Za brak smatram da je to jedna od najlepših stvari u životu. To vam je kao u onom crtanom filmu u kome mačka drži miša ispod kandži a miš je hvali i govori "ovde je super, meni je lepo s mačkom, mačka i ja smo najbolji prijatelji", a onda ga zumira kamera i on za kraj kaže samo jedno "UPOMOĆ!"
Rođen sam 16. juna, one
godine kada su studenti u Beogradu shvatili da mogu da budu
jedinstveni! U horoskopu sam Blizanac, znači letnje dete koje ne
voli zimu i koje jedino funkcioniše kada sunce sija. Bio sam fino i
dobro dete što sam privatno i dan-danas ostao. Moji roditelji su
radili kao profesori, pa se samim tim u našoj kući odmeravala svaka
izgovorena reč. Prvu psovku koja je ušla u našu kuću doneo sam
ja.
Pamtim jedan nemili
događaj kada sam se s četiri godine nabo na ekser, u Ulici 27.
marta.
Gradili su se soliteri pored današnje zgrade SDK i ja sam
preskakao tamo gde nije trebalo.
Kada je stigao tata prvo mi je
udario šamar, a onda izvadio ekser, imao sam dupli bol, u glavi i u
nozi!
Imam deset godina starijeg brata Viktora koji je sve ono što
ja nisam, ozbiljan, realan, odgovoran, voli da čita knjige, odlazi
redovno u pozorište.
Kao i svako starije dete i on je bio pomalo
ljubomoran na mene kada sam se rodio i ubrzo postao mezimac.
Tako ja
i danas mogu da sedim u dnevnoj sobi, gledam televiziju i tražim od
mame sendvič. Ona bi mi napravila dok bi Viktoru rekla da ide sam da
ga spremi!
Brat i ja smo dobili imena po francuskom piscu Viktoru
Igou, ali ne znam da li su roditelji imali na umu i njegovo
najpoznatije delo "Jadnici"?!
Kada sam bio mali čuvala
me je žena po imenu Ruža ili Žutka, kako smo je zvali.
Bila je to
posebna vrsta bliskosti tako da sam do sedme, osme godine mislio da
mi je ona majka.
Odlazio sam u obdanište, koje je za mene bilo raj! Mnogo druge dece, prvo otkrivanje suprotnog pola.
Kada sam krenuo u
prvi razred OŠ "Vuk Karadžić" išao sam i u dnevni boravak. Pamtim da sam prvi
dan proveo u ćošku. Jedan ćora mi je uzeo pernicu, zavitlavao me
je i ja sam ga udario.
Učiteljica me je proglasila najnemirnijim
učenikom u celom prvom razredu. Kasnije, taj ćora mi je postao
najbolji drug!
Kroz celo školovanje bio sam vrlodobar.
Upisao sam i završio
Petu beogradsku gimnaziju, koja je tada bila deo usmerenog
obrazovanja. Jedan od najglupljih izuma širom planete!
Kao i osnovnu
školu i srednju sam izabrao zato što je bila na tri minuta od kuće! Tako sam kasnije izabrao i Višu ekonomsku. Peta je bila teška škola
za mene, profesori su bili veoma zahtevni.
Trebalo mi je dosta da se
naviknem na njihov sistem, a kad sam se navikao - padao sam na
popravni!
Iako mi je mama profesor geografije, iz tog predmeta sam pao na popravni
a kasnije imao dvojku!
Fiskulturno lane
U Petoj prvi put dolazim
u kontakt s muzikom i s drugarima osnivam grupu "Fiskulturno lane" koja je postojala dve godine. Naziv grupe ne znači ništa, a neko me
je pitao da li je to onaj kozlić koji se preskače na fizičkom!
U
to vreme su sva imena grupa bila suluda i svaka garaža je imala svoj bend.
U tom periodu upoznajem
mnogo muzičara koji su živeli u centru.
U Vladetinoj ulici je živeo
Bora Čorba, Antun iz Partibrejkersa je išao u Petu gimnaziju...
Odlazio sam na koncerte i upoznao dosta ljudi koji se danas uspešno
bave muzikom. Koncerti u Beogradu su se održavali redovno, nije bilo
bitno koji je dan.
Pojavili su se bendovi koji su ostavili trag u
jugoslovenskoj muzici, od Idola do Električnog orgazma, Šarla
Akrobate...
U bendu sam svirao
bas gitaru i pevao. Za bas sam se odlučio jer ima
četiri žice, a gitara šest! Svirali smo samo svoj repertoar na
koncertima, što je bilo karakteristično za sve tadašnje bendove.
Retko su se svirale obrade.
Jedan od članova moje prve grupe bio je
Bane Lokner, poznati muzički kritičar koji je svirao gitaru.
Vežbali smo kod njega u Zemunu i njegovom mlađem bratu, koji je
tada počinjao, Saši Lokneru, lupali smo čvrge!
Danas on može nama
da udara čvrge.
Posle škole svi smo
otišli u vojsku i kad smo se vratili upisali smo fakultete i batalili
muziku. Tek 15 godina kasnije vraćam se muzici!
Obično se kaže da
mladog nemirnog čoveka najbolje sredi vojska. U mom
slučaju nije bilo tako. Vojska je bila moj novi poligon za
nestašluke. Goran Simić i ja uživali smo u tome.
Najteži mi je
bio šarac.
To je puškomitraljez koji je u većini filmova nosio popularni Ljubiša Samardžić Smoki. Težak je 12.5 kilograma.
Zamislite kada čačkalica od vojnika, kao što sam bio ja, natovari na
sebe 12.5 kilograma!
Vojsku sam služio u Bileći.
Pre vojske upisao sam
Šumarski fakultet, jer je moj teča tamo predavao, pa sam imao vezu.
Kao student služio sam 12 meseci, a ne 15.
Na tom fakultetu sam
proveo godinu dana i kada sam shvatio da su ključni predmeti fizika
i hemija, pošto nije bilo šansi da ja to naučim, a da ne brukam
teču, ja sam dostojanstveno napustio taj fakultet i otišao na Višu
ekonomsku.
Tamo sam proveo sedam godina, pa su mi se neki studenti
obraćali sa "Dobar dan profesore", jer nisu mogli da veruju da
jedan student toliko dugo boravi na fakultetu.
Voditelj iz video kluba
Paralelno sa Višom počeo
sam da radim u video klubu. Tu sam ostvario kontakt s ljudima. Taj
posao mi je koristio za sledeći.
Na Radio Pingvinu ’91. godine
počeo sam da radim kao voditelj. Kao i u video klubu, treba dosta da se priča.
Međutim za video
klub treba da si i psiholog, da možeš da pogodiš kakav film treba
mušteriji.
Rad na radiju je sličan. Vodio sam kontakt program u
koji su se uključivali razni likovi. Mana ili prednost radija jeste
što ne vidiš sagovornika, pa možeš da se upustiš u širu priču
nego u video klubu.
Saradnici su mi bili Vlada Petrović (Boba u "Ludim godinama"), Mićko iz Indeksovog pozorišta. Jaca
Petrović i Dado Pivaski, moj drug iz osnovne preko koga sam došao
na radio.
Mnogo su mi pomogli da shvatim moć reći.
Emisija se zvala "Blaža medu šljivama" i podrazumevala je da ja pre emisije
popijem tri četiri šljivovice i uđem u studio.
Pošto šljivovica
deluje kasnije, drugih pola sata emisije je bilo uvek veselije.
Na
Pingvinu sam proveo četiri godine, sve do '95. kada je pedeset ljudi
dalo kolektivni otkaz.
Jedan od najlepših
događaja u mom životu bio je trenutak kada sam se krajem
osamdesetih zaposlio u SIV-u.
Lepo je kada živiš od svog hleba, ono
što zaradiš sam potrošiš.
Tada nisam bio oženjen, pa je sve
odlazilo na provod. Kupovao sam neke gluposti, garderobu.
U SIV-u sam
radio deset godina, do pre dve godine kada sam dao otkaz i postao
slobodni umetnik, što nema nikakvo značenje jer niti sam
umetnik niti sam slobodan,
Posle 15 godina
Grupa Prljavi inspektor
Blaža i kljunovi osnovana je 1994. Prve koncerte pravimo u
tadašnjem Prostoru, današnjem klubu XL i u KST-u. U to vreme imali
smo po 600 prodatih karata, mada nismo imali nijednu ploču već samo
jednu pesmu, demo snimak "Dule Savić".
Tada sam shvatio moć medija, kada su mi drugovi sa
Pingvina pomogli da izguram svoju priču. To su Dača, Dado, Suzana, Deša i naravno gazda Milutin s kojim sam osnovao grupu i s još
nekoliko prijatelja iz grupe "Pretežno vedro".
Nova grupa je bila "žal
za mladost". Sve se samo po sebi nametnulo jer me posao voditelja
nije baš zanimao.
Hteo sam da budem
muzičar, zabavljač, a živi nastup mi se činio zanimljivijim od
radio emisije. Pored naše pesme "Dule Savić", svirali smo obrade
grupa iz ex-Jugoslavije.
Bilo je zanimljivo slušati nas uživo jer
nikada nisam mogao da naučim tekstove napamet a i svirka Kljunova je
zvučala kao da si pustio ploču unazad.
Sve je to funkcionisalo
dobro jer je bilo neobavezno.
U to vreme došao sam na super ideju
kako da upoznam neke svoje idole.
Zato sam im posvetio pesme i
kasnije ih upoznao.
Sve što sam mislio o Duletu Saviću kasnije se i
obistinilo, to je laf i šmeker. Moj veliki prijatelj je njegov sin
Vujadin, koji nema više od 11 godina.
Tako sam posvetio pesmu i
Žarku Paspalju, Bodirogi i sve sam ih upoznao osim Pamele, čije ime
nosi ključna pesma moje karijere.
Sada je u planu pesma za Peđu
Stojakovića, koji je zaslužio svoj hit.
Prvi album je bio
piratski, objavio ga je Đole Feliks, koji ima radnju u Sremskoj
ulici. U to vreme niko osim njega nije hteo da nam objavi kasetu.
Posle prvog albuma odlazim u izdavačku kuću ITMM. Izrazio sam želju
da snimim ploču, prepoznao me je vlasnik Petar Grujić i potpisali
smo ugovor.
Za njih smo snimili drugi album "Plagijati i obrade".
To je praktično bila reciklaža drugog albuma, većina starih
pesama je snimljena u studijskoj verziji plus pet novih pesama.
Prvi
album se zvao "Igra rokenrol SR Jugoslavija".
Treći album "Sex, droga
i Bodiroga" objavljen
je ’98.
Izdvajaju se pesme o
Bodirogi i Pameli. Pamelu sam izabrao zato što je izuzetna glumica,
karakterna pre svega i ona ispunjava sve snove prosečnog balkanskog muškarca.
Četvrti album je objavljen 2000. i zove se
"Šipu ga žobla", to je snimak koncerta koji je održan 8.
marta 2000. Na tom živom albumu je 16 pesama.
Ove godine je
objavljen i peti album "Pare ne vraćamo". To je u sklopu
akcije koja u našoj zemlji traje više od 50 godina. Shvatio sam da
naš narod najviše voli kad mu uzmeš pare pa ih ne vraćaš.
U
slučaju da posle preslušavanja naše kasete želite da je zamenite - pare ne vraćamo!
Na kaseti je i broj
žiro-računa, u okviru Zajma za preporod Blaže gde možete da
uplatite pare ako imate viška. Obećavam svima da ću pare potrošiti
kako treba, na provod, alkohol i na ženu!
Kao dete rođeno u kući
prosvetara mogao bih da učestvujem u akciji Budi fin! Uvek ustajem
starijim osobama u autobusu, prevedem malo dete preko ulice... Živim
od danas do sutra.
Sve što mogu da uradim
danas ja ostavim za sutra, a od sutra pomerim za prekosutra.
Za
brak smatram da je to jedna od najlepših stvari u životu. To vam je
kao u onom crtanom filmu u kome mačka drži miša ispod kandži a
miš je hvali i govori "ovde je super, meni je lepo s mačkom,
mačka i ja smo najbolji prijatelji", a onda ga zumira kamera i
on za kraj kaže samo jedno "UPOMOĆ!"
Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, maj 2002.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
