Šta se najviše kupuje u BG prodavnicama ploča '80: Može i rok, ali naš narod voli kad ih pevač rastuži

U tom višednevnom traganju po prodavnicama došli smo do zaključka da se u robnim kućama dnevno proda po pedesetak ploča od kojih je 70 odsto narodne, novokomponovane muzike (što velikih, što malih ploča), a da su kupci podeljeni - narodnu kupuje uglavnom stariji, a zabavnu mlađi svet. Još jedan veoma interesantan podatak koji smo saznali od prodavaca je da su kupci većinom muškarci

Kompozitori i proizvođači muzike oporezovane kao šund, kažu da i slušaoci traže baš takvu vrstu muzike kakvu im oni "serviraju". Da li je to tačno? U ovom broju, reč imaju prodavci i kupci ploča bogate produkcije naših diskografa. Pokušali smo da od njih čujemo šta žele da se nađe u njihovim kućnim diskotekama i šta misle o domaćoj muzici, posebno onoj s etiketom šunda.

U prošla dva broja pisali samo o šundu u domaćoj muzičkoj produkciji i čuli mnoga mišljenja o ovoj "boljci" koja je aktuelna već godinama, a preti da pređe u ozbiljno akutno oboljenje. Optimizam koji je, ipak, provejavao kroz reči naših sagovornika, može da bude nekakva uteha i nada u poboljšanje kvaliteta domaće muzike koja se sluša, ali baš uvek i ne zadovoljava sve kriterijume dobrog ukusa i želja slušalaca.

Naša namera, kao što smo već pisali, nije da tražimo nečije "glave", već jednostavno da, bar donekle, razjasnimo gde su koreni tog šunda i ko zapravo želi takvu muziku. Naime, kome je potrebna.

Proizvođači kažu: mi se borimo protiv šunda, ali slušaoci to hoće.

Muzički urednici tvrde da su to želje širokog auditorijuma, komisija za oporezivanje šunda ističe da muzika koja se lansira nije ono što, zapravo, traže slušaoci.

Obišli smo nekoliko specijalizovanih prodavnića ploča, kao i robne kuće u kojima se može naći dosta muzike na 45 i 33 obrtaja, kao i mnoštvo kaseta koje su u poslednje vreme sve popularnije.

Želja nam je bila da od nekoliko prodavaca čujemo šta traže mušterije i koliko može da se utiče na njihov ukus.

Zašto je to šund?

Toplo julsko podne u Beogradu nateralo je mnoge, one koji još nisu otišli na letovanje, da pronađu malo hladovine na Adi ili nekom od beogradskih bazena. Međutim, u Muzičkom magazinu na Terazijama je gužva. 

Sa svih strana zapljuskuje vas muzika sa gramofona.

Neko želi klasičnu, neko pop, neko novokomponovanu. A kad se svi ti žanrovi stope u jedan zvuk, onda jedino može da vas zaboli glava. Jer, muziku Ludviga Van Betovena, nadjačava najnovija ploča Zorice Brunclik ili Šabana Šaulića.

Prilazimo prodavcu i molimo za nekoliko ploča s etiketom šunda. 

Naravno, čovek je iznenađen, jer nemamo tačnu predstavu o pločama koje želimo. Objašnjavamo da smo novinari, da pišemo o šundu u muzici, zabavnoj i narodnoj, i da nas interesuju tekstovi. 

Jasno je da mu nije baš pravo što potcenjujemo tekstove pesama, verovatno, i njegovih ljubimaca, ali nam ljubazno pruža nekoliko ploča uz propratni tekst:

- Nije mi jasno zašto su te ploče oporezovane. To je lepa muzika, svet je kupuje i voli. Te ploče se kupuju i znači da one vrede. Tekstovi su takođe, vrlo interesantni, onako za narod. Ja mislim da ta komisija često preteruje i da nisu uvek u pravu.

Gotovo identično mišljenje ima još nekoliko prodavaca iz Robnih kuća "Beograd".

- Mi prodajemo ploče koje kupci žele da kupe - rekla su nam dva simpatična prodavca u Robnoj kući u Knez Mihajlovoj ulici. - Šta ima mi da im preporučujemo šta da slušaju. Ljudi znaju koja im muzika odgovara.

- Šta najbolje ide?

- Narodna, novokomponovana muzika i zabavna. Dobro se prodaje Lepa Lukić, Šaban ide "kao alva", i ploče i kasete. Vole, brate, ljudi kad im oni zapevaju, pa ih i rastuže.

Gotovo svi prodavci robnih kuća ili magazina u kojima gramofonske ploče zauzimaju samo jedan mali deo prostora, reaguju na isti način.

Mlađi vole zabavnu muziku i puštaju ploče svojih ljubimaca, oni nešto ozbiljniji "raspaljuju narodnjake". Muzika trešti tako glasno da gotovo ne možete ni da se sporazumete s prodavcem ili s onim s kim ste došli. Ako, na primer, nije puštena muzika s gramofona, onda je tu radio aparat, a stanica je obavezno ona gde je muzika, kao po pravilu, narodna.

Na nedavno održanoj konferenciji za štampu u "Studiju B", najslušanijoj beogradskoj radio-stanici, Dragan Marković, direktor ove popularne stanice je, između ostalog, dao lep primer kako može vrlo lako da se ustanovi kakvu muziku slušaju određeni profili ljudi.

Pomenuo je robnu kuću "Forum" na Trgu Marksa i Engelsa, gde je primetio da se onog trenutka kad se narodna muzika završi na jednom programu, odmah okreće drugi i traže se opet narodnjaci.

Dakle, sigurno je da ljudi koji tu rade i koji bi trebalo da budu neki putokaz u preporučivanju dobre muzike, vole i sami ono što ne odgovara normama dobrog ukusa. 

Naravno, oni se i ne trude da nekome preporuče dobru, kvalitetnu ploču. A i zašto bi, nije to njihov posao. Sutra će biti na odeljenju gde se prodaju ekseri, prekosutra će prodavati tekstil, a kroz mesec ili dva, posuđe i sanitarne uređaje.

Tu je, međutim, jedna od onih osnovnih grešaka.

Jer, ploča u današnje vreme ima veoma visok značaj, samim tim što su njihovi proizvođači dobili status izdavača.

Možda bi i sami diskografi mogli da utiču da na takvim pultovima i u najmanjoj robnoj kući rade ljudi koji poznaju muziku i mogu da pomognu neupućenom kupcu. 

A dokle god struktura prodavca bude takva kakva je - ništa više se i ne može očekivati.

- Koju ste ploču kupili? pitamo sredovečnu ženu u robnoj kući na Dušanovcu.

- Ja neobično cenim Zoricu Brunclik - kaže Milica Radić, službenica Beogradske banke. - Kupila sam njenu najnoviju veliku ploču. Ona je izuzetna pevačica i ne znam zašto neki imaju nešto protiv njene muzike.

Ovo što ona peva, ili Nada Topčagić, Šaban Šaulić, moja deca, devetnaestogodinja kćerka i dvadesetdvogodišnji sin, vole isto kao Zdravka Čolića, "Bijelo dugme" ili "Srebrna krila".

To je naša muzika, naš melos i ne znam zašto se ljudi, ponekad, zgražavaju nad tim novokomponovanim pesmama.

- A, tekstovi?

- Ne razumem šta fali tekstovima novokomponovanih pesama - čudi se naša sagovornica. - Meni su mnogo ružniji oni što pevaju ti rokeri ili kako se već zovu.

Zaista, ovim tekstovima ništa "ne fali". 

Štaviše. Ima toliko onog suvišnog i nebuloznog.

Obilazeći ovih dana mnoge prodavnice u Beogradu, mogli smo da zaključimo da nam je muzička produkcija zbilja bogata. Čak smo nailazili i na neka toliko nepoznata imena. To se naročito odnosi na interpretatore narodne muzike, i na zapanjene poglede prodavaca. Kao da nas pitaju: 

"Zar vi nikad niste čuli za N. N? Pa, mi ga obožavamo!" 

Mi se izvinjavamo, ali ga ne znamo i ne obožavamo. 

U tom višednevnom traganju po prodavnicama došli smo do zaključka da se u robnim kućama dnevno proda po pedesetak ploča od kojih je 70 odsto narodne, novokomponovane muzike (što velikih, što malih ploča), a da su kupci podeljeni - narodnu kupuje uglavnom stariji, a zabavnu mlađi svet. Još jedan veoma interesantan podatak koji smo saznali od prodavaca je da su kupci većinom muškarci.

U specijalizovanim prodavnicama ploča situacija je nešto drukčija. 

Pre svega, tu rade ljudi kojima su jedina roba kojom barataju ploče i kasete. Samim tim od njih se i očekuje bolji kontakt s kupcima kao i znalačkije praćenje ukusa publike, odnosno, onoga što kupuju i slušaju.

Poznavaoci muzike

- U našoj prodavnici svakodnevno se proda veliki broj ploča kaže - Milenko Riznić, rukovodilac "Jugotonove" prodavnice u Nušićevoj ulici. - Od ukupnog broj ploča koje prodamo 60 odsto je zabavna, i to 40 odsto domaća i 20 odsto licencna muzika, 20 odsto narodne i 20 odsto ozbiljne i džez muzike.

U našoj prodavnici ima vrlo malo oporezovanih ploča, a od narodnih se najviše prodaju starogradske pesme.

Od domaćih ploča sa zabavnom muzikom najbolje se prodaju Zdravko Čolić i "Srebrna krila" (velike ploče) a od malih su to "Druže Tito, mi ti se kunemo" koju peva Zdravko Čolić i "Jugoslavijo" Danila Živkovića, na tekst Milutina Popovića Zahara. 

Dosta dobro se prodaje, od ozbiljne muzike, serija Betovena u izvođenju domaćih muzičara.

U poslednje vreme sve je veće interesovanje i za džez, a i mladi vole i kupuju licencne ploče.

Trenutno najbolje ide "Pink Flojd".

Divno je videti, na primer, sedamnaestogodišnjaka koji kupi po nekoliko ploča ozbiljne muzike ili džeza. Komplete ozbiljne muzike kupuju uglavnom starije osobe, kao i ploče sa starogradskom muzikom, a za narodnu muziku, i to ne nešto naročito, interesuju se mlađi, kao i za zabavnu muziku.

Rekli smo već da je osnovna delatnost proizvođača ploča izdavačka, te samim tim mora i da se vodi računa o kvalitetu robe koju nude. 

U knjižari "Kultura" na Terazijama mogu da se nabave i ploče. 

Ceo jedan sprat predviđen je za prodaju ploča i kaseta. Ovde ne možete naći ploču koja zaista nije kvalitetna. Najveći procenat posvećen je ozbiljnoj muzici, a tog dana kad smo posetili ovu knjižaru, bilo je dosta mladih.

- Svet je zainteresovan za dobru muziku - kažu šef odeljenja za prodaju ploča Miša Pavel i njegov zamenik Šandor Tot. - Kod nas ne može da se nađe roba s porezom, a ima još dosta lutanja u tome šta je šund, a šta ne.

Takođe, nemamo malih ploča, kao ni ploča s narodnim pesmama, osim malog broja sa starogradskim. 

Uveli smo i prodaju samoizbora, jer ploča je kao i knjiga - nekako je rađe kupite ako možete da je dotaknete, okrenete i obrnete. Ovaj način prodaje predstavlja veću korist i za nas i za kupce.

Onaj ko prodaje ploče, mora dobro da poznaje muziku - kaže Tot - inače nema ništa od tog posla. Ploča je pre, otprilike, tri godine dobila isti status kao knjiga. Mi fantastično utičemo na kupce i to posebno mlađe.

Naročito želimo da pridobijemo školsku decu da zavole klasiku. Oni žele da slušaju ozbiljnu muziku, pa smo u dilemi šta prvo da im ponudimo. Uzimamo lakše žanrove, a uvek polazim od sebe i od onoga što bih ja, da sam u njihovim godinama, voleo da slušam. 

Pored toga, učimo decu kako da čuvaju ploču.

Ja sam Mađar, a Mađari kažu za ploču da je "svetinja" i tako se prema njoj i ophode.

Naši kupci se oslanjaju na nas, jer smo mi uvek ljubazni, a od ljubaznosti prodavca puno zavisi prodaja svega, pa i ploča. Osim toga, mi ne želimo da kupcu utrpamo bilo kakvu stvar samo da bismo je prodali.

U ovoj prodavnici se pored ploča mogu naći i knjige o muzici, te samim tim razvijanje ukusa kupca i njegove ljubavi prema ovoj umetnosti je kompletnije i veoma uspešno. 

Ovde svaki prodavac zna i poneki strani jezik, pa i kad dođu stranci, nema nikakvih problema i neprijatnosti. 

Bez sumnje da bi ovaj primer trebalo mnogi da slede. 

Jer, kako su nam rekli u prodavnici "Kultura", svet je zainteresovan za dobru muziku, a od poslovođe prodavnice zavisi šta će se naći u rafovima, a samim tim i pred očima kupaca. 

Još nešto što su istakli mnogi s kojima smo razgovarali je da bi bar u Beogradu trebalo da postoji jedna robna kuća za prodaju ploča. Sigurno da bi tada bilo lakše i ustanoviti šta potrošači vole i žele da slušaju.

Reč slušalaca

Dakle, čuli smo i prodavce, a na kraju smo želeli da saznamo i nešto više od potrošača te muzike. 

- Kakvu, zapravo, muziku voli naš svet i koliko je domaća kompozicija popularna među slušaocima?

- Volim da slušam svu dobru muziku - kaže Jovan Đorđević, student medicine. Mislim da mi imamo dosta dobre interpretatore i zabavne i narodne muzike, ali da često ono što snimaju, nije baš najkvalitetnije. Novokomponovanu muziku, sa svim onim banalnim i smešnim tekstovima, ne volim, to mi smeta.

Naravno, slične tekstove nalazimo i u zabavnim kompozicijama ali oni, ipak, ne paraju uši kao ove. Poneke od tih novokomponovanih pesama nisu ni za kafanu, a kamoli za radio ili televiziju.

A svakodnevni smo svedoci da je takve muzike iz dana u dan više. 

Od domaćih grupa posebno cenim "Bijelo dugme", a od pevača Arsena Dedića i Gabi Novak.

Među interpretatorima narodne muzike bih izdvojio Cuneta Gojkovića i Mileta Bogdanovića, kojima ni slučajno ne bi moglo da se desi da otpevaju neku pesmu a da nije pravi kvalitet.

Trebalo bi, po mom mišljenju, mlađi pevači da se ugledaju na svoje starije kolege, a posebno bi produkcije ploča trebalo da vode računa šta snimaju, a muzički urednici šta puštaju preko radio talasa.

- Tolika povika na šund meni nije jasna - veli Gordana Marković, diplomirani inženjer građevine. - 

Puno se piše o tom šundu u muzici i samim tim se ta vrsta muzike još više programira i tu je osnovna greška.

Ja volim da slušam domaću muziku, ali zaista onu odabranu.

U poslednje vreme sve je manje novih interpretatora zabavne ili narodne muzike, koji su zaista kvalitetni. Ipak, naša domaća produkcija leži na starim dobrim imenima.

- Volim našu narodnu muziku, baš tu novokomponovanu - gotovo egzaltirano kaže Julkica Smiljić, prodavačica. - U našoj kući se to sluša i mnogo je lepše nego oni električari od kojih može samo da vam pozli. 

To su i lepe reči, ti tekstovi pesama, i govore o običnom životu. A šta govore oni s ošišanim glavama ili s dugim kosama! Ja ni mojoj deci ne dozvoljavam da ih slušaju.

- Trebalo bi zabraniti mnoge pesme - kaže Živorad Protić penzioner. - Ne znam više šta je gore, da li narodna ili zabavna pesma. Brate, u naše vreme se znalo šta može i šta sme da se pušta narodu da sluša.

A ovo, iz dana u dan sve crnje.

Možda ja tako govorim zato što sam već u godinama, ali bio sam i ja mlad i znam šta smo mi voleli. I, morate priznati da one pesme koje smo i mi kao mladi voleli i slušali, još traju i pevaju se.

- Ja smatram da šunda ima samo u novokomponovanoj muzici - kategoričan je Goran Mirković, učenik IV razreda usmerenog obrazovanja. - Ove pesme koje lansiraju naše pop-rok grupe, kao što su "Riblja čorba", "Atomsko sklonište" ili "Bijelo dugme", ne smatram lošom muzikom i boflom.

To je muzika današnjice, a tekstovi su baš za nas mlade koji i živimo i razmišljamo na isti način kako je napisano u pesmama.

Svako ima neko svoje mišljenje. 

Često su ona i slična, nekad i sasvim oprečna.

Ipak je više onih koji smatraju da mi imamo dobre interpretatore i narodne i zabavne muzike, ali da se o kvalitetu kompozicija ne vodi baš puno računa.

Mladi vole pop rok muziku, mladi i nešto stariji obožavaju narodnjake, a oni stariji klasiku.

Takav bi zaključak mogao da se izvede, mada i tu nema pravila. Jedno je sigurno - malo je dobre muzike, ali kao da se svet već svikao na to, pa uzima ono šta im se nudi.

Priča bez kraja

Sigurno da ovom prilikom i ovim napisima u našem listu nismo uspeli da rešimo sve probleme koje ova tema nameće, ali smo bar donekle pokušali da ponešto više saznamo. Priča, naravno, ostaje nedovršena, a krivci smo i dalje svi - od proizvođača, preko autora pesama, preko urednika muzičkih produkcija, pa do slušalaca.

Svi pomenuti, i ukoliko prave i ukoliko slušaju "sumnjivu" muziku, oporezovani su.

Izgleda da najmanju štetu od svega imaju interpretatori. Oni, čini se, ne snose nikakvu odgovornost - ne plaćaju porez za to što pevaju, a ploče su im tražene i dobro idu. Možda i kada bi oni, kao što časni izuzeci i čine, birali i muziku i tekstove koji im se nude, ne bi dolazilo do svega ovoga.

Jer, svako ko je uključen u mašineriju koja se zove diskografska produkcija, mora da snosi neku odgovornost.

Iz mnogih izjava naših sagovornika, bilo proizvođača, prodavaca ili slušalaca, može se zaključiti da nam je potrebna dobra muzika i da je vrlo važan način na koji se ona plasira. Naravno da ima onih koji "obožavaju" i "ne mogu da žive" bez muzike koja je ortodoksni šund, ali su oni ipak u manjini. 

Ponekad ne treba, u to nema sumnje, povlađivati neukusu i malograđanštini koja je već pustila duboke korene.

Sigurno je da se na svaki način i svim mogućim sredstvima treba boriti protiv tih pojava koje, možda i nesvesno, loše utiču na muzički razvoj mladih.

Ako ništa drugo, ono smo bar, već po ko zna koji put, počeli da načinjemo jednu temu koja je veoma aktuelna i ne baš sjajna.

Po rečima naših sagovornika može se zaključiti da i oni žele da se nešto promeni, da diskografske kuće rade na tome da koliko je to moguće smanje broj oporezovanih izdanja, da muzički urednici pokušavaju da u etar ne puštaju sve i svašta, da prodavci žele da prodaju kvalitetnu robu, a da slušaoci hoće dobru muziku.

Svi, znači, žele da se nešto promeni, da krene nabolje. Pa, i to je već nešto!

A, do tada, slušaćemo još mnoge od tih "žigosanih" muzičkih numera i govorićemo da baš to hoće slušaoci. Možda će, ipak, jednog dana sami ti slušaoci "koji to hoće", poželeti i nešto drugo - neke prave i istinske muzičke vrednosti. Ali pod uslovom da se na njih, na njihov ukus, organizovano i sistematski utiče.

Napisala: Vesna Adamović, obrada: Yugopapir (Nada, jul 1980.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate