Oliver Tihi: Ludilo, pravo ili simulirano, vrlo je tražena i skupa roba kad je slikar u pitanju

Na primer, dođu dvoje starijih Amerikanaca, imaju para i žele da ih potroše, ali najčešće ne znaju ništa o tome kojim stilom ja radim, zašto uopšte slikam i šta hoću da kažem preko svojih slika. Ako im ja to objasnim i ponašam se normalno, oni gube interesovanje, jer ne žele da daju velike pare za nešto obično, za nešto što shvataju, ali ako se ponašam čudno, oblačim čudno, pričam čudno i nevezano...

Decembar 1973: Oliver Tihi je poznat slikarskim i umetničkim krugovima, ali široj jugoslovenskoj publici nije. Rođen je pre 31 godinu u jednom vojvođanskom selu. Slikanjem se bavi od svoje rane mladosti. Izlagao je nekoliko puta u Jugoslaviji, ali mu beogradska umetnička čaršija, štampa i kritičari, nisu bili naklonjeni. 

Pre desetak godina odselio se u Rim, gde je završio Akademiju lepih umetnosti, stekao ime i materijalnu egzistenciju.

Izlagao je u najpoznatijim svetskim galerijama. S prvom ženom nije imao dece, a sa drugom, sadašnjom, ima sina Igora.

Jednom godišnje dolazi u Jugoslaviju. Tu smo i vodili ovaj razgovor s njim.

- Ovde, u Makarskoj, osećate se kao kod kuće. Meštani vas vole, a i vama je dobro u njihovom društvu. Zašto onda ne ostanete stalno u Jugoslaviji?

- Lepše je doći u goste, ljudi vas tada bolje primaju. A i domaća štampa kao da nije promenila svoj stav prema meni, stav uzdržanosti, možda i netrpeljivosti. 

Dok sam priredio sedam samostalnih izložbi po čitavoj Evropi, u jugoslovenskoj štampi su se pojavile samo tri kratke informacije o meni. 

To je možda i normalno, kad je reč o mladom slikaru.

- Hoćete da kažete da vas inostrana štampa češće pominje?

- Svakako: "Tajms", "Figaro", "Mond", "Štern" ... Nije lako ne primetiti slikara koji petnaest godina radi i razvija svoj stil, koji je imao preko četrdeset samostalnih izložbi i čije se slike nalaze u mnogim poznatim galerijama. 

Čak je i Alberto Moravija osetio potrebu da o meni piše.

Već pet godina on radi na monografiji o Oliveru Tihom, ali još nije odlučio da je objavi, smatrajući da ima još detalja o meni za koje treba javnost da sazna.

A u međuvremenu objavio je nekoliko svojih romana. Pretprošlog leta me je pozvao u jednu napuštenu kuću na obali mora. Tu smo boravili sami dva meseca, kako bi on imao prilike da me dobro upozna.

- Ko vas je još posmatrao?

- Verovatno mislite na neko studiozno posmatranje s ciljem da se pronikne u moju ličnost? To je bilo dosta davno, kada je trebalo da odem na odsluženje vojnog roka.

Regrutnoj komisiji se učinilo da sa mnom nije baš sve u redu, pa sam se na kraju našao pred najpoznatijim domaćim psihijatrima. Posle dugog posmatranja, njihov sud je glasio: potpuno neuračunljiv.

- Čuli smo da su nekoliko vaših slika kupili grčki brodovlasnici Nijarhos i Onazis i da su njima ukrasili unutrašnjost svojih jahti.

- Istina je. Moje slike ćete naći i tamo gde se tome nikada ne biste nadali. Nekoliko ih je u Aušvicu. Iz njih ističe čista tragika ... tako ljudi kažu.

- Da li se vaše slike prodaju?

- Zavisi kako se predstavite. Na primer, dođu dvoje starijih Amerikanaca, imaju para i žele da ih potroše, ali najčešće ne znaju ništa o tome kojim stilom ja radim, zašto uopšte slikam i šta hoću da kažem preko svojih slika. 

Ako im ja to objasnim i ponašam se normalno, oni gube interesovanje, jer ne žele da daju velike pare za nešto obično, za nešto što shvataju, ali ako se ponašam čudno, oblačim čudno, pričam čudno i nevezano, ili ništa ne pričam, onda se u njihovim glavama stvara misterija, ja izrastam u neko nadbiće. 

Automatski tu čudnu veličinu dobiju i moje slike, i oni ih kupuju. 

Dakle, kupuju moje - ludilo.

- I koliko ih staje to zadovoljstvo?

- Dve do pet hiljada dolara.

- Iz toga bi se moglo zaključiti da vi plivate u novcu.

- Prihodi su veliki, ali i rashodi. Svake godine samo na propagandni materijal, prospekte, kataloge, plakate dajem petnaest do dvadeset hiljada dolara.

Sve su mi žene drage

- Primetili smo da sve žene, poznate i nepoznate, mlade i ne tako mlade, lepe i manje lepe, zovete istim imenom: Mila. Zašto?

- Jer su mi mile.

- Poznato je da ste bili u vrlo bliskim odnosima s nekim veoma poznatim i lepim ženama.

- Zar je značajno da li je neka žena poznata, ili potpuno anonimna? Za mene nije. Žene, njihova duša, šarm, njihova toplina, za mene su - vazduh i voda. 

Ali, kao što se vazduh udiše i izdiše, tako i ja volim i napuštam sve te divne žene, i mislim da im time ne činim ništa nažao, samo ih obogaćujem jednim neuobičajenim, a možda i važnim iskustvom.

- Kako nalazite svoje modele?

- Ne mogu da slikam ženu koja me lično i duboko ne interesuje i u koju nisam bar malo zaljubljen. Štaviše, ta osećanja moraju biti uzajamna.

- I vaša supruga nema ništa protiv takvog načina stvaranja ..

- Ja sam prvo slikar, pa tek onda suprug i otac.

- Znamo da imate puno gramofonskih ploča. Čudno je što ni na jednoj nema naziva pesama. Umesto toga svaka je obeležena mrljom neke boje.

- Veoma volim muziku, naročito crnačku, duhovnu. Ali, meni nije važno kako se koja melodija zove, već šta mi koja može da kaže i znači.

Zato ploče obelažavam različitim bojama, i samo zaželim: crvenu, plavu, žutu, oranž. ...

To u meni stvara neraskidivu vezu između muzike i slikarstva, kao da slušam i osećam muziku vizuelno.

- Da vas podsetimo na obećanje koje ste nam dali kad smo zakazivali ovaj razgovor. Rekli ste da ćete pred kamerom odrezati sami sebi uvo, kao Van Gog. Odustali ste, izgleda?

- Nisam raspoložen. Uostalom, toliko sam gord da se neću ubijati kao taj divni, ludi Van Gog.

- Da li ste zaista, kao što tvrde psihijatri, toliko neuračunljivi?

- To je teško reći. O tome ne mogu ja sam da sudim. Ako sam lud, ja to ne krijem. Dobro mi je takvom kakav sam. Osim toga, ne zaboravite šta sam vam rekao: ludilo, pravo ili simulirano, vrlo je tražena i skupa roba kad je slikar u pitanju.

Obrada: Yugopapir (Eva i Adam, decembar 1973.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate