David Bowie o sebi i svojoj video opsesiji: Kako je snimljen revolucionarni spot "Ashes to Ashes"

Danas postoji i mnoštvo stvari koje jednostavno idu u sasvim pogrešnom pravcu. Mase su tako kratkovide i tako ih je lako izmanipulisati, kada se radi o mehanizmu mržnje. Naročito onda kada se takva politika krije iza legalnih partija

Novembar 1982: Za Dejvida Bouvija (David Bowie) budućnost je već počela. Sutrašnjost u kojoj će muzika i dalje imati važnu ulogu. Ne samo zbog toga, u prvi plan je izbila jedna igračka: VIDEO. Video muzika kao posebna umetnost i poseban oblik izražavanja, čije mogućnosti su ogromne.

- Ja sam lično poludeo za videom, početkom 70-tih, kada sam dobio crno-belu Sony opremu i počeo da snimam sve i svašta. 

Nabavio sam i mali montažni sto i isprobao sve i svašta. 

Za „Diamond Dogs“, na primer, napisao sam scenario, ali to je bila katastrofa. Ali ipak, interesantna katastrofa.

• Ispričaj nam kako si snimio video za „Ashes To Ashes“.

- Isključivo sam pokušavao da radim po video-kriterijumima. Tražio sam neku radnju, koja ne bi od reči do reči ilustrovala pesmu. Našao sam radnju koja je bila suprotna, ali koja je imala istu težinu kao i ona u pesmi, samo sa drugačijim slikama i situacijama. 

„Ashes To Ashes“ je, ustvari, samo nova verzija teme iz „Space Oddity“ - samo što je astronaut, u međuvremenu, postao klovn. 

Prvo je „Major Tom“ iz „Space Oddity“ bio briljantna, herojska figura koja je bila sposobna da vodi bojeve, što je pesma bivala starija, utoliko se on više razvijao u naivčinu. 

„Ashes To Ashes” priča kako se raspršio veliki san. Iz sna, do osvešćenja. U stvari, ne postoji nikakav razlog za njegov put u kosmos - to je bio samo tehnološki egoizam. 

Uvek se govori o dobrobiti za čovečanstvo kada se pominju putovanja u kosmos. Ja nikako ne mogu da zamislim da nam ta putovanja otkrivaju nove svetove i da pomažu da izađemo iz čorbe u koju smo sami sebe gurnuli.

Klovn, koji je u svima nama, je neka vrsta naslednika tog astronauta.

• Koliko se tvoje prve ideje razlikuju od definitivnog video projekta?

- Ja prvo napravim scenario sa više ilustracija, napravim grub plan radnje i onda sednem sa Davidom Maletom, sa kojim sam poslednjih godina radio, i zajedno prodiskutujemo tehničke detalje. 

Malet, na primer, daje predloge kako da postignem da mi nebo bude crveno i slično, ali osim tih tehničkih finesa, sve ostaje onako kako sam ja zamislio.

• Danas ima puno kritičara videa kao medija, oni tvrde da slike koje nam ovaj medij prezentira, posle izvesnog vremena deluju zamarajuće.

- Mislim da nas ovo pitanje vodi ka osnovnom problemu: ilustrovati neku pesmu - to je katastrofalna ideja. Publika ima svoje instinktivne, ako već ne i artikulisane predstave o tome kako treba neku pesmu vizuelno izraziti. 

Ja baš zato i radim PROTIV pesme, razvijam radnju potpuno suprotnu pesmi. 

Mislim da se treba dobro potruditi da bi se napravilo nešto što se može više puta gledati. Nešto, što bi gledaoca uspelo da zainteresuje čak i kada bi isključili ton. 

Mislim da je to prva stepenica, koju muzičar/umetnik, koji se bavi medijem, mora da preskoči. 

On mora da iznađe put, koji će njegov video projekt da pretvori u substancionalni doživljaj i to - od trajne vrednosti.

O budućnosti muzičkog videa

• U tvojim video projektima ima stalno novih detalja, koji se otkrivaju tek posle nekoliko gledanja.

- Da, to je osnovno pravilo, koje i dan danas poštujem: detalj i na prvi pogled nevažne sitnice.

• U „Fashion“ videu, činiš čudne pokrete i pritom dodiruješ pod. Da li to nešto znači?

- Da, to se provlači kroz mnoge moje video projekte. Ne znam šta to treba da znači. To je kao neka vrsta veze između svih mojih video projekata.

• Je li to neki pokret koji rado činiš?

- Jednostavno, malo je čudan.

• Pojavio se odjedanput - i ti si ga zadržao?

- Ma to je običan pokret. Nešto kao...

• Talisman?

- Da, tačno - to je (smeje se). Ti ćeš mi pričati šta sve to znači, a ja ću ti odgovarati sa da ili ne.

• OK, vratimo se na našu temu: kako će, po tvom mišljenju, izgledati budućnost muzičkog videa?

- Mislim da će video tehnika biti sve jeftinija i da će postati vrlo ozbiljna konkurencija pločama.

• Kako na muzičare deluje saznanje da veći deo publike upoznaje njihove pesme tek pošto ih je video u video-obliku?

- To direktno utiče na neke mlađe grupe. One svoju muziku od samog početka posmatraju više iz vizuelne perspektive, nego što je to slučaj kod priznatih umetnika.

Mislim da se stvara jedan interesantan, novi medij, nešto čije posledice mi još uvek ne možemo da sagledamo. 

Mogu da zamislim da će iz kombinacije muzika-video nastali nova vrsta umetnosti, koja bi na neki način mogla da bude isto toliko važna, kao i rock ’n’ roll kada se prvi put pojavio u Americi.

Nešto novo je u vazduhu.

• Da li još uvek misliš da se u rock muzici trenutno ne dešava mnogo toga?

- Nisam siguran da to ne važi za SAD, u Engleskoj je u svakom slučaju rock muzika veoma jaka, povezana sa realnošću kao nikad do sada. Sigurno ne samo i zbog toga što danas, mnogo više nego pre 15 godina, postoji toliko mnogo deprimirajućih stvari protiv kojih se treba angažovati. 

Zato danas imamo tako veliki broj grupa sa malim, ali veoma lojalnim brojem obožavaoca.

Ali, danas postoji i mnoštvo stvari, koje jednostavno idu u sasvim pogrešnom pravcu.

Mase su tako kratkovide i tako ih je lako izmanipulisati, kada se radi o mehanizmu mržnje. 

Naročito onda kada se takva politika krije iza legalnih partija.

Istinite i neulepšane priče

• I kakvu ulogu u tom mehanizmu igra umetnik?

- Tužno je da i danas postoji polarizacija između umetnosti i društva, koja će, zahvaljujući današnjem obrazovnom sistemu, još dugo biti prisutna.

Postoje i umetnici koji takvo stanje podržavaju.

To su i razlozi zbog kojih sam se, svojevremeno, okrenuo rock ’n’ rollu. To jeste umetnost, ali realna, egzistirajuća i kreativna, koja još nije instituisana.

Rock muzika pruža slobodu. Imamo slobodne ruke da stvaramo zakone i da ih kršimo. Nema nikoga ko bi nam određivao šta i kako da radimo, kako da reagujemo na određene pojave.

Istina ima samo onda smisla, ako je oni koji sa njom dođu u dodir i osećaju. 

Derek Bošier, slikar, rekao je to baš onako kako i ja mislim.

• Za kraj još jedna tema koja bi naše čitaoce veoma zanimala: učestvovao si u filmu Kristina F. („Mi deca sa stanice Zoo“). Kako je došlo do toga?

- Jedan moj prijatelj je pročitao scenario i rekao mi da se radi o istinitoj i neulepšanoj priči. Kad god sam u situciji da u takvom projektu učestvujem - činim to rado.

• Ti si jedno vreme živeo u Berlinu?

- Jedno vreme - da.

• Jesi li imao ličnih kontakata sa svetom sa stanice Zoo?

- Ne.

• Šta te u Berlinu fasciniralo?

- Napetost, koja je svakom umetniku potrebna, kako ne bi stagnirao u svom radu. Važno je živeti u sredini, koja producira socijalne napetosti.

Za mene su uspesi i neuspesi uvek bili pravi izvor inspiracija.

Nekoliko svojih najboljih dela sam napravio dok sam bio na dnu - ruku pod ruku sa propašću.

• Berlin ti je to pružio?

- Da tamo ima puno napetosti. I nimalo nije slučajno da se baš tamo nalazi toliko slikara i dizajnera i...

• Jesi li još uvek u kontaktu sa tim ljudima?

- Da, sa nekima. Mnogi danas dolaze u Njujork. To je prava nemačka invazija.

• Nisi li se previše udaljio od muzike, odnosno suviše približio filmu?

- Ne! Ja se uvek upustim u ono što me zanima.

• Sada te zanima japanski film? 

- Da. Nagisa Ošima, poznati sineasta mi je ponudio glavnu ulogu u filmu „Srećan božić, Mr. Lorens“. Priča mi se dopala i...

• Iz tvojih glumačkih poduhvata često donosiš pesme. Hoće li to biti slučaj i ovoga puta?

- Moguće!

Pripremio: Nikola Erneri, obrada: Yugopapir (Rock 82, novembar 1982.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate