Odrastati osamdesetih godina u Sarajevu značilo je ići vrlo često na koncerte u Zagreb, Ljubljanu, Beograd, slušati dobru muziku, kupovati ploče koje je objavljivao zagrebački Jugoton, odlaziti svake nedelje na svirke novih bendova, "Zabranjeno pušenje", "Plavi orkestar". Svi bitni bendovi zemlje dolazili su u naš grad. "Disciplina kičme" je jedan od prvih koncerata imala novembra 1982. u Sarajevu. "Partibrejkers" su svirali u Sarajevu i pre prve objavljene ploče
Rođen sam 19. oktobra 1966. godine u Sarajevu, u bolnici na Koševu gde su se rađala sva sarajevska deca. Bilo je to one godine kada je Bob Dilan prešao na električnu gitaru i pao s motora, kada su Bitlsi objavili album "Revolver" i kada je Engleska postala prvak sveta u fudbalu. Nije to slučajno jer su mi upravo te tri stvari bile važne u životu.
Rođen sam u ne tako popularnom znaku Vatrenog konja po Kineskom horoskopu jer se smatra da su deca rođena tada predodređena na velike nesreće.
Ne mogu da kažem da sam ja lično bio nesrećan, ali je činjenica da se posle mog slatkog detinjstva i rasterećene mladosti dosta loših stvari izdešavalo mom rodnom gradu i zemlji.
U mojoj porodici su
dominirale tri stvari: književnost, pozorište i film.
Otac je pisao za pozorište i o pozorištu kao i o filmu. Uređivao je televizijske programe i novine a majka je strastveni i veoma kvalifikovan "potrošač" upravo tih stvari.
Ona je profesor engleskog.
Prirodom profesije mog dede, otac je u svom kratkotrajnom životu od 44 godine živeo u raznim krajevima zemlje a pored Sarajeva, najviše u Beogradu.
Tako sam ja kao mali zavoleo Beograd i znao da ću i ja jednog dana živeti u njemu.
Otac je pisao za pozorište i o pozorištu kao i o filmu. Uređivao je televizijske programe i novine a majka je strastveni i veoma kvalifikovan "potrošač" upravo tih stvari.
Ona je profesor engleskog.
Prirodom profesije mog dede, otac je u svom kratkotrajnom životu od 44 godine živeo u raznim krajevima zemlje a pored Sarajeva, najviše u Beogradu.
Tako sam ja kao mali zavoleo Beograd i znao da ću i ja jednog dana živeti u njemu.
Odrastao sam na Grbavici, naselju koje je danas centar Sarajeva. Onima koji vole fudbal, poznato je po
stadionu "Željezničar".
Moja kuća je bita relativno blizu stadiona.
Bio sam ono što se u Sarajevu zvalo "haustorče", dete koje odrasta u haustoru i njegovoj okolini.
Bez obzira na skučeni prostor u kome odrastaju, takva deca imaju specifičan duh i umeju da budu veoma kreativna.
Jedan od prvih važnih događaja koji pamtim jeste Svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1973. godine, kada sam pošao u prvi razred.
U to vreme metalne kante za smeće imale su poklopce. Onda bismo mi haustorčići naredali osam takvih kanti i na njih stavili ploču od iverice. To je bio naš sto za stoni tenis!
Moja kuća je bita relativno blizu stadiona.
Bio sam ono što se u Sarajevu zvalo "haustorče", dete koje odrasta u haustoru i njegovoj okolini.
Bez obzira na skučeni prostor u kome odrastaju, takva deca imaju specifičan duh i umeju da budu veoma kreativna.
Jedan od prvih važnih događaja koji pamtim jeste Svetsko prvenstvo u stonom tenisu 1973. godine, kada sam pošao u prvi razred.
U to vreme metalne kante za smeće imale su poklopce. Onda bismo mi haustorčići naredali osam takvih kanti i na njih stavili ploču od iverice. To je bio naš sto za stoni tenis!
Ma šta mi reče
Sarajlije su oduvek
koristile planine blizu grada kao izvore zdravlja i
zabave. Do Trebevića nam je trebalo 12 minuta žičarom iz centra
grada i već smo na visini od 1.200 metara!
Često sam odlazio na Mediteran, odakle mi je majka. Tamo imamo kuću na prelepom imanju punom smokava i izvorom bistre vode.
Često sam avionom dolazio u Beograd. Baka i deka su stanovali na Karaburmi a kasnije u naselju Stari aerodrom, današnji blok 37, na Novom Beogradu. Između zgrada bilo je prostora za fudbal i košarku, postojali su bazeni sa peskom.
Često sam odlazio na Mediteran, odakle mi je majka. Tamo imamo kuću na prelepom imanju punom smokava i izvorom bistre vode.
Često sam avionom dolazio u Beograd. Baka i deka su stanovali na Karaburmi a kasnije u naselju Stari aerodrom, današnji blok 37, na Novom Beogradu. Između zgrada bilo je prostora za fudbal i košarku, postojali su bazeni sa peskom.
Do polaska u gimnaziju
moj svet je bio uobičajen.
Zbog visine igrao sam košarku, mada sam mnogo više voleo fudbal.
U to vreme pojavili su se skejtbordovi koje smo vozili i, naravno,
poni bicikl.
Sa Grbavice smo se preselili u Otoku, naselje s ogromnom zelenom površinom i mnogo skrivenih mesta za igranje. Blizu je bila i velika padina za sankanje.
S četiri i po godine naučio sam da čitam. Mama mi je jednom pročitala zbirku pesama Ljubivoja Ršumovića "Ma šta mi reče" i pošto nije htela da je čita i drugi put - morao sam sam.
Opisivao sam joj kako slovo izgleda a ona bi mi rekla kako se izgovara. To je jedina poezija koju i danas znam napamet.
Polako su košarkašku loptu, skejtbord i poni bicikl počele da zamenjuju knjige Žila Verna i "Tri musketara".
Ako nisam čitao onda sam s najboljim drugom pravio razne gradove.
Posle gledanja filma "Sedam samuraja" naše plastične figurice Indijanaca pretvarali smo u samuraje.
Najvažnija avanturistička knjiga koja je uticala na mene bila je "Doživljaji Toma Sojera". "Držala" me je sve dok nisam otkrio knjigu "Lovac u žitu", na engleskom, koji sam takođe rano naučio.
Te dve knjige su me načinile zavisnikom literature.
Sa Grbavice smo se preselili u Otoku, naselje s ogromnom zelenom površinom i mnogo skrivenih mesta za igranje. Blizu je bila i velika padina za sankanje.
S četiri i po godine naučio sam da čitam. Mama mi je jednom pročitala zbirku pesama Ljubivoja Ršumovića "Ma šta mi reče" i pošto nije htela da je čita i drugi put - morao sam sam.
Opisivao sam joj kako slovo izgleda a ona bi mi rekla kako se izgovara. To je jedina poezija koju i danas znam napamet.
Polako su košarkašku loptu, skejtbord i poni bicikl počele da zamenjuju knjige Žila Verna i "Tri musketara".
Ako nisam čitao onda sam s najboljim drugom pravio razne gradove.
Posle gledanja filma "Sedam samuraja" naše plastične figurice Indijanaca pretvarali smo u samuraje.
Najvažnija avanturistička knjiga koja je uticala na mene bila je "Doživljaji Toma Sojera". "Držala" me je sve dok nisam otkrio knjigu "Lovac u žitu", na engleskom, koji sam takođe rano naučio.
Te dve knjige su me načinile zavisnikom literature.
Mali samuraj
Jedinac sam, pa i kad smo
živeli u malom stanu, a kasnije i u velikom, imao sam svoju sobu. U
porodične obaveze uključivao sam se onoliko koliko sam želeo.
Takav način života neminovno vodi u potrebu za drugim ljudima.
U šestom razredu osnovne shvatio sam da neću biti arhitekta, kao što sam do tada tvrdio, već reditelj. Nisam imao glumačkih ambicija. Uvek mi je bilo zanimljivije da napravim samurajsko selo nego da se obučem kao samuraj!
U šestom razredu osnovne shvatio sam da neću biti arhitekta, kao što sam do tada tvrdio, već reditelj. Nisam imao glumačkih ambicija. Uvek mi je bilo zanimljivije da napravim samurajsko selo nego da se obučem kao samuraj!
Srećno i skladno detinjstvo bilo je prožeto čestim putovanjima po bivšoj
Jugoslaviji.
Uvek smo letovali na hrvatskim ostrvima i odlazili u Pulu na festival.
U Puli sam naučio da plivam i prvi put sam se ljubio s devojkom.
Školski raspust u Sarajevu je počinjao ranije nego u Beogradu tako da sam svake godine još početkom juna dolazio u Beograd.
Zimski raspust je trajao mesec dana zbog velike zagađenosti grada pa sam opet dolazio u Beograd.
Pozorišni i filmski festivali MES u Sarajevu, Pulski i FEST a kasnije i BITEF u Beogradu bili su mesta na kojima sam odrastao i vrlo rano ušao u taj svet koji mi je bio opčinjavajući.
Uvek smo letovali na hrvatskim ostrvima i odlazili u Pulu na festival.
U Puli sam naučio da plivam i prvi put sam se ljubio s devojkom.
Školski raspust u Sarajevu je počinjao ranije nego u Beogradu tako da sam svake godine još početkom juna dolazio u Beograd.
Zimski raspust je trajao mesec dana zbog velike zagađenosti grada pa sam opet dolazio u Beograd.
Pozorišni i filmski festivali MES u Sarajevu, Pulski i FEST a kasnije i BITEF u Beogradu bili su mesta na kojima sam odrastao i vrlo rano ušao u taj svet koji mi je bio opčinjavajući.
Kulturne ekskurzije
Moji srednjoškolski dani
se poklapaju sa veoma srećnim periodom panka i novog muzičkog
talasa. Dve godine pre gimnazije postao sam neopozivi panker.
Pojavili su se i prvi pank domaći bendovi "Paraf",
"Prljavo kazalište", a nešto kasnije i beogradska scena
"Idoli", "Orgazam", "Šarlo", pa u Zagrebu
"Haustor", "Film" i "Azra".
Takva vrsta muzike pozitivno je delovala na moje odrastanje jer sam brzo postao svestan društva u kome živim.
Ta muzika je neminovno vodila i u izvesni intelektualizam.
Takva vrsta muzike pozitivno je delovala na moje odrastanje jer sam brzo postao svestan društva u kome živim.
Ta muzika je neminovno vodila i u izvesni intelektualizam.
Dok su drugi slušali "Bijelo dugme" meni je bilo prirodno
da u mom haustoru slušam grupu "Haustor".
Išao sam u sarajevsku Prvu gimnaziju, najstariju školu u Bosni i Hercegovini i pripadao generaciji "šuvarica" koja je pretrpela čuvenu socijalističku reformu obrazovanja.
Kao klasičan filolog učio sam
latinski, grčki i mnogo engleskog jezika.
Bilo je to lepo vreme kada
se budila građanska samosvest, bližila se sarajevska Olimpijada.
Čak sam neke predstave gledao i ranije jer su dolazile na sarajevski MES, meni značajan festival na kom sam dobio mnoge nagrade za svoju prvu predstavu.
Odrastati osamdesetih godina u Sarajevu značilo je ići vrlo često na koncerte u Zagreb, Ljubljanu, Beograd, slušati dobru muziku, kupovati ploče koje je objavljivao zagrebački Jugoton, odlaziti svake nedelje na svirke novih bendova, "Zabranjeno pušenje", "Plavi orkestar".
Svi bitni bendovi zemlje dolazili su u naš grad.
"Disciplina kičme" je jedan od prvih koncerata imala novembra 1982. u Sarajevu. "Partibrejkers" su svirali u Sarajevu i pre prve objavljene ploče...
Pamtim 26. jul 1982. i koncert "Talking Heads" koji su svirali u mom gradu u trenutku kada sam ih najviše voleo.
Godinu dana kasnije krenuo sam na predavanja i počeo da živim u Beogradu.
Dok sam god zaljubljen u Beograd živeću u njemu i kao što Arsen Dedić kaže: "Zagreb i ja volimo se tajno", ja kažem Beograd i ja volimo se javno.
Nikada nisam sumnjao da ću upisati pozorišnu režiju i biti primljen iz prve.
Studirali smo pomalo zaštićeni u tom getu na Novom Beogradu. Kada sam kasnije svojim studentima pričao da su nama na časove dolazili Sidni Polak, Miloš Forman, Žan Žak Beneks, reditelj Končalovski, nisu verovali.
Danas sa izuzetkom BITEF-a, ništa ne postoji. Nema više festivala i tih poseta.
Pisac i reditelj
Mnogo pre nego što sam
počeo da radim sa glumcima i ja sam pisao. U 17.
godini napisao sam kritiku za album "Električnog orgazma".
Od tada sam svake nedeije u ondašnjem sarajevskom "Svijetu",
pa u zagrebačkom "Oku" a kasnije i u novinama "Naša
borba", "Vreme", "Blic News" i "Blic"
pisao o rokenrolu i filmu.
Kada su na mene vršili pritisak da napišem recenziju za prvi album grupe "Valentino" nisam hteo jer mi se nije dopadala ta muzika.
Od deteta koje se "muvalo" po Puli i sa šest godina uživo videlo Sofiju Loren, Karla Pontija, Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, naravno i Tita, ali su mi mnogo važnije bile grudi Sofije Loren i Elizabet Tejlor nego Titovo belo odelo, postao sam gospodin kritičar koji sedi u loži a onda i reditelj s prvom predstavom "Draga Jovana Sergejevna" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
To je momenat kada je privatno i poslovno u mom životu počelo da se prepliće.
Nemam radno vreme a ono što čitam neminovno utiče na ono što radim.
Kada su na mene vršili pritisak da napišem recenziju za prvi album grupe "Valentino" nisam hteo jer mi se nije dopadala ta muzika.
Od deteta koje se "muvalo" po Puli i sa šest godina uživo videlo Sofiju Loren, Karla Pontija, Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, naravno i Tita, ali su mi mnogo važnije bile grudi Sofije Loren i Elizabet Tejlor nego Titovo belo odelo, postao sam gospodin kritičar koji sedi u loži a onda i reditelj s prvom predstavom "Draga Jovana Sergejevna" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
To je momenat kada je privatno i poslovno u mom životu počelo da se prepliće.
Nemam radno vreme a ono što čitam neminovno utiče na ono što radim.
Na sarajevskom festivalu
MES, moja prva ali pomalo pank predstava, inače moj ispit treće
godine, doživela je skandal!
Sala je bila prepuna i samo pet minuta pre početka predstave, selektor festivala je zaustavio glumce, jer žiri nije stigao.
Na sceni su potpuno nervozni stajali glumci Cvijeta Mesić i Nebojša Ljubišić.
Ja se kao i svaki panker nisam mnogo nervirao. Ta predstava donela mi je u isto vreme veliki uspeh i skandal, kao i silne nagrade.
Imao sam sreću da sam u svim oblastima uvek na početku doživljavao uspeh. Tako je bilo i sa mojim prvim filmom "Ubistvo s predumišljajem".
Mnogo sam nagrađivan ali me je mnogo nagrada i zaobišlo. Za moja dela su govorili da su najstrašnija na svetu, a u isto vreme i da su remek dela.
Retko su ljude ostavljala ravnodušnim.
Jedan kritičar je za mog "Hamleta" objavio posmrtnicu, dok su drugi pisali hvalospeve.
Posle filma "Ubistvo s predumišljajem" trebalo je ne ponoviti istu matricu a snimiti "Stršljen", pa kasnije i seriju "Lisice" ili "Ženski rodoslov", koji ćemo izgleda uspeti da snimimo.
Pre nekoliko godina počeo sam da se bavim i scenografijom...
Sala je bila prepuna i samo pet minuta pre početka predstave, selektor festivala je zaustavio glumce, jer žiri nije stigao.
Na sceni su potpuno nervozni stajali glumci Cvijeta Mesić i Nebojša Ljubišić.
Ja se kao i svaki panker nisam mnogo nervirao. Ta predstava donela mi je u isto vreme veliki uspeh i skandal, kao i silne nagrade.
Imao sam sreću da sam u svim oblastima uvek na početku doživljavao uspeh. Tako je bilo i sa mojim prvim filmom "Ubistvo s predumišljajem".
Mnogo sam nagrađivan ali me je mnogo nagrada i zaobišlo. Za moja dela su govorili da su najstrašnija na svetu, a u isto vreme i da su remek dela.
Retko su ljude ostavljala ravnodušnim.
Jedan kritičar je za mog "Hamleta" objavio posmrtnicu, dok su drugi pisali hvalospeve.
Posle filma "Ubistvo s predumišljajem" trebalo je ne ponoviti istu matricu a snimiti "Stršljen", pa kasnije i seriju "Lisice" ili "Ženski rodoslov", koji ćemo izgleda uspeti da snimimo.
Pre nekoliko godina počeo sam da se bavim i scenografijom...
Moja prva predstava
"Sergejevna" gostovala je u Sloveniji, Hrvatskoj,
Makedoniji, Beču... a onda se raspala zemlja i stigle su mračne
godine u kojima sam imao nekoliko predstava koje su se ticale mog
unutrašnjeg života obeleženog društvenim prilikama kao što su:
"Žabar, "Sveti Nik"...
Onda sam radio predstavu "Hamlet" pa sada volim da kažem da se moj život deli na period pre i posle "Hamleta".
Upisao sam Akademiju da bih režirao tu predstavu, a da stvar bude neobičnija Hamlet je bio moj zadatak na prijemnom ispitu.
Kada sam završio tu predstavu 7. oktobra 1992. imao sam 26 godina i pitao se šta dalje. Moj rodni grad je goreo. Počeo sam dosta da putujem, odlazio često u London gde sam i spremajući "Hamleta" proveo neko vreme, putovao do Austrije, Španije.
Pored mogućnosti da ostanem u Londonu ili '96. u Njujorku - odlučio sam da se vratim u zemlju.
U tom teškom periodu uradio sam predstave "Mein Kampf" a kasnije i "Poslednji dani čovečanstva", kao i nekoliko predstava koje su se oštro obračunavale s politikom i nekim ratnim naporima.
Nastavio sam da putujem po svetu, bio u Nigeriji, Argentini, Kolumbiji, Americi, Evropi, Bliskom istoku.
U svim tim zemljama imam prijatelje, a kasnije sam tamo vodio svoje pozorište na gostovanja. Išli smo od Rijeke do Kolumbije i od Moskve do Sarajeva.
Onda sam radio predstavu "Hamlet" pa sada volim da kažem da se moj život deli na period pre i posle "Hamleta".
Upisao sam Akademiju da bih režirao tu predstavu, a da stvar bude neobičnija Hamlet je bio moj zadatak na prijemnom ispitu.
Kada sam završio tu predstavu 7. oktobra 1992. imao sam 26 godina i pitao se šta dalje. Moj rodni grad je goreo. Počeo sam dosta da putujem, odlazio često u London gde sam i spremajući "Hamleta" proveo neko vreme, putovao do Austrije, Španije.
Pored mogućnosti da ostanem u Londonu ili '96. u Njujorku - odlučio sam da se vratim u zemlju.
U tom teškom periodu uradio sam predstave "Mein Kampf" a kasnije i "Poslednji dani čovečanstva", kao i nekoliko predstava koje su se oštro obračunavale s politikom i nekim ratnim naporima.
Nastavio sam da putujem po svetu, bio u Nigeriji, Argentini, Kolumbiji, Americi, Evropi, Bliskom istoku.
U svim tim zemljama imam prijatelje, a kasnije sam tamo vodio svoje pozorište na gostovanja. Išli smo od Rijeke do Kolumbije i od Moskve do Sarajeva.
Nova lica
Kao i u filmu "Ubistvo
s predumišljajem" tako sam i u seriji "Lisice" dao
šansu mladim glumcima koji su odlični u pozorištu.
Zanimljivije mi je da gledam nova lica, za koja sam ubeđen da mogu svoje zadatke izneti možda bolje od glumaca koji na televiziji imaju rutinu.
U glumi se sve vidi i, kako reče jedan američki političar, vi možete varati neke ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme.
Pozorište je mesto gde se vidi da li je neko glumac ili ne.
Nema ništa drugo što bi Dastina Hofmana ili Al Paćina teralo da se pod stare dane sa svom slavom i novcem maltretiraju po prašnjavim scenama a da to nije želja za dokazivanjem. Za mene je podela u seriji "Lisice" normalna i učinila je da posle pet godina ponovo unesem televizor u svoj stan.
Zanimljivije mi je da gledam nova lica, za koja sam ubeđen da mogu svoje zadatke izneti možda bolje od glumaca koji na televiziji imaju rutinu.
U glumi se sve vidi i, kako reče jedan američki političar, vi možete varati neke ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme.
Pozorište je mesto gde se vidi da li je neko glumac ili ne.
Nema ništa drugo što bi Dastina Hofmana ili Al Paćina teralo da se pod stare dane sa svom slavom i novcem maltretiraju po prašnjavim scenama a da to nije želja za dokazivanjem. Za mene je podela u seriji "Lisice" normalna i učinila je da posle pet godina ponovo unesem televizor u svoj stan.
Zapisala: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, mart 2003.)