Polaganje vozačkog ispita u Jugoslaviji '75: Položi tek svaki deseti / "Kol'ko treba da se podmaže?"

U većini zemalja Zapadne Evrope važi pravilo za buduće vozače: broj proteklih godina života plus 20 - taj zbir predstavlja minimum časova obuke za budućeg vozača. Znači dvadesetogodišnjaku potrebno je najmanje 40, ali, na primer, 50-godišnjaku čak 70 časova iz praktične obuke za volanom. Mi za te kriterije, izgleda, nemamo strpljenja

Zašto u Beogradu vozački ispit položi u prvom pokušaju tek svaki deseti kandidat? Sprema li se "ključ u bravu" nekim auto-školama...

Tik uz zidove palate "Pionir" otegao se red "Fića" sa oznakom "obuka". 

Ima ih na desetine, možda i preko sto. 

Hladno kišovito novembarsko jutro. Grupice ljudi i žena nervozno trljaju znojem orošene dlanove. 

Vozački ispiti. 

Još nekoliko minuta pa su na redu. 

Crnomanjasti četrdesetogodišnjak u zelenoj vetrovki i dvojica milicionara, članova ispitne komisije, upravo izlaze iz automobila. 

Licem u lice.

- Previše grešaka, kolega. Sa ovakvim znanjem ne možete u saobraćaj - zaključuje čovek u plavoj uniformi, potpisujući formular o polaganju ispita.

Za prvih deset meseci ove godine: teorijski deo ispita položi u proseku svaki treći, a praktični tek svaki četvrti kandidat.

Tek svaki deseti kandidat položi vozački ispit u prvom pokušaju. 

Ili, gledano u apsolutnim brojkama, od oko 100 hiljada građana koji su tokom 1975. godine izašli na ispite, samo 12 hiljada postali su novopečeni vozači.

Kad padaju profesori univerziteta... 

Automobil je danas opsesija savremenog čoveka. Ali upravljati vozilom, za mnoge je još uvek neostvaren san. Sama provera stečenog znanja za volanom staje budućeg vozača preko 3.000 dinara.

Sa osmehom prođe ispitne testove tek svaki deseti Beograđanin.

Gde tražiti "feler" - u nekvalitetnoj obuci, u preoštrim ispitnim komisijama, ili u neodgovornom odnosu budućih vozača prema ispitu?

Kako to da profesori univerziteta, inženjeri tehnike, lekari, ne mogu da pređu ni od, pet puta.

Čak padaju i iz teorije.

Oni drugi bez velikih znanja kad zapne nude pare, umesto teorije.

U prostorije jedne beogradske auto-škole, ulazi sedokosi poljoprivrednik u suknenim čakširama i iznošenom kožnom kaputu.

Osvrće se da vidi ima li koga još u prostoriji, pa se onda poverljivo obrati referentu za izdavanje potvrda, svedočanstava o pohađaju časova iz teorijske i praktične obuke.

- Doš’o mi je sin iz Nemačke. Zna dobro da vozi, pa ko velim da se dete ne muči, može l’da se isfabrikuje jedno svedočanstvo. Kol’ko treba da podmažem, ne branim ...

Ovakve scene možda nisu tipične, ali kako nam to ispriča jedan dugogodišnji radnik u beogradskim auto-školama, nisu, u poslednje vreme, ni tako retke.

Većina referenata odbija podmićivanje, ali pojedinci prihvataju pogodbe, na štetu škole, zarađujući dobar honorar.

Na beogradskom tržištu, cena ovako stečene potvrde o obuci staje između 1.000 i 1.500 dinara.

Računica je prosta: da bi sa instruktorom prošao neophodne časove praktične i teorijske obuke auto-školi treba platiti dvostruko više.

Potvrda o obavljanoj obuci može se dobiti, naravno, i bez visokog mita.

Pojedinci to uspevaju preko svojih "veza", preko instruktora.

Svaka peta ili šesta potvrda o pređenoj vozačkoj obuci, dobije se "ispod ruke".

Građani se na sve načine dovijaju da što pre, i naravno, što jeftinije dođu do te čarobne vozačke dozvole.

Pri tom zanemaruju da na ispit moraju da iziđu potpuno spremni, sa solidnim vozačkim iskustvom.

Koliko budući vozači olako gledaju na ovaj ispit evo jednog primera iz Beograda:

Na teorijskom delu ispita (iz poznavanja propisa) u poslednjih pet meseci od 30.000 kandidata, položilo je manje od 10.000 prijavljenih.

Mada tu ne postoje neki egzaktni pokazatelji, od članova ispitnih komisija gradskog SUP-a saznali smo da na praktičnom, a posebno na teorijskom delu ispita, u grupi koja ne položi testove veliki je broj onih sa visokom ili višom spremom - advokata, sudija, ekonomista, pravnika, lekara, inženjera.

Dok instruktor spava ...

A svi hoće za volan. I to - odmah. Svi misle da čim imaju kola treba da imaju i dozvolu. A posle ... 

Znam jednog auto-mehaničara koji je trinaest puta izlazio na vožnju i nije položio. 

A kada je četrnaestog puta položio i izašao na drum - poginuo je već na tridesetom kilometru.

Dežurna patrola saobraćajne milicije zaustavi tako jednu "zastavu 101" sa oznakom "obuka". U kolima neki mladić za volanom. Zatraže mu dozvolu.

- Nemam je - kaže - tek se obučavam.

- Pa kako? Gde ti je instruktor?

- Stanuje tu blizu, otišao je da malo odspava, kaže, umoran je - odgovori ovaj.

Dok instruktor spava, on vozi. A posle će on da spava na nekoj klinici.

U Beogradu je trenutno u auto-školama zaposleno preko 400 instruktora. Posle ukidanja privatnih časova za vožnju, početkom godine, mnogi su prestali da se bave ovim poslom.

Dobar instruktor postao je izuzetno tražena roba na beogradskom tržištu. Umesto da drže najviše 8 časova dnevno, oni provedu u kolima sa svojim učenicima i po 12 i 15 časova.

Ostvaruju tako često milionsku zaradu, ali kvalitet obuke je na vrlo niskom nivou.

Oni nisu ničim stimulisani da se bore za uspeh svojih učenika. Ni oni, a ni škola, ne prate šta se kasnije dešava sa njihovim kandidatima na vozačkom ispitu.

Oni ih samo primaju ponovo kao eventualne povratnike.

Lica koja se bave instruktorskim poslom moraju po zakonu da poseduju vozačku dozvolu najmanje tri godine.

Da li su oni sami za to vreme stekli neophodno vozačko iskustvo, koje treba da prenesu na druge?

- Sigurno je da među naših 95 instruktora koji su stalno zaposleni, ima dosta koji nisu podobni za ovaj posao - ističe upravnik najveće beogradske auto-škole "Semafor" Predrag Bogdanović.

Ipak, po mišljenju onih koji obučavaju buduće vozače tokom 30 časova obuke, kako predviđa zakon, smatra se da je taj "minimum" više nego nedovoljan da bi kandidat stekao potrebnu vozačku rutinu.

Ali, čim ispune ovaj minimum građani se prijavljuju za ispit, izlaze na njega najčešće nespremni.

Za njih se tada javlja faktor zvani novac, a ne znanje.

Tako se događa u nas.

U većini zemalja Zapadne Evrope važi pravilo za buduće vozače: broj proteklih godina života plus 20 - taj zbir predstavlja minimum časova obuke za budućeg vozača. 

Znači dvadesetogodišnjaku potrebno je najmanje 40, ali, na primer, 50-godišnjaku čak 70 časova iz praktične obuke za volanom.

Mi za te kriterije, izgleda, nemamo strpljenja.

U auto-školi "Crveni signal" smatraju, međutim, da u lancu razloga katastrofalnih rezultata na vozačkim ispitima, oni ne čine baš sve karike.

Ističu da je saradnja Sekretarijata unutrašnjih poslova i auto-škola vrlo slaba, gotovo nikakva.

Svako radi za sebe, a rezultati su poznati, ostavljaju takođe pitanje da li su ljudi koji sede u ispitnim komisijama uvek pogodni za taj posao. 

Kažu da su vrlo kruti prema kandidatima, a sumnjaju i u njihovo opštetehničko obrazovanje.

Tako, po onoj narodnoj: tata na mamu, mama na tatu, a deca kilava.

Od neznanja - do gipsa

Ipak, čini se, komisije predstavljaju onu važnu branu protiv poluznanja.

A poluznanje je opasnije od neznanja. Ono vodi ili u gips, ili pravo na groblja. A ipak, ne kupujemo valjda automobile da bismo skratili svoj život i život svojih porodica.

Načelnik Odeljenja za poslove vozača i motornih vozila u Gradskom SUP-u, Nedeljko Vuković, bio je kategoričan:

- Nespremnost kandidata na vozačkim ispitima je takva, da članovi komisije prosto traže koga da propuste. Tvrdim da naši kriterijumi ne samo da nisu oštri već su čini se u poslednje vreme čak previše blagi.

U Beogradu se obukom budućih vozača bavi 14 auto-škola.

Sem tri škole koje su opremljene modernim trenažerima, i primenjuju savremenu tehnologiju obuke, u ostalima se još služe tablom i kredom. 

Nemaju poligona za obuku, ni dovoljan vozni park, ali imaju blagajne koje dobro funkcionišu.

U Gradskom SUP-u smatraju da je krajnje vreme da prestane nelojalna konkurencija među mnogobrojnim organizacijama koje se bave obukom budućih vozača.

Jer oni se često otimaju o krstove.

Auto-škole se moraju samoupravno organizovati i udružiti. Trebalo bi da iziđu sa jedinstvenim nastavnim programima, udžbenicima, da kompletiraju instruktorski kadar.

Mnogi tako misle.

- Tek tada možemo da uspostavimo neposredni kontakt - ističe Nedeljko Vuković - da se više zajednički dogovaramo.

Po staroj izreci: Kad neće Muhamed bregu, breg će Muhamedu, u Gradskom sekretarijatu unutrašnjih poslova resili su da stave tačku na dosadašnju praksu. 

Prošle nedelje formirana je služba inspekcije koja će da prati rad auto-škola. 

Biće doslovno primenjen Zakon o bezbednosti saobraćaja u kojem između ostalog stoji: 

"Ukoliko kandidati jedne auto-škole u određenom vremenskom periodu pokazuju nizak nivo znanja, Sekretarijat unutrašnjih poslova ima pravo oduzimanja odobrenja za rad te auto-škole".

Drugim rečima, oni koji fabrikuju nespremne kandidate, moraće da stave ključ u bravu.

U novonastaloj situaciji, škole će morati da se bore za što kvalitetnije znanje svojih đaka.

U protivnom, moraće da se odreknu onih koji žele da nespremni izađu na ispit. Bilo bi u tom slučaju besmisleno da škola uputi nekoga na ispit sa nepovoljnim mišljenjem.

Da li će kao posledica ovih mera proisteći bolji ispitni rezultati - ostaje da vidimo u praksi.

Sigurno je da bi nešto trebalo menjati i u samom Pravilniku o polaganju vozačkih ispita.

Kandidatu koji dva ili tri puta uzastopno ne položi praktični deo ispita, naredni izlazak pred komisiju trebalo bi odgoditi za 3 ili 6 meseci.

Ovo bi svakako doprinelo odgovornijem odnosu građana prema njima samima - u onome što se zove znanje, a znači sigurnost za njih i bezbednost za druge.

A da li su stručne komisije - stručne?

Dvadeset četiri radnika Gradskog SUP-a, koji trenutno ispituje buduće vozače prekaljeni su saobraćajci, uglavnom komandiri odeljenja ili vođe sektora, sa položenim instruktorskim ispitima i dugogodišnjim vozačkim iskustvom.

Uzroke loših rezultata na vozačkim ispitima, svakako treba tražiti na drugoj strani. Na ispitima se znanje samo proverava, ali ne i stiče.

Pre kupovanja vozila i pokušaja kupovanja potvrda, treba očigledno "kupiti" pre svega - znanje.

Napisao: Mihajlo Ćurčić, obrada: Yugopapir (Duga, 1975.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate