Grob do groba u zelenom žitu, a Kozara zaklinje se Titu. Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo
Gotovo četiri decenije,
širom naše zemlje, odjekuje pesma "Druže Tito, mi ti se
kunemo". Slušamo je u fabričkim halama, školama, kasarnama,
rudnicima, na oranicama.
Ispevala ju je Persa Ristić.
Ona je domaćica i učesnik narodnooslobodilačke borbe iz ovog sela.
Seća se, veli, dobro
svih ofanziva.
Posebno one kozaračke, kada je od Nemaca i ustaša oterana u Slavoniju.
Početkom oktobra 1942. godine vratila se iz Slovenije.
Ponovo je stigla u rodne Bjelajce.
Zatekla je pustoš na sve strane, popaljene kuće, izginulo stanovništvo ili oterano u logore.
Persa se seća:
Posebno one kozaračke, kada je od Nemaca i ustaša oterana u Slavoniju.
Početkom oktobra 1942. godine vratila se iz Slovenije.
Ponovo je stigla u rodne Bjelajce.
Zatekla je pustoš na sve strane, popaljene kuće, izginulo stanovništvo ili oterano u logore.
Persa se seća:
- Nas nekoliko žena koje
smo preživele, obilazile smo njive, pašnjake na kojima nije
požnjevena pšenica i pokošeno seno.
Skupljajući vlati dozrelog žita, skupljali smo kosti izginulih meštana i boraca u vreme ljetnje ofanzive 1942. godine na Kozari.
U tom teškom vremenu prvi put smo zapevale pesmu:
Skupljajući vlati dozrelog žita, skupljali smo kosti izginulih meštana i boraca u vreme ljetnje ofanzive 1942. godine na Kozari.
U tom teškom vremenu prvi put smo zapevale pesmu:
"Grob do groba u zelenom žitu, a Kozara zaklinje se Titu.
Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo".
Tako je ova pesma krenula
od mesta do mesta, od bitke do bitke.
Iako je već odavno
zakoračila u sedmu deceniju života, ona i danas s drugaricama s
kojim je delila i dobro i zlo, rado zapeva.
