Pages

Ljiljana Lašić: "Pozorište u kući" će ići godinu-dve, a ja ću možda zauvek ostati Tina (1973)




Kad sam se pojavila, niko u meni nije video Zonu. Svi su videli Tinu. Pošto je ta predstava bila za srednjoškolsku decu, ona su skandirala "Tina! Tina!". Mene je to strašno nerviralo. Dosta sam se namučila sa sobom dok deca nisu shvatila da je to Zona, a ne Tina, i da sam ja Ljiljana Lašić koja igra i jednu i drugu

"Ljiljana Lašić je lepršavom igrom stupila u red glumica čije se role pamte" - napisao je jedan pozorišni kritičar nakon premijere "Dva viteza iz Verone". Ne manje laskave kritike Ljiljana Lašić je dobila i za svojih jedanaest ostalih premijera, koliko ih je za pet godina rada imala u beogradskom "Savremenom pozorištu".

Međutim, toj mladoj i nadasve darovitoj glumici sa diplomom "Akademije za pozorište, film, radio i TV" bilo je potrebno da zaigra u "Pozorištu u kući" nestašnu i dopadljivu Tinu da bi dospela na naslovne strane.

Jedno neobavezno glumačko ostvarenje donelo je Ljiljani Lašić više nego tuce ozbiljnih glumačkih dometa zajedno. 

To je postojeći sistem vrednosti iz čijih se okvira ne može.

Ovih dana čitamo o Ljiljani Lašić da ju je suprug u njihovim predbračnim danima "učio matematici i nekim drugim stvarima", da "nije oduševljen izborom svoje tašte", da je uspela "vešto trgujući svojom ambalažom".

Tu počinje drama zvana "televizijska zvezda": privatan život Ljiljane Lašić postaje javna svojina, a njena celokupna glumačka ličnost svodi se na jednoslojni lik kućne pomoćnice.

Uloga Tine Ljiljani Lašić još uvek pre daje krila no što joj je kamen oko vrata.

Međutim, svoju čašu žuči već je počela da ispija.


Svi vide samo Tinu



- Izuzetno volim da radim u pozorištu. Naravno, srećna sam i presrećna što sam dobila šansu na televiziji, što je serija toliko uspela i što je moj lik tako rado prihvaćen ... Kod dece i kod baka (smeje se). 

I da nije bilo toga, ja bih se istim žarom bavila tim svojim pozorišnim poslom.

Ljudi malo idu u pozorište.

Oni vole da jedu, piju i sede kraj televizora.

Meni je drago što sam "Pozorištem u kući" ušla u naše domove, što me ljudi prepoznaju na ulici, što mi pišu pisma, deca me stalno traže telefonom, stalno hoće moje slike,

Prekjuče sam baš igrala "Zonu". Nisam je dugo igrala.

Kad sam se pojavila, niko u meni nije video Zonu.

Svi su videli Tinu.

Pošto je ta predstava bila za srednjoškolsku decu, ona su skandirala "Tina! Tina!".

Mene je to strašno nerviralo.

Dosta sam se namučila sa sobom dok deca nisu shvatila da je to Zona, a ne Tina, i da sam ja Ljiljana Lašić koja igra i jednu i drugu.

Završila sam srednju građevinsku, pa sam godinu dana studirala arhitekturu. To mi nekako nije išlo, a ništa ne volim da radim polovično, pa sam pokušala i uspela da se upišem na "Akademiju".

Bilo je užasno mnogo kandidata. Od toga je primljeno nas deset.

U prvom semestru nisam imala bog zna kakve rezultate, pa sam mislila:

"Bože, opet sam pogrešila fakultet". 

Nisam se bila snašla.

Onda se nešto otvorilo u meni. Završila sam na vreme, diplomirala sa desetkom.

"Akademija" nije ta koja može da stvori glumca.

Jedino u pozorištu glumac može da postane glumac. Ja sam našla sebe u predstavi "Mračna komedija".

Nema devojke koja ne mašta da jednog dana postane glumica. Ne glumica u holivudskom smislu, nego eto tako, da glumi.

Ja sam oduvek bila vesela.

Nikako mi nije odgovaralo nešto gde se sedi i radi. Ja ne bih mogla da sedim u kancelariji i da radim. 

Ovako, jedno veče Zona Zamfirova, drugo Lujza, treće Tina ... 

Ta raznolikost mi godi. 

Bilo kakve probleme da imam, bilo kako da sam bolesna, kad izađem na scenu sve prestaje. Baš kažem nedavno mužu: 

- Volela bih da se predstava nikad ne završi!

Jer, ja sam onda čista sa svojim problemima, imam samo one koje mi ta uloga nameće. 

Gluma je divan posao. Ja se ponekad prosto čudim: 

- Kako to da svi ljudi ne žele da budu glumci?! (smeje se).

Mislila sam da je gluma lagan i ugodan posao: lepe haljine, lepi automobili, sve lepo.

Kad sam polazila na "Akademiju" meni je jedino bilo važno da budem glumica. Sad taj posao mnogo ozbiljnije shvatam i mnogo mi više znači.

Ne govorim vam o svojoj televizijskoj ulozi: serija će završiti i opet niko neće znati za mene.

Govorim vam o svom radu u pozorištu, o svim svojim ulogama, svim svojim traženjima. To je strašno teško. Niko nas ne uzima ozbiljno.


Drugarice su otišle na jednu stranu, ja na drugu



Ali ja dišem kroz glumu. Ničim ne bih mogla da se bavim nego samo tim, i nikad više ničim.

Užasno strepim da mi se nešto ne desi sa licem ili rukom. Ne znam šta bih tada radila. Jednostavno, volim glumu.

Eto, imam i porodicu, i sina, ali ja ne bih mogla da favorizujem ni jedno ni drugo. Volim i sina i pozorište jednako.

Dok sam studirala arhitekturu na prvoj godini je bilo osamsto ljudi.

Nikad nisam znala u kojoj učionici imamo predavanje.

Na "Akademiji" nas je bilo deset kroz sve četiri godine. Zajedno smo čekali Nove godine, zajedno slavili naše ispite, zajedno voleli glumu. 

Posle se štošta promenilo. 

Drugarice su otišle na jednu stranu, ja na drugu.

One ne vole moja pozorište, ja ne volim njihova. 

One brane svoje, ja branim svoje. 

Neko igra samo avangardu, neko i tako arhaične komade kao što ih igram ja.

I ja igram u jednoj avangardnoj predstavi - "Šta je sobar video" - ali mogu da vam kažem da je veće zadovoljstvo igrati "Zonu Zamfirovu". 

U toj trci za prozapadnim temama mi smo zaboravili na publiku. Ona tek treba da se navikne da dolazi u pozorište. Ne možete je tek tako dovesti da gleda Beketa, "La mamu" ili "Living teatar". Kod nje ne postoji ni takva navika, ni takva potreba.

Radila sam na početku i na filmu. Imam užasna iskustva.

Ustanem u šest, našminkam se, čekam uveče do šest da bih snimila jedan kadar koji će biti isečen na montažnom stolu.

U to vreme sam još mislila:

"Sutra ću postati zvezda, moje slike će izlaziti na naslovnim stranama ..." (smeje se).

Od toga ništa nije bilo. I dobro je što je tako.

To je definitivno učvrstilo i uozbiljilo moja htenja. Nastavila sam da radim u pozorištu za koje niko nije znao (U to vreme je vrlo malo ljudi dolazilo u "Savremeno pozorište").

Tek onda sam shvatila koliko je to lep posao i koliko me okupira.

Očajna sam kad nemam predstavu ili probu. Prosto se čudim kad neki kolega kaže:

"Ma hajde, samo da dobijem platu!"

Ja bih taj posao radila i besplatno!

Kad bi kojim slučajem pozorišta i prestala da postoje, kad za njih ne bi bilo novaca, ja bih i onda glumila.

