Posleratno vreme je širom otvorilo vrata svakom mladom čoveku koji je nešto znao i želeo da zna. To vreme je grabilo krupnim koracima, valjalo ga je stizati, biti dostojan učesnik u maršu napred. Smatrali smo svojom dužnošću da svaki dan budemo bolji, da svaki dan damo više svetu od kojeg smo mnogo očekivali - kaže poznata književnica koju radni i životni elan još nije napustio
Da živi u nekoj drugoj sredini, i da je sama drukčija, Nada Marinković, pisac koji je do sada objavio dvanaest knjiga, (putopisa, eseja, romana, pripovedaka), i novinar koji je s beležnicom obišao nekoliko kontinenata, bila bi, verovatno, suprotstavljena Orijani Falači, a čitaoci bi se delili na njene ili Orijanine pristalice.
Srećom, ova sagovornica Žana Pola Sartra, Kamija, Fransoa Morijaka, Ilje Erenburga, Leonida Leonova, Nikite Hruščova, Norodoma Sihanuka, Sukarna, Ču En Laja, nedavno preminulog Suslova i, iznad svega, sugestivni pisac romansirane biografije o Dolores Ibaruri-La Pasionariji, živi u svetu nezahvaćenom ovakvim reklamno-navijačkim strastima.
Da li dovoljno poznajemo
ovu učesnicu i svedoka naše posleratne kulturne istorije, puteve
kojima je stigla do mesta na kome se danas nalazi?
Pokušali smo da saznamo još nešto o Nadi Marinković, od njenih prvih koraka u javnom životu, do trenutka koji je bio povod za ovaj razgovor: 25-godišnjice njenog književnog rada i 35-godišnjice rada u literarnoj, odnosno, kulturnoj redakciji Radio-Beograda.
Pokušali smo da saznamo još nešto o Nadi Marinković, od njenih prvih koraka u javnom životu, do trenutka koji je bio povod za ovaj razgovor: 25-godišnjice njenog književnog rada i 35-godišnjice rada u literarnoj, odnosno, kulturnoj redakciji Radio-Beograda.
U stanu na drugom spratu
zgrade u Ulici Rige od Fere u enterijeru neokrznutom pomodarstvom,
dočekuje nas žena u tamnoj haljini nalik na starinske anterije, sa
bisernom ogrlicom i kosom složenom visoko na potiljku.
Osmehuje se pružajući meko ruke prema nama.
Ponosi se što je žena, drugi je utisak koji stičemo dolazeći u posetu književnici Nadi Marinković.
Posle, dok sedimo u prostoriji ispunjenoj umetničkim predmetima i slikama poznatih majstora, oba utiska se uobličavaju u jedan, poučan za sve žene i nas same: u svakoj situaciji prihvatiti život i biti na strani života, uvek, ponositi se uz to što si žena, da bi ovakvom vedrinom objasnila druge i sebe samu.
Osmehuje se pružajući meko ruke prema nama.
Ponosi se što je žena, drugi je utisak koji stičemo dolazeći u posetu književnici Nadi Marinković.
Posle, dok sedimo u prostoriji ispunjenoj umetničkim predmetima i slikama poznatih majstora, oba utiska se uobličavaju u jedan, poučan za sve žene i nas same: u svakoj situaciji prihvatiti život i biti na strani života, uvek, ponositi se uz to što si žena, da bi ovakvom vedrinom objasnila druge i sebe samu.
Nada Marinković ne
pokazuje nikakav otpor prema našoj radoznalosti za knjige i predmete
oko nas...
Mladalački živahna i predusretljiva, prati naš pogled, spremna da nam odgovori na svako pitanje. Postavljamo ono prvo, čini nam se, najbitnije za ovaj susret:
Mladalački živahna i predusretljiva, prati naš pogled, spremna da nam odgovori na svako pitanje. Postavljamo ono prvo, čini nam se, najbitnije za ovaj susret:
- Šta odlikuje vašu
generaciju, šta je to što joj daje takvu vitalnost, da se još
oseća mladom i dobrom za rad?
- Moja generacija se u
pravom smislu rodila sa slobodom, izronila je iz ratnih ruševina,
stresajući sa sebe prah i pepeo zgarišta. Odlikuju je vera i polet,
plemeniti romantizam...
Upisala sam se na Filozofski fakultet, na grupu romanskih jezika, 1945. godine, kad su slušaonice toliko bile hladne, a želja da se uči toliko jaka, da smo pratili predavanja u zimskim kaputima a beleške hvatali s rukavicama na rukama...
Neverovatno smo ozbiljno gledali na studije i u dahu ih okončavali, ne zbog ambicija već zbog istinske gladi za znanjem, zbog silne želje da se, "valjano potkovani", uključimo u pravi život, u izgradnju sveta o kome smo toliko sanjali...
Upisala sam se na Filozofski fakultet, na grupu romanskih jezika, 1945. godine, kad su slušaonice toliko bile hladne, a želja da se uči toliko jaka, da smo pratili predavanja u zimskim kaputima a beleške hvatali s rukavicama na rukama...
Neverovatno smo ozbiljno gledali na studije i u dahu ih okončavali, ne zbog ambicija već zbog istinske gladi za znanjem, zbog silne želje da se, "valjano potkovani", uključimo u pravi život, u izgradnju sveta o kome smo toliko sanjali...
Nisam nikad mislila da ću se baviti novinarstvom
- To je bio početak
vašeg posleratnog sazrevanja. Ulazak u život vam je tek predstojao.
- Ko je prošao rat taj je već duboko zagazio u život, bez obzira na godine... Posle diplomiranja odmah sam se zaposlila u kulturnoj rubrici "Politike" čiji je urednik tada bila obrazovana i suptilna Radmila Bunuševac, supruga našeg poznatog pesnika Mime Dedinca.
Moj posao i lična interesovanja približila su me mnogim uglednim stvaraocima tada u zenitu: piscima Viktoru Caru-Eminu, Francu Bevku, Josipu Kosoru, Vladimiru Nazoru i drugim, mnogim likovnim umetnicima među kojima posebno pamtim starinu Uroša Predića, čije me je životno i umetničko iskustvo plenilo...
Bili su to i moji prvi napisi u "Politici", slobodno smem da kažem, prilično zapaženi, koji su mi, bez uobičajenog pripravničkog staža, doneli novinarsku legitimaciju.
Da budem iskrena, nisam nikad mislila da ću se baviti novinarstvom.
Moja životna preokupacija oduvek je bila književnost, ali, od nečega se moralo živeti a ovo je bilo najsrodnije.
U te pedesete godine pada i moje prvo putovanje van zemlje, bila je to Italija jednog osunčanog, rano procvetalog marta...
Tamo sam upoznala već slavnog pisca Elija Vitorinija, zatim Karla Levija i reditelja Vitorija de Siku, koji je upravo snimao "Čudo u Milanu"... Naravno, opisala sam te susrete...
- Ko je prošao rat taj je već duboko zagazio u život, bez obzira na godine... Posle diplomiranja odmah sam se zaposlila u kulturnoj rubrici "Politike" čiji je urednik tada bila obrazovana i suptilna Radmila Bunuševac, supruga našeg poznatog pesnika Mime Dedinca.
Moj posao i lična interesovanja približila su me mnogim uglednim stvaraocima tada u zenitu: piscima Viktoru Caru-Eminu, Francu Bevku, Josipu Kosoru, Vladimiru Nazoru i drugim, mnogim likovnim umetnicima među kojima posebno pamtim starinu Uroša Predića, čije me je životno i umetničko iskustvo plenilo...
Bili su to i moji prvi napisi u "Politici", slobodno smem da kažem, prilično zapaženi, koji su mi, bez uobičajenog pripravničkog staža, doneli novinarsku legitimaciju.
Da budem iskrena, nisam nikad mislila da ću se baviti novinarstvom.
Moja životna preokupacija oduvek je bila književnost, ali, od nečega se moralo živeti a ovo je bilo najsrodnije.
U te pedesete godine pada i moje prvo putovanje van zemlje, bila je to Italija jednog osunčanog, rano procvetalog marta...
Tamo sam upoznala već slavnog pisca Elija Vitorinija, zatim Karla Levija i reditelja Vitorija de Siku, koji je upravo snimao "Čudo u Milanu"... Naravno, opisala sam te susrete...
- Kakve godine! Kakvi
impulsi za dalji rad, za generaciju koja je tek ulazila u život!
- Bilo je to vreme širom
otvorenih vrata za svakog mladog čoveka koji je nešto znao i želeo da sazna. Vreme
je grabilo krupnim koracima, valjalo ga je stizati, biti dostojan
učesnik u maršu napred.
Smatrali smo svojom dužnošću da svaki dan budemo bolji, da svaki dan damo nešto više svetu od kojeg smo mnogo očekivali. Bilo je radosno verovati, boriti se!
U to vreme, beogradski radio tražio je saradnika za svoju Literarnu redakciju. Bio je to za mene onaj stepenik više, moja prava klima. Radio-Beograd je tada imao samo jedan program, a književnosti i umetnosti uopšte, poklanjao je veliku pažnju.
Literarna redakcija u to vreme bila je stecište književnika, sada već klasika... Gotovo svakodnevno tamo su navraćali i ćaskali sa nama, Veljko Petrović, Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Desanka Maksimović, Branko Ćopić i drugi...
Smatrali smo svojom dužnošću da svaki dan budemo bolji, da svaki dan damo nešto više svetu od kojeg smo mnogo očekivali. Bilo je radosno verovati, boriti se!
U to vreme, beogradski radio tražio je saradnika za svoju Literarnu redakciju. Bio je to za mene onaj stepenik više, moja prava klima. Radio-Beograd je tada imao samo jedan program, a književnosti i umetnosti uopšte, poklanjao je veliku pažnju.
Literarna redakcija u to vreme bila je stecište književnika, sada već klasika... Gotovo svakodnevno tamo su navraćali i ćaskali sa nama, Veljko Petrović, Stanislav Vinaver, Dušan Matić, Desanka Maksimović, Branko Ćopić i drugi...
- I ubrzo ste počeli da
uviđate da život nije uvek lep. Kako ste uspeli da kao pisac
nadvladate tu, da kažemo, ružičastu viziju mladosti?
- Možemo biti optimisti i
možemo biti pesimisti, možemo verovati i možemo sumnjati, naša
shvatanja o životu i ljudima su naš izbor. Ja sam se opredelila za
život i poverenje, uprkos svemu!
Verujem u ravnotežu, u latentnu pravdu, iznad svega, u pošteno davanje, u častan rad.
Ako ništa drugo, čovek zauzvrat dobija mirnu savest, što je blisko najdragocenijem stanju - spokojstvu.
To ne znači da ne poznajem gorčinu, izdaju, poraz. Poznajem ih, ali, ne priznajem, premošćavam ih ljubavlju i lepotom...
Mladost moje generacije poklapa se sa vremenom kad je oko nas, izuzev živih heroja i mnogo smelih divnih duhova, bilo i dosta uskogrudih, jednostranih, da tako kažemo, zagriženih ljudi crno-belih shvatanja...
Oni su skraćivali korak, umarali...
Verujem u ravnotežu, u latentnu pravdu, iznad svega, u pošteno davanje, u častan rad.
Ako ništa drugo, čovek zauzvrat dobija mirnu savest, što je blisko najdragocenijem stanju - spokojstvu.
To ne znači da ne poznajem gorčinu, izdaju, poraz. Poznajem ih, ali, ne priznajem, premošćavam ih ljubavlju i lepotom...
Mladost moje generacije poklapa se sa vremenom kad je oko nas, izuzev živih heroja i mnogo smelih divnih duhova, bilo i dosta uskogrudih, jednostranih, da tako kažemo, zagriženih ljudi crno-belih shvatanja...
Oni su skraćivali korak, umarali...
Ako uspeš da održiš uspravnost u životu...
- S tim "ludim
jahačima" i jednim od izrazitih junaka povesti, Predragom
Dunićem, "Munjom", "jahali" ste pomalo i vi, na
besnim atovima koji su poneke satrli kopitama a poneke izneli na
širok put... Kako je vaša generacija primala to prilagođavanje
stvarnom životu i raskršćavanje sa idealima mladosti?
- To je uobičajeni
proces, poznat manje-više svakoj generaciji, ukoliko se nije rodila
gorka i istrošena... Tokom života čovek se često sukobljava sa
dilemom: promeniti se ili prilagoditi?!
Nekad, prilagoditi se, znači biti slab, nekad, naprotiv, znači biti jak.
Promena pod uticajem iskustva i uslova, mudrosti koja se stiče sazrevanjem, suština je života a sam čovek jedan oblik akcije.
Ti slobodni izbori, to osećanje odgovornosti, daju uzbudljivost, dinamiku životu.
Čovek sam ne može da izmeni svet, ni ljude oko sebe, ali on može da izmeni svoj odnos prema njima. Važno je pri tom ostati uspravan.
Čovek koga sam neizmerno cenila, profesor etike dr Miloš Đurić, zvali smo ga "čika Miša" (bio je urednik moje knjige "Jasna Poljana"), rekao mi je jednom:
"Ako uspeš da održiš uspravnost u životu, ne izdaš sebe, biće stameno i ono što stvoriš".
Pri tom je imao u vidu najviše moralne principe.
Nekad, prilagoditi se, znači biti slab, nekad, naprotiv, znači biti jak.
Promena pod uticajem iskustva i uslova, mudrosti koja se stiče sazrevanjem, suština je života a sam čovek jedan oblik akcije.
Ti slobodni izbori, to osećanje odgovornosti, daju uzbudljivost, dinamiku životu.
Čovek sam ne može da izmeni svet, ni ljude oko sebe, ali on može da izmeni svoj odnos prema njima. Važno je pri tom ostati uspravan.
Čovek koga sam neizmerno cenila, profesor etike dr Miloš Đurić, zvali smo ga "čika Miša" (bio je urednik moje knjige "Jasna Poljana"), rekao mi je jednom:
"Ako uspeš da održiš uspravnost u životu, ne izdaš sebe, biće stameno i ono što stvoriš".
Pri tom je imao u vidu najviše moralne principe.
- Vi ste bliže poznavali
Isidoru Sekulić i o njoj ste dosta pisali ("Smisao i ljubav",
"Jasna Poljana", "Stanice u vremenu", "Zapisi
o savremenicima"). Za one koji to ne znaju: kako vas je ova
izuzetna žena primila?
- Isidori me je odveo moj
posao na radiju, trebalo je da od nje uzmem jedan prilog za emisiju.
Isidora je bila zatvorena, čak i nepoverljiva, posebno kad su u
pitanju žene.
Prema muškarcima je bila daleko predusretljivija, tome je, verovatno, pridonosio onaj čvrst, ravan, muški deo njene ličnosti.
Kasnije se ova veza produbila i obogatila sadržajima za mene dragocenim.
Pričala je lepo, slikovito, divnim jezikom, pomalo monotonim rečenicama, specifičnim, nikad zaboravljenim glasom...
Obožavala je muziku.
Na ljudima je volela detalje: lepu ruku, prijatan glas, naročito ako je baršunasti bariton, bio je to deo njene skrivene čulne ličnosti.
Pričala mi je kako je u mladosti mnogo volela šešire i fine rukavice... Od mirisa volela je lavandu. Volela je suton, šume, Lazinu "Santa Mariu della Salute", "Stražilovo", Crnjanskog, Rilkea, Vergilija, obožavala je Njegoša i gorko propatila zbog njega...
Patila je i što nigde nije mogla da nađe primerke svojih "Analitičkih trenutaka i tema", obećala je nekome... "Izdavače to ne interesuje"... Jedva pronađosmo dve raskupusane knjige.
Istinsko priznanje i poštovanje, puna mera, došla je posle njene smrti.
Prema muškarcima je bila daleko predusretljivija, tome je, verovatno, pridonosio onaj čvrst, ravan, muški deo njene ličnosti.
Kasnije se ova veza produbila i obogatila sadržajima za mene dragocenim.
Pričala je lepo, slikovito, divnim jezikom, pomalo monotonim rečenicama, specifičnim, nikad zaboravljenim glasom...
Obožavala je muziku.
Na ljudima je volela detalje: lepu ruku, prijatan glas, naročito ako je baršunasti bariton, bio je to deo njene skrivene čulne ličnosti.
Pričala mi je kako je u mladosti mnogo volela šešire i fine rukavice... Od mirisa volela je lavandu. Volela je suton, šume, Lazinu "Santa Mariu della Salute", "Stražilovo", Crnjanskog, Rilkea, Vergilija, obožavala je Njegoša i gorko propatila zbog njega...
Patila je i što nigde nije mogla da nađe primerke svojih "Analitičkih trenutaka i tema", obećala je nekome... "Izdavače to ne interesuje"... Jedva pronađosmo dve raskupusane knjige.
Istinsko priznanje i poštovanje, puna mera, došla je posle njene smrti.
- Kada se početkom
sedamdesetih godina pojavio vaš roman "Svirepe godine", Miroslav
Krleža je izneo mišljenje da je to naš prvi pravi psihološki
roman posle rata. To je uznemirilo kritičare, neki su rekli da je to
"simonbovuarski" roman, a jedan vam je kritičar ozbiljno
zamerio što vaši junaci imaju kupatila i govore francuski.
- To je tačno, bilo je
grdne prašine. U "Delu" tada mladi kritičar, još
neiskusan kao čovek, sravnio me je sa zemljom. Tada mi je Bela
Krleža poslala telegram:
"Psi laju, karavana prolazi!"
Ipak, sve to je bilo lepo, tim više, što je taj roman bio "bremeniti" deo moje ličnosti, morao je da nastane.
Tako smo, verovatno, svi bili u pravu: svako sa svojih pozicija i iskustava. Meni u prilog, i danas traže taj roman, on živi, i kada bih ga ponovo pisala ništa u njemu ne bih izmenila.
"Psi laju, karavana prolazi!"
Ipak, sve to je bilo lepo, tim više, što je taj roman bio "bremeniti" deo moje ličnosti, morao je da nastane.
Tako smo, verovatno, svi bili u pravu: svako sa svojih pozicija i iskustava. Meni u prilog, i danas traže taj roman, on živi, i kada bih ga ponovo pisala ništa u njemu ne bih izmenila.
Optimizam je pristajanje na saradnju
- Na putu vaših traganja
i literarnih uspeha, to mnogi kažu, imali ste naklonost i podršku
jednog Krleže? Da li je vaš roman "Svirepe godine" bio
povod za sklapanje tog prijateljstva?
- Ne, zaista ne!
Prethodila je knjiga "Kina", a pre toga jedan "Književni
petak" u Zagrebu, moje predstavljanje zagrebačkoj publici...
No, ne bih želela da o tome govorimo u ovom trenutku... Ostavimo te drage i divne uspomene po strani, previše su dragocene za mene.
No, ne bih želela da o tome govorimo u ovom trenutku... Ostavimo te drage i divne uspomene po strani, previše su dragocene za mene.
- Vaša putovanja:
prostranstva Sovjetskog Saveza, tajanstveni Sibir, Centralna Azija,
Kina, Kampučija, Indonezija sa Sumatrom i Balijem, Meksiko, Bliski
istok, zemlje i gradovi Evrope... Stranice koje ste o svemu tome
napisali. Šta su ta vaša putovanja - vaš izbor, vaš nemir, nešto
treće?
- Pogodili ste, ono teće:
slučajnost! Da sam u to vreme kada sam pisala "Smisao i
ljubav", "Kinu", sedela kod kuće, za svojim stolom,
isto tako bih pisala, možda priče ili roman.
Ali, sticajem okolnosti, krenula sam na put, ne znajući u kakvu volšebnu zamku upadam.
Sve ono što je već postojalo u meni, poteklo je tim pravcem: strasno sam svedočila o vremenu koje me je nosilo.
Mislim da sam sve dosad pisala samo jednu knjigu, deset ili dvanaest činova moje istinite priče o životu i ljudima.
Forma je sporedna, važno je, ako u tim stranicama teče krv života i bije njegovo srce.
Putopis i esej su više kriterij, vezanost za živu istinu, roman ili priča sve isto, uz nešto opuštenosti, igre imaginacije, koja je i te kako neophodna i u ovom pravom, uvek odsudna.
Nemojte me "parcelisati", pisac se sagledava u celini, baš kao i čovek kojeg na kraju života treba da ocenite.
Svoju priču još nisam završila, čekaju me "Naslednici" deca "ludih jahača" i mnogi bilansi, ispovesti, a možda, i optužbe.
Svedok sam svog vremena, učesnik, njegova žrtva ali i njegov sudija. Kao i svi mi.
Ali, sticajem okolnosti, krenula sam na put, ne znajući u kakvu volšebnu zamku upadam.
Sve ono što je već postojalo u meni, poteklo je tim pravcem: strasno sam svedočila o vremenu koje me je nosilo.
Mislim da sam sve dosad pisala samo jednu knjigu, deset ili dvanaest činova moje istinite priče o životu i ljudima.
Forma je sporedna, važno je, ako u tim stranicama teče krv života i bije njegovo srce.
Putopis i esej su više kriterij, vezanost za živu istinu, roman ili priča sve isto, uz nešto opuštenosti, igre imaginacije, koja je i te kako neophodna i u ovom pravom, uvek odsudna.
Nemojte me "parcelisati", pisac se sagledava u celini, baš kao i čovek kojeg na kraju života treba da ocenite.
Svoju priču još nisam završila, čekaju me "Naslednici" deca "ludih jahača" i mnogi bilansi, ispovesti, a možda, i optužbe.
Svedok sam svog vremena, učesnik, njegova žrtva ali i njegov sudija. Kao i svi mi.
- Na kraju, drugarice
Marinković, nešto što nas posebno zanima: rekli ste da je
optimizam vaš izbor. Da li je dovoljno odlučiti se za optimizam,
bez saradnje sa okolnostima?
- Čovek je sam tvorac
svojih okolnosti. Volja, odnosno, unutarnje snage, u sazvučju sa
umom, u stanju su da, u gotovo svakoj situaciji pronađu izlaz.
Nema problema koji se ne mogu rešiti pažljivim sagledavanjem uzroka.
Često je spas u sasvim jednostavnom uprošćavanju stvari, svođenjem na ono što one, u suštini, jesu.
Neki put ljudi svoju tvrdoglavost smatraju karakterom, principijelnošću, neki put im njihovo nepoznavanje stvari, da ne upotrebimo reč ograničenost sprečava put do razumevanja sa sobom i drugima.
Optimizam je pristajanje na saradnju, odsustvo egoizma, puno unošenje sebe u svaki poduhvat, smisao za lepo. Šta tu ima nepristupačno? Završimo sa porukom Dizraelija: "Život je suviše kratak da bi bio beznačajan".
Nema problema koji se ne mogu rešiti pažljivim sagledavanjem uzroka.
Često je spas u sasvim jednostavnom uprošćavanju stvari, svođenjem na ono što one, u suštini, jesu.
Neki put ljudi svoju tvrdoglavost smatraju karakterom, principijelnošću, neki put im njihovo nepoznavanje stvari, da ne upotrebimo reč ograničenost sprečava put do razumevanja sa sobom i drugima.
Optimizam je pristajanje na saradnju, odsustvo egoizma, puno unošenje sebe u svaki poduhvat, smisao za lepo. Šta tu ima nepristupačno? Završimo sa porukom Dizraelija: "Život je suviše kratak da bi bio beznačajan".
