Profa koji je vodio taj orkestar čuo je da mi u Jugoslaviji imamo dobre džez-muzičare, pa je misleći da sam i ja od tih ubacio i mene tamo, a ja vola nisam mogao da ubodem. Sviruckao sam tamo neke skale, a ni jednu božju notu nisam znao. Ipak, zadržali su me i mogu ti reći da sam svirajući sa tim ljudima puno naučio. Profesoru, gospodinu Džonsonu, mada sigurno ne čita "Džuboks" - Thanks A Lot!
Maj 1980: Znate ko je "Riblja
čorba" i šta je dotični bend učinio do današnjeg dana za
muziku koju narod hoće i treba, ali ne znate sigurno da "Čorba"
ima jedinstvenog basistu; ne govorim o gitarskom umeću, već o
podatku da je Miša Aleksić kao član "Čorbe" i
svojevremenog benda "SOS" obišao SVA mesta u Vojvodini:
- Nema sela u Vojvodini u
kojem ja nisam svirao. Gde god odem imam prijatelje i svi se, kada me
vide, radosno deru jer znaju da će biti svirke ...
Pre razgovora sa
Aleksićem dajem objašnjenje koje može da se shvati i kao
izvinjenje.
U pitanju je dug časti.
Neki momci iz "Čorbe"
svojevremeno su pogrešno protumačili moju vest da je - "Bora
Đorđević okupio oko sebe proverene tezgaroše iz grupe 'SOS' i..."
A vidite, postoje tezgaroši i "tezgaroši". Ovi Borini su
pravi, koje volim, koji se ne libe svirki i po najmanjim i
najneuglednijim mestima i salama.
To je pravi način da se nešto
valjano i dugotrajno uradi. Ni sam ne znam koliko sam debelih provoda
imao i dobrih svirki čuo upravo na takvim mestima.
'Aj'te gospodo
kritičari sa "Ribljom Čorbom", čim počne ponovo da radi
u Prćilovce da jednom za svagda pošteno odradite svoje renomee i
visoke nivoe.
'Aj'te da dopunite svoje knjiško znanje - svi ćemo
imati vajde od toga.
Evo, Miša Aleksić neka Vas povede. Nećete se
sa njim izgubiti sigurno - Miša je stari tezgaroš. A kakav je
muzičar neka Vam kažu oni što su bili na Tašmajdanskom koncertu
ili mala Jelena koja vrti "Čorbin" album toliko da se već
sasvim providi.
Kako je sve počelo...
- Ja sam relativno rano
počeo da se interesujem za rock muziku. Znaš, dok su moji pajtaši
pičili fudbal iza zgrade ja sam slušao "Sastanak u 9 i 5",
Nikole Karaklajića. Sećaš se?
- Naravno.
- E, i što je za tebe
možda još interesantnije kupovao sam redovno "Džuboks",
isecao top liste i slike pop zvezda i... pevao sam u horu.
- To nema baš mnogo veze
sa rock muzikom. Mislim to sa horom?
- Nema, ali i to je
bavljenje muzikom, mada ja kasnije nisam postao pevač nego bas
gitarista u prvom redu. A to sa rock muzikom je nastavilo da se
razvija tako što su mi roditelji kupili magnetofon. Za ono vreme je
to bilo ...
Bio je to "Grundigov" magnetofon.
Sasvim sam
se isključio iz društva - samo sam snimao i slušao muziku. To je
bila strast.
Moji klikeri su bili svaka nova snimljena stvar. Tada
sam ludeo od sreće uz "Gloriju" od grupe "Dem"
i "Ispod keja" od "Rolingstonsa".
A taj
magnetofon je kasnije stradao zbog mog neznanja; koristio sam ga kao
pojačalo za gitaru, pa je brzo riknuo.
Nisam znao da to ne može
da služi i u tu svrhu. Šteta!
- Jesi li od prvih dana
sviranja gitare uključivao instrument u struju?
- Nisam. Znaš, to je bilo
ono vreme kada su "protestni" pevači bili u modi. Šta ja
znam ... Ivica Percl, pa i Drago Mlinarec je to radio ... Ja sam tada
mislio da je to moja budućnost.
Ali, ugledajući se na njih pojavili
su se i prvi problemi. Gitaru sam imao, znao sam i tri harmonije...
D, G i A-dur....
- A E-dur nisi znao?
- Znao sam, ali to je već
bio čist luksuz (smeje se).
Nego, imao sam i drugi neophodni
instrument usnu harmoniku, ali ne i držač za nju. Onda mi je
sinulo i vezao sam je lastišem oko vrata, duvao neki uvod u nju, a
onda je bradom gurao dole, prema vratu da bih mogao da pevam.
Verovatno je to stravično smešno izgledalo, ali ja sam to voleo i
ako ništa drugo samo zbog te ljubavi ta moja "protestna"
faza jako je važna u mom životu.
- Jesi li negde i javno
"protestvovao"?
- Aha. To je bilo šezdeset
i devete, ne znam tačan datum. Išao sam u prvi razred ... u prvi
razred gimnazije, naravno.
Tada me je moj profa iz muzičkog spustio
na zemlju, objasnio mi je da to ni na šta ne liči i da moram mnogo
više da radim, ako mislim ozbiljno da se bavim muzikom.
- Poslušao si ga?
- Malo me je to pogodilo,
jer, znaš, kao klinci nismo bili baš spremni na kritike, bili smo
bezgrešni (smeje se). Radio sam marljivo kod kuće negde oko dve
godine i onda odlučio da krenem iz početka.
Tada nastaje moj prvi
bend - četiri gitare, doboš...
Pazi, ne bubnjevi, nego doboš i
imali smo organistu koji, naravno, u ono vreme nije imao organu nego
je razvlačio harmoniku. Naravno, svirali smo na radio-aparatima i na
onom mom magnetofonu ...
- Imali ste verovatno
zvučno - ime?
- Naravno i to
neponovljivo, stravično i kakvo god hoćeš ime "Na ivici
pakla"! A, šta kažeš?
- Oduševljen sam.
- Takvo je vreme bilo,
znaš.
- Znam.
- I svirali smo mi neke
igranke po osmogodišnjim školama. Bez preterivanja mogu da kažem
da su svi, osim nastavnika bili zadovoljni. Dešavalo se nešto,
razumeš.
Tada je malo trebalo za dobar provod. Važan je bio razlog
da se okupimo i provodimo. Kad malo bolje razmislim to je u stvari
bio pravi, pravcati rokenrol.
Moj drugar - Cat Stevens
- Ajmo dalje?
- 1971. godine, preko
biroa za razmenu učenika otišao sam u Sjedinjene Države, u grad
Baltimor. Tu sam bio više od godinu dana i tu sam puno naučio. Tu
sam verovatno i sazreo kao muzičar, jer imao sam prilike puno toga
da čujem, da vidim, da probam.
U Americi sam prvi put uzeo "Fender"
gitaru u ruke, slušao uživo "Cepeline", razgovarao sa Ket
Stivensom, pa tek kasnije saznao ko je taj momak.
Inače, u školi
koju sam pohađao postojao je neki džez rock ansambl i svirka u tom
orkestru bila je deo obavezne nastave.
Profa koji je vodio taj
orkestar čuo je da mi u Jugoslaviji imamo dobre džez-muzičare, pa
je misleći da sam i ja od tih ubacio i mene tamo, a ja vola nisam
mogao da ubodem.
Sviruckao sam tamo neke skale, a ni jednu božju
notu nisam znao.
Ipak, zadržali su me i mogu ti reći da sam
svirajući sa tim ljudima puno naučio. Profesoru, gospodinu
Džonsonu, mada sigurno ne čita "Džuboks" - Thanks A Lot!
- Šta se dešavalo po
povratku iz belog sveta?
Kući sam se vratio sa
"Fenderovom" gitarom i pojačalom. Više nisam imao kud - hteo sam da pravim bend.
Sreo sam Štuksa i Stevu i napravili smo
"Sos".
Znaš šta, može da priča ko šta hoće, al' za
mene je to bio strašno važan bend. Ja sam sa tom grupom na kraju
krajeva snimio svoju prvu ploču.
Razumeš - svoju PRVU ploču!
Serem
se ja na svakog muzičara koji kaže
da je miran dočekao štampanje svoje prve ploče. Može ona biti ne
znam kako loša, al' je prva.
To, kad čekaš da se odštampa, to je
... to je ... ne znam ni ja šta je. To je trans, eto!
Pa, mi smo,
Bog te maz'o, prvi album "Riblje čorbe" čekali uzbuđeni
k'o klinci. Razumeš?
SOS - velika škola
Bora Đorđević je već bio kera, pa je
zajedno sa nama sedeo i satima smo pričali kako će izgledati i šta
će ljudima značiti.
I onda, kada smo dobili prve primerke napili
smo se od sreće k'o dupeta.
Ovo baš i nije za novine, al' tako je
bilo.
I onda neko priča kako mu je svejedno hoće li mu se štampati
ploča ili neće!
- Koliko godina je
postojala grupa "SOS"? Često sam viđao vaše plakate po
mestima gde sam bio u prolazu?
- "SOS" je radio
od 72. do 78. i da ti kažem nema šta mi za to vreme nismo radili.
Kol'ko smo puta nastupili, to niko živ ne zna. Radili smo u studiju,
pratili neke druge muzičare. Stvarno mi je ta grupa bila velika
škola.
To je bilo lepo vreme. U selima sam se često osećao
prijatnije nego u nekim gradovima. I, uglavnom se dešavalo da tamo
bolje i sviramo.
Kad' narod hoće tučemo i do tri ujutru.
Posle nas
pokupe prijatelji, pa ako nemamo drugih obaveza ostanemo im u gostima
i po nekoliko dana. To je rokenrol, a ne ova šminka na televiziji.
Ako ikad' budeš prolazio kroz Sakule, Stepančevo, Čentu, Kisač,
Bačku Palanku, Perlez i šta ja znam, pitaj slobodno za nas. (pravi
dužu pauzu)
Ali, nešto u grupi, ipak, nije valjalo. Dobro smo se
provodili, ali muzički nismo puno valjali. Malo se vežbalo. Morali
smo da se raziđemo.
Kad svi u sali pevaju tvoju pesmu...
- Bilo je vreme za
"Čorbu"?
- Ne odmah, al' ja sam već
imao dogovor sa Borom. Sreli smo se jednom ispred Glavne pošte i on
me pita: Kako je? Kažem mu: Sranje, nešto ne valja.
Onda mi se i on
nešto žalio, pa smo se, više u šali dogovorili da ćemo jednog
dana praviti stvarno dobar bend.
I onda, avgusta '78. podseti Bora
mene na taj susret i pita me: Oćemo li?
Ja sam već bio u fazi
uvežbavanja sa Vincekom i Rajkom tako da nije bilo puno problema.
Svi smo želeli samo da radimo, da gruvamo, da tučemo! Hteli smo da
se nešto desi!
Ostalo znaš - bio sam presrećan što sam ponovo na
početku, što grizem, što znam da radim nešto dobro, a niko mi ne
veruje.
Opet sam radio sa puno entuzijazma, svirao sam sa ljudima
koji su mi bili drugari, koji su znali da maštaju kao i ja; da
tuguju kad' nešto ne valja, da se raduju kad' nešto krene.
Sa
"Čorbom" sam osetio kako je to kad svi u sali pevaju sa
tobom tvoju pesmu. Možda si malo i uranio sa ovim intervjuom jer
nekako osećam da sam tek sada na pravom početku.
Zabeležio: Đorđe M. Vojnović, obrada: Yugopapir (Džuboks, maj 1980.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)