Pripadam grupi glumaca koji više vole da rade u pozorištu nego na filmu, jer je glumac u pozorištu ono dva sata dok je na sceni sam sebi gospodar i sve zavisi od njega samog. To ni u kom slučaju ne znači da mi je rad na filmu stran. Igrajući u filmovima ja sam se uvijek oslobađao klasičnih oblika glume, morao sam biti što prirodniji i životniji pa mi je to umnogome pomoglo i u pravljenju pozorišnih likova
Bilo je to još
1948.godine. Tada je mladi dečko, Boro Begović, prvi put zaigrao na
sceni Kotorskog pozorišta, zajedno sa grupom mladih zaljubljenika u
teatar. Od tada, pa sve do danas, punih 25 godina pozorišna umetnost
u Crnoj Gori ne može se zamisliti bez njegovog prisustva.
Posle Kotora prešao je na Cetinje u tada još postojeće pozorište koje se zvalo "Zetski dom".
A onda kada su na nesreću i ukinuta sva pozorišta u Crnoj Gori osim jednog ni formiranje Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu, odnosno prerastanje svih postojećih teatara 11 jedan, nije se moglo zamisliti bez njega.
Posle Kotora prešao je na Cetinje u tada još postojeće pozorište koje se zvalo "Zetski dom".
A onda kada su na nesreću i ukinuta sva pozorišta u Crnoj Gori osim jednog ni formiranje Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu, odnosno prerastanje svih postojećih teatara 11 jedan, nije se moglo zamisliti bez njega.
Došao je ove godine na
dvadeseti jubilarni filmski festival u Puli, došao je tiho, mada je
u zvaničnom programu imao tri filma.
Za one koji ga ne poznaju i koji donose sud od oka, njegova tišina i skromnost ne bi bili shvatljivi.
Kad bi ga pogledali - što bi rekli Crnogorci "onako kršnog i stasitog" - ne biste nikada u ovu našu tvrdnju poverovali.
U sva tri filma u kojima je igrao, bile su to nevelike ali vrlo značajne uloge.
U filmu "Sutjeska" igrao je Đura Španca, ličnog pratioca Vrhovnog komandanta Tita, koji gine 1943. na Sutjesci.
Za one koji ga ne poznaju i koji donose sud od oka, njegova tišina i skromnost ne bi bili shvatljivi.
Kad bi ga pogledali - što bi rekli Crnogorci "onako kršnog i stasitog" - ne biste nikada u ovu našu tvrdnju poverovali.
U sva tri filma u kojima je igrao, bile su to nevelike ali vrlo značajne uloge.
U filmu "Sutjeska" igrao je Đura Španca, ličnog pratioca Vrhovnog komandanta Tita, koji gine 1943. na Sutjesci.
U filmu Gojka Šipovca
"So" igrao je ulogu Vujadina, koja je u najvećem delu
donela priznanje - Specijalnu diplomu zvaničnog pulskog žirija.
Pulskoj publici skoro
nepoznat, posle projekcije filma "So" postao je jedan od
najomiljenijih filmskih glumaca.
Iako ovaj film nije kod publike najbolje prošao, objektivna "Arena" je posle njegovog pojavljivanja na sceni pozdravila Boru Begovića i zasula ga salvama aplauza.
Publika je preko noći dobila svog novog junaka.
Iako ovaj film nije kod publike najbolje prošao, objektivna "Arena" je posle njegovog pojavljivanja na sceni pozdravila Boru Begovića i zasula ga salvama aplauza.
Publika je preko noći dobila svog novog junaka.
Bolje živ borac nego mrtav junak
Ulogu Vujadina, partizana
"odmetnika" koji zajedno sa ostalim drugovima pati zbog nestašice soli (u
tim danima glavni problem i boraca i stanovništva u nekim krajevima
Bosne), Boro Begović je doneo na ljudski i topao način.
Osuđen zbog toga što je u njegovom rancu u jednom momentu pronađena so koju je on čuvao samo za sebe "odmetnuo" se od čete i od tada vodio svoj sopstveni rat.
Ni jednog trenutka nije bio daleko. Uvek je bio prisutan tamo gde je nekog trebalo spasiti, tamo gde je nekom od njihovih drugova trebalo pomoći.
Nije to ni u kom slučaju nepošten i iskvaren čovek. Begovićev Vujadin je ličnost koja računa da će više koristiti ako preživi, nego ako bude mrtav i tu nit je tokom celog filma Begović nosio i dušom i srcem.
Zahvaljujući ovom njegovom samotničkom ratu operacija otmice soli iz okupirane Tuzle je i uspela.
Osuđen zbog toga što je u njegovom rancu u jednom momentu pronađena so koju je on čuvao samo za sebe "odmetnuo" se od čete i od tada vodio svoj sopstveni rat.
Ni jednog trenutka nije bio daleko. Uvek je bio prisutan tamo gde je nekog trebalo spasiti, tamo gde je nekom od njihovih drugova trebalo pomoći.
Nije to ni u kom slučaju nepošten i iskvaren čovek. Begovićev Vujadin je ličnost koja računa da će više koristiti ako preživi, nego ako bude mrtav i tu nit je tokom celog filma Begović nosio i dušom i srcem.
Zahvaljujući ovom njegovom samotničkom ratu operacija otmice soli iz okupirane Tuzle je i uspela.
 |
| Darko Damevski, jedan od najznačajnijih makedonskih glumaca... (1978) |
Daleko od filmskih metropola
Šteta je što se ovaj
zaista vrsni glumac ne pojavljuje češće na velikom i na malom
ekranu. Sigurno bi postao ljubimac široke publike.
- Zašto je to tako,
najbolje je da upitamo samog Begovića...
- Ima tu da vam pravo
kažem mali milion razloga. Vjerovatno je jedan od njih što sam
kilometarski prilično udaljen od filmskih metropola, a i to što sam
stalni član u mom pozorištu.
Ja sam ipak u neku ruku zadovoljan i ovim što je bilo do sada na filmu.
Jer kako naš narod reče:
"Ko nije zadovoljan orahom - nije ni tovarom".
Kao što znate, ove godine sam u zvaničnoj konkurenciji imao tri filma, prošle godine dva, a od kad sam počeo da snimam - to je bilo 1955. u filmu "ŠćepanMali" u režiji pokojnog Velje Stojanovića - do sad sam snimio, čini mi se, preko 25 filmova.
Reditelji me zovu, ali ja rijetko mogu da usaglasim obavezu u pozorištu sa potrebama snimanja.
Ja sam ipak u neku ruku zadovoljan i ovim što je bilo do sada na filmu.
Jer kako naš narod reče:
"Ko nije zadovoljan orahom - nije ni tovarom".
Kao što znate, ove godine sam u zvaničnoj konkurenciji imao tri filma, prošle godine dva, a od kad sam počeo da snimam - to je bilo 1955. u filmu "ŠćepanMali" u režiji pokojnog Velje Stojanovića - do sad sam snimio, čini mi se, preko 25 filmova.
Reditelji me zovu, ali ja rijetko mogu da usaglasim obavezu u pozorištu sa potrebama snimanja.
Nekada sam razmišljao da
pređem u "slobodnjake", ali nijesam smeo
na to da se odlučim u ovoj opštoj krizi jugoslovenske
kinematografije, tako da sam eto i danas u pozorištu.
Čovjek treba da raspolaže velikim kapitalom pa da se na to riješi. Uz to pripadam grupi glumaca koji više vole da rade u pozorištu nego na filmu, jer je glumac u pozorištu ono dva sata dok je na sceni sam sebi gospodar i sve zavisi od njega samog.
To ni u kom slučaju ne znači da mi je rad na filmu stran, i da mi ne doprinosi da formiram svoju glumačku ličnost.
Igrajući u filmovima ja sam se uvijek oslobađao klasičnih oblika glume, morao sam biti što prirodniji i životniji pa mi je to umnogome pomoglo i u pravljenju pozorišnih likova.
Čovjek treba da raspolaže velikim kapitalom pa da se na to riješi. Uz to pripadam grupi glumaca koji više vole da rade u pozorištu nego na filmu, jer je glumac u pozorištu ono dva sata dok je na sceni sam sebi gospodar i sve zavisi od njega samog.
To ni u kom slučaju ne znači da mi je rad na filmu stran, i da mi ne doprinosi da formiram svoju glumačku ličnost.
Igrajući u filmovima ja sam se uvijek oslobađao klasičnih oblika glume, morao sam biti što prirodniji i životniji pa mi je to umnogome pomoglo i u pravljenju pozorišnih likova.
- Kako se osećate posle
prvog zvaničnog priznanja koji ste dobili za vaš rad na filmu?
- Slagao bih vas
kad bih rekao da nijesam srećan. Svaki čovjek koji se bavi bilo
kakvim poslom želi da taj posao jednog dana kruniše i nekim
priznanjem.
Ja se kao što malo prije rekoh od 1955 godine bavim filmom i ova nagrada mi je draga iako je došla tek 1973.
Ja sam radio i čekao, pa ću tako nastavili i ubuduće.
Ja se kao što malo prije rekoh od 1955 godine bavim filmom i ova nagrada mi je draga iako je došla tek 1973.
Ja sam radio i čekao, pa ću tako nastavili i ubuduće.
Nije sramota nego tragedija
- Upitali smo Begovića
kakvi su uslovi za razvoj pozorišne umetnosti u Crnoj Gori, da li
nailaze na razumevanje i koliko se vrednuje ono što glumci
doprinose razvoju kulture u ovoj republici.
- Svi mi koji se u Crnoj
Gori bavimo pozorištem mišljenja smo da je za Crnu Goru malo samo
ovo jedno u Titogradu.
Ne da je sramota nego je
tragedija crnogorske kulture da posle nekad slavnog "Zetskog
doma" preko pozorišta u Titogradu, Nikšiću i ostalim mjestima
u Crnoj Gori spadnemo na ovo jedno.
No kakav je odnos i prema ovom jedinom - čudi me kako smo i mi dosad opstali.
No kakav je odnos i prema ovom jedinom - čudi me kako smo i mi dosad opstali.
Izgleda da je i naše
pozorište nužno zlo
Bez obzira na sve to, ubeđen sam da ćemo se ipak održati i naći sebe, ali bolje bi bilo da se preispita kako se održavaju oni što sede u forumima, koji odlučuju o našoj sudbini.
Treba se nadati, još više boriti i ima dana za megdana.
Bez obzira na sve to, ubeđen sam da ćemo se ipak održati i naći sebe, ali bolje bi bilo da se preispita kako se održavaju oni što sede u forumima, koji odlučuju o našoj sudbini.
Treba se nadati, još više boriti i ima dana za megdana.
Boro Begović nam nije
pričao o svojih 25 godina prisustva u crnogorskom teatarskom životu,
mi se ipak nadamo da će se neko od onih koji sede u forumima ili pak
iz njegove matične kuće setiti da obeleže ovaj jubilej.