U svakom filmu ima po jedna izuzetno lepa devojka željna iznenadne slave. Ona sedi i čeka. Pa ako je uslikaju, dobro je, ako je ne uslikaju opet sedi i čeka.

Mene strašno nervira što danas svako može da bude glumica. Ima barem hiljadu devojaka koje za sebe kažu: 

"Mi smo glumice". 

Bile su na pulskom i niškom festivalu, slikale se golišave u nekom filmu, lepo su obučene (ne znam otkuda im to, izvor prihoda mi nije jasan) i eto - sad su glumice. 

Moje koleginice sede bez posla, učile "Akademiju", talentovane, ali imaju dostojanstva pa neće to da rade. 

Zbog takvih devojaka se stidim da kažem da sam glumica. Odem na neki šalter, pitaju me šta sam, a ja kažem da studiram arhitekturu ... 

Vrlo sam srećna što igram u "Pozorištu u kući".

Ali, moram da budem svesna da ću kroz pet godina imati trideset, da tada neću biti ni mlada ni lepa, da neću moći da nosim kratku suknju, da pustim kosu, da nalepim trepavice.

Nikako ne bih htela da se moj glumački rad na televiziji završi na ovome.

Ne bih volela da me publika zapamti ovakvu.

Znam da će mi biti teško da se oslobodim ovog lika.

Serija će ići godinu-dve, a ja ću, možda, zauvek ostati Tina.



U toj trci za suvom egzistencijom



S te strane se ne bi moglo reći da sam prezadovoljna.

Tina nije moj krajnji domet.

Volela bih da me ljudi potraže u pozorištu, da vide da tamo igram i drugačije uloge, koje traže moju kompletnu ličnost i glumačku inteligenciju.

Meni izuzetno prija da me prepoznaju na ulici.

Pre neki dan u nekoj gužvi jedan mladić se sudario sa mnom.

"Jao", uskliknuo je, "pa kako baš da na tebe naletim, Tina!" 

Nasmejala sam se. To mi je bilo drago. Mislim da lažu oni koji kažu da im popularnost ne prija.

Uvek volim da vidim svoje ime i svoju sliku u novinama.

Neki put me nervira insistiranje na izvesnim stvarima koje svi mi govorimo, a koje ne bi trebalo da kažemo, bar ne javno.

Od sveg razgovora, novinari napišu baš to.

Sasvim je drugo kad nešto kažeš uz kafu, a sasvim drugo kad se to napiše u novinama.

Glumci vole da ogovaraju. I ja volim da ogovaram. Nisam zla. Jednostavno, dosadno mi je pa kažem nešto što ne bi trebalo.

A novinari vole to da iskoriste. Čak i promene smisao. To je ono što mi u ovoj mojoj nagloj popularnosti strašno smeta.

Gluma je moj posao, moj hleb, ne hobi.

Moja plata je bila 120 hiljada, sad je 160.

Ljudi koji se posvećuju glumi moraju od nečega da žive. Prihvataju sitne tezgice na televiziji, sitne replike na radiju. 

Vidite, upravo u tim okolnostima se gubi pravi glumac, u toj trci za suvom egzistencijom.

Vrlo mi je teško da danas, u eri komercijalizacije, govorim o pravom glumcu. Ne znam da li toga uopšte i ima.

Igram već pet godina.

Međutim, za sve to vreme nisu me slikali, niti pisali o meni toliko koliko za poslednjih mesec dana.

Sve to čuvam, sve to imam.

To su neke moje neiživljene želje mladosti. Sada su mi se ispunile.

Samo, sad mi to ne znači onoliko koliko bi mi značilo da je došlo kada sam imala 19 godina.

Znam, to će već sutra proći. Pojaviće se neka druga mlada glumica koja će preživljavati isto što i ja.

Ne znam kako ću se tada osećati.

Sigurno ću se vratiti svom pozorištu. Tamo ću raditi svoje uloge. Kad ovo prođe, ja imam gde da se vratim. Zapravo, pozorište nikada i nisam izneverila.

Zabeležio: M. Pavičić, obrada: Yugopapir (Duga, 1973.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate