Džoni Štulić, intervju uoči objavljivanja "Ravno do dna" (2/2): Neću da osrednjost vlada (1981)

Slušaj, niko od nas nije bukvalno lud. Ali, reci mi jednog umetnika koga kroz vekove ljudi nisu držali za ludog? Umetnik drugačije vidi svet, a ljudi se toga pribojavaju. Kad čovek nakupi više saznanja od drugih on mora da eksplodira na neki način i to je opasno... Mi smo oni koji uvek dolaze sa druge strane

- Da li si imao neke značajne uzore?

- Paganini! U gimnaziji sam bio lud za Paganinijem. Inače idola nikad nisam imao... Bitlsi su me uvukli u ovo ali ja bih nešto i ovako bio. Verujem da bih postao dobar nogometaš. Bio sam lud, da mi je neko posvetio pažnju bio bih Bekenbauer.

Samo mi je falio rad.

Talenat je baš ništa. Sad izgleda blesavo, ali bih sigurno uspeo...

Važno je uložiti energiju, veru i rad, rad, rad. 

Znaš ono u šahu; dospeš donekle, otvori se kombinacija koja pruža deset varijanti. Potreban je osnov, da dopreš do prve kombinacije, e, za to je nužan rad.

Kad dospeš do nekih pozicija onda počinju da se zadovoljavaju drugi kriterijumi.

Ne uklapam se jer sam svetska gubica

- Dobro, vratimo se tvojim ambicijama. Koliko si onu prvu zadovoljio?

- Delimično! Čovek govori celim svojim bićem i ja osećam da sam još pri početku. Sudeći po objavljenom opusu, ja sam pesnički možda tek u prvoj polovini...

Što se tiče muzičkog; sada bih morao naći sa ovim znanjem bend sa kojim bih ponovo sve ove pesme odsvirao.

To bi bilo pravo.

- Da li si 1978. verovao da ćeš dovde dogurati?

- Ja sam video drugi kraj tunela, viziju svetla, ali nisam znao da li ću i dokle dospeti. U sebi sam čuo daljinu, ali sam znao da je sve tako neizvesno.

- Interesuje me nešto drugo: kolika je cena tvog neuklapanja u vladajuće sisteme domaće rok scene?

- Imam svoje istorijske okolnosti zašto sam drugačiji od drugih. Hteo sam uvek da ljudi pa i muzičari misle svojom glavom. Nastojim misliti svojom glavom uz sve svoje užasne greške i mane. Najviše što svojoj zemlji mogu dati je da razmišljam svojom glavom. 

Neću da osrednjost vlada. Neću da osrednjost sve određuje u fahu.

Mnogi muzičari ni ne pokušavaju da se odvoje od te poražavajuće osrednjosti...

Ja se ne uklapam u našu scenu jer sam svetska gubica.

Nije se uklopio ni Pogorelić.

Verovatno se ne bi uklopio ni Tesla...

Baza je važna a taj faktor osrednjosti varira u svojoj osrednjosti.

- Bio si oklevetan kao demagog?

- Ja demagog? Da prodam nešto? Kako da ja kažem da nisam demagog? Nije važno šta ja kažem, važno je ono što ja radim.

Uzmimo, ja sam veliki glumac ali pijem i smrdi mi iz usta. Da li to znači da sam slabiji glumac? Istinu je teže dokazati nego laž.

Kunem se bogom da sam pošteniji od drugih. Kako mogu biti ja demagog kad ne jebem nikoga?

Zašto ljudi nikad ne uče iz istorije

- Kako bi voleo da te ova generacija, koja ti je naklonjena, zapamti: kao pametnog ili kao knjiškog čoveka?

- Ni jedno ni drugo, ima i pametnijih i knjiškijih od mene. Voleo bih da me svrstaju u anarhiju. Ljudi ne znaju šta znači anarhija. Ne znaju ni šta je primitivan. To ne znači: uh, kako smrdi, već prvobitan.

Anarhija doslovno označava: pomanjkanje autoriteta. Ništa više.

A ja hoću da čovek bude čovek. On nije čovek što ima dve ruke i dve noge nego zato što ima tu svoju glavu.

Voleo bih da cveta na hiljade cvetova.

Zar to nije komunizam? Da svako misli svojom glavom, da želi bolje svima - ako to nije komunizam, ne znam šta je drugo.

- Da li si razmišljao nekad o publici koja ti veruje. Koja tako iskreno prihvata to što ti radiš?

- Raduje me pošto i ja u to verujem... Mene muči nešto drugo; zašto ljudi nikad ne uče iz istorije. Ne iz dnevne politike već iz istorije. Kako ne shvataju da sve ide po nekom kodu...

Pusti manipulisanje ljudima.

Bez obzira na pobednika, bez obzira na crno ili belo. Ne gleda se šifra, kod - već uvek ljudska glava.

- Tvoja nova ploča je već trebalo da se pojavi. Zašto kasni?

- Pitanje je hoće li se uopšte pojaviti. Problem je jedna pesma, naslov joj je "Nedeljni komentar". U toku su neke konsultacije i ne znam sudbinu, konačnu odluku.

Ja pesmu neću da skidam sa ploče.

Ako se ona ne može pojaviti - prekidam saradnju sa Jugotonom, a ako ne mogu naći nekog drugog izdavača prestaću sa radom...

Meni je stalo do te ploče jer ona sadrži 44 pesme u koncertnom izdanju, dakle predstavlja jedno zaokruženje dosadašnjeg delovanja Azre.

- Zašto se ta ploča zove "Ravno do dna"?

- To je moje čišćenje pred samim sobom. Čas samokritike. Onda, postoji i druga dimenzija svega. Tako se, na kraju, i jedna pesma zove.

- Zanima me nešto drugo. Bregović uporno tvrdi kako je sve to, tvoj i njegov posao, zapravo posao za luđake.

- Da vidiš jeste... to pre nisam znao. Radiš ilegalno, protiv bogova i protiv ljudi. Kradu te, varaju... Nije pitanje love već pitanje ideje.

Nikad nisam siguran da te neko jutro neće pokupiti zbog nekog razloga.

Država uzima lovu, ti koji će te pokupiti i oni žive od tvoje zarade...

Sad, Bregović ima drugačija iskustva i on više sudi po svojim cehovskim horizontima.

Ja sam pomalo van toga, lakše mi je pošto ne zavisim od ceha. Al’ to nije poruka.

- Ne znam, ali mi je teško da verujem da su baš svi u toj meri ludaci.

- Slušaj, niko od nas nije bukvalno lud. Ali, reci mi jednog umetnika koga kroz vekove ljudi nisu držali za ludog? 

Umetnik drugačije vidi svet, a ljudi se toga pribojavaju.

Kad čovek nakupi više saznanja od drugih on mora da eksplodira na neki način i to je opasno...

Mi smo oni koji uvek dolaze sa druge strane.

Možda će mi ostati samo koncerti

- Da li bi se sa nekim menjao?

- Ne. Jedino ako bi me stavili na muke, menjao bih se sa nekim ko nije na mukama.

- Da li bi trampio neku svoju manu?

- Voleo bih da malo bolje sviram tu gitaru. To mi ne bi škodilo.

- Reci, vidiš li sebe kao nekog vođu?

- Ja ne igram ulogu vođe, ne želim biti Valensa. Možda sam nekakav vođa jer govorim neke stvari... Živim, a dobro znam da ću umreti...

Mada, kada bih ja bio predsednik, kao što je govorio De Gol, onda bih nekoga uvredio...

Čuvajmo Džonija...

- Na kraju bih te zamolio za jedno mišljenje; kako ti izgleda "Sunčana strana ulice" sa ove distance?

- Baš sam je pre neki dan slušao. To je dobra ploča, mada bi se dala bolje napraviti. Moja je nevolja u tome što imam mnogo boljih pesama, a nisam siguran da li ću uspeti da ih objavim.

Oduvek sam želeo da mi pesme izađu, da dopru do ljudi, tako i sada...

Možda će mi ostati samo koncerti, možda ni oni...

Dolazi 1984. Orvelova 1984. Ostalo je tako malo vremena. Ljudi moraju ravno do dna, moraju se otrezniti. Cena je velika. A ja imam samo pesme i ništa više.

Razgovarao: Petar Popović, snimio: Ivan Posavec, obrada: Yugopapir (Intervju, decembar 1981.)

1. deo intervjua: Sin sam ove Jugoslavije od glave do pete

Podržite Yugopapir: FB TW Donate