Električni orgazam, koncert u Osijeku '88: "Igra rokenrol cela Jugoslavija" - za euforičan kraj

Na tonsku probu stigli smo u sedam i dvadeset, taman na vreme, pošto je bila zakazana za sedam. Sklanjanje stolova i brisanje poda je još bilo u toku, a domaćin Dražen Dragušica (inače novinar Radio Osijeka) i njegovi saradnici sumnjičavo su vrteli glavom gledajući ozvučenje koje stvarno nije izgledalo baš impresivno, ali će se tokom koncerta pokazati kao više nego dobro za takav prostor i Orgazmovu svirku

Svi smo mi manje više u situaciji da posmatramo koncerte i grupe samo sa one opšte pristupačne strane. Od ovog broja, radićemo na snimanju situacije sa druge strane. Za početak: jedan običan radni dan jednog pravog rock'n'roll benda. Relacija Beograd - Osijek - Beograd.

Odvežite se, krećemo

Dok smo polutrčećim korakom odmicali sa Kerberove promocije (održane u klubu "Politike") ka SKC-u, prvoj tački našeg putovanja, Stanislav i ja smo se potajno nadali da će se danas desiti bar nešto što će poremetiti ustaljeni sled događaja na ovakvim putovanjima.

Stvarnost nas je na prvom koraku surovo demantovala.

Iako smo zakasnili dvadeset minuta, na zbornom mestu smo zatekli samo Nebojšu Grgića, Orgazmovog izvršnog producenta (menadžera), koji se takođe tu našao sticajem okolnosti - u SKC-u mu je, naime, radno mesto.

Od njega smo dobili satnicu, maršrutu i dvadeset minuta voljno, jer je na kombiju, naravno, pukla guma što je izazvalo ovo kašnjenje.

Vozilo se napokon pojavilo sa još petnaest minuta zakašnjenja i predvođeno legendom Slavom Milenkovićem, nekadašnjim uspešnim koordinatorom iz zlatnog perioda "Rocka" koji je u međuvremenu postao jedan od najistaknutijih beogradskih rock prevoznika.

U kombiju su osim Slave još jedna zvučna kutija, gitarsko pojačalo, gitara, njihov vlasnik Anton dopisni član Orgazma i dva ćebeta.

Ukrcavamo se i uz Grginu napomenu da požurimo jer grupa treba da potpisuje ploče u Jugotonovoj prodavnici u Osijeku u 5 sati (časova), polako krećemo do Gileta gde nas čekaju Banana i Švaba.

Na Giletovu, kroz prozor dobačenu primedbu da kasnimo ceo sat Slava u svom legendarnom ništa me ne može iznervirati maniru odgovara, i to samom sebi:

"Nije, nego pola sata" 

... i kiselo se smeje, pošto je ovo bio sedamnaesti dan od kako očekuje da mu poprave sveže kupljeni kombi.

Tu se u kombi ubacuje još jedno pojačalo, tri gitare, tri torbe i isto toliko ljudi, tako da je već sada jasno da će trebati dosta trikova da se u vozilo ukrca još i Čavke sa svojim činelama i brdom stalaka.

Na putu do jedinog preostalog učesnika ekspedicije, Švaba nam je održao kraće predavanje o kvalitetu i lepoti svog prugastog odela sa duplim reverima.

Svi smo ga pažljivo slušali, a Anton se na izlaganje nadovezao predlogom da odmah po izlasku iz grada organizujemo kraću posetu nekoj benzinskoj pumpi kako bismo se snabdeli osvežavajućim supstancama, preko potrebnim za dvoipočasovno putovanje pri temperaturi od dvadeset i dva stepena u hladu.

Predlog je prihvaćen jednoglasno, bez uzdržanih i nevažećih listića, jer se glasalo usmeno.

Čavke je ukrcao svoju skalameriju u četrnaest časova i deset minuta.

Krenuli smo.

Put putujemo

Vožnja je protekla najnormalnije što je mogla.

Prvih nekoliko benzinskih pumpi smo preskočili jer nam nisu bile uz put. 

A kada smo stali, kao što je red i običaj, nije bilo struje tako da je kombi ostao bez goriva za tu priliku, ali su frižideri još bili hladni.

Pre nego što smo udarili u obavezno poslepodnevno spavanje, dogovaram se sa Giletom da pre tonske probe obavimo službeni deo razgovora kako se cela priča ne bi završila samo na mojim impresijama.

Čavke je stavio kapuljaču kako mu promaja ne bi pokvarila zdravlje i frizuru.

Slava je zatvorio vrata koja su se tokom vožnje razjapila i počelo je putno spavanje.

Bojkotovao ga je jedino Švaba koji je kao svaki dobar i obziran suvozač odlučio da pravi Slavi društvo što je i činio, mada ga nije čuo pošto se odmah prikopčao na personalni kasetofon (vokmen), od kog se vrlo sporadično odvajao tokom vožnje.

Osijek

Stigli smo kao da nas je kompjuter vozio, u dvadeset do pet. U menzi Studentskog centra, gde je koncert kasnije održan, još se nije događalo ništa što bi ukazivalo da će tu večeras biti zabave. Ozvučenje je, valjda to ne treba posebno napominjati, kasnilo.

Ali smo zato mi, bez obzira na činjenicu da je nepredviđeno deljenje autograma odnelo skoro deset minuta, stigli pred "Jugotonovu" prodavnicu jedva nekih šezdeset sekundi posle pet.

Dvadesetak minuta potpisivanja, slikanja i razgovora sa obožavaocima i selimo se u pozadinu radnje na koktel sa zakuskom priređen u čast grupe.

Sve smo pojeli, a u pijenju se naročito istakao Švaba, koji je džin mešao sa dva različita soka. 

Krenuli smo oko dvadeset do šest, ispraćeni od ljubaznih domaćina sa porukom "Dođite nam opet", koja je verovatno usledila i zbog toga što je najveći promet u radnji napravio Banana.

Gile je ustanovio kako mu se gitarista dosledno drži starih vrednosti pošto je kupio "Sticky Fingers" Rolling Stonesa, te "Beli" i jedan živi album Beatlesa.

U Studentskom centru smo utvrdili da je ozvučenje pristiglo i da je tako reći namontirano, pa smo mirno pošli na ručak - večeru, svi sem inače najsklonijeg hrani Banane, koji je jelo pretpostavio čarima najboljeg čovekovog četvoronožnog prijatelja kauča, koji je zatekao u garderobi. 

Prvo mesto koje smo posetili u toku potrage za hranom, bio je lovački restoran u koji smo ušli kroz špalir začuđenog osoblja, seli za najveći sto, pročitali jelovnik i pošto smo utvrdili da repertoar vegetarijanske ishrane nije impresivan, a Gile i Čavke ne jedu meso, brzo smo se pokupili i istim putem izašli iz objekta. 

Ovu mini-turu smo završili u vrlo dobroj piceriji "Bonus" gde je, tokom prihranjivanja obavljeno i potpisivanje karata i autogram-sličica za posetioce i gazdu. 

Na tonsku probu stigli smo u sedam i dvadeset, taman na vreme, pošto je bila zakazana za sedam. 

Sklanjanje stolova i brisanje poda je još bilo u toku, a domaćin Dražen Dragušica (inače novinar Radio Osijeka) i njegovi saradnici sumnjičavo su vrteli glavom gledajući ozvučenje koje stvarno nije izgledalo baš impresivno, ali će se tokom koncerta pokazati kao više nego dobro za takav prostor i Orgazmovu svirku. 

Posle probe u kojoj je učešće uzeo i sveže probuđeni Banana, selimo se u galeriju kako bi novinar lokalnog omladinskog lista "Ten" slikao bend. 

Gile i ja se dogovaramo da razgovar obavimo posle koncerta. 

Kolektivno se povlačimo u mir i tišinu garderobe kako bi se bend presvukao i pripremio za nastup.

Ono zbog čega smo došli

Švaba je obukao svoju scensku uniformu, Gile promenio majicu crne boje sa firmom Rolling Stones za crnu majicu bez natpisa i preko nje navukao "estradni kaputić" bez rukava. Ostali su skinuli jakne i pristupilo se štimovanju koje je opravdano prvi završio Švaba ("Ja imam dve žice manje od njih").

Uz brojne žalopojke što Studentski centar nema fond za reprezentaciju, što je u konkretnom slučaju značilo da zbog gužve na šanku bend ostaje bez pića, silazimo do bine u devet i dvadeset. 

Koncert je, normalno, bio zakazan za devet i dvadeset.

Koncert je, normalno, bio zakazan za devet i u sali (do koje smo stigli kroz kuhinju) je već bilo blizu hiljadu ljudi, što je malo manje od maksimalnog kapaciteta.

Anton i ja ostajemo iza bine i pulta za podelu hrane, Stanislav ide ispred bine, a ostali se penju na radno mesto.

Kreću sa starim stvarima: "Krokodili...", "Konobar", "Nebo". Tempo je žestok, svirka preciznija nego što bi se moglo očekivati od nastupa na početku turneje.

Publika reaguje dobro, ali euforiju će izazvati tek pesme sa poslednja dva albuma koje čine najveći deo koncerta.

Giletu je brzo pukla žica što je izazvalo male promene u redosledu pesama, ali se na kvalitetu nije osetilo.

Anton izlazi na binu pre isteka prve polovine koncerta i ostaje na njoj do kraja. Odlično se slaže sa Bananom i Orgazam u ovoj postavi zvuči možda najbolje do sada.

Ovaj blok kreće sa "Ti", a nastavlja sa "Svi ljudi i sve žene" i "Kapetan Esid". Prvi redovi se talasaju i prete da preskoče konopac koji deli publiku od bine.

"Igra rock'n'roll cela Jugoslavija" je poslednja numera u zvaničnom delu programa i tu je euforija na vrhuncu, tako da bis uopšte nije bio sporan. 

Anton je ostao u kuhinji, a ostatak benda se vratio na binu za još četiri pesme. 

Publika hoće još, ali program je precizno planiran, svetla se pale i kreće muzika sa razglasa. Odlazimo u garderobu. Pričaću sa Giletom kad se malo prikupi od nastupa.

Tu je negde kraj

Svi su mokri od znoja i zdravo umorni.

Žale se na pehove - pukle su tri žice na raznim gitarama, ali nisu ni svesni koliko je sve te večeri bilo dobro. Čavke je zaboravio rezervne pantalone tako da ih improvizuje od karirane košulje što izaziva opšte veselje.

Obavićemo priču u kombiju.

Nekako se kotrljamo do sale, pozdravljamo se sa domaćinima, kupimo binsku opremu koja ide s nama i potrpavamo se u kombi. 

Startuje nas momak koji se predstavlja kao najmlađi vlasnik kafića u Osijeku i zove u goste. Malo kolebanja, ali umor pobeđuje. Možda neki drugi put. 

Momak je vrlo razočaran. 

Umesto kafića, svratili smo na pumpu i snabdeli se grickalicama i pićem.

Kad smo to preselili u sebe, opet je nastalo kolektivno spavanje.

Samo je Slava video prva beogradska svetla.

Iskrcavamo Bananu.

Onda Gileta:

- Stako, javi se ako treba nešto da pričamo.

Neću se javiti ovoga puta. Mislim da i bez toga imam ono zbog čega sam išao. The road goes ever on.

Napisao: Vladimir Stakić, snimio: Stanislav Milojković, obrada: Yugopapir (Rock, maj 1988.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate