri
Kad smo prešli
Pančevački most, našli smo se u Vojvodini, što se manifestovalo i
u kombiju, tako da su svi postali depresivni i mnogo ćutali.
S desne
strane smo videli plavičasti dim iz rafinerije, ali od toga nam je
bilo samo lepo, a ne i toplo, a negde pred Brestovcem Srđan Šaper je
postavio pravo pitanje.
"Je li koncert napolju ili unutra?"
Pola Brestovca je bilo u
žalosti za strujom, pa smo lako našli novoizgrađeni Dom kulture,
blještavo osvetljen u skladu sa narodnom mudrošću "Neznanje
je mrak, a znanje svetlost".
Šofer je ugasio motor (!!!), a mi
smo prihvatili po komad opreme i ušli u salu. Tu su nas dočekali
momci iz (pred)grupe Aja Sofija i ton-majstor Aca, koji me je
pozdravio uzrečicom iz svoje struke:
"Ne na kabl, budalo!"
Sala je ličila na
košarkašku, samo što nije bilo koševa, a iznad male platforme za
umetnike videli smo sliku velikana američke i svetske rock-muzike
Jimija Hendrixa oivičenu crnim trakama kao da će baš ispod nje da
ga sahrane, jadnika.
Ne časeći časa raspitali smo se o mestima za
jelo, piće i zabavu i rekoše nam da postoje tri takva:
- burekdžinica u kojoj nema struje al' ima toplog bureka;
- poslastičarnica poznata kao "slatkara"
- i kafana sa jukeboxom.
Normalno, odlučili
smo se za ovo treće jer su se svi zaželeli sevdah muzike, dobre
čašice i domaće klope.
Jukebox je bio u kvaru, a
od klope smo jedva dobili salame i leba.
Ipak bilo je bolje što smo
otišli u kafanu jer smo tamo otkrili da su Idoli do najsitnijih
detalja dosledni sebi - od alkohola piju samo "Manastirku".
Stoga smo ih pitali, zašto su se svojevremeno pojavljivali u svim
novinama, i RTV reviji čak, kad im to nije išlo u image.
- Ne možeš ti kod
nas tražiti meru stvarima - počeo je Vlada Divljan deleći
viljuškom parče salame. - Mera ne može postojati pošto nema ničeg što je
orijentisano, što je u jednom pravcu. Na tebi je da sam postaviš
meru, ali tek pošto se probiješ toliko da ljudi obraćaju pažnju
na tebe. Utopija je gledati na ovo kao na kult stvar, a sluša te u
celoj zemlji petsto ljudi.
Konačno, ne možeš
mnogo da bežiš od sebe.
Hteli smo da izađe što više članaka, da
bi bili što popularniji, jer da bi postojali moramo da se radujemo
na probama, da bi se radovali na probama moramo da...
Srđan: "Pijemo
manastirku!"
Vlada: "... radimo
sve ono što nas raduje".
- Spada li u te radosti i
uloga u sovjetsko-jugoslovenskoj koprodukciji, koju je Vlada - bar kako
je Bora Đorđević izjavio - prihvatio?
- To je Borina
pakost. Nisam prihvatio. On koristi svaku priliku kad priča o nama da
kaže:
"Idoli su dobri momci, samo nisu oni prava grupa, više cirkus".
Ili tako nešto.
Sad, ako su ONI grupa, mi jesmo cirkus.
Rusi prave dobre filmove,
ali prave i užasne. Ovo je melodrama i to od užasnih.
Dali su mi
scenario, pogledao sam i to je totalno nebulozno. Kao, neki naš
rock-muzičar svira u grupi Jedra i zove se Ljuba Nešić.
Srđan: "Eee, Ljupče
moj!"
Vlada: "I odlaze oni na more da sviraju, a tamo dolazi tata Rus sa kćerkom Ruskinjom koja
je primadona u Boljšoj teatru i sad se igrom slučaja upoznaje sa
Ljubom.
Onda oni zajedno obilaze znamenitosti Dubrovnika i prolaze
kroz razne dogodovštine, a pre nego što se rastanu oboje sanjaju
sličan san, u kome sam ja trebao da igram balet.
Posle toga ona
odlazi natrag, a on pobeđuje na nekom takmičenju i putuje u Rusiju,
pa se oni ponovo sreću, ljubav se rasplamsava, ali na kraju, pošto
on ima kompozitorske ambicije, umetničke pretenzije, a i ona je
umetnica, shvataju da zajedno ne mogu.
Srđan: A je l?
Goranka: Pa da, jake su
ličnosti.
Vlada: Da, jake su
ličnosti i stvaraoci i onda sa puno bola kažu jedno drugom
"zbogom". Muziku bi komponovao Vojkan Borisavljević ili
tako nešto, tako da bi to bio rock sa simfonijskim orkestrom.
E sad,
zamisli da sam prihvatio ulogu; film se proslavi, i pošto svi Rusi
gledaju film, recimo 150 miliona gleda, a stotini miliona se svidi,
krenem na turneju po Rusiji sa grupom "Jedra".
To su sad
jedine šanse da se nabave pare.
Srđan: A mi da budemo
grupa Jedra! I onda bi jednog dana 150 miliona ljudi krenulo za nama.
Vlada: Šta?
Srđan: Pa, kažem, svi
krenu za nama i ti postaneš novi ruski Car, ja Carević, Nebojša
glavni bojar Maksim, a Goranka Tatjana. Pajkić postane Dostojevski.
Novi Dostojevski, Nebojša Pajkić?
Goranka: E, šipak!
Tako su svi pokušali da
odigraju novu ulogu, sem onih što su bili odsutni i onih što su
rekli "Šipak".
Car Vladimir je saopštio da grupa njegovih
štićenika sa Balkana, samozvani Idoli iz prestonice Srbije, imaju
trideset i šest novih pesama, od kojih će neke uskoro biti dostupne
kao demo-snimci.
Obznanjeno je takođe da je Dragoš Kalajić jedna od
retkih osoba koja radi i zabavlja se, dok se drugi drže nekih kanona
i teorija, pa je zato Kalajić jedina pozitivna ličnost iz sveta
visoke umetnosti.
Za bojara Maksima je rečeno da je po ubeđenju
socijal-utopista i da je od '76, pre punka, držao Furijeovu sliku
na zidu.
Bez puno diskusija doneta je, takođe, definicija po kojoj su
šezdesetosmaši "svi oni koji ne završavaju rečenice".
Kad smo napuštali carsku
trpezu, carević Šaper me je diskretno povukao na stranu i rekao:
- Napiši da je bilo deset hiljada ljudi. Napiši deset hiljada
u sali, a još osam hiljada ostalo napolju, po ciči zimi.
- U mestu koje ima
svega tri hiljade ljudi? - upitah.
- Kaži da ima
trideset hiljada - umeša se bojar Maksim.
- Da, kolonisti
navalili i tako to - reče carević Šaper i znakom ruke
prekide razgovor.
U mojoj mesnoj Z
- Ja vrlo malo znam
o mestu iz istorije", rekao nam je glavni organizator koncerta,
aktivista odbojkaškog kluba i Mesne zajednice, inače radnik SUP-a. - Znam samo da je dosta staro, još ima starosedelaca muslimana.
Veliki broj kolonista je iz Sandžaka, nešto iz Bosne. Uglavnom, selo
nije mnogonacionalno i s tim nema problema.
Najveći problemi su nam
bili što nismo imali svojih prostorija. Sad smo ih dobili i još
uvek je u začetku taj organizovani život. Prošle godine, i ove,
društvo za fizičku rekreaciju "Partizan" je okupilo i
usmerilo u jednom sportskom smislu taj život omladine.
Imali smo i
susrete sa aleksinačkim rudnikom, gde je bilo bratimljenje, pa onda
Vrbas... Mi smo prošle godine proglašeni kao najbolja Mesna
zajednica Vojvodine u tim aktivnostima.
Do sada su u ovom
domu bili Vatreni Poljubac, Divlje Jagode, Riblja Čorba, Generacija
5, sada Idoli.
Inače je tu svake subote disko-igranka. Šteta je što
je ovaj koncert ispao u nedelju. Mi smo ga planirali za subotu, međutim, restrikcija nas je sprečila i odložili smo koncert da ne bi obmanuli
omladinu i sve koji su već pročitali plakate iz okolnih sela
(Omoljica, Starčevo).
Pretpostavljam da ćemo biti u nekom
finansijskom gubitku zbog toga, jer nedeljom je poseta slaba. Ne smem
da kažem da smo ušli svesno u taj gubitak, ali mislim da će ga
biti i da ćemo ga nadoknaditi u naredne dve-tri disko-igranke.
Pošto smo obavili
razgovor sa rukovodiocima, krenuli smo među narod.
I skoro istog
trena naleteli na Krsmanović Zorana, tekstopisca i člana
brestovačke rock-grupe Armirani beton.
Taj sastav je na okupu
godinu i po dana i bolji je od Sudara iz susednog Starčeva, mada još
nije dostigao Kingse iz Pančeva.
- Otići ćemo možda
do neke disko-kuće, pa ćemo videti - rekao je Zoran i ljubazno
pristao da za naš list kaže dve od svojih tridesetak pesama.
Objavljujemo uspešniju i poučniju:
"Čistoća je pola
zdravlja":
"Čistoća je pola
zdravlja, a uredna stolica uspeh predstavlja
Mnogi su
bili uredni i čisti, a prljavi su hteli s njima biti isti.
Higijena
ljudskog domena u simbolu zaraze pandemija.
Današnji čovek je
otrovan klicom, po izgledu malim al’opasnirn ubicom.
Bilo što da radi sa sobom je nosi, dok mu ušljive vaši čeprkaju
po kosi.
Higijena ljudskog domena u simbolu zaraze pandemija."
Zoranu smo poželeli još
stvaralačkih pobeda i zapitali ga kako je sa devojkama u Brestovcu.
- Pa, ovde je prioritet ženskih malo slabiji - odgovorio je. - Ali zato subotom disko okuplja mnogo raje, tako da se snalazimo
ponekad.
U blizini su se našla
i tri ljubitelja narodne muzike.
Njih smo pitali zašto ne vole
rock-muziku i, kad je već tako, zašto dolaze na koncert grupe koja
im nije bliska.
Mladić u braon odelu i crvenoj kravati je odgovorio
za sebe i drugove:
- Narodnu muziku volim jer se razveselim, a
ovo (Idoli) je bezveze. Dolazim ovamo da ubijem dosadu, nemam gde da
izađem. Nigde ništa: kafana, bioskop i to nam je sve. Još ova
restrikcija. Nađemo se u centru, sednemo u kafanu i pijemo do
fajronta. Posle idemo kući. A fajront je u deset, i to su nam
uskratili.
Tada smo se zainteresovali
da li u Brestovcu ima hipika.
- Ima, dvojica - rekoše i
ubrzo je stigao Milošević
Milovan Miki, šef brestovačkih hipika.
Od ostale omladine razlikuje
se po bradici, za koju je i gumica za brisanje žilet, i džubretarcu
ispod kog ima drečavi prsluk.
- Od kad ste vi hiposi?
- Od '80. godine.
- A do tada?
- Pa, normalno, bili smo
šminkeri.
- A što ste postali
hiposi?
- Zato što nam se taj
život sviđa ... To je lep život, oni idu za mir, PEACE, to su
deca cveća, vodi ljubav, ne rat i to.
- Kako ti sve to shvataš?
- Pa, to ... ne mogu da ti
objasnim
- Jel' vas maltretiraju?
- Ne, samo neki put dođe
do tuče.
Sa slabijim polom smo
bili slabije sreće.
Izvesna Gordana Jovanović, koja važi za veoma
pričljivu i nezbunljivu, je samo rekla da
"Idoli imaju fine
pesmice, a onaj u crvenom (Vlada) je simpatičan."
Zato je
jedna od stidljivih devojčica, istrajna u nameri da ostane anonimna,
ispričala šta misli o hipicima, miru i svemu tome:
- Oni ne
znaju zašto se tako ponašaju. Kad bi znali šta sve to predstavlja,
ipak bi malo razmislili. Jeste da se bore za slobodu i neku... ne znam
ni ja baš tačno, ali upotreba droge...
Ona želi da odvraća
ljude od toga i zato čita "Drogu na seoski način", od
"nekog zagrebačkog pisca" i pokušava da utiče na svoju
drugaricu narkomanku.
- Šta misli o Idolima, jesu li oni stvarno
velika grupa kakvom ih kritika smatra?
- Nijedna grupa nije
genijalna. Idoli nemaju baš toliko dobrih pesama, ali biće dobri!
- Zabavlja li se kad dođe
u Dom?
- U zadnje vreme ne igram, ne mogu da igram - tako mi je
došlo - i onda samo slušam muziku i posmatram ljude oko sebe. I
smejem se, stvarno. Grozno je. Mislim, smešno je u stvari.
Večeras je ples
- Kad sam došao - priča Ristić Dušan, bubnjar Aja Sofije - čovek me pita
koliko puta Idoli sviraju, a koliko puta imaju pauzu. Kažem zašto
pauzu? Ljudi hoće malo da igraju, kaže, pa malo da se odmore, a ne
iz jednog cuga.
Ipak, bilo je iz jednog
cuga, tj. dva, ako hoćemo precizno.
Aja Sofija se u tri četvrt sata
pokazala kao postava koja svira zrelo i misli jasno.
Ristić je Divljanov poznanik još iz grupa Merlin i Rikša i došli su, eto,
dani kada uspešniji drug daje kredite poverenja - Aja Sofija je
predgrupisala Idolima na svim skorašnjim nastupima.
Grupa ima pet
članova, osmišljenu taktiku proboja i,
ukoliko ih maler sa istoimenim zagrebačkim sastavom ne omete, uspeće
da ostvare spoj energije i elegancije, kojim i naziv zrači.
Idoli su u Dom ušli oko
pola devet i početak nastupa dočekali u garderobi koja služi i kao
blagajna, budući da kroz njen prozor narod pruža novac za ulaznice.
Kad je poseta dobra, to je lep poticaj za grupu; Idoli su imali
dvesta prodatih karata i nešto više indiferentnih slušalaca.
Repertoar je bio
standardan, a svirka znatno bolja nego na koncertu u Beogradu, iako
se radilo sa Bulevarovim basistom Brankom Isakovićem.
Stari poklonik
Kolarovog stila, nisam imao puno razloga za kukanje, niti sam zapazio
uticaj manastirke - bolje im ide kad mezete uz piće.
Da li to čini i
publika nije jasno, jer su oko sredine nastupa neki glasovi iz gomile
povikali u pravcu svirača: "Pederi!"
A Vlada kao Vlada, nije
im ostao dužan:
- Ajde, ajde još! Ajde sad malo "Uaaa" i takve
stvari!
Glasovi: Pederu, pederu!
Vlada: Ko je peder?
Glasovi: Ti, ti! Dođi
dole ako smeš!
Pošto se to ponovilo
više puta, Dragan Nikolić, pomoćnik glavnog organizatora, radnik "Petrohemije"
iz Pančeva, osetio je potrebu da se izjasni za novine:
- Bilo
koja grupa da je dolazila ovde, bilo koja grupa da je eminentna i šta
ja znam, ali tako se nije ponašala. Jeste ovo, na neki način, deo
Pančeva, provincija maltene, al' to nije lepo, ovakvo ponašanje.
Svaka grupa koja dolazi, ona drži do
sebe, da bude na svom nivou, da se ponaša, pogotovu što ima
snimljene stvari.
To je čisto
aristokratsko ponašanje, jer ja ako sam eminentan i poznat, znači
meni ne sme niko ništa - ja mogu da ti kažem svašta, i ovo i ono,
na bilo kojem oćeš nivou.
Znači, ti si na neki način pacer, tj. moraš da me slušaš, ja sam eminentan, ja sam za tebe... znaš šta
... dominantan.
- Da li Idoli možda
"zezaju" narod?
- U stvari, na neki
način, to je na trenutke, na momente. Ipak, oni su profesionalci, oni
su plaćeni za taj posao, oni rade svoj posao. Al' ipak, pazi, ne
krivim ja sav ovaj narod, možda je tu došlo do provokacije,
razumeš, provokacije sa strane mase, al' to ipak nema veze.
Oni koliko su dobri,
svaka čast njima, oni su dobri, al’ nijedan muzičar ne može da
kaže da je vrhunac. I nad popom ima pop i on će uvek da bude nešto,
al' ne može da bude ono vrhunsko, ni Gillan nije vrhunac. U tome je
stvar, suština. Suština je u tome što ovde raja nije glupa.
U tom trenutku Srđan
Šaper je objavio kraj zvaničnog dela koncerta i ohrabrio publiku da
izrazi svoje muzičke želje, jer "sviramo sve!"
Mladi gost
Milan je poželeo da čuje pesmu Hanke Paldum "Crne kose",
a izvesni Zoran je odabrao obradu "Suzie Q".
Zatim se
neindetifikovana većina slušalaca izjasnila za "Motore"
od Divljih Jagoda...
("izli-zane tra-perce, tor-be, ćizmi-ce")
... koju su Idoli izveli na osnovu svega jedne štrih-probe u kombiju.
Sledili su "Maljčiki" i "Smoke On The Water",
za vreme kojih su se nastavile "provokacije" iz publike.
Pošto sam se našao pored naročito grlate šačice "provokatorski"
raspoloženih tinejdžera, postavio sam im par pitanja:
- Što ste vikali Idolima
da su pederi?
- Ko? Mi? Što da ne
vičemo kad ne sviraju dobre stvari.
- A imaju li dobrih
stvari?
- Normalno, na primer
"Raz, dva, tri" to je jedino što je dobro.
- Vičete li drugim
grupama da su pederi?
- Zavisi.
- Jesu li vas Idoli
uvredili?
- Jesu.
Koncert je tada već bio
završen, upaljeno je plafonsko svetlo i narod se polako razilazio.
Šaper je sedeo na klupi, kada mu se približio eminentni Mika hipik.
Mika: Je li, je l' ovo
punk grupa, više ste mi ličili na punk muziku.
Srđan: Pa ja ne znam,
meni ovo više liči na neki heavy-metal, pravo da ti kažem. Mi smo
bili u početku punkeri, a sad smo više heavy-metalci. Šta ti
misliš?
Mika: Nemoj sad ti da se
ljutiš, ja pitam samo onako.
Srđan: Ne, bože
sačuvaj! (pruža mu ruku) Ja sam Srđan.
Mika (rukuju se): Ja sam
Mika. Pitam samo onako, vidim da tu ima više ...
Srđan: Pa vuče malo,
ostao taj trag, al' valjda nije ozbiljno.
Miki: Samo, niste loši. Imate ono ...
Srđan: Potencijal?
Mika: Ne, "Motori".
Srđan: Da, "Motori"
su dobri bili, je l' da? Pa, radimo, vežbamo.
Aca (uleće odnekud):
Momak, Buco, pa nemoj na kablove!
Mala noćna panika
Tinejdžeri Brestovca se,
na žalost, nisu zadovoljili vređanjem. Isekli su dve, a ispumpali
još dve gume, pa je vlasnik oba kombija bio na grdnim mukama. Pokušao
je stvar da olakša pesničenjem, ali ga je Aca na vreme sprečio - meštana je bilo više i verovatno su mnogi imali članske knjižice
društva "Partizan".
Famozni IMV - samohod nije hteo ni da
upali (Wolkswagenov, koji je prevozio ozvučenje, je radio
besprekorno), a to je značilo pune ruke posla za šofere.
Obe
grupe su ušle u svlačionicu, bežeći od hladnoće vojvođanske
noći, ali Dragan Nikolić i njegov pomoćnik (zvaćemo ga M. M.) su
imali svoje ideje o tome šta grupa treba da radi po završetku
koncerta.
Dragan Nikolić: Ko je
ovde glavni kod vas?
Srđan (peva): Napred, uz druga je drug...
D. N: Stani, izvini, ko
je ovde glavni kod vas?
Rista: U vezi čega?
D. N: Za tehniku i sve, u
svemu?
Vlada: Generalni
direktor? Evo, ja.
D. N: Imaš 15 do 20
minuta fore da se namontirate i sve. Ja radim u prvu, ustajem u
pet...
Vlada: Jao, šta sad da
radimo, moraćemo oružje da potežemo!
Goranka: Nije do nas
montiranje.
Rista: Nismo mi za to, nisu to naši kombiji.
D. N: Nisu je l? To su
onih drugih, je l'? Ja sam INA, ti si Jugopetrol i ko je kriv? Nemoj
da se zezamo. Stvarno, pokušajte da u najskorije vreme to popravite.
Vlada: Ja da sam
vulkanizer, ja bih to popravio. Ja sviram gitaru, nemam veze s tim.
D. N: A poš’o si bez
onog na svadbu, jebo ga bog. Moraš da imaš jednu rezervu.
Goranka: Čovek je
iznajmio kola i ne zna šta ima šofer, nije njegov auto.
D. N: Dobro, a taj koji
je... mora da ima preventivu, mora da ima rezervu.
Kokan: Da, al' probušili
su i na jednom i na drugom kombiju, pa sad to malo teže ide.
D. N: To je vaša
krivica, to vaše ponašanje.
Vlada: Koje ponašanje?
D. N: Ma, nema veze. Sad
ako za 15 minuta ne bude gotovo, morate odavde.
Goranka: Šta?! Isteruješ
nas zato što ne možemo da odemo?
D. N: Jeste.
Vlada: Nemoj mi društvo
da dovedemo.
M. M: Za sve je on
(Vlada) kriv.
Vlada: Zašto, šta sam
radio?
D. N: Zezo si ih, jebi
ga. To su svi klinci izjavili, ja ih nisam nagovorio. Ovo što se
dešava, to je čist apsurd, jebi ga.
Srđan: Apsurd? A, da,
ja sam čitao "Stranca" nedavno, od Albera Kamija. I "Mit
o Sizifu". Da, to je to. Nema drugog rešenja nego da se mi
ubijemo.
Vlada: Drugovi, idemo na
kolektivno samoubistvo.
D. N: Šta kaže Cezar?
"Kocka je bačena" i povuče se u sobu.
Vlada: Teška su vremena
došla ...
Srđan: Veni, vidi, vici.
Vlada: ... niko nam ništa
više ne garantuje. Podignimo čaše, nazdravimo zadnji put i
izvršimo to. Podelimo žvaku da nam smrt lakše dođe. Vreme ističe,
ostaje nam još samo dvadeset sekundi.
Srđan: Je l? (peva)
Gospodi pomiluj...
D N: Ja tako sinoć
odbrojavo kad je nestalo struje. 10-9-8-7 ... kad je bila nula, ono
nestalo.
Hor: Gospodi pomiluuuj!
(nešto kasnije)
Vlada: Kako smo se to
ponašali?
D. N: Čekaj, koje ti ono
značenje znači "Pederi, pederi!"?
Vlada: Pa, ko je kome
prvi vikao "Pederi"?
D. N: Ti guraš to u pesmu, jebo te
bog.
Vlada: Pa je l' tvoja publika, publika iz tvog mesta vikala
"pederi!"? Jesam ja vikao prvi, ko je vikao prvi? Ako ti
meni kažeš da sam peder, ja ću reći tebi. Je l' tako ili nije?
D. N: Dobro, možemo ti
meni i ja tebi, al' ne možeš masi da kažeš.
Goranka: Publika i
on su jedno te isto.
D. N: Znači, ti si isti
kao i cela masa?
Vlada: Ja se izjednačavam
sa masom. Ja sam masa, masa sam ja. Ja sam
deo mase, masa je deo mene.
D. N: Filozofiju možeš
da prosipaš negde drugde.
Vlada: Ne prosipam ja
filozofiju. Ja sam rudarsko-geološki fakultet završio, nemam ja veze
sa filozofijom. Kako ti mene sad vređaš?
D. N: Ne vređam ja tebe
uopšte. Svaka tebi čast šta si ti završio. Masa od 18 od 19
godina su dečurlija, odnosno mladež i to nije isto što i od 25
godina.
Vlada: Pa, dobro, što
viču "pederi!"? Što ih mama i tata nisu vaspitali da to
ne rade.
D. N: Kod kuće, je l'?
Vlada: Pa, fala bogu!
Jesam li ih ja učio da viču "pederi", jesam li im ja tata
i mama? Ima puno problema tu, i društvo i čitav sistem. Nemoj ti
da mistifikuješ proces razmišljanja.
(Smeh)
Srđan: Ja sam čuo i
"majmuni!"
Neša: To je još gore!
Vlada: Mnogo više bi
voleo da sam peder nego majmun.
Goranka: Ja mislim da je
gore ovo "majmuni".
Vlada: Ma, jok, bolje
majmun nego peder.
Goranka: Peder je čovek,
ipak, a majmun ...
Srđan: Majmun je
pračovek.
(nešto kasnije)
M. M. (ulazi i odmah sa
vrata): Gume su ispravne, sad ovaj ne može da upali (smeh)
D. N: Pa da, nije
smešno.
M. M: Ajde, skupljajte
ovo!
Goranka: Pa šta posle?
M. M: Imate slatkaru
ovde ...
Goranka: Ne, čekajte,
ovi momci su bili pozvani ovde.
M M: Nećete? Dobro, onda ćemo da vas zatvorimo.
Goranka: Pa, zatvorite!
(zaključavaju nas i gase
svetlo - nastaje gungula; nešto kasnije Aca se javlja sa spoljnje
strane)
Aca: Ej, Dragane, jebite
se, ako oćete da guramo dođite napolje.
Dragan: Ne mogu da
izađem, zaključali su nas!
Vlada (prilazi vratima i
grebe okvir): Otvorite, otvorite, mrski neprijatelji!
Aca (otključava i
ulazi kao oslobodioc): Znaš šta, ili ostajte ovde, ili nam
pomognite da guramo. Ja više neću.
Kad kaže Aca...
Svi su
izašli i sledećih dva sata proveli u guranju IMV kombija. Tek kad su
se neki zakasneli prolaznici, dobre duše, umilostivili da nam donesu
lanac za vuču, Wolkswagen je spasao opštu stvar.
U Beograd smo
došli pred samo jutro; nebo je bilo čisto, izuzev dima na par
mesta; sa periferija su stizali tekstovi pesme za sve sezone:
"Plamene zore..."
Napisao: Predrag Popović, obrada: Yugopapir (Džuboks, novembar 1982.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
