Davor Dujmović, prvi intervju posle pet godina: Čekam da se smiri cela zemaljska kugla ... (1996)

Ne verujem u sudbinu, vračeve i horoskope. U horoskopu sam dupla Devica na šta se mnogi zgražavaju. Čitao sam neke horoskope i ne nalazim sebe u njima. Ja bih sudbinu pre nazvao slučajnost, jer je sudbina religijska forma

Pre petnaest godina upoznao je Kusturicu i ušao u glumački svet. Iza njega su tri velika filma: "Otac na službenom putu", "Dom za vešanje" i "Underground", serije "Top lista nadrealista" i "Složna braća", sjajni likovi Perhana i Mute. Išao je u muzičku školu, voli rokenrol i rege, glumi lako i to "tek onda kad se uključe kamere".

Druži se sa rajom iz Sarajeva i Beograda, optimista je i veruje u sebe. U horoskopu je dupla Devica, ne veruje u sudbinu. Dobio je glumačku nagradu na festivalu u Nišu, nominovan je za Feliksa u Parizu, gde je `89. izabran za jednog od pet najboljih glumaca Evrope.

Tada je Davor Dujmović imao samo dvadeset godina.

Nije bilo lako doći do Davora. Povučen i nepoverljiv. Posle pet godina pristao je da priča za novine. Pomalo je stidljiv, skroman, inteligentan, realan, simpatičan i drugačiji.

Rado priča o nekim prošlim vremenima, mnogo puši i pije kafu sa dosta šećera.

- Kako se našao na filmu?

- Ja sam u suštini muzičar. To sam rekao u Kanu na konferenciji za novinare. Kao klinca su me mama i tata upisali u muzičku, a ja sam se odlučio za klavir. Bili smo siromašni, nisam imao instrument, ali je moja mama poznavala čistačicu u školi, koja mi je noću otključavala učionicu i ja sam tu vežbao. 

Naravno, nisam vežbao ono što je trebalo, uvek sam svirao neke svoje gluposti.

Ali, sutra, na času, stavio bih note ispred sebe i svirao ono što treba. Muzička škola je bila ispred zgrade gde se održavala audicija za film "Otac na službenom putu". Otišao sam na probno snimanje, dopao se Kusturici i sve je nekako krenulo.

- Kako su na to reagovali tvoje društvo, okolina i roditelji?

- Tada to niko nije ozbiljno shvatao, počev od mene, mojih roditelja, prijatelja. Tek posle Zlatne palme u Kanu to je postalo važno i ja sam postao značajan i sebi i drugima,. Usledilo je prepoznavanje na ulici, neke povlastice.

- Kako ti danas izgledaju ti počeci?

- Radili smo s ljubavlju. Danas je sve drugačije. Kada neko dobije posao kod Kusturice, najmanje se raduje zbog ljubavi prema tom poslu, a više zbog sujete, lečenja kompleksa, novca. Voleo sam vreme kada se radilo filmskim kamerama. Sve je izgledalo prirodnije, što se odražavalo i na platnu. Ja sam protivnik elektronike.

Perhan kao sudbina

- Uloga Perhana ti je donela najviše nagrada?

- Perhan je došao kao sudbina da dobijem glavnu ulogu posle filma "Otac na službenom putu". Perhan je kult nečeg ciganskog i biće to još dvesta godina. Mnogi tvrde da je "Dom za vešanje" Kustin najbolji film.

- Možeš li za sebe reći da si umetnik?

- Razni ljudi sebe nazivaju umetnicima i malo mi je bez veze da o tome pričam. Sudeći po onome što sam napravio, glupo bi bilo reći da nisam umetnik. Ja ne znam da li je iko iz prethodne Jugoslavije nominovan za evropskog Oskara osim mene.

Mislim da neko ko je bio među pet najboljih glumaca u Evropi kao ja, mora biti umetnik. Za mene je to neka vrsta rokenrola. Ja sam u stanju da radim raznorazne postove i oni će imati umetničku vrednost. Šta god da radim, trudim se da to ne bude prosto i jednostavno.

- Tvoje uloge spadaju u teže glumačke zadatke. Koliko je teško stvoriti te likove i koliko sebe i svoje ideje "pozajmljuješ" tom liku?

- Veliki broj uloga dobio sam u dogovoru sa rediteljem. Taj dogovor stvara dovoljno prostora da mogu da radim. Ja ne mislim da je filmska gluma velika filozofija. To je više stvar nekog fluida, osećaja.

Scenario je "kostur" koji se mora poštovati, a 99 odsto stvari pred kamerom su moje ideje u saradnji sa rediteljem. U "Top listi nadrealista" postojao je taj kostur, ali je bilo dozvoljeno sve. 

Mnogo puta se desilo da se uključi kamera, a da niko ne zna šta ću reći.

Čitam i slušam izjave glumaca o tome kako pripremaju ulogu, kako je to "ulazak u lik", transformacije i čovek slušajući to može da pomisli kako su glumci napaćeni. 

Pozorište je nešto drugo. Ja mogu da pročitam scenario i otprilike da zamislim kako to treba da izgleda. Tek kada dođem na scenu, obučem kostim i moji partneri obuku kostime, proradi ono što treba. 

Scenario je negde u podsvesti, a ono što treba uraditi je najnormalnija stvar na filmu. Još nisam snimio naučno-fantastični film.

Mesečeva predstava

- U Sarajevu si imao priliku da radiš i u pozorištu...

- Mladen Materić i ja smo u Sarajevu napravili "Mesečevu predstavu". Ta predstava je bila bez teksta i sa njom smo gostovaii u Edinburgu, u IC Teatru u Londonu. To je pozorište za koje je Džek Nikolson rekao da mu je čast igrati u njemu. 

U tom pozorištu, kao i u Londonu, dobio sam odlične kritike koje su fotokopirane i istaknute na Akademiji u Sarajevu. To je bila predstava totalno drugačija od ostalih.

- Da li si pokušao da upišeš Akademiju?

- Nisam. U šali kažem da bih išao na Akademiju pod uslovom da predajem. Mislim da nije bilo potrebe za to, jer sam mislio da se glumom bavim dok se ne zasitim, dok se publika i kamera ne zasite mene.

Ja u stvari nikada nisam imao nameru da budem glumac. Bilo je glupo ići na Akademiju posle 800 sati pred kamerom i posle filmova sa Kusturicom.

Učitelj Kusta

- Koga smatraš svojim učiteljem?

- To je apsolutno Emir Kusturica. Poznajemo se 15 godina. Osim što smo zajedno snimali, bili zajedno u apartmanu, a snimanje njegovih filmova traje duže od godinu dana. I kada nismo snimali, bili smo zajedno, sve ovo vreme dok nije počeo rat. 

Dosta sam naučio od kamermana Vilka Filača koji je snimao sve Kustine filmove. Kusta nam je svima bio kao razredni starešina.

- Da li lik koji pripremaš i igraš ponekad "ušeta" u tvoj život van kamera?

- Imao sam tu sreću da naučim da glumim pred kamerama, od onog trenutka kad se kamera uključi. Na snimanju "Složne braće" režiser je pokušao da mi objasni neku scenu, ali ga je Nele prekinuo i rekao mu da me pusti da to "odradim" kako ja mislim. 

I posle tog kadra Nele je plakao od smeha. Ta scena će ući na video-kasetu "Složna braća".

- Kako je nastao Mute?

- Nele i ja smo jedini stari sarajevski nadrealisti u Beogradu. Pre dve i po godine razgovarali smo o seriji, onako neobavezno, a Nele je polako pisao scenario. Za lik koji ja igram odlučili smo se jer sam u "Top listi nadrealista" imao odličan skeč gde se iznerviram u fabrici "ničega".

Onda smo odlučili da budem nervozni brka koji nema pojma ni o čemu.

- Kakve su reakcije na taj lik?

- Posle svega što sam snimao, navikao sam na razna hvaljenja, pljuvanja, prozivanja... Na pozitivne reakcije reagujem pozitivno, na negativne indiferentno.

Dosta ljudi želi da po svaku cenu dođe u kontakt sa mnom. Mnogi ne znaju kako to da urade, pa dođe do provociranja i glupih pristupa, dok neki sasvim normalno priđu, traže autogram. 

Svestan sam da je to cena slave.

- Nedavno su nadrealisti koji su ostali u Sarajevu snimili svoju Top listu nadrealista. Kako si je ti doživeo?

- Ona je napravljena u teškim ratnim i političkim uslovima. Ta ekipa je izdržala sve političke pritiske. Napravili su nešto što liči na prethodne nadrealiste. Sigurno im je bilo teško da to rade, jer se dešavalo da usred snimanja počne bombardovanje.

I, onda sklanjaš kamere, svetla, a treba da snimaš humorističku emisiju. Ta raja je izdržala sve to. Što se tiče politike, ostali su neutralni. Dao bih im visoku ocenu s obzirom na uslove u kojima su radili i ono što je bitno - u njihovoj TLN nema mržnje prema bilo kome.

- Mnogi misle da je u seriji "Složna braća" nedostajao Branko Đurić-Đura?

- Ljudi zaboravljaju da vreme teče. Đura je trenutno u Sloveniji i tamo radi na televiziji. On bi sigurno bio veliki plus "Složnoj braći", ali ne toliko koliko ljude misle.

Ta serija je mnogo drugačija od TLN.

- Kako bi opisao sebe?

- Ne znam, to ne bih mogao da odgovorim. To obično govore drugi. "Lep i bogat kao glumac".

- To sam pitala jer gledaoci često identifikuju glumca sa likom koji igra, a sigurna sam da nisi i da ne želiš da budeš kao Perhan ili Mute?

- Ljudi su vrlo čudna bića. Posle svakog filma ili serije prvo im padne na pamet lik koji igram, ali kada bi me malo duže gledali, sigurno bi me nazvali Davorom.

Navikao sam na to, ali znam da do kraja života neću ostati Mute. Perhan je već počeo malo da jenjava...

- Tvoja vizija budućnosti, planovi...

- To je komplikovano pitanje, pogotovo za mene jer sam izgubio grad. Nemam konkretnih planova i mislim da ne treba da ih imam u skorije vreme. Čekam da se smiri situacija...

Na TV svakog dana možeš videti emisije koje su ispod svakog nivoa, emituje se bez ikakvog kriterijuma.

Čekam da to prođe i mislim u sebi: neka ih, neka se svi ispucaju, pa će valjda onda krenuti nešto što valja? Znaju oni da sam dobar glumac, ali... Čekam da se smiri cela zemaljska kugla.

Optimista s razlogom

- Tvoj muzički ukus?

- Najjednostavniji odgovor je rokenrol i rege. To je muzika koju slušam, cenim i poštujem. Naravno, tu je i domaći rokenrol - YU nostalgija. Od regea najviše volim Boba Marlija, a od rokera Stonse, Police. A domaći rokenrol ima neku svoju priču...

- Da li si optimista?

- Obično sam optimista. Pogotovo kada nešto zavisi od mene. Tada mogu da budem optimista s razlogom. Verujem u sebe.

- Životni moto, čemu težiš?

- Novac.

- Sudbina?

- Ne verujem u sudbinu, vračeve i horoskope. U horoskopu sam dupla Devica na šta se mnogi zgražavaju. Čitao sam neke horoskope i ne nalazim sebe u njima. Ja bih sudbinu pre nazvao slučajnost, jer je sudbina religijska forma.

- Ljubav. Koliko je imaš u sebi i koiiku snagu primaš od nje?

- Pretpostavljam da sam emotivna osoba. Ljubav, kakva god da je mnogo utiče na mene. Ne mogu da kažem da od nje zavisi sve, ali je dovoljna da mi se promeni raspoloženje.

Moja definicija ljubavi je: Ljubav se slučajno dešava, a u teškim trenucima se vidi koliko je jaka.

Razgovarala: Branka Gajić, snimio: Branislav Nacić, obrada: Yugopapir (Huper, 1996.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate