Dado Topić: O novom LP-ju "Neosedlani", Smaku, Čoliću, supergrupi Bate Kovača (1979)

Do sada je tu uglavnom bila ljubav prema onom što me veseli, što mi je drago. Sad malo drukčije gledam na stvar. Osim toga, nisam ja kriv što se posljednjih godina čuda dešavaju sa muzikom. Ljudi postaju miljarderi. Onda se pojavi neki crv u meni, krivo mi je, javlja se nekakva zavist. Za kog boga se ja ponašam kao neka ovca, a i meni treba auto i za benzin, trebaju i mom sinu hlače. Sad će u školu

Pisati nekakav uvod za intervju sa Dadom Topićem gotovo i da nije potrebno. Svi znamo ko je on i šta je do sada radio. Jedino je poslednji period njegovog delovanja ostao enigma za onaj deo javnosti koji se interesuje za jugorock. Pojavljivao se tu i tamo, svirao sa ljudima za koje nikada nismo mogli ni pretpostaviti da će se naći u njegovom društvu i zabrinjavao potpunim odsustvom sistema i koncentracije u svom radu.

U vreme kada je razgovor vođen Dado je privodio kraju snimanje svog najnovijeg opusa dvostrukog albuma "Neosedlani".

Gotovo trogodišnje ćutanje je ostavilo traga i izgleda da je Dado bio oran za razgovor.

Od svih intervjua koje sam do sada napravio ovaj ima najduže monologe i najmanje postavljenih pitanja.

Pošto još uvek nisu razjašnjene mnoge stvari oko raspada grupe Time, očajničkog pokušaja Bate Kovača sa jugosupergrupom, Mame CoCo, Zdravka Čolića i još nešto uz put počeli smo o tome:

Kako je propala jugoslovenska supergrupa KK

- Teško je sada sve to povezati i posle tog razlaza grupe Time toliko se stvari desilo da se sve može interpretirati na više načina. Ja ću se pokušati sjetiti pravih stvari i pronaći suštinu iza svih tih razloga...

Mi smo jedno pet-šest godina, od postanka pa do raspada, životarili u jednom svijetu umjetno stvorenom oko nas, koji nije izgledao baš ružičast.

Inače, mislim da je situacija bila ista za sve grupe u to vrijeme.

Radili smo muziku koja je bila prihvaćena, ali nije bila komercijalna. Nismo zarađivali dovoljno i, možda nije lijepo što to kažem, u tome treba tražiti motive i uzroke nezadovoljstva. Znači, financijski smo loše stajali. Posao nam je vodio jedan čovjek koji je veliki stručnjak, ali ni on nije imao sreće, Miha.

Takođe, Time nije imao sreće da se u njemu ustale određeni ljudi. Nakon što smo ga osnovali otišao je Mario, pa je otišao Ratko, pa je otišao Vedran u Armiju i onda ja u Armiju, tako da je Time samo povremeno bio prava grupa, a inače je bio strašno rastrgan.

I tako, nekako pred, kraj, 1977. godine, Ratko, Čarli i ja htjeli smo se pridružiti Korneliju Kovaču u onoj njegovoj želji da osnuje neki supersastav. U početku smo shvatili, a tako smo se i dogovorili, da to bude skupina dobrih ljudi koji bi se kvalitetno bavili onim što Kovač hoće da radi, a da i svi koji mogu učestvuju u autorskom radu.

Sve to što bismo učinili ne bismo pokušavali plasirati ovdje, računali smo na jedan tip i stil muzike koji bi mogli i vani plasirati. 

Međutim, kada je sve to bilo dogovoreno, Kovač je organizirao neka snimanja u Beogradu i mi smo se skupili. 

Zahtjevi Kovača su bili malo preveliki za naše mogućnosti. 

Za mene je donekle bilo u redu, ali trebalo je da Ratko ostavi posao sa velikim orkestrom u Ljubljani i da se preseli ovdje ili da povremeno dolazi. A Kovač je nudio rad u studiju i povremena snimanja i ništa konkretno. 

I sada, mi smo bili u prvom momentu za to, ali da to u prvo vrijeme bude jedan čisto probni posao, da pokušamo nešto da napravimo i ako to ne uspije da se stvar odvija onako kako je to i prije bilo.

Međutim, Kovač je svemu tome dao veliki publicitet, stvar je procurila u štampu i ja sam rekao, dobro, on je veliki čova i veliki kompozitor i mi smo vjerovali u tu stvar. Ja sam napravio tu oproštajnu turneju sa Timeom.

Inače, nisam ja bio prvi koji je rekao: "Ćao, ja idem".

Mi smo se ionako skupljali povremeno, svirali i odlazili i tako dalje. Ja nisam htio da to bude oproštajna turneja, ali je Mihaljek na tome insistirao da bi se skupilo što više novca. Međutim, prije nego što je istekla ta turneja, Kornelije je objavio informaciju da ja dolazim kod njega i dao je sliku u novine.

I sad su svi mislili da mene nema u Timeu, da sam ja u Beogradu i tako je i ta turneja propala. Nastala je masovna zabuna sa grupom Time. Na kraju, Rale nije pristao da dolazi u Beograd ni povremeno, ni Čarli, i tako se stvar postepeno razvodnila i ništa od nje nije ispalo.

Za to je kriv najviše Kovač, jer nije sve to trebalo davati u javnost, jer mi nismo bili grupa koja bi prvenstveno nešto ovdje pokušavala plasirati.

I tako, stvar je propala.

Zašto sam glumio Čoli iza leđa...

- Sad na red dolazi Mama CoCo, zar ne?

- Još ne. Onda mi je opet ostala grupa Time. A njima je dobro došlo da se ja opet vratim, ne zato što su se veselili mom povratku, nego još jednoj mogućnosti da idu svirati i zaraditi novce. Ništa nismo snimali novo, mada sam ja želio da radimo materijale koje sam sad završio, ali nisam uspio izgurati tu svoju namjeru. 

Onda se Peco uhvatio stalnog radnog mjesta u Radio-Zagrebu, Vedran se zaposlio kao studio muzičar u "Jadran-filmu" i njihove ambicije su doživjele plafon, recimo, i sada mi je bilo glupo da ja forsiram neku svoju ljubav prema nečemu kada oni nikada nisu ni živjeli za tu stvar, znaš. 

Bili su periodično orijentirani prema Timeu, zato što im je to obezbjeđivalo ... nikada se nije puno zarađivalo, ali su imali nešto kao reputaciju.

Onda sam ja iznenada došao u Beograd zbog nekih svojih planova i priključio sam se Mami CoCo da bih mogao preživjeti. Dali su mi dobru lovu da pjevam sa njima i pošto mi se niko drugi nije obratio to mi je bilo kao neko hvatanje za slamku.

- Znači li to da nisi imao ideju da isteraš neke svoje stvari sa Mamom CoCo?

- Ma, ni govora. Ma ne ... Ja sam nešto bulaznio o tome, ali je to bilo po nekoj inerciji još ja nisam gotov, još ja nekog vraga mogu, ali to je bilo samo dva minuta. I onda se na to nadovezao Čolić sa svojom turnejom (na kojoj je Dado bio neka vrsta najavljivača i pratećeg pevača - op. Y.) i ja sam to prihvatio iz istog razloga, da skupim lovu. I skupio sam i sad tu lovu trošim na ono što radim.

- Bilo je tada dosta zlobe i podsmeha na tvoj račun ...

- To sa Čolićem je bila blamaža i budalaština. Znaš ono, što ti glumiš Čoli iza leđa ... ovo ili ono... znaš kako je to bilo. Šta mi treba takva budalaština ... i onda sam ja počeo razmišljati, pokrenut razmišljanjem tih ljudi da sam, ipak, i ja nešto u ovoj muzici...

U stvari, nikada se nisam stavljao u te pozicije, određeno mjesto, status i tako.

Bio sam uvjek individualno orijentiran, što nije valjalo.

Mene je to u početku uveseljavalo, ali kasnije nije, jer sam iznevjerio neke ljude koji su mislili da sam ja nešto i vjerovali u mene.

I nakon tog sa Čolićem rekao sam da nemam nikakve grupe, nema nikakvih koncerata i da idem raditi nešto svoje.

- Nisi ni hteo pokušavati sa Mamom CoCo ono što radiš sada?

- Ne. Pokušavao sam snimiti jednu pjesmu iz ovih materijala, čisto da čujem ima li to taj zvuk koji zamišljam. Međutim, nismo bili u studiju duže od sat i po, jer nisu mogli odsvirati to! Onda sam vidio da je vrag odnio šalu, da to mogu samo Divjak i Novak ... mislim, mogu to i drugi, ali uz strahovito mnogo truda i vremena. 

Moraju baš pravi. 

I tako došli su Rale i Čarli, Krsta Nikolić (Chriss Nicholls), Joza i ja.

- Sad na red dolazi Smak...

- To sa Smakom? Da, kad su snimili "Crnu damu" ... ne, ovu drugu ploču za "Bellaphon" sreo sam Smakovce u PGP-u i rekli su mi da je Točak otišao. Dobro, rekao sam, dajte da čujem šta ste to snimili.

Kod mene smo to preslušali i ima jedna pjesma, ne znam da li je sa prve ili druge strane, na kojoj oni fino sviraju, basista i bubnjar, pa sam rekao da je to stil sviranja i interpretacije kakav meni sad treba.

Ajmo, da pokušamo neke moje pjesme probati. 

Onda sam otišao kod njih u Kragujevac i tamo u Domu omladine u toku jednog ili dva popodneva smo probali neke teme, da vidim mogu li oni to svirati ili ne.

I onda je jednog dana došao Točak ... čitao sam onaj njegov intervju u "Džuboksu" ... pozdravili smo se i ja sam se osjećao kao uljez koji ulazi u tuđu rupu i otima nekom nešto najsvetije. 

I on se tako ponašao, kao da mu ja uzimam ljude, a ja sam hteo da mi oni samo to odsviraju na albumu.

I onda su počeli neki razgovori kao ... sad smo sjajan bend.

Ja sam rekao OK, ja sam širok dasa. Meni svako paše, aj' da pravimo bend, boli me dupe. Međutim, onda je Točak rekao da on ide u Ameriku. Zatim sam ga uhvatio i puno smo razgovarali.

Ja sam ga vratio Smaku. 

Da ga nisam uvjerio on bi i dan danas bulaznio neke svoje trancedentalne ... meditacije i ostalo. I tako, to sa Smakom je prošlo!

U nama na Balkanu...

- Snimio si i ovaj singl sa njima?

- Pa, zvali su me da čujem taj singl što su pravili, ovaj Balkan. Rekao sam im da je to dobra stvar, ali da je bolje da bude vokalna nego instrumentalna, pošto ta tema malo dosadi kada je samo instrumentalna. Točak je rekao: "U redu".

Onda sam ja otišao kući sa kasetom, izmislio vokalnu temu i otpjevao je Marini Tucaković. Ona je uradila tekst i ja sam sutra to morao otpjevati Borisu da bi on čuo kako treba otpjevati.

Kad sam to uradio oni, su rekli da je to strašno dobro i da bi ja to trebalo da pjevam na ploči.

Rekao sam im da ne prave gluposti, ali smo se poslije dogovorili da napravimo kompromis, pa da Boris i ja to uradimo zajedno. Ja sam tu samo gost!

- Od "Života u čizmama sa visokom petom" nisi ništa autorski uradio. Zar nisi osećao potrebu da pokažeš da si živ, da se dokažeš? Makar iz sujete. Nije prijatno biti proglašen bivšim čovekom. 

- Znaš šta, možda bi se neko na mom mjestu ponašao drugačije, možda bi mu to ostavilo traga na duši i srcu. Ja sam uvijek nekako lično bio orijentiran prema tome što radim, sa nekim svojim razlozima. 

Zato me ono što se zbiva sa strane nije naročito doticalo da bi ostavilo traga na meni. 

Nisam osjećao neko zaostajanje, da ja stojim a da vrijeme prolazi. Nikada se nisam osjećao da sam u nekoj trci, nekom takmičenju.

Što se tiče prodaje, tog materijalnog efekta, to me do ovog albuma nije zanimalo. Mislim da to dolazi sa godinama. Tek sad počinjem iz pravog ugla gledati na ovaj posao. Čovjek se opredjeli za neke konkretne stvari i za to mu treba novac. 

Do sada je tu uglavnom bila ljubav prema onom što me veseli, što mi je drago.

Sad malo drukčije gledam na stvar. Osim toga, nisam ja kriv što se posljednjih godina čuda dešavaju sa muzikom. Ljudi postaju miljarderi. Onda se pojavi neki crv u meni, krivo mi je, javlja se nekakva zavist.

Za kog boga se ja ponašam kao neka ovca, a i meni treba auto i za benzin, trebaju i mom sinu hlače. Sad će u školu ... 

To su stvari o kojim moram počet razmišljati.

Mada, još uvijek ne trošim dovoljno mozga o tome kako steći što više para. Više razmišljam da napravim stvar koje se poslije ne moram stiditi.

- Posle te pauze izlaziš sa duplim albumom. Nije li to nekakvo iskupljenje, opravdanje. Želja da pokažeš da još možeš da radiš ozbiljne stvari. Dupli album, bar u našim uslovima, ima posebnu težinu?

- Nema to veza sa iskupljenjem i opravdavanjem. Nikada nisam bio nešto što bi bilo mjerilo za nekoga, neko bez koga se ne može. Da sam ja toliko bitan rekao bih:

"Jao, dvije godine me nije bilo. Oprostite". 

Što se tiče onoga što je album dupli, jedino vidim težinu, neku vrijednost zato što takav materijal ne može da stane na jedan album. Nije on dupli zato što mene nije dugo bilo. Pokušao sam u "Životu u čizmama sa visokom petom" nešto reći... 

Nešto reći? 

Danas je vrlo teško nešto pametno i krupno reći. On je bio samo jedan pokušaj i jedan uvod u neka moja šira razmišljanja. 

Dugo sam tražio temu i konačno sam se sada opredijelio i stvarno bi jedna ploča bila previše uska. Tu je srž onog što sam htio. Naravno, pitanje je jesam li uspio, ali čućemo šta će narod reći.

Konceptualni album

- Čim insistiraš na tome da treba nešto reći, znači da se radi o nekakvom konceptualnom albumu. U čemu se sastoji taj koncept? (Ovo pitanje je otvorilo temu o kojoj Dado trenutno, valjda, najradije priča. Odgovor se pretvorio u dugačak monolog u kome je ispričan sadržaj njegovog narednog, dvostrukog albuma.)

- Ne znam da li se danas tako razmišlja, ali nedavno ... bio sam tome i svjedok ... vladalo je mišljenje kod jednog dijela mladih, bar u krugu u kome sam se ja kretao, da ovo što mi imamo.... hlače, cipele, automobili, piće, štampa, filmovi nije tako dobro kao ono u inostranstvu. 

I takvi su odlazili van, neki samo da kupe krpice šminkerskog odijela, a neki su i ostajali da bi na istom tom mjestu postigli nešto i vratili se u domovinu da pokažu da mogu tamo da se naprave čuda. 

Jedan od tih je i ovaj moj dasa. 

On je ovdje izrastao u nekakvog polučovjeka od, recimo, devetnaest godina. 

Odlazi u inostranstvo sa nekom umišljenom vizijom šta ga vani čeka. Ne sumnja ni u što, jer ovo što imamo nije dovoljno dobro za njega. 

Ne zaslužuje njegov talenat da se ovdje razvija i raste. I on odlazi van. U prvoj pjesmi Let 305 on u avionu razmišlja šta će sve biti. 

Sve sam te tekstove pisao kao scenario za neki film. 

Sve sam te slike gledao i strahovito sam se uživljavao, lično. 

On razmišlja da će na sve moguće načine pokoriti Zapad i da će biti glavni dasa. 

Onda dolazi tamo i zatiče ga atmosfera pred koncert Rolling Stonesa, u Minhenu. Taj svijet muzike i ti Rolling Stonesi su samo dio onog svijeta u kome će on nastojati da se nametne i da postane veliki. 

On tu vidi jedan novi svijet - bogatstvo, raj, ludilo ... popularnost i on, normalno, nahrani sebe određenim informacijama i saznanjima, ali se pojavi i izvjesna sumnjica. 

Ali, njega to ne pokoleba i on odlazi da se na neki način infiltrira u to društvo.

Onda ode kod neke Marije Dirisamer i oni ga prime na stan.

Poslije se pokazuje sa kojim motivima. Znaš, njen muž je star, biznismen i nastoji da očuva svoj status u društvu.

Taj moj junak se zaljubi u nju, ali ga ona iskorištava samo za seks. Onda ga daje dalje na uslugu svojim prijateljicama i onda se on tako malo prostituira.

- Jugo-"ponoćni kauboj"?

- Da, da! Dobija svoj apartman, druži se sa poznatim ljudima. Ali, tu i tamo mu se pojavi neki crv koji ga grize. Sve više se uključuje u džet-set, kao žigolo. Tamo osvoji neku rock-damu, rock-mamu iz šoubiznisa.

Uključi se u taj posao, to je ono što je sa "Rolling Stonesima" bilo najavljeno.

Sada živi stvarno na visokoj nozi, ali konstantno osjeća prisustvo saznanja da sve to što ima nije postignuto njegovim nekim trudom, da se sve desilo zbog nekih drugih stvari.

To još uvijek nije ništa njegovo, mada on to sve koristi i biva korišćen.

Zatim se kocka i dobije milion dolara. To je prvo što je, makar samo srećom, stekao, ali drugog dana sve na isti način gubi.

Onda počinje njegova tragedija, razna čuda.

Gubi se u tom svijetu, svi su ga napustili.

I tek tada počinje shvatati neke stvari... o sebi, o tom svijetu ... prvi puta realno. Sa pozicije čovjeka koji je prošao kroz sve spektre takvog života.

E, moj Jovane...

Zatim slijedi svita iz četiri stavka - Grijeh, Spoznaja, Kajanje i Svitanje. To je pjesma koja traje 13 minuta i izvodimo je samo Krsto i ja. On je svirao klavijature, a ja bas i gitaru. Nema naglašenog ritma, jedno čisto atmosfersko slikanje.

U toj kompoziciji on shvata šta je sve radio i počinje šire gledati na svijet oko sebe.

Shvata da zemlja i kraj iz kojeg je, predstavljaju jedinu stvar iz koje može da crpi snagu da bi ostvario ono što smatra pravim i doličnim jednog čovjeka. 

Tada on postaje čovjek, naš čovjek.

Do tada je bio samo kopija nekog tuđeg shvatanja društva, mentaliteta, civilizacije ...

Sad se konačno priklanja onome odakle potiče.

Počinje iz početka, od nule. Od smetlišta. Budi se i prvi put postaje stvarno srećan zato što je svojim rukama obezbijedio nešto od čega može da živi.

Na kraju je sretan i samo živi za momenat kada će se vratiti tamo gdje su "jablani visoki do neba, rascvjetana polja i konji neosedlani". 

Tu na kraju umiksavamo neobuzdani trk konja po polju, rzanje.

To dočarava jednu finu lirsku, idiličnu atmosferu kao kontrast urbanizaciji i betonu.

Nakon te pjesme sad pada odluka da se vrati i on živi za taj momenat.

Međutim, susreće neku Radmilu, vidi njenu sliku u porno-šopu. I sad on toj Radmili želi u kratkim crtama reć' i ispričati joj svoja iskustva.

On tačno zna dokle ona može da ode i on želi nju da spase iz tog, ali ne insistira, već iznosi neka svoja iskustva i naprosto joj kaže da se okane toga i da ide kući.

Poslije Radmile dolazi pjesma Jovane moj. Ta pjesma je isto ključna tačka.

U tom Jovanu njega više nema.

Sada govori jedan drugi dasa koji ga poznaje iz vremena kad je radio, stvarao lovu. Šest i po godina. I sada taj dasa iznosi podatke šta je bilo sa njim dalje.

Počinje ovako:

"Nema tog čovjeka kom suze ne kanu, kad čuli smo šta te snađe u Njemačkoj na autobanu." 

To je sve što bi trebalo da pokaže šta se na kraju desilo sa njim. Poginuo, šta znam ...

I onda se iznose neki detalji o njemu. Tek sada saznajemo da je sa sela, da je kupio traktor, da je digao dva kredita, kupio "Grundiga" u boji, razumiješ, da je već poduzeo neke mjere da se ponovo vrati u zemlju. 

Tu se pojavljuju i momenti koji ga šire vezuju sa ostalima, daju stvar malo pluralistički.

Sad više nije on sam bitan, nego se taj njegov slučaj širi na jedan veći broj ljudi koji su u sličnoj situaciji. 

I na kraju se to sve širi na sve Slavene u tuđini sa onim "Hej, hej Slaveni".

- To bi trebalo da predstavlja kulminaciju?

- Da. Ta pjesma strahovito široko obuhvata cijelu stvar. Do tog momenta je Jovan bio centralna ličnost i priča se o crticama iz njegovog života. Hej, hej Slaveni stavljaju akcenat na rodoljublje, status ljudi u inostranstvu, socijalne momente u kojim su se našli...

- Na kraju sve ispade kao neka rock opera?

- Pa čuj, mene gnjave ljudi da mi to stavimo na film. Bez dijaloga, muzika bi bila u stvari background, a tekst nešto kao scenario. Slika prati tekst i muziku, a kad nema teksta i muzike, kad se preliva iz radnje u radnju čuje se glas, razmišljanje.

- Kako stoji stvar sa tom idejom?

- Mogao bih to da izvedem. Ne bih glumio zato što sam sve to duboko proživio. Kad kod kuće pjevam Hej, hej Slaveni pođu mi suze.

Žena mi priča da se manem te pjesme i da nađem nešto drugo.

Ne dajem naravoučenije, niti to želim

- Sudeći po ovom što si ispričao čini mi se da nećeš proći bez kritika da je taj koncept suviše romantičarski i iskonstruisan. Da su tekstovi moralistički...

- Nisu mnogo. Onaj ko bi htio da da neki realan sud o svemu tome morao bi malo ozbiljnije da se angažira da bi prodro u cijelu stvar, ali s tim da i mene posluša.

Inače su moje stvari osuđivali, a da nisu bili upućeni.

Možda ima i tih momenata koje si pomenuo, ali ja nisam izmišljao fabule i stvarao neke okvire u koje bih ugrađivao neke svoje stavove, nekakvu patetiku. Išao sam čisto na realne stvari.

Nisam htio biti nametljiv ni u kojoj stvari, samo pripovjedam šta se zbiva.

Ne dajem naravoučenije, niti to želim. Ta problematika je kod nas široko poznata.

I ja sam bio vani, znam kako to izgleda.

Sjećam se da mi je dolazio konobar sa tacnom u ruci i prigovarao da je muzika preglasna i slično.

Govorio mi je to sa određenim izrazom na licu tako da mi je u dušu dolazilo da ga uhvatim i izgrizem zubima. 

Ali, šta možeš. Radiš za lovu. Proživio sam tamo ružne trenutke i mogu samo da zamislim koliko ružniji mogu biti.

- Radovi o našim ljudima u inostranstvu su trenutno prilično moderna stvar. Snimaju se filmovi, pišu knjige, TV drame ...

- Nisam ovo napravio po nekoj inerciji zbivanja, ništa ja to ne pratim. Stvar je počela da se uokviruje dok sam pisao tekstove.

"Hej, hej Slaveni" mi je bila treća pjesma po redu i tek onda sam shvatio konture i okvir u kome bi se moglo štošta reći sa tom pjesmom kao zaključkom.

- Kako si uopšte došao na ideju da radiš taj koncept.

- Pjesma "Hej, hej Slaveni" me je navela. Nisam na početku imao nešto ovakvo u glavi. Osjetio sam, međutim, da je ta pjesma zadnja riječ nečega. Onda sam prema tome razvio situaciju, fabulu o tom čovi.

Ne bih to vezivao za gastarbajtere.

On je pošao van sa drugim željama, nije on imao tipičan gastarbajtertski motiv! Nije on otišao vani da radi, da zaradi nešto više nego što može ovdje. Otišao je zato što nije priznavao ono što ovdje ima, šta ovdje može da uradi i šta može da ima.

- Da li je to u stvari neka aluzija na posao kojim se baviš i na ljude koje srećeš u njemu i slično?

- Do osnovnih postavki došao sam kroz to. Kroz one naše ljude koji se tuku da uspiju u inostranstvu po svaku cijenu, da tamo snime nekakvu ploču, šta ja znam.

Pa i ono što snimaju i miksaju vani pošto, kao, to kod nas ne mogu da urade.

Sve to zavisi od toga da li si uspio da izabereš pravu stvar kojom ćeš se baviti u životu.

Čak i oni koji su to uspjeli, nađu se ponekad u dilemama.

Evo, ja mislim za sebe da nisam pogriješio. A bilo je momenata kada sam htio da sebi okrenem leđa i toj mojoj muzici, također.

Ponekad sam mislio da je sve to laž.

Da je to samo jedno priviđenje koje samo ja vidim i uzgajam, dok me drugi ljudi vide sasvim drugačije.

Išao sam na fakultete.

Pokušavao sam pravo, vanjsku trgovinu, elektrotehniku ... a sve je to bilo van mojih najintimnijih želja.

Ipak, mislim da nisam pogriješio!

Eto, to bi bilo ono što je Dado ispričao o sebi i najnovijoj etapi u svom radu. Razgovor je trajao mnogo duže i na traci su ostala zabeležena još neka njegova razmišljanja. Međutim, priča o njegovom novom albumu pojela je prostor još nekim zanimljivim stvarima. Ostaje nam samo da vidimo kakav će utisak ostaviti priča o Jovanu kada se upoznamo sa njenim otiskom na vinilu.

Razgovarao: Branko Vukojević, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1979.)

Da li je Dadin LP "Neosedlani" proglašen za šund? 

Podržite Yugopapir: FB TW Donate