Ove devojke i momci su prvi kojima je bilo "zabranjeno" da prve dve godine studija rade u pozorištu i na televiziji. Da bi bilo jasnije, pokušaću to da vam objasnim. Uskoro na Novom Beogradu trebalo bi da se završi zgrada Pozorišne akademije koja će imati i svoju vlastitu scenu. Tada će svi glumci od prve do četvrte godine igrati u Akademijinom i svom teatru
Grupa devojaka i mladića
ovih dana se u Beogradu užurbano priprema da položi svoj
diplomski ispit na Pozorišnoj akademiji - odsek glume. Ako biste
slučajno te mlade ljude sreli van pozorišta, sigurno biste
pomislili da su to neki srednjoškolski ekskurzisti, koji su krenuli
u obilazak našeg glavnog grada: oni su toliko mladi, bučni, veseli;
puni radosti i života, verovatno zato što za sve probleme mogu da
nađu izlaz.
Sasvim drugačije izgledaju kad su na svojoj diplomskoj
predstavi, ili u predstavama nekog od beogradskih pozorišta.
Hteli
smo da o njima saznamo više: kakvi su u stvari, koja su generacija
po redu od osnivanja Akademije itd.
Svi rođeni negde oko
1948. godine, kad je "rođena" i Akademija.
Oni nisu samo
ovogodišnja generacija glumaca, oni su vršnjaci Akademije. Ima ih
14.
Podelili su se lepo: sedam devojaka i sedam mladića - sedam
parova za tumače glavnih uloga u "Romeu i Juliji".
Slobodanka Žugić, Vesna Malohodžić, Ivan Šebalj, Žarko Radić i
Aljoša Vučković već su do sada dokazali svoje glumačke vrednosti na sceni
Beogradskog pozorišta.
Marina Koljubajeva,
Dragica Ristanović, Feđa Stojanović i Čeda Petrović, za svoje
pozorište odabrali su Atelje 212.
U Jugoslovensko dramsko
došli su: Toni Laurenčić i Aleksandar Berček.
Za mali ekran opredelile
su se sestre Vesna i Dragica Mrkić, a Mirko Babić odlazi u
Kragujevačko pozorište!
Može se slobodno tvrditi
da će ovo biti jedina grupa studenata koja će ove godine
diplomirati u Beogradu, a koja neće imati problema oko svoga
zaposlenja.
Svi ovi podaci dobijeni
su na pozorišnoj Akademiji.
Ne školujemo glumce samo za beogradska pozorišta
Mlade glumce i njihovog profesora
Milenka Maričića teško je pronaći ovih dana. U garderobi scene "Krug
101" beogradskog Narodnog pozorišta gde smo se obreli tragajući
za njima, pri ulasku smo bili malo i uplašeni; čuli smo jasno i
glasno sledeću rečenicu:
- Lažeš, nema dve istine, istina je samo jedna!
Bio je to glas Feđe
Stojanovića koji je na sceni probao sa svojim profesorom.
U garderobi smo zatekli grupu od desetak ljudi i pokušali da ih
prepoznamo.
Među damama u balskim haljinama i gospodom u frakovima
svakog trenutka smo očekivali da Vronski ponudi ruku Ani Karenjinoj
i da tako otvore svečani bal.
Devojke i momci, vršnjaci
svoje škole, ponašali su se veoma ozbiljno.
Zajedno sa njima bio je
i asistent profesora Maričića Nikola Veselinović. Asistent je bio
dovoljno kompetentan i ljubazan da odgovori na nekoliko pitanja:
- Izgleda da je ovo
generacija, kao i četiri-pet pre njih, školovana za beogradska
pozorišta. Svi su oni već dobili, ili će odmah posle diplomskog
ispita dobiti angažman u Beogradu. To se događa već nekoliko godina
sa svakom klasom.
Međutim, mi na Akademiji ne školujemo glumce samo
za beogradska pozorišta.
Sledeće godine ili u najskorijoj
budućnosti, verovatno će jedna cela klasa krenuti zajedno u neko
pozorište van Beograda ili se "razmileti" po celoj
Jugoslaviji.
Ove devojke i momci su prvi kojima je bilo "zabranjeno"
da prve dve godine studija rade u pozorištu i na televiziji.
Da bi
bilo jasnije, pokušaću to da vam objasnim.
Uskoro na Novom Beogradu
trebalo bi da se završi zgrada Pozorišne
akademije koja će imati i svoju
vlastitu scenu.
Tada će svi glumci od prve do četvrte godine igrati
u Akademijinom i svom teatru.
Rastanak je neizbežan
Nismo pitali Veselinovića
šta misli o glumačkom kvalitetu generacija, pošto su se oni već
dokazali:
Ako su ih pozorišta primila na svoje scene, onda je to
dovoljno priznanje i njima i njihovim profesorima.
Kad budete u našem listu
pročitali ove redove o njima - oni će već prebrinuti sve svoje
diplomske brige.
Uključiće se u život kroz rad u pozorištu, ali
su svi do jednog u glas priznali da će im biti žao, što neće zauvek ostati zajedno, što više neće biti studenti Akademije.
Ko zna da li će ih iko
ikada više gledati kao "veselu ekskurziju", ali i to je
moralo da im se desi jednog dana.
Stiče se utisak da oni žale zbog
toga što su diplomirali i dobili posao, za razliku od ogromne većine
mladih školovanih ljudi koji za tim blagodetima žale!
Ako se ne
budu uskoro okupili na jednom mestu, sve ćemo ih često ponaosob
sretati.
Otići ćemo im u goste na pozorišnu predstavu, ili će nam
oni doći sami u kuću u goste - na mali ekran.
Dobro nam došli! Bolje ih našli!
Napisao: S. Joković, obrada: Yugopapir (Čik, jun 1973.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
