Kada su se slušali gotovi snimci, u studiju se zatekao Bata Kovač, koji je upoznajući se sa muzičarima izrekao nekoliko pohvala i tvrdio da Smak jedini pored Korni grupe svira "muziku koja izaziva aplauz na koncertima, ali ne donosi novac". Svi koji su ih gledali, čuli ili videli - u dve stvari uvek će se složiti: Smak svira dobru muziku i Smak nikada neće "napraviti posao"
Džuboks, avgust 1975: Šumadijska rok grupa koja, objektivno, nema popularnost BIJELOG DUGMETA, legendarnost ni iskustvo INDEXA, sigurnost YU GRUPE, sjaj i veličinu ansambla TIME, ozbiljnost KORNI GRUPE, ali istovremeno i sastav bez koga bi današnja jugoslovenska muzička scena bila siromašnija za istinsku atrakciju
... Ceo dan proveo sam slušajući traku koju mi je poslao nepoznati prijatelj (kome sada ne znam ni imena), i kao danas sećam se i dveju kompozicija koje su mi se posebno svidele: jedna se zvala "Ulazak u harem", a druga "Bluz u parku".
Nekoliko nedelja kasnije boraveći vrlo privatno u Vrnjačkoj Banji, u beskonačnim razgovorima o pop muzici u popularnom "Goču" upoznao sam Kepu.
On je oduševljeno pričao o planovima "prelaska u Zagreb" jer ih tamo, navodno, čeka "puno posla".
Taj posao u Zagrebu im, u istinu, nikada neće pobeći, samo će delimično biti ostvaren tek dve godine kasnije kada im najveći grad Hrvatske i njegova razumna publika delimično otvaraju vrata.
Prvi pravi pogodak grupe svakako je festival srpske pop muzike održan aprila 1973. godine u Požarevcu.
U konkurenciji 30-tak sastava SMAK je zvanično podelio prvo mesto sa lokalnim DIJAMANTIMA mada konkurencije tu nema: Kragujevčani su bili pravi pobednici smotre.
Nisam tamo bio, ali voditelji manifestacije, moji prijatelji Mića Ilić, Ljuba Žakula, Zoran Đuričić doneli su bezbroj lepih priča o izgledu i kompletnom utisku koji je SMAK na njih ostavio.
No svi su se slagali da je pevač ipak ispod nivoa. Ali, to je bio već poznati problem.
Nekoliko dana kasnije Pera Lazović, sportski saradnik Radio Beograda, upoznao me je sa Asimom, momkom koji je tada vodio poslove grupe.
Uz to, Pera, takođe Čačanin koji je vojnikovao u Kragujevcu, bio je ubedljiv u tvrđenju da im treba pomoći jer "to sve može jednog dana postati ozbiljno".
Na moju žalost, nisam imao kompetencija da bilo šta obećam, ali sam rekao da ću ih drage volje preporučiti za neki koncert.
Tako je uskoro i bilo i SMAK se pojavio na jednom Džeraldovom "hit parada" koncertu u novobeogradskoj Hali sportova.
Zanimljivost je vezana za taj nastup jer je to ustvari i bio naš prvi pravi susret.
Prvi put u studiju
O njima sam znao mnogo ali ih lično, osim Kepe, nisam poznavao.
Sreli smo se uoči njihovog izlaska na scenu. Točak je ustao i čvrsto mi stegao ruku i predstavio se:
- Radomir Mihajlović, gitarista!
Odmah mi je zapalo "za mozak" da ima "vrlo dobru rock facu" što, odmah sam mahinalno pomislio, nije baš bez značaja.
Zoran je od samog početka ostavio utisak mirnog i finog momka, dok sam Kepu znao iz Vrnjačke Banje.
Četvrti član je bio pevač iz Kragujevca koji je ostavljao utisak mirnog, tihog i pomalo uplašenog mladića koji se tu našao slučajno. Zapravo, nekako mi je više izgledao predodređen za zabavnu muziku. To se videlo prilikom samog nastupa.
Iz Hale sam pošao sa dosta utisaka.
Grupa je bila instrumentalno sasvim u redu, ali je nesreća bila u tome što je vokalno sve nekako bilo umrtvljeno i razvođeno.
Mene je još nešto začudilo. Od skoro prepune Hale, znači od nekih 3.500 posetilaca njih 500-600 sve vreme je skandiralo Točku i drugovima. Tako sam upoznavajući SMAK istovremeno upoznao i njihove nepoznate "vernike" koji su, kasnije ću shvatiti, takođe jedan fenomen.
Oni su uvek putovali prateći grupu i uopšte SMAK je uvek imao veliku podršku iz redova obične publike gradova u kojima je pre nastupao.
U leto 1973. godine grupa je prvi put pošla u Vojvodinu.
Na poziv omladinaca iz malog banatskog sela Sanada došli su na "Festival pop muzike" koji je okupio sedam-osam poznatijih sastava iz Vojvodine i Srbije. Kragujevčani su izazvali pravo oduševljenje i bili proglašeni za pobednike.
Tako su u nekoliko meseci dva puta išli na takmičenje i dva puta pobedili. Jasno je da u oba slučaja nisu bile u pitanju manifestacije koje omogućavaju jugoslovensku afirmaciju, ali su na jedan određeni način njihovi nastupi pokazali da grupa sazreva za "veće dane".
Početkom jeseni SMAK se prvi put našao u studiju za snimanje.
Snimci za emisiju VEČE UZ RADIO nisu ispali savršeni, ali su po opštem mišljenju bili i više nego dobri ako se ima u vidu da su ih načinili debitanti.
Producent snimanja Aca Korać nije krio iznenađenje "uvežbanošću i muzikom grupe" i obećao je da će ih pozvati ponovo.
Snimci koji su tada nastali, ima ih ukupno 3, emitovani su u nekoliko navrata u emisiji VUR i poslati su nekim lokalnim radio stanicama. Naročito je bio efektan instrumental "Zvonce". Snimci sa pevanjem nisu ispali najsrećnije.
Nekako u to vreme u Zagrebu je izašao prvi broj (ujedno i jedini) časopisa "POP".
Tvorac i urednik nesigurne publikacije Željko Marušić napravio je jednu anketu želeći da sazna nešto više o ukusu pa i profilu potencijalnih kupaca-čitalaca.
Sabirajući odgovore koji su pristigli i analizirajući ih, pred jednim podatkom ostao je zbunjen: ispalo je, po odgovorima iz Srbije, da je najpopularnija grupa SMAK!
A on, koji je pravio muzički časopis - nije baš ništa znao o njima.
Ali tako je uvek bilo sa grupom SMAK.
Uživali su popularnost koju je teško objasniti, po gradovima Srbije nailazili na reakciju kao retko koji ansambl ove muzike, ali su teško razbijali neke hermetične okvire da bi dobili šansu da se predstave širem auditorijumu.
Medijumi su bili za njih nedostupni.
Oni u tim danima nisu SMAKU nikada nudili pomoć. Čak naprotiv, nisu ni pokazivali elementarnu radoznalost za Kragujevčane.
U kasnu jesen grupi se pridružuje pevač Boris Anđelković.
Mada nikad ranije nije pevao - odmah se snašao. Međutim, u nečemu nikada neće uspeti: nikako neće pobediti sebe i imati držanje pravog pevača u rock sastavu.
Zašto sam bio protiv Lazinog dolaska
Za taj period vezana je još jedna nesrećna zanimljivost, kakvih će inače SMAK dosta imati. Reč je o "velikom debiju". To je trebalo da bude živi nastup na petom rođendanu emisije VEČE UZ RADIO.
Znam da su se ozbiljno pripremali želeći da u društvu TIME, YU GRUPE, S VREMENA NA VREME i ZDENKE KOVAČIČEK ostave što bolji utisak.
Međutim "nešto se desilo" i SMAK i DAH, predviđeni i najavljeni, nisu dobili šansu za predstavljanje.
Umesto njih u kombinaciju je uletela POP MAŠINA. Bez objašnjenja!
A već tada je SMAK mirne duše mogao da stane u konkurenciju sa najboljima u Jugoslaviji.
O tome zašto nisu nastupili na tom javnom snimanju ni sada nemam prava da pričam jer bi sigurno bilo dosta uvređenih.
Takvi događaji nisu omeli grupu u radu. Naviknuti na slične udarce, ponovo, kao da se ništa nije desilo, okrenuli su se nastupima po malim mestima gde su rado primani i gde nisu zavisili od hirova "važnih" ljudi.
Razume se da je Točak dominirao, ali je potrebno istaći da bez podrške ostalih sve njegove ideje nikada ne bi došle do izražaja.
Istovremeno, sve se češće pričalo o potrebi uvođenja novog člana. Točak je insistirao da to bude orguljaš, ali se razmišljalo i o gitaristi.
Znam da su u kombinaciji bili: Lola, stvarno dobar gitarista i muzičar, ali koji nikada nije imao dobru grupu, i Aca, Čačanin koji je svojevremeno svirao u BELIM VIŠNJAMA, a po prelasku u Beograd najduže se zadržao u grupi SAN.
Kao orguljaš u kombinaciju je ulazio Laza Ristovski iz kraljevačkih BEZIMENIH.
Iskreno, ja sam bio protiv njegovog dolaska. Ne zbog toga što je slabo svirao (njegov rad sam pratio godinama) već zato što je išao u školu i imao puno obaveza, a s druge strane Laza je nekako oduvek bio "ali round" muzičar: svirao je sa svima gde je bilo profita.
Od BEZIMENIH i njihove naivne varijante rocka, preko ansambla Bokija Miloševića, gde je puno naučio, pa do prateće grupe Lepe Lukić.
Za moje pojmove, to su sve bila dragocena iskustva, ali se to sve teško moglo uklopiti u SMAK koncepciju koja je pre svega tražila isključivost u opredeljenju.
Posle dugih pregovora i dogovora, SMAK se krajem januara 1974. našao u studiju V RTB-a da bi snimio materijal za prvu singl ploču.
U vezi tog snimanja postoji i jedna nepoznata zanimljivost.
Točak je želeo da u snimanju učestvuje neko ko bi mogao da svira orgulje i iz Zagreba je stigao Pop Asanović. Ipak, sve što su zajednički uradili bila je jedna proba.
Snimatelj je bio nešto mrzovoljan, a čekalo ga je snimanje sa BORISOM BIZETIĆEM, pa je u nervozi sve odložio za dan-dva. Sutra je Pop već bio ko zna gde ...
Pošto ništa nije bilo od snimanja, svi smo pošli u obližnju kafanu "Tri lista duvana", gde je SMAK ponudio Popu mesto u grupi. Nisu mu nudili novac, ni obećavali kule i gradove, jer to nisu mogli, ali su tvrdili da zajedno sa njim mogu vrlo brzo da skrenu opštu pažnju.
Siguran sam u ubeđenju da Pop ceni muziku grupe, a posebno voli Točka, ali on ih je morao odbiti jer je u glavi imao SELEKCIJU i očekivao dane slave i novac.
No, orguljaš je te večeri, prvi put uopšte za četiri godine koliko ga poznajem, pričao ozbiljno i iskreno. Govoreći o svom radu, dugogodišnjim lutanjima, iščekivanjima, odricanjima, upozoravao ih je na niz teškoća kroz koje će morati da prođu da bi uspeli.
On im je te večeri sa nekoliko stvarno dragocenih saveta ulio novu snagu.
"Čekajte, doći će i to. Kada vas pozovu, odbace, kada nemaju za vas vremena, ne shvate - ne možete posustajati. Verujte, to što svirate je dobro i to, kad-tad, mora izaći na videlo".
Ploča je završena prilično brzo.
Na veliku žalost, snimatelj nije imao puno razumevanja prema njihovim zahtevima, pa čak nije pokazivao ni dovoljno profesionalne znatiželje prema onome što stvara.
Ipak ploča je bila zanimljiva. Na "a" strani je "Biska 13", kojoj smo naslov promenili u "Živim ja" da bi bio prihvatljiviji, jer sam pojam BISKA nije bio poznat.
U pesmi postoji i deo sa flautom što daje, po mom mišljenju, posebnu boju snimku. To je snimio Tasa "dva deci" koji je svirao u grupi OLIVER, a u studiju se našao sasvim slučajno, jer je svratio idući ka školi koja je u blizini.
Na "b" strani je "Biska 16", muzički veoma neobična, koja bi svakako zvučala mnogo bolje da se u njoj pojavio Pop Asanović kao što je bilo predviđeno i kao što je već bilo upisano na omotu.
Kada su se slušali gotovi snimci, u studiju se zatekao Bata Kovač, koji je upoznajući se sa muzičarima izrekao nekoliko pohvala i tvrdio (kao i nedavno u "Radio reviji TV") da SMAK jedini pored KORNI GRUPE svira "muziku koja izaziva aplauz na koncertima, ali ne donosi novac".
Uopšte, nešto će uvek pratiti kragujevačku grupu.
Onemogućen nastup na Boom-u 74
Svi koji su ih gledali, čuli ili videli - u dve stvari uvek će se složiti: SMAK svira dobru muziku i SMAK nikada neće "napraviti posao".
Ploča se pojavila krajem marta 1974. godine i naišla na prilično interesovanje. Tiraž je ubrzo prodat (koliki je - poslovna je tajna PGP-a) ali novi nikada neće biti doštampan.
Sa velikim žaljenjem moram da priznam da je to drugi veliki poslovni "pop kiks" beogradske disko kuće.
Svojevremeno PGP lako je "otpisao" YU GRUPU a pokazalo se da nisu ozbiljno ni računali sa onim što radi SMAK.
Da kažem i to da je pesma "Živim ja" poslednjeg ponedeljka u 1974. godini u tradicionalnom glasanju emisije VEČE UZ RADIO prema mišljenju žirija u Radio stanicama: Beograd, Šabac, Subotica, Zaječar i Novi Pazar proglašena za najbolju rock kompoziciju u prošlogodišnjoj domaćoj disko produkciji.
Proleće 74. je bio period iščekivanja i strpljenja.
Srbija je postala tesna za njihovu muziku i oni su čekali veliku šansu za jugoslovensku afirmaciju. Verovalo se da će im u tome mnogo koristiti nastup na BOOM-u.
Na žalost SMAK je jedina grupa od svih pozvanih koja nije dobila šansu da nastupi. Sećajući se tih ljubljanskih dana, bez ondašnjih strasti i besa, ostajem u jednom siguran: da je tada grupa dobila šansu i svirala pred 10.000 prisutnih ko zna šta bi se kasnije dešavalo u domaćoj pop muzici.
Lično verujem da bi još tada SMAK "zatvorio slovenačko tržište za mnoge druge grupe kojima je tamo bila Meka".
Ovako, vratili su se tiho, čak ponegde izloženi podsmehu. Ali, SMAK je bio uvežban na poraze i niske udarce.
Nekoliko dana kasnije sreli smo se u Beogradu. Izgledali su raspoloženi. Točak je bio jasan:
- Zaboravili smo Ljubljanu. Sada je to samo ružan san. Moramo da mislimo na sutra. BOOM nas je ubedio i uverio da je ono što radimo dobro i ispravno. Tamo smo videli na delu sve najpoznatije jugoslovenske grupe i sada znamo gde smo i gde nam je mesto. U stvari, sada sebe sami više cenimo.
Od tada datira i saradnja sa kompanijom F-music iz Beča.
Oduševljeni Austrijanci ponudili su im dosta poslova, ali je sve otpalo jer Točak nije imao regulisano pitanje pasoša.
Ovako, imali su jednu turneju sa kombinovanom grupom GYPSY LOVE po Srbiji i Makedoniji. Nisam siguran kako su prošli finansijski, ali znam da su iz svih gradova stizala pisma puna komplimenata.
Nešto se počelo dešavati početkom jula prošle godine.
Radio Beograd je pravio u Somboru spektakularno snimanje i u tamošnjoj hali sportova Mostonga, uz POP MAŠINU i ostale učesnike programa pojavili su se i predstavnici "šumadijskog rocka".
Zanimljivo, tada su prvi put svirali pred grupom muzičkih urednika koji nisu uspeli da sakriju iznenađenje onim što su čuli.
Čak su i novine tu i tamo počele da poklanjaju neki ćošak prostora za SMAK.
Sećam se, u prvom broju DŽUBOKSA, preslušavajući ploče ĐELO JUSIĆ će primetiti da se "radi o dobroj muzici i odličnom gitaristi".
Poznati dubrovački gospar tvrdio je još nešto; da bi numere sa ploče bile odlične za orkestarsku izvedbu ...
U tome smo se kasnije svi složili, samo nikada nismo imali prilike da pokušamo da uradimo nešto u tom pravcu.
Točak i Dado - najiskreniji
Vremenom, interesovanje za SMAK je raslo.
Imao sam prilike da sve češće slušam o grupi i u krugovima u kojima to nisam očekivao. Njih su od početka otvoreno voleli ili otvoreno mrzeli.
Razume se, uvek je bilo i profesionalne ljubomore. SMAK muzika je uvek izazivala dijametralne sudove. Možda je glavni razlog upravo to jer je nosila jednu "neoptimističku i tešku atmosferu".
Ja sam to uvek objašnjavao činjenicom da je autor te muzike čudak.
Točak je na jedan način zanesenjak kakvih ima malo, ali takođe i duboko iskren u stvaranju. Možda koristim neadekvatne termine, ali verujem da je on najtipičniji predstavnik "srpske naivne umetnosti smer muzički".
U njegovom opusu sve je "nekonfekcijsko": muzika, tekstovi i aranžmani.
Recimo, uvek sam piše tekstove. Oni su čudnih rima, neobičnih misli; teških reči i poruka koje se pre nisu čule u našoj muzici.
Zbunjuje, ali samo neupućene.
Ne "prodaje šminku", ne nudi lažne istine.
Muzika je njegov jezik komuniciranja sa svetom koji ga okružuje. Veruje u ono što stvara i muzika je njegov Smisao i pravi sastavni deo, tako da sam ubeđen da je upravo on, pored Dade Topića, najiskreniji autor pop muzike kod nas.
Dado je pronalazio uvek lepše reči, prave izraze, ali Točak je uvek nudio gorčinu života i neke svoje istine sa kojima se nikada niko nije bavio kod nas. Bar ne u muzici.
O tome smo često pričali.
