Pages

Saša Dragić, najpoznatiji YU rock menadžer '88: Čovek iza uspeha grupa U škripcu i Bajage i Instruktora

Januar 1988: Iako je bio jedan od inicijatora bitnih previranja na jugoslovenskoj rock sceni - od kojih su svojevremeni uspešni proboj grupe U škripcu i izrastanje Bajaginih Instruktora u jednu od vodećih ovdašnjih rock'n'roll formacija samo najzanimljivija poglavlja - Saša Dragić nikada nije, poput nekih svojih kolega, osvojio medijski prostor rezervisan za ljude čiji "pozadinski'' rad rezultira onim što vidite na koncertima ih čujete na nosačima zvuka.

Insistirajući na stavu da je njegova jedina dužnost građenje što boljih uslova za delovanje benda čiji je, slobodno se može reći, ravnopravni osmi član, Dragić nije bio naročito voljan da prihvati ni ponudu za intervju u listu "Rock".

No, priklešten neospornim činjenicama o visokom kvalitetu sopstvenog rada - kao i podatkom da se svaki njegov projekt, po pravilu, pretvarao u tiražnu atrakciju s pokrićem...

... ipak je pristao da, prvi put, detaljnije govori o vlastitom udelu u karijerama Škripca i Instruktora, te da onoliko opširno koliko ova rubrika dozvoljava prokomentariše svoje utiske o poslu kojim se bavi i svoje aktivnosti na revitalizovanoj rock sceni beogradskog Doma omladine i izdavanju osiječkog kompilacijskog albuma "Pogonsko gorivo".




Pokušavajući da definiše položaj menadžerske profesije koja na ovim prostorima još uvek uživa prilično kontroverzan tretman i nejasan status, Dragić kaže:

- Menadžer je čovek čiji bi osnovni zadatak bio da se stara o finansijama i publicitetu grupe sa kojom radi. U našim uslovima, međutim, menadžerski posao ne može čak ni da se definiše kako treba, jer taj posao, pored ugovaranja koncerata i aktivnosti oko ploča, ponekad podrazumeva i gomilu drugih stvari koje na Zapadu, recimo, radi ceo tim. 

Pošto ovde ne postoji menadžerska agencija, odnosno menadžment koji bi dobro funkcionisao, menadžer je čovek koji mora da bude spreman da se, ako zatreba, nađe i u ulozi vozača, primaoca pošte, nosača plakata i tako dalje.

Ovakva situacija uslovljena je, dobrim delom, i odsustvom zakonske regulative kojom bi se tačnije odredilo ovo što mi radimo.

- U kojoj meri si bio svestan tih problema kada si počinjao da se baviš menadžerskim poslom?

- Naravno, nisam znao ovo što znam danas, ali pretpostavio sam šta može da me čeka, tako da nisam bio zatečen. Bio sam spreman za rad, jer to mi je bio i osnovni motiv da odaberem ovaj poziv.

Razgovarao sam sa muzičarima koji su se često žalili da nemaju nikoga ko bi brinuo o tome da li su ugovori poslati na vreme, da li je stigla oprema, u kom hotelu se spava...

Shvatio sam da je to deficitarno zanimanje u ovdašnjem rock'n'rollu i želeo sam da stvari, onoliko koliko je to u mojoj moći, pokrenem nabolje.

- Početak tvog delovanja čvrsto je povezan sa startom grupe U škripcu. Možeš li sa ove vremenske distance proceniti svoj udeo u tom projektu?

- Mene je pozvao Miloš Obrenović, bubnjar Škripca, sa kojim sam dobar drug još iz detinjstva, tako da je ta saradnja, u stvari, ležala na prijateljskoj bazi. Škripac je, dakle, moja prva grupa i ja sam i danas zadovoljan onim što smo mi uradili.

Reč je o ljudima sa kojima sam se izvanredno slagao i jako dobro razumeo.

Mislim da je ta povratna sprega jako bitna, jer menadžer ne može mnogo da uradi ako ga muzičari ne podržavaju.

Ja mogu da imam dobre ideje, ali ako ne postoje ljudi koji će to realizovati, onda su i moje zamisli apsolutno bezvredne. 

Sa Škripcem nikad nije bilo velikih svađa i nesuglasica, sve je zaista idealno teklo.

Mi smo ostali u izuzetno dobrim odnosima čak i posle raspada grupe. Smatram da je to bitno reći, jer takve stvari se obično događaju zbog međusobne netrpeljivosti, no sa Škripcem to nije bio slučaj.





Snaga tog benda je bila lako uočljiva



- Oni koji su pre dve godine verovali da Škripac može napraviti pristojan "comeback" uzimali su, kao jedan od glavnih argumenata za takvo mišljenje, činjenicu da je tvoj rad sa Delčom, Vuletom i ostalima trebalo da bude obnovljen. Zašto do toga, ipak, nije došlo?

- Dok sam ja bio u vojsci, grupa je izdala jednu ploču koja je relativno slabo prošla na tržištu i ljudi su, jednostavno, odlučili da svako krene na svoju stranu.

Kada sam došao na odsustvo, rekao sam im da konačno odluče šta hoće da rade, da li žele da nastave kao grupa U škripcu ili žele da rade nešto drugo.

Napomenuo sam, takođe, da ja imam nameru da napravim nešto stvarno veliko. Tada još nisam znao šta bi to moglo da bude, ali bio sam siguran da ću uraditi nešto veliko (smeh).

- Nešto veliko su, naravno, bili Instruktori.

- Da, mada, kažem, ja tada još nisam imao konkretne planove. Mene je Bajaga pozvao čim sam se vratio iz vojske, ali nas dvojica se do tada nismo lično poznavali. Njegov poziv sam odmah prihvatio, jer je bilo očigledno da on zna šta hoće, imao je grupu koja se profesionalno bavila muzikom, tako da nikakvih problema nije bilo. 

Mislim, snaga tog benda je bila zaista lako uočljiva.

Za mene je album "Sa druge strane jastuka" bio ubedljivo najbolji te godine i, sigurno, nekoliko godina unazad. Nije, dakle, bilo teško zaključiti da je Bajaga pravi tip i predvideti da će Instruktori postati bend najvećeg formata.




- Mnogi su skloni da u tom procesu, kao i u dogovaranju neuobičajeno profesionalnog marketinga PGP-a, velike zasluge pripišu tebi. Slažeš li se sa takvim ocenama?

- Ne znam, pre bih rekao da sam imao sreću kada sam počinjao rad sa Bajagom, jer su se tu poklopile mnoge povoljne okolnosti: diskografska kuća je rešila da u potpunosti stane iza projekta, televizija je već počinjala da radi Momčilov šou, a ljudima iz muzičkih krugova je napokon stiglo ostvarenje koje zaslužuje da bude vrednovano kao jedno od najznačajnijih u istoriji jugoslovenske rock muzike.

Moj posao je bio da samo koordiniram celu akciju i da omogućim što većem broju ljudi širom zemlje da vidi i čuje Bajagu, što, opet, uz pomoć pouzdane agencije kao što je "Adrija" i dobrih tour-menadžera, nije bilo naročito teško. 

Trudio sam se da ugovorene obaveze prema ljudima iz posla izvršavamo na vreme, jer ništa nismo želeli da prepustimo slučaju.

Što se tiče nekih mojih zasluga, one se možda sastoje jedino u predlogu koji sam dao Bajagi po izlasku albuma "Sa druge strane jastuka" i po kome je trebalo da šest-sedam meseci sviramo u manjim prostorima, a tek onda da koncerte "premestimo" u velike hale.

Bendovi obično izdvoje par meseci za promociju ploče i odmah kreću na turneju, tako da se album, posle dosta kratkog roka, manje ili više "gasi".

Ja sam smatrao da ne treba da radimo na taj način, nisam se bojao da će interesovanje publike opasti ni posle mnogo dužeg vremena, jer ploča kao što je "Sa druge strane jastuka" može držati pažnju tokom cele godine. 

Dobro, imali smo zakazane termine za Tašmajdan, 8. i 9. juna, to su bili nezaboravni beogradski koncerti, ali turneja po velikim gradovima počela je tek šest meseci po izlasku LP-ja.

Sada je jasno da je taj novi način rada doneo i dobre rezultate.

Međutim, moram đa naglasim da mi je u svemu tome sam Bajaga najviše pomogao.

Samo zahvaljujući njemu, ostalim Instruktorima i, naravno, Škripcu, ja danas važim za dobrog menadžera.



Rusima smo pružili kvalitetan šou




- U čemu vidiš najveći značaj Bajaginih gostovanja u Sovjetskom Savezu i u čemu se može ogledati eventualni kontraefekat takvog postupka. Postoji li mogućnost da, posle Mozaika, u Jugoslaviji uskoro vidimo i neku reprezentativniju sovjetsku rock postavu?

- Značaj odlaska Instruktora u Sovjetski Savez je, nesumnjivo, višestruk. Prvo, to je bitno za samog Bajagu i neprocenjiv je doprinos popularisanja jugoslovenske rock muzike uopšte.

Dosad su našu muziku tamo predstavljali isključivo zabavnjaci, tako da je Bajaga prekinuo tu tradiciju.

Pre neki dan sam gledao razgovor sa jednim sovjetskim funkcionerom koji je izjavio da su u poslednje vreme u SSSR-u gostovale velike rock zvezde kao što su Bili Džoel i Bajaga.




On je to naveo kao primer kako treba raditi. I mi stvarno nismo škrtarili na opremi, nego smo poneli sve što je neophodno da bi koncert bio pravi.

Znači, nismo išli na tezgu, kao što većina naših ljudi radi kada tamo odlazi, nego smo učinili sve da bi Rusima pružili kvalitetan šou.

Oni to odmah prepoznaju, odmah osete šta je pravo, iskreno i dobro i umeju to da nagrade.

Ja sam tamo upoznao neke ljude koji su vrlo interesantni i neke grupe koje su veoma dobre, tako da se sada razmatra mogućnost da oni gostuju kod nas.

Lično, voleo bih da napravim izložbu fotografija Sergeja Borisova, čoveka koji je radio za sve svetske magazine i dovedem dva lenjingradska sastava, Akvarijum i Kino.

Takođe, bilo bi vrlo zanimljivo videti sovjetsku alternativnu modu.

Smatram da bi takva manifestacija mogla da bude značajna u širim okvirima, jer se tek tako može videti šta oni rade.

Ja ne znam kako je Mozaika ugovorila koncerte u Jugoslaviji, ali mislim da to nikako nije njihov najbolji bend i da tamo ima mnogo zanimljivijih tipova koji imaju sve više prilika da sviraju izvan SSSR-a.

- Trenutno se nalaziš na mestu urednika rock programa beogradskog Doma omladine. Kojim kriterijumima se rukovodiš pri biranju bendova koje ćeš dovesti na tu, sve značajniju, scenu?

- Trudim se da obezbedim nastupe grupama koje nešto zanimljivo rade. Nije mi jedini cilj da Dom omladine zaradi na tim koncertima, već i da se pruži šansa mlađim sastavima čije vreme tek dolazi.

Normalno, ne bežim ni od komercijalnih koncerata jer, u krajnjoj liniji, u prirodi mog posla nije ljubav prema praznim salama (smeh), ali smatram da ne treba podcenjivati mlade grupe, nego da im treba pružiti šansu da pokažu šta znaju.

U ovom uredničkom poslu treba ponekad rizikovati, ne sme se bežati od novih pravaca. 

Ja na sve to gledam kao na dobru priliku da se upoznam sa delovanjem mnogih grupa, jer čovek koji je u ovom poslu mora da bude obavešten o tome ko šta i kako svira.

Ne volim kada ljudi koji su nešto postigli i koji nešto znače u muzičkom svetu kažu da nemaju pojma šta se događa i da ih to ne interesuje.

Ne mora čovek voleti novi zvuk, ali ako se već sam time bavi, onda mora imati nerava i strpljenja da i druge pošteno odsluša.

Kod nas su ljudi isključivi i često bez iole pažljivijeg slušanja donose ocene koje su, naravno, površne i često pogrešne. 

Ja volim da slušam sve bendove, jer smatram da jedino tako mogu da ostanem nov i aktuelan u ovom poslu.

Kada bi svi urednici ne samo u koncertnim, nego i u diskografskim kućama detaljnije pratili nove događaje, domaća muzička scena bila bi mnogo zanimljivija.

Imam utisak da ponekad ljudi, jednostavno, ne žele da budu obavešteni, što je za urednike nedopustiv luksuz.

Jer, normalno je da Bajaga prodaje puno ploča i da ima dobru posetu na koncertima, ali osnovni red bi bio da se potrudimo i obezbedimo nekim mlađim bendovima dostizanje tog nivoa.


Uvažiti punkersku logiku



- Da li je takav stav i osnovni razlog za tvoju pomoć pri izdavanju i prezentaciji albuma "Pogonsko gorivo"?

Da, naravno. Ja se jako radujem kad vidim da se u nekim gradovima (Osijek) koji ne važe za muzičke centre dobro i pošteno radi.

Znam iz iskustva da se u pojedinim manjim mestima mnogo više pažnje posvećuje, recimo, dobrom organizovanju koncerata nego u tim tzv. centrima. 

Ja, doduše, ne mislim da sam nešto značajno doprineo izdavanju "Pogonskog goriva", samo sam malo pomogao da ploča bude u Beogradu dostojno predstavljena.




Takve poduhvate treba ceniti, jer reklamiraju rad i ne podležu onom najgorem mentalitetu koji se meri sa svim i svačim.

Čovek uključi radio, čuje da se tu vrti dosta gluposti i reši da sam napravi nešto bolje.

To je punkerska logika koja je svojevremeno dobro prodrmala učmali rockerski svet i to treba podržati.

Konačno, verujem da sam i ja uspeo prvenstveno zato što sam želeo da mnogo i dobro radim, bez straha od grešaka do kojih u menadžerskom, kao i u svakom drugom poslu ponekad mora doći. Treba samo uložiti napor da one budu što ređe i bezbolnije.

Razgovarao: Ivan Ivačković, obrada: Yugopapir (Rock, januar 1988.)


U škripcu: "Siđi do reke"



Kada sam prvi put išao kod Vuleta ("Škripac"), tražio sam da čujem njegove pesme. Odsvirao mi je jednu za koju je rekao da stoji neiskorišćena već par godina. Pesma se zvala "Siđi do reke". Meni se strašno dopala i rekao sam da je to siguran hit. Pošto sam skinuo akorde, iste večeri sam je odsvirao na nekoj sedeljci. Nekoliko meseci kasnije, da bih ubedio novinare jednog lista kako je to dobra pesma, ugasio sam svetlo u sobi i odsvirao im na gitari "Siđi do reke". Verovatno su mislili da sam lud, ali ja sam stvarno verovao u tu pesmu.





Nije me bilo na spisku putnika...



Nekom greškom, mene nije bilo na spisku putnika za Svetski festival omladine u Moskvi. Bajaga je, bez razmišljanja, rekao organizatorima da, ukoliko ja ne idem, ne idu ni Instruktori. Moram da priznam da me je bend tada dobio za sva vremena. Karta je, inače, vrlo brzo izvađena, otišli smo zajedno u Moskvu i, kao što je poznato, napravili odličan posao.


Skoplje, Titograd, Beograd



Na prošlogodišnjoj turneji Bajage i Instruktora, jedan od najboljih organizacionih poteza bila je, po meni, epizoda sa "Cesnom". Posle nastupa u Skoplju, bend se odmarao do pet popodne. Ja sam pozvao avio-taksi iz Beograda, tako da nas je avion vozio od Skoplja do Titograda, gde smo te večeri imali koncert. Na titogradskom aerodromu čekalo nas je troje kola koja su nas odvezla do prepune dvorane. Posle koncerta smo otišli na večeru, seli u auto i odvezli se do aerodroma. Za otprilike dva sata svi smo stigli u Beograd, tako da smo u roku od osam sati bili u tri grada - Skoplju, Titogradu i Beogradu. Međutim, da bi čovek, u ovom poslu, došao do "Cesne" mora da prođe kroz period kada nema ni dinara, mora da doživi mnoge pobede i poraze, mora duboko da veruje u to što radi i, normalno, da ima dosta sreće.



Podržite Yugopapir: FB TW Donate