Ponoviću nešto što sam jednom prilikom rekao Enu Patalasu za "Filmkritik", a to je da ako ikada stignemo u komunizam, u jedno takvo idealno društvo kakvo je komunizam, onda ćemo u njega stići u ljubavnim parovima, a ne u bataljonima
1. Kako se, po vašem mišljenju, najdramatičniji događaji danas u svetu (Vijetnam, Bijafra, studentski pokreti, rasistički nemiri, itd.) kao i burni junski događaji u našoj zemlji, odražavaju na stvaraoce novog filma, u smislu ostvarivanja još prisnije povezanosti filma sa autentičnom stvarnošću?
Međutim, treba primetiti da su, dobrim delom, naši filmovi koje pravimo cele ove decenije u izvesnoj meri predstavljaju anticipaciju dogadaja koji su kulminirali početkom ovoga leta, i da je, ustvari, ova nova situacija kod nas (to što se naziva politizacijom studenata, to što se naziva angažmanom radničke klase, izlaženjem studenata i radničke klase na društvenu scenu), ustvari važan trenutak u kome naši filmovi više ne ostaju sami.
Jer, setite se pre nekoliko godina još, neki naši filmovi, koji bi danas bili vrlo aktuelni, nisu imali mnogo gledalaca, nisu mnogo odjekivali; oni su se pojavljivali u jednoj sredini koju smo svi smatrali ravnodušnom.
To je bila sredina ljudi prilično umorenih svakodnevnim frazama i prilično iznurenih jednom hermetičkom situacijom koja je vladala u političkom životu, u kojoj se čovek osećao potpuno bespomoćan.
Danas, kada su ljudi osetili da su postali subjekti političkog života i političke akcije, ti filmovi time dobijaju svoju publiku.
Kada smo pravili te
filmove, uvek su hteli da nam nametnu da pravimo flmove za publiku,
da se publici udvaramo, jer se pretpostavljalo da je publika
polublesava, da ništa ne razume i da samo želi da se zabavlja.
Međutim, mi smo uvek znali da pravimo filmove za jednu osetljivu publiku koja je vrlo zainteresovana za socijalne situacije, koja je vrlo zainteresovana za jednu kompleksniju istinu o životu i sad se ispostavilo da se ta publika pojavila.
Prema tome, ovi događaji su jedna velika potvrda svega onoga što se u našoj umetnosti poslednjih desetak godina radi (ne mislim samo na film, nego i na pozorište i književnost) i nadam se da će sledeći dani biti dani još punijeg kontakta između umetnosti i života, odnosno društvene akcije.
Znači, ne treba gledati na umetnost kao na nešto što je izvan svega onoga što se događa, naše stvaralaštvo je sastavni deo svih društvenih kretanja; ono, koliko god može samim sobom pokušava da otvara neke nove terene, ono svojim nekim formulacijama "gorućih pitanja" pokušava da pomogne da neka bitna pitanja ranije sazre.
Međutim, mi smo uvek znali da pravimo filmove za jednu osetljivu publiku koja je vrlo zainteresovana za socijalne situacije, koja je vrlo zainteresovana za jednu kompleksniju istinu o životu i sad se ispostavilo da se ta publika pojavila.
Prema tome, ovi događaji su jedna velika potvrda svega onoga što se u našoj umetnosti poslednjih desetak godina radi (ne mislim samo na film, nego i na pozorište i književnost) i nadam se da će sledeći dani biti dani još punijeg kontakta između umetnosti i života, odnosno društvene akcije.
Znači, ne treba gledati na umetnost kao na nešto što je izvan svega onoga što se događa, naše stvaralaštvo je sastavni deo svih društvenih kretanja; ono, koliko god može samim sobom pokušava da otvara neke nove terene, ono svojim nekim formulacijama "gorućih pitanja" pokušava da pomogne da neka bitna pitanja ranije sazre.
Jedan od kvaliteta kojim
se naš novi film uklapa u ono što zovemo savremenim društvenim
kretanjima, to je njegova kritičnost.
Umetnost je uvek bila deo neke idealne društvene svesti i uvek je predstavljala neku vrstu društvenog ideala i utoliko je umetnost vrlo često mogla i da ulepšava, da učvršćuje život i postojeće sisteme i da pomaže - sopstvenim mecenama.
Danas, međutim, savremena umetnost koja postavlja pitanja, koja se postavljaju kritički, koja je vrlo korozivna i destruktivna, koja je vrlo zainteresovana da otkrije mnoga lica jedne te iste stvarnosti, koja je zainteresovana da pokaže koliko je često stvarnost lažljiva, koliko je protiv čoveka, u kojim se sve njenim pukotinama krije vlast koja je neprijateljska čoveku, kako se laži te vlasti mogu jednim kritičkim obasjavanjem razgolititi, to sve savremena umetnost jednom modernom formom vrlo uspešno može da čini i ona to čini.
Jedan kuriozitet treba navesti u vezi sa ovim poslednjim događajima: prvi film koji je bio prikazan u dvorištu Filozofskog fakulteta za vreme kratkovečnog Crvenog fakulteta od sedam-osam dana bio je "Oklopnjača Potemkin", a na Sorboni bili su prikazani samo dva filma: "Plodovi gneva" (Džona Forda) i ona ista "Oklopnjača Potemkin".
Vrlo je interesantno to jedinstveno stanje duha koje studenti imaju premu Ajzenštajnu, prema rodonačelnicima revolucionarnog filma, iako sam ja lično smatrao da je mnog bolje prikazati Vigoovu "Nulu iz vladanja", koja mislim da je mnogo bliža jednom savremenom senzibilitetu i jednoj novoj revoluciji koja samu sebe ipak posmatra sa više sumnje i samokritike nego što je to činuila Ajzenštajnova i Lenjinova Oktobarska revolucija.
Umetnost je uvek bila deo neke idealne društvene svesti i uvek je predstavljala neku vrstu društvenog ideala i utoliko je umetnost vrlo često mogla i da ulepšava, da učvršćuje život i postojeće sisteme i da pomaže - sopstvenim mecenama.
Danas, međutim, savremena umetnost koja postavlja pitanja, koja se postavljaju kritički, koja je vrlo korozivna i destruktivna, koja je vrlo zainteresovana da otkrije mnoga lica jedne te iste stvarnosti, koja je zainteresovana da pokaže koliko je često stvarnost lažljiva, koliko je protiv čoveka, u kojim se sve njenim pukotinama krije vlast koja je neprijateljska čoveku, kako se laži te vlasti mogu jednim kritičkim obasjavanjem razgolititi, to sve savremena umetnost jednom modernom formom vrlo uspešno može da čini i ona to čini.
Jedan kuriozitet treba navesti u vezi sa ovim poslednjim događajima: prvi film koji je bio prikazan u dvorištu Filozofskog fakulteta za vreme kratkovečnog Crvenog fakulteta od sedam-osam dana bio je "Oklopnjača Potemkin", a na Sorboni bili su prikazani samo dva filma: "Plodovi gneva" (Džona Forda) i ona ista "Oklopnjača Potemkin".
Vrlo je interesantno to jedinstveno stanje duha koje studenti imaju premu Ajzenštajnu, prema rodonačelnicima revolucionarnog filma, iako sam ja lično smatrao da je mnog bolje prikazati Vigoovu "Nulu iz vladanja", koja mislim da je mnogo bliža jednom savremenom senzibilitetu i jednoj novoj revoluciji koja samu sebe ipak posmatra sa više sumnje i samokritike nego što je to činuila Ajzenštajnova i Lenjinova Oktobarska revolucija.
2. U Vašim filmovima
vrlo je primetna depatetizacija izvesnih "velikih osećanja",
izvesnih, bez sumnje plemenitih, poriva (patriotskih,
revolucionarnih, osećanja dužnosti prema zajednici, osećanja
vezanih za velike, masovne plemenite akcije, osećanja vezanih za
uspehe u izgradnji itd.) Kakav je smisao te depatetizacije?
- Ja mislim da je taj
utisak o depatetizaciji onaj prvi utisak koji nije i pravi. U mojim
filmovima ima jako mnogo patosa, mnogo, ne samo patetičnih detalja i
patetičnih pasaža, nego se ja ne bih libio da priznam, kada biste vi to hteli da
prepoznate u mojim filmovima, u izvesnoj meri baš i patetični.
Međutim, kad govorite o depatetizaciji verovatno mislite na ona stanja patriotizma koja ste vi nazvali plemenitim (vidi se iz toga da vi nekako stanja patriotizma a priori smatrate plemenitim stanjima) dok ja to ne mogu da prihvatim kao apriori plemenito.
Mislim da u svemu tome ima jako mnogo laži i licemerja i koječijeg pokvarenjaštva.
Mnogi ljudi su bili vrlo čisti i plemeniti patrioti, ali su neki drugi koji su ih vodili u ime tog patriotizma u stvari bili najobičniji, vešti manipulatori i to ne samo u onim građanskim periodima kada se radilo o nekim plemenitim nacionalnim osećanjima i željama za borbom, za slobodu nego, što je još gore, u periodu one, komunističke, patetičke svesti u kojoj smo svi mi bili vaspitavani neposredno posle oslobođenja.
Mi smo imali prilike, bar moja generacija da između dvanaeste i četrnaeste godine uđemo u SKOJ neposredno posle rata, međutim, imali smo prilike da otkrijemo 48-e, kad je "pukla tikva", da otkrijemo da mnogi ljudi koji su nas vaspitavali u duhu ljubavi prema "velikom Staljinu" celo to vreme uopšte nisu bili iskreni - i sad, bilo je pitanje prosto koga je trebalo više ceniti: onoga ko nije bio iskren i ko je, možda više iz straha ili nekog oportunizma, bio uz Staljina i staljinizam, a u duši je ipak imao "crvi" i znao kako stvari stoje... pa je bio za jednu dimenziju čovečniji, ili one ljude koji su bili iskreni staljinisti, znači potpuno slepi, koji su, znači, u neku ruku bili celovitiji ljudi, ali koji su utoliko bili više zveri.
Dosta je teško mislim, meni i mojoj generaciji koji smo još u ranom detinjstvu učeni neizmernoj i neograničenoj ljubavi prema tom monstruoznom aparatu nasilja, prema toj tako slatkoj i divnoj teoriji staljinističkoj, da ostanemo ravnodušni.
Mislim da smo vrlo duboko ranjeni svim tim stanjima, da su neka mnogo dublja naša jezgra ranjena tom stravičnom staljinističkom lažju, nego što smo bili dirnuti ili deformisani sa ono malo monarhističkog vaspitanja ili religioznog vaspitanja.
Međutim, kad govorite o depatetizaciji verovatno mislite na ona stanja patriotizma koja ste vi nazvali plemenitim (vidi se iz toga da vi nekako stanja patriotizma a priori smatrate plemenitim stanjima) dok ja to ne mogu da prihvatim kao apriori plemenito.
Mislim da u svemu tome ima jako mnogo laži i licemerja i koječijeg pokvarenjaštva.
Mnogi ljudi su bili vrlo čisti i plemeniti patrioti, ali su neki drugi koji su ih vodili u ime tog patriotizma u stvari bili najobičniji, vešti manipulatori i to ne samo u onim građanskim periodima kada se radilo o nekim plemenitim nacionalnim osećanjima i željama za borbom, za slobodu nego, što je još gore, u periodu one, komunističke, patetičke svesti u kojoj smo svi mi bili vaspitavani neposredno posle oslobođenja.
Mi smo imali prilike, bar moja generacija da između dvanaeste i četrnaeste godine uđemo u SKOJ neposredno posle rata, međutim, imali smo prilike da otkrijemo 48-e, kad je "pukla tikva", da otkrijemo da mnogi ljudi koji su nas vaspitavali u duhu ljubavi prema "velikom Staljinu" celo to vreme uopšte nisu bili iskreni - i sad, bilo je pitanje prosto koga je trebalo više ceniti: onoga ko nije bio iskren i ko je, možda više iz straha ili nekog oportunizma, bio uz Staljina i staljinizam, a u duši je ipak imao "crvi" i znao kako stvari stoje... pa je bio za jednu dimenziju čovečniji, ili one ljude koji su bili iskreni staljinisti, znači potpuno slepi, koji su, znači, u neku ruku bili celovitiji ljudi, ali koji su utoliko bili više zveri.
Dosta je teško mislim, meni i mojoj generaciji koji smo još u ranom detinjstvu učeni neizmernoj i neograničenoj ljubavi prema tom monstruoznom aparatu nasilja, prema toj tako slatkoj i divnoj teoriji staljinističkoj, da ostanemo ravnodušni.
Mislim da smo vrlo duboko ranjeni svim tim stanjima, da su neka mnogo dublja naša jezgra ranjena tom stravičnom staljinističkom lažju, nego što smo bili dirnuti ili deformisani sa ono malo monarhističkog vaspitanja ili religioznog vaspitanja.
Utoliko ste vi pominjući
"besumnje plemenita osećanja" mislili u stvari ironično
onda bismo se nekako mogli složiti; ostaje to da smo mi, na kraju
ovog našeg "trnovitog puta" u traganju za jednom istinom o
sebi, pronašli da se ta istina mora da nalazi na jednom vrlo ličnom planu, vrlo vezana za osećanje ljubavi.
Nama zaista nije teško proveriti bilo kakvo plemenito osećanje - prosto treba proveriti ima li u svemu tome lične ljubavi.
Lične ljubavi i kritičkog odnosa.
Ponoviću nešto što sam jednom prilikom rekao Enu Patalasu za "Filmkritik", a to je da ako ikada stignemo u komunizam, u jedno takvo idealno društvo kakvo je komunizam, onda ćemo u njega stići u ljubavnim parovima, a ne u bataljonima.
Lične ljubavi i kritičkog odnosa.
Ponoviću nešto što sam jednom prilikom rekao Enu Patalasu za "Filmkritik", a to je da ako ikada stignemo u komunizam, u jedno takvo idealno društvo kakvo je komunizam, onda ćemo u njega stići u ljubavnim parovima, a ne u bataljonima.
3. Naslov jedne Vaše
knjige je "Poljubac za drugaricu parolu". Šta ste time
hteli reći?
- Ovo pitanje se sasvim
dobro nadovezuje na celu problematiku staljinizma; jednostavno, ako
sam rekao da su ključevi jednog stvaralačkog pristupa stvarima
kritička svest i ljubav to znači da, ako hoćemo da priđemo
fenomenu staljinizma, da ga shvatimo u njegovim ljudskim dimenzijama,
ne možemo da mu priđemo bez razumevanja.
A i malo čudno zvuči, u odnosu na ono što sam maločas govorio, međutim, bez ljubavi, kriminalaca ne možemo razumeti.
I, ako smo spremni da uživamo u filmu kao što je "Boni i Klajd", u kome je jedna Amerika, u čijoj istoriji je gangsterizam jedan krupan i značajan deo, ako možemo da volimo taj film koji sa puno razumevanja i ljubavi govori o dva mlada i simpatična gangstera, onda mislim da takođe moramo da budemo spremni da sa velikom ljubavlju i razumevanjem progovorimo sve što znamo i što možemo saznati o svim našim zverovima (koljaškim, policijskim, nacionalističkim, dogmatičkim itd. itd.).
Jer, bez dubokog razumevanja fanatizma u njegovim nekim unutrašnjim dimenzijama nećemo ništa uraditi; bez jedne velike ljubavi čovek prosto neće imati strpljenja da priđe tom fenomenu, bez jedne velike ljubavi nećemo moći da dopremo do onog očajničkog jezgra koje se krije u svakom rezolutnom optimizmu kao što je politički optimizam... čijih predstavnika ima i dan-danas među nama.
U osnovnom pristupu prema ovim pojavama, koje ja osećam kao neke velike tegove koje vučemo iz svoje istorije, moramo, dakle, koliko god da su to teške stvari, prilaziti im sa što više, kako da kažem ... lakoće.
Mislim otprilike ovako: ne treba biti usplahiren ako se bavimo nečim što je vrlo agresivno, što teroriše ljude, što je vrlo moćno, što je vrlo opasno, ne treba svemu tome prilaziti herojski i iz sve snage, dramatično.
Zašto?
Zato što ćeš jednostavno kad zvizneš glavom o zid - ima da prsne glava.
Koliko god na kraju pukne zid i neko kao prođe itd, obično prođu oni drugi.
Dakle, toj snazi se ne treba suprotstavljati snagom, jer je mnogo veća snaga od fizičke, recimo, humor. Osnovni ključ za prepoznavanje dogmatičara je to što on nije u stanju da se smeje.
Kad pogledate naše rukovodioce, možete da ih podelite po tome što među njima ima ljudi koji su sposobni da se smeju i ljudi koji nisu sposobni da se smeju.
Ja bih po tom ključu mnogo jednostavnije rešavao kadrovska pitanja.
Apsolutno.
Ima tih mračnih morbidnih tipova koji nisu u stanju da se smeju, to je stvarno, kad ga pažljivo pogledate, da vas uhvati jeza.
A, u stvari, kad ga malo shvatiš šaljivo, kad shvatiš da on recimo, prema bubašvabi nije u stanju da se opredeljuje, on se opredeljuje samo prema "večitim pitanjima", on ne može da shvati mrava, on verovatno ne može mirno da popije kafu, on je stalno u nekim istorijskim trenucima...
Odjedanput shvataš da jedna takva ličnost, koja izgleda vrlo opasna i neprijatna, ima čitav jedan niz sasvim ljudskih, smešnih trenutaka koje ima svaki čovek s kojim nije sve u redu ...
Znači, autoritete dogme, treba rastakati prvo jednim osećanjem humora, onda nekom tolerancijom.
Jer, prvo te stvari su činjenice.
Drugo, one su vrlo često funkcionalne - treba poštovati njihovu funkcionalnost.
Jednostavno, mi smo samo protiv nečovečnosti izvesnih odnosa, nečovečnih aspekata izvesnih odnosa, u onoj meri u kojoj jedno neljudsko stanje predstavlja pokušaj jednog čoveka da samog sebe spase od sopstvene katastrofe (jer ima nekih ljudi koji bi apsolutno morali da se ubiju, kada bi shvatili istinu o sebi, jer ne mogu drukčije da se ponašaju nego da stalno oko sebe pronalaze neprijatelje, jer bi se inače našli suočeni sa jednom velikom sopstvenom nesrećom koju oni sebi ne priznaju).
Znači, ako hoćemo da priđemo svemu tome korisno, potrebna je jedna velika skala razumevanja i to skala vrlo diferenciranih razumevanja, tako da možemo čak da jednog istog čoveka za jedan isti gest na izvestan način da shvatimo, na jedan način da osudimo ...
A i malo čudno zvuči, u odnosu na ono što sam maločas govorio, međutim, bez ljubavi, kriminalaca ne možemo razumeti.
I, ako smo spremni da uživamo u filmu kao što je "Boni i Klajd", u kome je jedna Amerika, u čijoj istoriji je gangsterizam jedan krupan i značajan deo, ako možemo da volimo taj film koji sa puno razumevanja i ljubavi govori o dva mlada i simpatična gangstera, onda mislim da takođe moramo da budemo spremni da sa velikom ljubavlju i razumevanjem progovorimo sve što znamo i što možemo saznati o svim našim zverovima (koljaškim, policijskim, nacionalističkim, dogmatičkim itd. itd.).
Jer, bez dubokog razumevanja fanatizma u njegovim nekim unutrašnjim dimenzijama nećemo ništa uraditi; bez jedne velike ljubavi čovek prosto neće imati strpljenja da priđe tom fenomenu, bez jedne velike ljubavi nećemo moći da dopremo do onog očajničkog jezgra koje se krije u svakom rezolutnom optimizmu kao što je politički optimizam... čijih predstavnika ima i dan-danas među nama.
U osnovnom pristupu prema ovim pojavama, koje ja osećam kao neke velike tegove koje vučemo iz svoje istorije, moramo, dakle, koliko god da su to teške stvari, prilaziti im sa što više, kako da kažem ... lakoće.
Mislim otprilike ovako: ne treba biti usplahiren ako se bavimo nečim što je vrlo agresivno, što teroriše ljude, što je vrlo moćno, što je vrlo opasno, ne treba svemu tome prilaziti herojski i iz sve snage, dramatično.
Zašto?
Zato što ćeš jednostavno kad zvizneš glavom o zid - ima da prsne glava.
Koliko god na kraju pukne zid i neko kao prođe itd, obično prođu oni drugi.
Dakle, toj snazi se ne treba suprotstavljati snagom, jer je mnogo veća snaga od fizičke, recimo, humor. Osnovni ključ za prepoznavanje dogmatičara je to što on nije u stanju da se smeje.
Kad pogledate naše rukovodioce, možete da ih podelite po tome što među njima ima ljudi koji su sposobni da se smeju i ljudi koji nisu sposobni da se smeju.
Ja bih po tom ključu mnogo jednostavnije rešavao kadrovska pitanja.
Apsolutno.
Ima tih mračnih morbidnih tipova koji nisu u stanju da se smeju, to je stvarno, kad ga pažljivo pogledate, da vas uhvati jeza.
A, u stvari, kad ga malo shvatiš šaljivo, kad shvatiš da on recimo, prema bubašvabi nije u stanju da se opredeljuje, on se opredeljuje samo prema "večitim pitanjima", on ne može da shvati mrava, on verovatno ne može mirno da popije kafu, on je stalno u nekim istorijskim trenucima...
Odjedanput shvataš da jedna takva ličnost, koja izgleda vrlo opasna i neprijatna, ima čitav jedan niz sasvim ljudskih, smešnih trenutaka koje ima svaki čovek s kojim nije sve u redu ...
Znači, autoritete dogme, treba rastakati prvo jednim osećanjem humora, onda nekom tolerancijom.
Jer, prvo te stvari su činjenice.
Drugo, one su vrlo često funkcionalne - treba poštovati njihovu funkcionalnost.
Jednostavno, mi smo samo protiv nečovečnosti izvesnih odnosa, nečovečnih aspekata izvesnih odnosa, u onoj meri u kojoj jedno neljudsko stanje predstavlja pokušaj jednog čoveka da samog sebe spase od sopstvene katastrofe (jer ima nekih ljudi koji bi apsolutno morali da se ubiju, kada bi shvatili istinu o sebi, jer ne mogu drukčije da se ponašaju nego da stalno oko sebe pronalaze neprijatelje, jer bi se inače našli suočeni sa jednom velikom sopstvenom nesrećom koju oni sebi ne priznaju).
Znači, ako hoćemo da priđemo svemu tome korisno, potrebna je jedna velika skala razumevanja i to skala vrlo diferenciranih razumevanja, tako da možemo čak da jednog istog čoveka za jedan isti gest na izvestan način da shvatimo, na jedan način da osudimo ...
4. U Vašim filmovima
primetno je korišćenje izvesnih oblika kiča. Očito je da se Vaše
poimanje kiča razlikuje od rasprostranjenih uprošćenih shvatanja
ovog fenomena...
- Pa, dosad smo pominjali samo velike tradicionalne sisteme kao što su patriotska osećanja, religija, ideološka svest, mogli bi tome pridružiti i kič kao jednu posebnu vrstu ekspresije ljudskih osećanja za jedan svet koji živi na marginama jednog modernog industrijskog društva, koji je iz sela izašao, a u grad nije ušao, svet koji ima potrebu da savlada vakuum u kome se nalazi (kulturni, ekonomski, društveni) i koji to čini uz pomoć one umetnosti koja njemu odgovara.
- Pa, dosad smo pominjali samo velike tradicionalne sisteme kao što su patriotska osećanja, religija, ideološka svest, mogli bi tome pridružiti i kič kao jednu posebnu vrstu ekspresije ljudskih osećanja za jedan svet koji živi na marginama jednog modernog industrijskog društva, koji je iz sela izašao, a u grad nije ušao, svet koji ima potrebu da savlada vakuum u kome se nalazi (kulturni, ekonomski, društveni) i koji to čini uz pomoć one umetnosti koja njemu odgovara.
Nesumnjivo je da ljudi koji vole to što mi zovemo kičem, te slike iz staklorezačklh radnji smatraju jednom izvanrednom umetnošću, i kad u jednom malom tesnom
stanu imate divne zalaske sunca i neke fantastične italijanske
pejsaže ili neke botičelijevske lepotice to, pre svega, treba
poštovati jer iz svih tih slika zrači ljubav i želja za lepotom,
onoga ko te slike voli, čuva i kači.
E sad, drugo je pitanje što mi kao znamo da to nije lepo nego je nakazno i ružno.
Ja ne spadam u ljude klasičnog obrazovanja, uvek sam se trudio da nešto naučim od nadrealista i meni spoj "nakazna draž" nije ništa paradoksalno.
U onome što zovemo kičem ima puno dubokog ljudskog smisla i, molim vas, kad razmišljate o spoju "nakazna draž" nemojte misliti samo na ono "nakazna" već razmišljajte i o "draži".
Mnoge ljude to uzbuđuje.
Zašto?
Mnoge ljude uzbuđuje jedan divan pejzaž, cvetni, zeleni, u kome dvojke u lakim, prozračnim odorama plešu pored divnog jezerceta po kome plove labudovi.
Zašto bi jezero sa labudovima pripadalo samo ruskim carevima, kojima neki Čajkovski, neki carski baleti plešu neke idile, kad očigledno potreba za nekim divnim, idiličnim pejsažima predstavlja potrebu svakog čoveka.
Ta ljudska želja za srećom, mirom, za nekim srećnim detinjstvom, za nekom rajskom situacijom mogla bi se nazvati ujedno i jednom primitivnom i naivnom vizijom komunizma, vizijom društva u kome su stvari sređene i svi možemo da plešemo na obali divnog jezerceta, na cvetnoj livadi.
Pre svega treba poštovati tu potrebu "robijaša" za "komadom plavog neba", za cvetom, za "malo sna".
To prepoznavanje očajnog čoveka u kiču može da nam pomogne da dešifrujemo neke društvene situacije, mnogo bolje...
E sad, drugo je pitanje što mi kao znamo da to nije lepo nego je nakazno i ružno.
Ja ne spadam u ljude klasičnog obrazovanja, uvek sam se trudio da nešto naučim od nadrealista i meni spoj "nakazna draž" nije ništa paradoksalno.
U onome što zovemo kičem ima puno dubokog ljudskog smisla i, molim vas, kad razmišljate o spoju "nakazna draž" nemojte misliti samo na ono "nakazna" već razmišljajte i o "draži".
Mnoge ljude to uzbuđuje.
Zašto?
Mnoge ljude uzbuđuje jedan divan pejzaž, cvetni, zeleni, u kome dvojke u lakim, prozračnim odorama plešu pored divnog jezerceta po kome plove labudovi.
Zašto bi jezero sa labudovima pripadalo samo ruskim carevima, kojima neki Čajkovski, neki carski baleti plešu neke idile, kad očigledno potreba za nekim divnim, idiličnim pejsažima predstavlja potrebu svakog čoveka.
Ta ljudska želja za srećom, mirom, za nekim srećnim detinjstvom, za nekom rajskom situacijom mogla bi se nazvati ujedno i jednom primitivnom i naivnom vizijom komunizma, vizijom društva u kome su stvari sređene i svi možemo da plešemo na obali divnog jezerceta, na cvetnoj livadi.
Pre svega treba poštovati tu potrebu "robijaša" za "komadom plavog neba", za cvetom, za "malo sna".
To prepoznavanje očajnog čoveka u kiču može da nam pomogne da dešifrujemo neke društvene situacije, mnogo bolje...
(Našem stolu, za kojim
je vođen ovaj razgovor, prilazi jedan prodavačica srećaka: Izvolte
lutriju!)
Makavejev (prodavačici): Šta mislite u čemu su glavne vrline lutrije? Šta ljudi koji dobiju tu vašu lutriju mogu da urade sa dobitkom... ?
Prodavačica srećaka:
Mogu da potroše vrlo lepo i prijatno.
Makavejev: Kako? Na kakve stvari?
Makavejev: Kako? Na kakve stvari?
Prodavačica srećaka:
Mogu da potroše, ovako, u provod, da idu na more, u banju, ili da
recimo izađu malo negde ovako u izletište, ili kupe nameštaj
dobar, televizor... šta im je najmilije...
Makavejev: Za koliko
para?
Prodavačica srećaka: Za
500 dinara... Ko govori sada? Gde vi čujete? ... Ovo je neka
dobra tehnika. ... Sve se čuje i vidi...
Makavejev: Recite još
nešto: u čemu je recimo ljudska sreća?
Prodavačica srećaka:
Ljudska sreća? U svačemu, sve što se obraduje... što mu
je želja, što mu se ispuni, što je lepo i dobro... to je
sreća.
A sreća može da bude u lutriji, u životu, u ljubavi, u društvu, u razonodi...
Makavejev: U čemu vi shvatate da je najveća sreća za mladog čoveka?
A sreća može da bude u lutriji, u životu, u ljubavi, u društvu, u razonodi...
Makavejev: U čemu vi shvatate da je najveća sreća za mladog čoveka?
Prodavačica srećaka: Pa
mladost, bujnost... misli na mladost, misli na ljubav, poletan je,
sportista je...
Jeste l' vi sportista?
Jeste l' vi sportista?
