Predstavljamo mlade i ambiciozne "električare" iz Titograda: Kako ste, Entuzijasti? (1966)

Čovek iz RTB-a se iznenadio kad je video da se prilikom učenja kompozicija koristimo isključivo notama. Pritom nam je ispričao događaj koji može da bude i vic: prilikom organizovanja "Gitarijade" u Beogradu skupili se svi izvođači. Na pitanje - ko ume da čita note, izašao je samo jedan. I slovima - jedan

Titograd izaziva Beograd na 220 volti!

JA: Znači li to da izazivate Elektrodistribuciju Beograda?

ONI: Čuli smo za Siluete, Zlatne dečake i Elipse, ali za taj sastav još nismo.

JA: Ipak to je jedina ekipa koja sarađuje sa svim "električnim" sastavima.

ŠEF: Dobro, da vam ozbiljno kažemo: svakom VIS-u, koji se bude odlučio da dođe ovamo garantujemo siguran poraz. Njihove ženske ili, kako se moderno zovu, "bitls" frizure nećemo dirati...

JA: Dakle, to bi bio izazov ostalim, ali samo najboljim sastavima iz Beograda ili Zagreba. Zato bismo želeli da predstavimo vaš orkestar, zasad tekstom, a vi se svojim protivnicima predstavite kasnije muzikom. Da počnemo - je li ovo prvi put da se o vama piše?

ŠEF: (on je zadužen da odgovara na značajna pitanja): U "Džuboksu" - da. Doduše nije pisala ni druga štampa koja izlazi van naše republike, ali to i nije za čuđenje.

Pre svega, još uvek nismo (niti imamo nameru) napraviti nikakav skandal, ne nosimo ni dugu kosu ni periku i nemamo dobre veze s raznim menadžerima i organizatorima, a to je izgleda mnogo važnije nego i sam kvalitet muzike.

JA: Šta to, u stvari, znači?

ŠEF: To znači da nismo neskromni ako tvrdimo da ne zaostajemo za mnogim orkestrima koji se ubrajaju među najbolje, ali nismo ni popularni kao oni, s obzirom da živimo u Titogradu, gradu koji je daleko od propagande.

JA: Niste nam još rekli od kada postojite?

MILI: Pa niste nas ni pitali!

JA: Toliko ste zanimljivi da ne znam šta pre da vas pitam. Ako se ne ljutite, odgovorite sada na to pitanje.

MILI: Okupili smo se pre dve i po godine i do danas smo ostali u gotovo istom sastavu.

Dobili smo samo jednog novog člana, a vrlo rado radimo i sa novim vokalnim solistima. Inače, veoma se ponosimo svojim imenom.

Valjda znate da se zovemo - "Entuzijasti".

JA: Ko vam je menadžer i kako ste nabavili sve ove instrumente i ozvučenje? To, koliko znam, ne košta baš malo?

POP: Već sama stvar da radimo u Domu omladine Titograda može vam dati odgovor na pitanje.

JA: Nedavno je u Titogradu boravio jedan muzički redaktor Radio-televizije Beograd. Da nema to neke veze s vama?

ŠEF: Ima. Slušao nas je i ostavio lepe komplimente. Osim toga, iznenadio se kad je video da se prilikom učenja kompozicija koristimo isključivo notama. 

Pritom nam je ispričao događaj koji može da bude i vic: prilikom organizovanja "Gitarijade" u Beogradu skupili se svi izvođači. 

Na pitanje - ko ume da čita note, izašao je samo jedan. 

I slovima - jedan.

JA: Radite li sami?

ODGOVOR: Kako gde. U orkestru - ne. Veliku pomoć pruža nam jedan stariji muzičar.

On nam piše i skuplja veliki broj aranžmana, daje mišljenje o izvođenju.

Međutim, veliki je broj aranžma koje sami pišemo, a imamo i svoje kompozicije.

JA: Znači, vi niste samo izvođači nego i stvaraoci. I to, izgleda, popularni. Vašu kompoziciju "Crni robovi" izvodio je čak i folklorni ansambl vašeg Doma. A sada nešto o planovima ansambla.

POP: Do nedavno sam igrao i u folklornom ansamblu. Kad sam se konačno opredelio samo za bubnjeve, ansambl je naglo počeo da putuje po inostranstvu.

Oni i dalje imaju vrlo primamljive planove, a naši su za sada ovi: očekujemo da se neko odazove na naš izazov.

Dalje, dobili smo poziv da gostujemo u Kragujevcu, a postoji velika mogućnost da sledećeg leta sviramo u jednom ili dva hotela na francuskoj obali.

JA: Zar se ne plašite? Konkurencije na primer?

LAKI: Zašto? Jača konkurencija bolje pokazuje stvarnu vrednost. Mi smo za borbu - kvalitetom muzike.

JA: Koliko ste popularni u svom gradu ili - republici?

- "Nema nam ravnih", reče Džile (jer je zadužen za reklamu). Bobi dodaje vrlo značajnim tonom: "Uostalom, za nas se čulo i širom Švajcarske, Nemačke i delimično Francuske."

JA (pravo da vam kažem - začuđeno): Kako to mislite?

DŽILE: Letos smo svirali mesec i po dana u hotelu "Fjord", u Kotoru, gde su gosti bili isključivo stranci iz ovih zemalja.

JA: Dobro. Kad ste tako popularni, a niste jedini, s kim biste najradije snimali ploču?

MILI I BOBI: S nama.

JA: Šta radite kada ne svirate?

BOBI: Učimo.

JA: Ozbiljno vas pitam.

NIK: Mi smo se šalili.

JA: Koliko sati dnevno vežbate?

NIK: Počinjemo u dva popodne a završavamo preko Morače.

JA: Sada malo ćutite dva po dva. Bubnjara ostavite da lupa.

(Bubnjar ćuti).

JA: Recite nam nešto bez veze!

DŽILE: Nismo na ozbiljnom sastanku.

JA: Dobro. Onda ispričajte neki vic.

DŽILE: Prolazeći kroz drvo opazio sam jedan mali detalj: da nije bilo drveta, ne bih mogao proći kroz njega.

JA: Može li to kraće?

DŽILE: Može - da udarim glavom u drvo.

JA: Šta još da vas pitam?

POP: Ono što nas niste pitali.

JA: Jeste li se umorili?

POP: A vi?

JA: Ipak vas radije slušam kad pričate nego kad vežbate. Nego, ništa nam ne rekoste o muzici?

LAKI: O tome dosta pričamo u školi.

Ovde - radimo.

JA: Ko vam je uzor?

ONI: Nema ga.

Totalno smo originalni.

JA: Šta ćemo na kraju?

ONI: Da idemo.

JA: Nećete ništa reći?

ONI: OČEKUJEMO NAJHRABRIJE U TITOGRADU!

Tekst: M. R, obrada: Yugopapir (Džuboks, decembar 1966.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate