Godine 1950. 27. juna, Narodna skupština FNRJ usvojila je Osnovni zakon o upravljanju državnim privrednim preduzećima i višim privrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Kao što je poznato, obrazloženje Zakona u Skupštini, dao je predsednik Tito. Naš list će, tokom ove godine i na ovoj strani, pokušati da pribeleži sećanja i iskustva svedoka iz prvih godina samoupravljanja, ali i onih koji su počinjali kasnije, sve do razmišljanja i prakse najmlađih, koji danas u školama i na fakultetima, u mesnim zajednicama oživotvoruju najveće dostignuće naše samoupravne socijalističke zajednice - da radnici budu gospodari svog rada.
Januar 1980: Negde 1952-53. godine,
tačnog datuma se još malo ko seća, stručnjaci "Partizana"
(sadašnjeg "Beka") izračunali su da je oko 300 radnika
tehnološki višak. Bile su teške godine za ovo preduzeće, jer je
valjalo od dotadašnje proizvodnje odeće za vojsku preći na
konfekciju za tržište.
I, održan je zbor
samoupravljača.
Trebalo je odlučiti ko će otići, a ko ostaje. Dato je nekoliko predloga, a jedan od njih da sve radnice čiji muževi rade ostanu bez posla. Predlagačima se činilo da će takvo rešenje biti najbezbolnije.
Trebalo je odlučiti ko će otići, a ko ostaje. Dato je nekoliko predloga, a jedan od njih da sve radnice čiji muževi rade ostanu bez posla. Predlagačima se činilo da će takvo rešenje biti najbezbolnije.
Bez prepisivanja
- Nismo to dozvolili - priseća se Mira Petrović, radnica "Beka" tri decenije - već smo odlučili: ono što imamo - delićemo. Tada sam, verovatno,
prvi put i osetila kakva snaga leži u samoupravljanju, u mogućnosti
koja nam je data da odlučujemo o sebi i svojim drugovima, o
zajedničkoj sudbini.
Bila sam i član našeg
prvog Radničkog saveta - nastavlja Mira. - Predložili me drugovi i
izabrali, svi mi čestitali, jer bila je to velika čast. A ja
ponosna, srećna, kao da sam orden dobila.
Velika je to stvar bila za nas radnike da sa direktorima sednemo za isti sto, da odlučujemo, da nas pitaju, da, što kažu, sami sebi sudbinu krojimo.
Ali, bogami, i velika odgovornost i želja da uvek budemo među najboljima. Bilo me je, na primer, sramota i da se razbolim.
Velika je to stvar bila za nas radnike da sa direktorima sednemo za isti sto, da odlučujemo, da nas pitaju, da, što kažu, sami sebi sudbinu krojimo.
Ali, bogami, i velika odgovornost i želja da uvek budemo među najboljima. Bilo me je, na primer, sramota i da se razbolim.
- Kad sam došla u "Beko",
pre dvadesetak godina - dodaje Milunka Savić, radnica - proizvodne
teškoće su prošle, a kolektiv je imao i gotovo desetogodišnje
samoupravljačko iskustvo. Ipak smo još nekoliko godina sami pisali
zapisnike i odluke, pa često na sastancima sastavljali i pravilnike.
U to vreme, naime, nije bilo sekretara za ove poslove, a nije moglo da se prepisuje niotkuda jer smo svi bili bez iskustva.
Stoga smo na sednicama ostajali i po nekoliko sati i nikom nije padalo na pamet da žuri.
U to vreme, naime, nije bilo sekretara za ove poslove, a nije moglo da se prepisuje niotkuda jer smo svi bili bez iskustva.
Stoga smo na sednicama ostajali i po nekoliko sati i nikom nije padalo na pamet da žuri.
Malo po malo, pa je došlo
na red i odlučivanje o onome što se zove društveni standard u
kolektivu.
Odlučivano je o društvenoj ishrani, izgrađen restoran na kojem bi im pozavideli i bolji hoteli u gradu. Slali su i šalju radnike slabijeg zdravlja na oporavak. Svi inženjeri u pogonima, njih oko 160, su bivši radnici "Beka" koje je kolektiv školovao.
Žene, kojih je u "Beku" uvek bilo među predsednicima radničkih saveta pogona, zatim OOUR, ravnopravno zastupljenih i u Centralnom radničkom savetu i drugim samoupravnim telima - bile su pokretači mnogih značajnih odluka.
Odlučivano je o društvenoj ishrani, izgrađen restoran na kojem bi im pozavideli i bolji hoteli u gradu. Slali su i šalju radnike slabijeg zdravlja na oporavak. Svi inženjeri u pogonima, njih oko 160, su bivši radnici "Beka" koje je kolektiv školovao.
Žene, kojih je u "Beku" uvek bilo među predsednicima radničkih saveta pogona, zatim OOUR, ravnopravno zastupljenih i u Centralnom radničkom savetu i drugim samoupravnim telima - bile su pokretači mnogih značajnih odluka.
Odgovornost
Sećaju se, na primer,
kako je negde 1952. godine, usvajan završni račun. U toku razgovora
o proteklom poslovanju ustaje jedan od finansijskih rukovodilaca i
kaže kako je tek sad primetio grešku u računu od oko 10 miliona
dinara.
U to vreme ogroman novac.
U sobi tajac, svi zbunjeni. Onda ustaje jedna od članica Radničkog saveta, ime su joj, na žalost, zaboravili, i kaže:
U to vreme ogroman novac.
U sobi tajac, svi zbunjeni. Onda ustaje jedna od članica Radničkog saveta, ime su joj, na žalost, zaboravili, i kaže:
- Kad ja pogrešim za
santimetar dva zovu me na odgovornost. Drugovi pogrešili za 10
miliona pa samo "izvinite i prihvatite završni račun sa ovom
ispravkom"! E, to ne može, prvo da se utvrdi ko je i kako
pogrešio, pa ćemo onda da razgovaramo i o završnom računu.
Tako je taj završni
račun usvojen tek posle nekoliko dana, a podsetimo se, završni
računi u kojima nema gubitaka usvajaju se inače manje-više
formalno.
Tačno je da žene češće
ćute na sastancima, ali je tačno i to, bar kod nas - kažu naše sagovornice - da sa manje
stida pitaju kad im nešto nije jasno, a i "skrešu u brk"
kad im nije pravo ili kad misle da se ne radi kako valja.
Ali, priznaju, ima često i nezainteresovanosti.
Ljudi jednostavno na zborovima pričaju među sobom, ne slušaju šta se na sastanku događa, glasaju, pa tek sutra prekosutra reaguju.
Ali, priznaju, ima često i nezainteresovanosti.
Ljudi jednostavno na zborovima pričaju među sobom, ne slušaju šta se na sastanku događa, glasaju, pa tek sutra prekosutra reaguju.
Burgijaši
- Onima, što okolo
"burgijaju" ne znam šta bih uradila - kaže ljutito Mira. - Oni bi stalno smenjivali jedne i postavljali druge, uradili ovo
ovako, a ono onako, sve poslove bolje organizovali. A kad valja o tome da razgovaramo na
zboru, da tu odlučujemo, ili ćute ili jednostavno pobegnu ranije
kući.
A može se, brate, lepo.
Jer, nije bilo, za više od trideset godina moga rada ovde, korisnog i pametnog predloga koji nije prihvaćen.
Uostalom, samoupravljanje i nije anarhija, da svako radi šta hoće i kako hoće, već da se svi dogovorimo, ravnopravno i drugarski da odlučujemo kao porodica, pa da svima bude bolje.
A može se, brate, lepo.
Jer, nije bilo, za više od trideset godina moga rada ovde, korisnog i pametnog predloga koji nije prihvaćen.
Uostalom, samoupravljanje i nije anarhija, da svako radi šta hoće i kako hoće, već da se svi dogovorimo, ravnopravno i drugarski da odlučujemo kao porodica, pa da svima bude bolje.
Mora se, takođe,
priznati da žene, posle udaje pa dok im deca ne poodrastu,
imaju teškoća kao samoupravljači, jer su, zbog mnogih nerešenih
problema u dečjoj zaštiti i uslugama, preopterećene, pa im veće
angažovanje posle radnog vremena gotovo i nije moguće.
Ali zato kasnije, većina njih se ponovo uključuje u društveni život kolektiva.
Prošle godine su, na primer, primili u Savez komunista veću grupu žena baš iz te srednje generacije. Došle same radnice pa kažu:
- Decu smo podigle, sad smo slobodnije. Ranije nas je bilo stid da samo formalno sedimo na sastancima, ali sada je drugo, a još možemo mnogo da uradimo.
Ali zato kasnije, većina njih se ponovo uključuje u društveni život kolektiva.
Prošle godine su, na primer, primili u Savez komunista veću grupu žena baš iz te srednje generacije. Došle same radnice pa kažu:
- Decu smo podigle, sad smo slobodnije. Ranije nas je bilo stid da samo formalno sedimo na sastancima, ali sada je drugo, a još možemo mnogo da uradimo.
Od izbora prvog radničkog
saveta do danas kroz razne organe samoupravljanja prošle su
bezmalo sve žene "Beka".
To je svojevrsni univerzitet za svaku od njih.
Kako svakim danom pristižu mladi radnici, posle novih izbora održavaju seminare za samoupravljače, a sve više mladih šalju i u škole van kolektiva.
To je svojevrsni univerzitet za svaku od njih.
Kako svakim danom pristižu mladi radnici, posle novih izbora održavaju seminare za samoupravljače, a sve više mladih šalju i u škole van kolektiva.
Jedna od takvih, takoreći
školovanih samoupravljača, je i Desanka Đorđević.
Došla je u "Beko" pre desetak godina, imala je tada samo šesnaest i po. A do sada je već bila član Radničkog saveta i predsednik Sindikalne podružnice Odeljenja, sada je član Aktiva radnika neposrednih proizvođača grada.
Došla je u "Beko" pre desetak godina, imala je tada samo šesnaest i po. A do sada je već bila član Radničkog saveta i predsednik Sindikalne podružnice Odeljenja, sada je član Aktiva radnika neposrednih proizvođača grada.
Neuhvatljivi sizovi
- Da samoupravljamo u
kolektivu, naučili smo od starijih i iskusnijih. Ali, mada već tri
godine imamo delegacije i delegate u službama društvenih
delatnosti, sizovima, tu još nismo vešti - kaže Desanka.
Izdvajamo sredstva za sve što nam je potrebno: za zdravlje, dečju zaštitu, za fizičku kulturu, za kulturu ...
Kako se troši, ko će imati prvenstvo, kako će te službe da rade i kako da utičemo, da kažemo svoju reč - to još nismo savladali.
Izdvajamo sredstva za sve što nam je potrebno: za zdravlje, dečju zaštitu, za fizičku kulturu, za kulturu ...
Kako se troši, ko će imati prvenstvo, kako će te službe da rade i kako da utičemo, da kažemo svoju reč - to još nismo savladali.
Obilje materijala,
veruju one, obeshrabri ljude, a na tim sastancima nisu ni među
svojim ljudima, među onima koje poznaju i to ih zbunjuje.
Ni princip usaglašavanja stavova delegata ne funkcioniše baš kako valja, pa se preko mnogih korisnih predloga jednostavno prelazi.
Onda, naravno, najviše govore stručnjaci, a radnici iz neposredne proizvodnje ćute.
Ni princip usaglašavanja stavova delegata ne funkcioniše baš kako valja, pa se preko mnogih korisnih predloga jednostavno prelazi.
Onda, naravno, najviše govore stručnjaci, a radnici iz neposredne proizvodnje ćute.
- Ali, savladaćemo mi i
to - kažu. - Jer, nije nam svejedno koliko ćemo odvojiti za zdravlje, a koliko za nešto drugo. Gde će se graditi dečji vrtić, a gde igralište. Dobili smo još jednu šansu da odlučujemo
kako će nam biti bolje i koristićemo je.
Napisala: Zora Živanović, obrada: Yugopapir (Nada, januar 1980.)
