Nažalost, moje detinjstvo je prekinuo nesrećni pad sa hoklice. Pao sam na ivicu oštrog limenog lavaboa, zbog čega sam narednih pet dugih godina proveo prikovan za bolničku postelju... Muzika mi je značila sve: slobodu, dokazivanje ličnosti, ona mi je dala šansu da postanem neko. Ne neko veliki. Samo priliku da me gledaju kao i svakog normalnog dečaka
Rođen sam u Nišu 6.
februara 1954, godine u kraju gde i sad živim, odnosno moji
roditelji, kraj Čaira.
To je veoma lep i poznat kraj u Nišu.
Kad
kažem Čair, obično misle na stadion, ali to je veliki park,
poseban po mnogo ćemu, a meni po detinjstvu.
Nažalost, moje
detinjstvo u Nišu je prekinula bolest.
Kad sam imao dve godine pao
sam sa hoklice i nesrećno udario u ivicu starog oštrog limenog
lavaboa.
Tako sam zbog tog na izgled bezazlenog pada narednih pet
godina proveo prikovan za bolnički krevet u Rovinju.
Jedino u tom
gradu se lečila ta tuberkuloza kičme, pa sam neprekidno bio u
takozvanom gipsanom koritu punih pet dugih godina.
Zvuči strašno, ali
taj boravak u bolnici je u stvari bio ključni momenat u mom životu.
Kad stalno moraš da ležiš, razvijaš neka posebna čula.
Danju su
me okretali na leđa, a noću na stomak, pa su mi jedina dostupna
čula bili sluh i vid, preko kojih sam kasnije razvijao osećaje koji
mi danas ozbiljno služe u shvatanju muzike.
Evo kako: zamislite da
pet godina stalno gledate jedno te isto. Šta će se desiti?
Najsitnije detalje u prirodi koje obični ljudi nikada neće
primetiti - vi hoćete.
Drugi znaju, recimo, da je došlo proleće, a
ja sam za svako drvo znao šta mu se desilo u međuvremenu, kakve su
promene na njemu nastale.
Pošto nije bilo nikoga da nas nečemu
nauči, mi drugari iz sobe međusobno smo se sporazumevali onako kako
smo samo mi to znali i razumeli se nekim jezikom koji je samo nama
bio poznat.
Civilizacijski šok
Uslovi i ponašanje
sestara bili su surovi, svaki taj detalj dobro pamtim...
Jedini spas
u takvoj atmosferi nam je donosila muzika. Preko puta naše terase su
bili starinski stubovi "okićeni" zvučnicima, kao u doba
radnih akcija, odakle su nam ponekad puštali muziku.
Voleo sam
strašno da pevam, što je razumljivo, jer je to bila moja jedina
zabava u krevetu.
Jednog dana su nam doneli braon radio, što je u
prevodu bio magnetofon.
Zamišljao
sam da su u njemu mali ljudi koji pevaju i niko nije mogao da me
razuveri da nije tako.
Ipak, prava pometnja je nastala kad su nam
prvi put doneli televizor.
Plakali smo i molili sestru da nam okrene
televizor i izvadi tog čovečuljka koga smo napokon i videli kad se
iz radija preselio u tu drugu kutiju.
Samoća je dakle presudno
uticala na mene.
Kad sam napokon izašao iz bolnice, imao sam
problema sa socijalizacijom, užasno sam se plašio automobila.
Dolazak u Niš je ukratko za mene bio šokantan, jer sam odmah krenuo
u Osnovnu školu "Ratko Vukićević". Uz pomoć mojih
nastavnika uspeo sam da preživim civilizacijski šok.
Da, pravi šok,
jer je za mene bio nepojmljiv i stolnjak na stolu sa cvećem.
Moja
prirodna sredina je do tada bilo bolničko belilo i jednostavnost.
Nisam pri tom dobro znao ni srpski već italijanski, Rovinj se nalazi
blizu Italije, tako da me ni rođena majka nije razumela.
Moja majka je bila očajna
zbog toga.
Međutim, retko sam viđao roditelje, jer oni nisu bili
tako bogati da bi mogli često da me obilaze u bolnici.
To je bila
obična radnička porodica. Otac Čedomir je bio mašinbravar, živ je
i danas, hvala bogu, odličan čovek, a majka Branislava je radila u
Fabrici duvana.
Nažalost, ona je umrla još pre 23 godine, od svih
muka koje su je snašle.
Skupljali su
novac preko cele godine da bi na godišnji odmor došli do mene u
bolnicu.
Mojoj sreći tada nije bilo kraja. Jer, moj otac je
autoritativno delovao na bolničko osoblje, koje se za vreme njegovog
boravka ponašalo prema meni sasvim drugačije, gotovo umilno.
Tad
sam prvi put upoznao licemerstvo i laž.
Kad sam imao pet godina,
roditelji su mi doneli u bolnicu usnu harmoniku i već sledeće
godine sam jako dobro svirao.
Osim mene, u porodici je muzikalan i
moj brat Predrag, koji je intenzivno već četiri godine u Galiji,
piše tekstove.
Većinu pesama za bend od početka je pisao Peca.
Uostalom, i naši roditelji su dobro pevali i bili članovi folklora.
U našoj kući se stalno pevalo, naročito kad mi dođu ujak i tetka.
Imao sam i jednog teča Mišu koji je svirao harmoniku u Sokobanji,
dok je tetka Rada bila pevačica u Narodnom orkestru.
Zahvaljujući
njima naučio sam da sviram i klasičnu harmoniku. Međutim, tetkin i
tečin način života je za moje roditelje bio nepojmljiv, pogotovu
zbog svih muka koje im je zadala moja tragedija, pa su resili da me
vrate iz Sokobanje i zbrinu na drugačiji način.
Da, pravi osećaj fizičke
slobode sam osetio tek u petom razredu osnovne škole kad su mi
skinuli mider, onaj "oklop" što čuva kičmu.
Tada su
počeli moji nestašluci i, naravno, popustio sam u školi i postao loš đak. Recimo,
pao sam iz srpsko-hrvatskog, ali to je bilo normalno, jer nisam znao
ni čemu služi gramatika.
Da bi mi što pre dao parče hleba u ruke,
otac me je upisao u Srednju saobraćajnu školu.
Negde u isto vreme,
brat me je nemilosrdno terao da sviram gitaru i zahvaljujući njemu
uklopio sam se u društvo iz kraja, koje je neprestano sviralo i
pevalo.
Saša, Šilja, Dule, Srba, Dejan, svi su imali neki
instrument, tako da smo se stalno okupljali i muzicirali.
Zbog njih
sam imao strašnu želju da komponujem. Drugo, muzika je bila način
da me zapaze devojčice. Doduše, dobro mi je išla fizika i hemija,
ali nisu baš prikladne za udvaranje.
Neša kondukter
Muzika mi je značila
sve: slobodu, dokazivanje ličnosti, ona mi je dala šansu da budem
neko. Ne neko veliki. Dala mi je priliku da me gledaju kao i svakog
normalnog dečaka.
Kad sam završio srednju školu, već sam radio
kao ozbiljan kantautor. Uglavnom sam svirao po klubovima fakulteta u
Nišu. Stalno su me zvali u neke grupe, jer sam mogao da im
pripomognem gitarom, a uz to sam i dobro pevao.
Tad sam bio i
dovoljno hrabar da se uhvatim u koštac i sa poezijom.
Tu se dakle desila
neverovatna stvar od nekoga kome je srpski bio bauk, eto, imao sam
hrabrosti da postanem i poeta i učestvujem na pesničkim večerima.
U stvari, sve zavisi od nastavnika. Imao sam sreću s nastavnicom
srpskog jezika Ljiljanom Krečković, koja se baš trudila da mi
približi jezik.
Drugi značajan čovek u mom životu je Slobodan
Sotirović-Soća koji je predavao muziku. Valjda je negde osećao da
sam talentovan, pa mi je često neumorno objašnjavao šta je i šta
znači klasična muzika.
Prosto sam upijao njegove reči. Postoji
nešto u ljudima da pomažu deci koja su na neki način
hendikepirana.
Kasnije su u moj život
dolazili drugi značajni ljudi. Pojavio se Milan Marković Minja,
kompozitor i gitarista u to vreme veoma, popularne grupe "Lutajuća
srca".
Čuo me je u prvootvorenoj diskoteci u Nišu koja se
nalazila u bioskopu. To je zapravo bio moj prvi javni izlazak na
scenu iz okvira ulice.
Hteo je da mi po svaku cenu pomogne.
Kod
vrhunskih muzičara postoji velika želja da pomognu nekom ko je
talentovan, ne bi li ostavili nešto u amanet.
Od njega sam naučio
kako se stvara forma u muzici. Na koncertima "Lutajućih srca"
sam bio pretpojedinac.
Opet iz one silne želje
da mi uvali parče ’leba u ruke, odmah posle srednje škole
otac me je zaposlio u Niš-ekspresu, tako da sam tri dana radio kao
kondukter.
Bukvalno sam pobegao odatle, jer sam već bio debelo
zaražen muzikom.
Iskreno, otac i dan-danas ne zna da sam zbrisao, već
misli da ga je zeznuo prijatelj koji mu je obećao da će me
zaposliti.
E, tu me je sačekao moj drug Žika iz srednje škole koji
me je ubeđivao da upišem fakultet, kao mogu dugo da studiram i tako
dobijem u vremenu da sviram.
- Lele, gde ja, loš đak, jedva sam
i srednju završio - opirao sam se.
- Moraš - kaže
Žika. - Otac će da te zaposli, a kad počneš da radiš - od
svirke nema sigurno ništa.
Predao sam dokumenta na
Fakultet zaštite na radu.
Pošto nisam imao nikakvih uslova da
upišem fakultet, bio sam toliko uporan da sam non-stop visio ispred
dekanovih vrata.
Ponesem lepo hoklicu, sednem ispred njegove
kancelarije, tako da kad god izađe mora da me vidi. A ja, samo sedim
i ćutim.
Posle deset dana taj dekan Zdravković me pozove i da mi
indeks. Ma, mnogo mi je učinio.
Kad sam ocu pokazao indeks, nije
mogao da dođe k sebi. Međutim, majka ga je ubedila da me pusti
godinu dana, da vide šta ću da uradim.
Godinu dana sam učio kao
lud, a imao sam i drugare koji su mi mnogo pomagali oko učenja:
Joca, Ruma... jer su voleli moju svirku.
Onda se pojavila još
jedna osoba koja je mnogo učinila za mene. Zove se Tanja i bila je
bibliotekarka na našem fakultetu.
Volela je da oko sebe okuplja
darovite studente i organizuje drugarske večeri. Na jednom takvom
okupljanju neko joj je rekao da lepo sviram, pa je zahtevala da me
čuje i oduševila se.
- Je li, mali, što ti nikad nisi
napravio solo koncert? - upitala me je.
Kad je čula da je u
pitanju novac, već sutradan je ubedila dekana i nastavničko veće
da pomognu svom studentu da održi koncert u Narodnom pozorištu.
A
radilo se o pet-šest hiljada maraka. Ma, umro sam od sreće.
Paralelno se odvijala i
priča sa Desimirom Stanojevićem.
On je vodio pozorišnu trupu
"Treća polovina" i od mene tražio, pošto sam već radio
muziku za AKUD "Veljko Vlahović", da uradim muziku za
njegovu predstavu.
Tako sam istovremeno imao dva posla. Zbog toga sam
skupio momke iz grupe "Dva lustera" koji su svirali u
kafani "Galija": Gorču, Pecu, Voju...
Prvo smo radili
koncert. Nastavnik Soća mi je obezbedio hor kojim smo postigli
kvadrofoniju zvuka, postavivši na sve strane pevače.
Sa
filmadžijama amaterima sam snimio dva filma koja su puštali za
vreme koncerta, ma ludilo.
Koncert je bio krcat.
Da, umetnici iz
umetničke škole s kojima sam se stalno družio pravili su mi
plakate. Svaki je bio ručno nacrtan, unikat.
Svirka do besvesti
Kad je više nego uspešno
prošao taj koncert simfo-roka, 4. januara 1976, pred pozorišnu
predstavu smo sedeli na bini i u jednom momentu Peca Bratić iz "Dva
lustera" me je pitao:
- Je li, što, bre, ne nastavimo
dalje, vidiš da nam ide?
Zato taj datum računam kao rođendan
Galije.
Tad se još nismo zvali Galija, u stvari nikako se nismo
zvali, ali smo imali dosta svirki te godine.
Naredne godine mi je
umrla majka, pa sam bio odsutan dva meseca.
U međuvremenu, naš
bubnjar Neša Tančić je morao da ide u vojsku, pa smo našli drugog
bubnjara, Bobana Pavlovića, koga je preporučila devojka našeg
gitariste.
Zapravo, primetila ga je da stalno lupa po klupama u
gimnaziji. Kad sam se konačno pojavio, zahtevali su da nastavimo da
sviramo.
Uskoro smo napravili i prve demo snimke u lutkarskom
pozorištu, koje je bez našeg znanja Bane Tasić, organizator u Domu
kulture, poslao na konkurs za Zaječarsku gitarijadu.
Uglavnom, stiže
nama pismo da smo primljeni i da se ona održava u februaru 1978.
godine.
Bili smo u šoku: kako oni znaju za nas, a niko od nas nije
poslao snimke.
Kad smo otkrili "krivca", iznajmimo jednu
kuću i počnemo manijački da vežbamo po 10-12 sati da se ne
obrukamo, pogotovo kad smo čuli da svira grupa Pu, Kocka šećera iz
Sarajeva... pa ako da bog da uđemo u polufinale, ubićemo se od
alkohola.
Toliko smo uporno vežbali, često i u mraku, da se ne bi
desilo da neko promaši žicu, znali smo kako da se krećemo i
odlučili da se zovemo Galija, po kafani.
U Zaječar smo otišli sa
nenormalnom željom da uđemo u polufinale. Iako je bila jaka
konkurencija, uđemo čak u finale i to proslavimo.
Nikada nisam bio
srećan kao tada.
Međutim, tu se priča nije završila. Dok smo mi
pili u obližnjoj kafani, slučajno je Peca Branković otišao u WC.
Vratio se panično s rečima da nas zovu na binu.
Otrčim kao bez
duše, kad voditelj kaže:
- Evo, konačno se pojavljuju
pobednici Zaječarske gitarijade.
Ej, kad se tad nisam srušio,
nikad neću.
Ovi moji prvo nisu smeli ni da priđu kad su čuli
nabrajanje voditelja: te najbolja je naša pesma "Avanturista",
najbolji tekst, najbolji pevač je... pokupili smo silne nagrade.
I tad se moj život
promenio. Galija je ušla u profesionalne vode, pogotovo što smo
imali sreće da su te godine bila još dva festivala: subotički i
novosadski, koji su lansirali Galiju u sam vrh.
I već te 1978.
godine počeli smo da snimamo naš prvi album na zahtev PGP-a.
Zvao se
"Prva plovidba", iako to na njemu nije pisalo jer je onaj
koji je pravio omot zaboravio da stavi naziv.
Tako Galija radi od 76.
godine bez pauze. Iza sebe imamo 16 albuma. Sledeće godine ćemo
proslaviti jubilej 25 godina postojanja, a ja sam komponovao muziku
za preko 70 pozorišnih predstava.
Meni uspeh mnogo znači,
jer je put od gipsanog korita do danas mnogo duži od bilo kog
normalnog puta.
Razlog što je Galija toliko godina opstala
jednostavan je: mi nismo želeli da budemo slavni već da se bavimo
muzikom, dok danas ljudi hoće da budu zvezde, a ne umetnici.
Zato
danas postoji mnogo zabavljača. A malo umetnika.
Kroz Galiju je prošlo
više od 50 ljudi, ali smo moj brat, Boban Pavlović, bubnjar i ja od
početka.
I želim da kažem da za umetnost nema loših i dobrih
trenutaka. Svi trenuci su trenuci za stvaralaštvo. Jer, ako voliš
muziku, sve ćeš učiniti da snimiš ploču.
Ne čekam da mi vreme
dozvoli da stvaram muziku, već sam ja taj koji odlučujem da li ću
raditi ili ne. Evo, mi već zalazimo u treći mesec turneje po
Republici Srpskoj, koja je trebalo da traje mnogo kraće.
Ako si samo
zvezda, onda brzo potoneš, pomisliš da si Bog, a onda te život
ošamari, postaneš niko i ništa, a zatim i zloban, sujetan i zao.
Zato Goran Bregović pravi čudo po svetu jer nije išao rezonom
zvezde, već umetnika.
Jedna od tajni Galije je
što stalno radi.
Evo, trenutno, u pauzi turneje komponujem, ali će
se ta muzika pojaviti na CD-u za godinu-dve.
Što se tiče bivših
republika, Galija tamo neće da svira, jer oni vrlo ozbiljno
izražavaju nepoštovanje prema mojoj zemlji i mojim kolegama.
Jako
sam tužan kad čujem da se muzičari utrkuju i misle da je veliki
poen kada odu da sviraju tamo gde nas ne vole.
Možda će Galija
svirati, ali to će koštati jako mnogo. Bilo je poziva, ali moj
odgovor je da Galija košta 10 hiljada maraka za deset minuta svirke.
Ne mrzim ih, samo ne volim nepoštovanje. Sa malo više dostojanstva,
drugačije će nas gledati.
Zabeležila: Nada Torlak, snimio: Branislav Nacić, obrada: Yugopapir (Huper, septembar 2000.)
