Meša Selimović, pet pitanja za našeg traženog pisca: Ko pobeđuje - Derviš ili Smrt? (1973)

Ogroman dug nosim na duši. To je delo o savremenom našem životu. Pišem ga već dugo i moram priznati da je upravo osećanje duga razlog zbog kojeg ga ne napuštam, jer je zadatak veoma težak. Jer pisati o nečemu čovek može samo onda ako je oslobođen svih strahova. Mislim unutarnjih. A ja nosim u sebi odgovornost prema ljudima i događajima sa kojima još nemam distancu 

Meša Selimović je danas veoma tražen pisac. Pisac "Derviša i smrti" i "Tvrđave" (spominjemo njegova najpoznatija dela) je veoma zauzet radom na svojim knjigama koje ćemo imati prilike uskoro da čitamo. 

Upravo smo ga zatekli i prekinuli u njegovom radu, ali je on ipak izašao našoj želji u susret: da govori za naše čitaoce.

Za ovakvu predusretljivost i pokazanu dobru volju, mi mu dugujemo zahvalnost.

A evo o čemu smo razgovarali:

- Sa pojavom romana "Derviš i smrt" Vi ste izborili svoje zasluženo mesto u našoj literaturi i stali u red naših malobrojnih vrhunskih pisaca. Druže Selimoviću, ko pobeđuje: Derviš ili Smrt?

- Život i Smrt su za mene jedinstveni pojmovi. U svakom životu ima dovoljno smrti. To je jedan neprekidan proces koji se odvija u tom uzajamnom odnosu. Smrt uvek pobeđuje, a život uvek traje. 

Prema tome - život pobeđuje!

Pojedinac umire, a smrt se dešava.

Život pobeđuje.

Zato sam ja veliki poklonik tog čuda koje se zove Život.

- Recite nam: do kakvih osobina vam je stalo da ih imaju junaci Vaših dela, a koje osobine ne želite da imaju?

- Ja prihvatam sve osobine koje živi ljudi imaju. Dakle, i osobine koje nisu mnogo simpatične, ali bi bez njihovog prisustva lik bio lažan.

Ne volim, recimo, licemerne ljude. Poltrone, moralne kukavice ...

Ali, bez njih bi literatura bila naivna i neuverljiva, jer takvih ima dosta u životu. 

Prema tome, oštro bi se razlikovao moj odgovor: ako odgovaram kao privatno lice, kao čovek ili kao pisac.

- Da li je ljubav samo deo života, ili je život deo ljubavi?

- Ljubav je smisao života. Čak i onda kada je nema, jer se oseća u praznini. U traženju.

- Da li osećate da ste nekim svojim još nenapisanim delom dužni našoj kulturi? Hoćete li da napišete tu knjigu i kakva je to knjiga?

- Ogroman dug nosim na duši. To je delo o savremenom našem životu. Pišem ga već dugo i moram priznati da je upravo osećanje duga razlog zbog kojeg ga ne napuštam, jer je zadatak veoma težak.

Jer pisati o nečemu čovek može samo onda ako je oslobođen svih strahova. Mislim unutarnjih.

A ja nosim u sebi odgovornost prema ljudima i događajima sa kojima još nemam distancu.

Najviše me koči moj vlastiti strah da ću neke društvene pojave umanjiti ili preuveličati.

- Da li biste mogli u jednom časopisu kao što je "Eva i Adam", u nastavcima, da objavite neku svoju novu knjigu, ako već znate da ova naša revija ima ozbiljne čitaoce?

- Naravno da bih. Jer, mene pre svega zanimaju: dobra volja uredništva i broj dobronamernih čitalaca. Ako postoje svi ti uslovi, onda bih ja bio srećan da se moj tekst pojavi u jednom takvom listu.

Obrada: Yugopapir (Eva i Adam, decembar 1973.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate