Najstariji bračni par u Jugoslaviji: Petra i Petar Trakilović u braku su od 1904. godine...

"Trebala bi mi mlađa žena, koja može raditi po kući", kaže čika Pero u šali, gledajući u Petru. "Šta kaže? - pita baba unuka Milana, koji do nje sedi. "Kaže, da mu je mlađa, da bolje radi." "Treba njemu oklagija", uzvrati, takođe u šali, baba Petra

Mart 1980: U selu Požarnici kod Tuzle žive Petra i Petar Trakilović, supružnici koji za sobom imaju 75 godina srećnog braka i kojima je u našoj akciji "Tražimo najduži bračni staž", u toku 1979. godine, pripala "šampionska" titula. Redakcija "Nade" poklonila im je i kolor televizor marke "Kerting", proizvod "Gorenja" iz Velenja.

Dobitnici glavne nagrade u akciji "Tražimo bračni par s najdužim stažom", o kojima smo pisali u toku 1979. godine, su Petar i Petra Trakilović, iz sela Požarnice, kod Tuzle, koji u braku žive više od 75 godina.

Venčali su se u jesen 1904. godine, a tokom tako dugog bračnog života svađe su bile retke, pa i kad je do njih dolazilo - bile su kratke.

- Brak može opstati i dugo trajati samo ako se supružnici međusobno vole i poštuju i ako jedno drugom opraštaju - kaže čika Pero smejući se.

Sreli su se Petar i Petra septembra 1904. godine na seoskom slavlju u selu Jeginov Lug, kod Kalesije, odakle je Petra rodom.

Ljubav na prvi pogled završila se tako što je Petar "ukrao" svoju izabranicu i doveo je u Požarnicu.

Pritisnuti godinama, stari supružnici žive skromno isključivo od zemlje, koju u ovim godinama više ne mogu ni da obrađuju. Pomažu im sinovi i unuci tako da imaju ono najnužnije.

Poklonu naše Redakcije neobično su se obradovali.

Na malom slavlju u njihovom domu, kojem su, pored nekih članova mnogobrojne porodice Trakilovića, prisustvovali i predstavnici Redakcije "Nade", kao i stručnjaci prodavnice "Gorenja" iz Velenja u Tuzli, supružnicima Trakilović uručen je televizor u boji marke "Kerting", proizvod "Gojenja" iz Velenja.

- Neobično sam obradovan ovom posetom i ovim darom, koji mi je draži od televizora - kaže nazdravljajući čašicom domaće šljivke, koju sam proizvodi, domaćin Petar Trakilović. - I najmanji poklon je velika stvar a kamo li ovaj.

Istinu da kažem, do sada nisam mogao kupiti televizor, a nisam ni nameravao da ga kupim.

Ali, moram da priznam da će nam sada dobro doći da nam brže prođe vreme, naročito kad su noći duge i dosadne.

Dugo je Petar Trakilović, posle zdravice uz čašicu, pričao o dugom životu, o događajima i ljudima. 

Kaže:

- Kad bih se ponovo rodio, volio bi da mi životni put bude ovakav - kaže on.

Petar je rođen 1885. a baba Petra je godinu dana starija i nisu ni sanjali da će doživeti "da im i djeca budu djedovi", jer su im četiri sina i kćer već ostareli.

Čak su im i unuci postali dedovi, što znači da imaju i "bele pčele".

- Da li verujete da mi je šesnaest unuka služilo vojsku, tačnije, šesnaesti se sad nalazi u vojsci u Novom Sadu - kaže Petar s razumljivim ponosom.

Koliko imaju potomaka, to ni sami ne znaju, ali znaju da nije manje od sedamdeset.

Petar Trakilović rado priča o mladosti i kaže da se bolje seća šta je bilo pre 80 godina nego juče.

Obišao je sveta "osam država - od Poljske do Albanije".

Nisu ozbiljnije bolovali, samo baba Petra u poslednje vreme slabije čuje i teže se kreće.

- Trebala bi mi mlađa žena, koja može raditi po kući - kaže čika Pero u šali, gledajući u Petru.

- Šta kaže? - pita baba unuka Milana, koji do nje sedi.

- Kaže, da mu je mlađa, da bolje radi.

- Treba njemu oklagija - uzvrati, takođe u šali, baba Petra.

I tako u kući Trakilovića priči nikad kraja.

Domaćini nas pozvaše da opet dođemo i to "maksuz" a ne na brzinu. Kad smo se pozdravljali, čika Pero u kola stavi svakom gostu po litar rakije, po ovdašnjem običaju, kao izraz najvećeg poštovanja prema gostu.

Tekst: N. Smiljić, obrada: Yugopapir (Nada, mart 1980.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate