Zoran Milivojević u studentskom društvu "Algrena": Lečenje narkomanije, mladi pomažu mladima

Ophodimo se prema njima kao prema zdravim, odgovornim ličnostima i povlačimo ih za sobom u razne društvene aktivnosti, u učenje, pripremanje ispita, već zavisno od toga da li su studenti ili možda imaju neku profesiju. I, naravno, razgovaramo s njima o drogi, potpuno otvoreno, bez uvijanja i prećutkivanja. Važno je da i oni nas doživljavaju kao prijatelje i da znaju... da ne treba da budu savršeni, da niko to od njih ne očekuje

Mart 1982: "Da bi se narkoman potpuno i trajno oslobodio svoje bolesti, neophodno je da ga okolina prihvati i podrži, bez predrasuda i uobičajenog nepoverenja", kažu članovi "Algrene", studentskog društva koje se bavi resocijalizacijom bivših uživalaca droge i koje u svom humanom radu, u svojoj borbi protiv najvećeg neprijatelja mnogih njihovih vršnjaka, postiže značajne, divljenja dostojne uspehe.

Bolest je to, nalik na stoglavu aždaju: s koje god strane da je čovek uhvati, ostaje u njoj još mnogo snage kojom narkomanija... kao da brani samu sebe.

Svoje pravo na opstanak, na "vladavinu" potčinjenom joj ličnošću.

Jer ta ličnost, taj težak pacijent zapleten u mreže vlastitih iluzija, kao da ne želi da se izleči, čak mudro izmiče svim pokušajima okoline da ga vrati njemu samom.

Pričaju nam to, pored lekara, i studenti medicine, sociologije, psihologije i pedagogije koji, okupljeni u beogradskom društvu "Algrena", pokušavaju da pomognu svojim drugovima odlutalim u svet droge.

"Algrena" (Alternativna grupa za resocijalizaciju narkomana) to su: Zoran Milivojević, budući lekar i psiholog, Verica Sekulić, budući pedagog, medicinar Oliver Vidojević, Sanja Ćosić, student sociologije i još desetak njihovih kolega koji svi zajedno već godinu i po dana nastoje da popune onu opasnu prazninu između lečenja mladih uživalaca droge i njihovog povratka normalnom životu i radu. 

A čine to, kako nam rekoše, intenzivnim druženjem s tim bivšim bolesnicima često prepuštenim... otporu i nerazumevanju sredine.

Po njihovoj želji, zapisujemo da njih petnaestoro nisu više nikakvi usamljenici, ni Don Kihoti, da im se pridružilo još pedesetak novih članova, ili kandidata za članove "Algrene" od kojih su neki već prošli, a neki tek treba da prođu kroz obuku i testove, kako bi se pokazali sposobnim da se uhvate u koštac s pomenutom stoglavom aždajom u vidu narkomanije svojih vršnjaka.

- To je već mnogo bolje, mada naš broj još ni izdaleka ne zadovoljava potrebe - objašnjavaju nam njih četvoro, potkrepljujući svoju tvrdnju nekim statističkim podacima: samo u Beogradu koji u našoj zemlji tuče neslavni rekord "narkomanske Meke" ima oko 6.000 uživalaca droge, a nešto više od jedne trećine svrstano je u red prekršilaca zakona.

Da bi "Algrena" funkcionisala onako kako je zamišljeno, naime, kao oblik pomoći i podrške mladih i zdravih mladima i bolesnima, potrebno je mnogo druženja jednih s drugima, i to takvog druženja u kojem bi veliku većinu činili prvi.

"Stari džanki"

Pričaju nam, dakle, da je najveći problem u promeni tzv. narkomanskog mentaliteta, odnosno stila života, u zamenjivanju tog stila novim navikama, novim sadržajem i smislom.

- Svi oni, krećući u svet droge, imaju na umu jednu misao: uživaću u opijatima, osetiću svu snagu i lepotu njihovog dejstva, ali neću da se "navučem" (što znači, da postanem fizički zavistan) - obaveštavaju nas naša četiri sagovornika iz "Algrene". - I svi se dugo zanose iluzijom da su na odstojanju od droge, ne primećujući da sve češće zapadaju u "frku", to jest, da satima i danima jure za narkoticima i da su spremni... i astronomsku cenu da plate da bi ih se dokopali. 

Zatim, svi su skloni preterivanju naime, hvalisanju svojim narkomanskim stažom. 

"Ja sam stari džanki", jedna je od najmilijih uzrečica narkomana. 

I treće, oni teže da i druge uvuku u svoj krug a isto tako i da ne dopuste već osvedočenim "narkosima" da iz tog kruga izađu. 

Zbog toga je i toliko važno da lečeni uživalac droge što pre stekne novo društvo nas zdravih.

Još jedan veliki problem - pominju aktivisti "Algrene": za lečenog narkomana je važno da ga okolina bezrezervno prihvati, takvog kakav je, možda još podosta nesigurnog, zbunjenog, možda sklonog i nekim ispadima, ili ponašanju koje pomalo štrči, ali u osnovi, ili tačnije, u podsvesti, ipak spremnog da počne život iz početka i da se u tom novom životu što pre potvrdi.

A to se... često ne dešava.

Recimo, jedan otac nikako nije mogao da se pomiri s preteranim pušenjem svog lečenog sina, stalno ga je zbog toga grdio i tražio od članova "Algrene" da ga i od toga odviknu.

No, i ova... nekakva zamena za drogu, bolja je, prihvatljivija i manje pogubna od prave droge, pa joj treba "progledati kroz prste".

Ili drugi, drastičniji primer, koji potiče iz nekog starijeg vremena, pre postojanja "Algrene".

Momak je prestao s "fiksanjem" i pokušao da se zaposli. Konkurisao je u JAT, a tamo mu rekoše... valjda je to bila konkursna komisija, ko bi drugi... da ide da se leči i da ga oni neće takvog... s epitetom (bivšeg) uživaoca droge. 

Nisu ga, dakle, primili.

Sledećeg dana momak se ubio...

U prihvatanju lečenog narkomana potrebno je mnogo dobre volje i dosta širine - vele nam mladi "alternativni terapeuti": Zoran, Verica, Oliver i Sanja. - Ono što se često zanemaruje, to su... pozitivne strane ličnosti. 

A upravo njih, dakle, onu stranu ličnosti gde je narkoman očuvao kao čovek, treba podržavati i unapređivati, uz istovremeno nastojanje da se negativne osobine otklone.

Nama, koji ne poznajemo uživaoce droge izbliza, nije poznat ni taj takozvani narkomanski identitet o kojem nam govore "algrenovci". 

Čovek se "fiksao", doživljavao "fleš" ili "spid" ili bio "kul" (mrtav hladan) ili "stari džanki" (narkoman sa dugim stažom) kako već sve glase žargonski izrazi ove kategorije zavisnika od droge i pri tom navikao na društvo svojih istomišljenika, pajtaša, što će reći, drugih "narkosa" večito upućenih na skrivanje od ostalog sveta, na prevaru i laž. 

Posle jednog ili dva meseca lečenja i apstinencije, on ne može iz temelja da se promeni, jer ta transformacija ličnosti vrlo je dug proces. 

Nekad su, kažu nam naši sagovornici, potrebne i dve godine da se izgubi narkomanski mentalitet, a za to vreme od dragocene pomoći je razumevanje i strpljene sredine.

Što više zajedno

I što onda rade oni, članovi "Algrene", kako, pre svega, nalaze te bivše narkomane ili one koji žele, možda i bez lečenja, da se okane droge? Kako im prilaze?

Kažu nam da sarađuju s lekarima i psiholozima koji leče narkomane i spominju Tijanu Kosanović, Viktoriju Cucić, Dušana Mikića, Jovana Bukelića, Stevana Petrovića... i šalju im svoje bolesnike.

Onda treba biti vešt: prihvatiti te bolesnike kao svoje drugove, ne ucenjivati i ne karati ih, ne držati im pridike, ali im pružiti punu ljudsku podršku.

- Posle se, jednostavno, družimo s njima: zajedno čekamo Novu godinu, sedimo i ćaskamo kod nekog druga ili drugarice uz koka-kolu i kikiriki, idemo na izlete, ili na letovanje ili zimovanje - pričaju nam. - Ukratko, ophodimo se prema njima kao prema zdravim, odgovornim ličnostima i povlačimo ih za sobom... u razne društvene aktivnosti, u učenje, pripremanje ispita, već zavisno od toga da li su studenti ili možda imaju neku profesiju.

I, naravno, razgovaramo s njima o drogi, potpuno otvoreno, bez uvijanja i prećutkivanja.

Važno je da i oni nas doživljavaju kao prijatelje i da znaju... da ne treba da budu savršeni, da niko to od njih ne očekuje.

U početku je, naravno, teško. 

Mladići i devojke skloni drogi, obično govore:

"Kako možeš da pričaš, kad nisi probao, otkud ti to znaš?" ili... "da li bi probao da možeš?" 

Onda sledi čvrst dogovor: ne smeju da imaju kod sebe bilo kakav narkotik, niti nešto od alata (recimo, špric za "fiksanje"), isto tako im je najstrože zabranjeno da bilo kome pričaju o lepoti "spida" ili "fleša".

I, moraju da se uhvate za nešto što će da ih izvuče iz krize, osmisli im život.

Uspesi "Algrene"?

Za sada, skromni, jer su takve i mogućnosti terapije.

Računa se da u Beogradu ima samo oko 200 izlečenih narkomana, a to su oni koji dve godine ne uzimaju drogu i koji su za to vreme iz temelja promenili način života, a pre svega našli zamenu za opijate.

Ali biće ih više, kad "Algrena" okupi još članova (ne samo iz redova studentske omladine), kad proširi svoju delatnost, kad pre svega dobije zgradu u kojoj će biti osnovan Omladinski centar za sprečavanje narkomanije, kad podstaknu stvaranje sličnih društava i u drugim gradovima.

A dotle... ostaje pomalo gorko saznanje da je uživalaca droge iz dana u dan sve više, da nedostaje svesrdna podrška okoline u lečenju i rehabilitaciji ovih bolesnika, da ima još dosta predubeđenja i... da carina i policija ne mogu same da rešavaju gorući problem rasturanja droge od koje se... samo 20 odsto zapleni, dok onaj mnogo veći deo izmiče kontroli i ostaje u slobodnom opticaju. 

Pa onda, razumljivo, dostiže astronomsku cenu koju su narkomani vazda spremni da plate.

Čijim li samo novcem? Svojim sigurno ne...

- Pravom, teškom narkomanu potrebno je oko sto hiljada starih dinara dnevno da bi stalno bio pod uticajem droge - obaveštavaju nas još članovi "Algrene".

Iz ovoga nije teško izvući zaključak da neodoljiva potreba za "fiksanjem" neminovno vodi u prekršaj, čak u kriminal.

Utoliko je važnije da se osujeti stvaranje i razvijanje ove navike o kojoj se, koliko pre 10 godina, na jednom simpozijumu u Zagrebu, govorilo kao o pomodarstvu, a koja je danas, na žalost ozbiljna bolest jednog dela naše omladine.

- Ali, izlečiva bolest - tvrde mladi terapeuti "Algrene".

A njima treba verovati, jer imaju iskustva i znaju šta rade.

Napisala: Nada Mijatović, obrada: Yugopapir (Nada, mart 1982.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate