Često me zaustave, čak stariji ljudi i pitaju koliko sam dobio miliona za onaj nastup na televiziji! Ljudi uopšte nemaju predstavu o tome koliko stvarno mi zarađujemo, koliki su nam troškovi i onda se jednom godišnje samo napiše u novinama, ne znam, ovaj ili onaj dobio dva-tri miliona za novogodišnji nastup, i kao da je sve time rečeno. A od čega živeti ostalih 363 dana, nikoga ne interesira
Beogradski ROCK EXPRESS bio je jedna od retkih prilika za poslednjih nekoliko godina, da se na jednom mestu, u isto vreme, skupe naši vrhunski rock izvođači, izuzimajući, na žalost, Bregovića i Bijelo dugme. Razgovori koje su tom prilikom muzičari vodili međusobno, daleko su od onoga, što se uglavnom prezentira štampi.
Inicijativa za pokušaj razrešavanja nekih egzistencijalnih problema rock muzičara lebdela je u vazduhu; fitilj su potpalili Janez Bončina (September) Slobodan M. Kovačević (More) i Bruno Langer (Atomsko sklonište) svojim istupom na Studiju B.
Istoga dana, na TV probi, dogovorili smo se da o svim problemima vezanim za rock muziku u nas, a o kojima se ćuti, razgovaramo duže i otvorenije, u interesu rock muzike, ali i u interesu javnosti i društva u celini.
Višesatni razgovor koji smo sutradan vodili u hotelskoj sobi, u neformalnoj atmosferi, donosimo sa minimalnim skraćenjima, prema magnetofonskom zapisu i beleškama.
- Šta vam je na
duši, pričajte! Šta ne valja, šta vam je najteže?
Sloba M. Kovačević:
Koliku kazetu imaš? Od devedeset? Neće biti dosta! A, imaš još!
Dobro, to je već bolje.
Pa, eto. Juče smo poveli tu diskusiju na Studiju B, inače je to dugo već rak rana svima.
Znaš i sam: u prvom redu, to je status muzičara. Onda, masu drugih stvari, nerešenih. Eksploatišu nas svi; naš život počinje u diskografskoj kući i tu je prvi veliki problem.
Onda štampa, nastavak našeg življenja, a publika je nekako relaksacija od svega toga.
Publika je, na koncu, i najbitnija, a ispada da mnogi ne mogu ni doći do nje, u širem smislu.
Pored mase parazita, ljudi koji ne vide probleme i one bitne stvari, i publika ostaje uskraćena.
Istina i u našim redovima, ima masu ljudi, muzičara koji ne zaslužuju da to budu; najveći problem i jeste u tom, što se mi ne možemo ujediniti. Za borbu je potrebno ne samo jedinstvo, već i stav i pravi momenti. Ne može svako da viče kad mu padne na pamet!
Pa, eto. Juče smo poveli tu diskusiju na Studiju B, inače je to dugo već rak rana svima.
Znaš i sam: u prvom redu, to je status muzičara. Onda, masu drugih stvari, nerešenih. Eksploatišu nas svi; naš život počinje u diskografskoj kući i tu je prvi veliki problem.
Onda štampa, nastavak našeg življenja, a publika je nekako relaksacija od svega toga.
Publika je, na koncu, i najbitnija, a ispada da mnogi ne mogu ni doći do nje, u širem smislu.
Pored mase parazita, ljudi koji ne vide probleme i one bitne stvari, i publika ostaje uskraćena.
Istina i u našim redovima, ima masu ljudi, muzičara koji ne zaslužuju da to budu; najveći problem i jeste u tom, što se mi ne možemo ujediniti. Za borbu je potrebno ne samo jedinstvo, već i stav i pravi momenti. Ne može svako da viče kad mu padne na pamet!
Janez Bončina: Znaš, mi
smo kreativci, bar oni o kojima se zna da sada pričamo.
U ovakvoj, teškoj situaciji, uvek će te neko pitati "pa dobro, imaš li ti neki konkretan predlog?" i ne znam koliko da si pametan i želiš da se stvari promene, opet ćeš raditi isto, kao što već radiš, znači bićeš sve, od nosača, tehničara, producenta, do muzičara, sve sam!
Naprosto, nemamo vremena da sad mi sami pravimo ne znam, neke zakone i statute, a teško da bi smo i znali to sami napravit.
Za to je potrebna pomoć i viših institucija, jer su to stvari koje se tiču i celoga društva, a ne samo nas!
Pitanje je sada koliko su ti ljudi spremni da nam pomognu, jer nas faktički svi ignorišu, kao da nas nema!
U ovakvoj, teškoj situaciji, uvek će te neko pitati "pa dobro, imaš li ti neki konkretan predlog?" i ne znam koliko da si pametan i želiš da se stvari promene, opet ćeš raditi isto, kao što već radiš, znači bićeš sve, od nosača, tehničara, producenta, do muzičara, sve sam!
Naprosto, nemamo vremena da sad mi sami pravimo ne znam, neke zakone i statute, a teško da bi smo i znali to sami napravit.
Za to je potrebna pomoć i viših institucija, jer su to stvari koje se tiču i celoga društva, a ne samo nas!
Pitanje je sada koliko su ti ljudi spremni da nam pomognu, jer nas faktički svi ignorišu, kao da nas nema!
- Vas trojica ste već
više od petnaest godina na rock sceni i svu gorčinu svog
(nepostojećeg) statusa osećate. U kojoj meri su nove rock grupe i
muzičari, koji su preko noći osetili samo slavu, "krivi"
za održavanje ovakve situacije?
Bruno Langer: Da, oni su
sad tek friški, oni su još ošamućeni nekim sporednim stvarima,
mladi su...
Sloba: To je amaterizam. Ja nisam protiv amaterizma, protiv toga niko od nas ne sme ni biti, jer je amaterizam nužan i potreban u svakom pogledu.
Na žalost, moram primetiti da većina mladih odabira najbrže i najlakše puteve za uspeh i takav amaterizam je bezvredan, jer ništa suštinski novo ne donosi.
Ja sam u ovom poslu gotovo dvadeset godina i danas mi je najteže. Čudno je, u najmanju ruku, da je moj status, društveni položaj, u stalnom opadanju skupa sa progresom u muzičkom, umetničkom, ako hoćeš i ličnom pogledu.
To je možda nekome neshvatljivo, ali je tako.
I u mojoj generaciji ima ne malo onih, koji su ostali "amateri", u smislu stagnacije i podilaženja niskom ukusu i ti najbolje i najlakše žive.
Naša sredina je ionako opterećena neimanjem muzičke tradicije i svako podilaženje lošem ukusu nas vrati još unazad.
Ako neko ima nameru da zaista bude umetnik, onda mora prihvatiti i neizbežnost promena svih vrsta u svom radu, pre svega.
Zatupljujući nivo i primitivizam, su najopasniji po svaku sredinu!
Ja znam da problema ima i u drugim umetnostima, no čini mi se da su muzičari nekako intelektualno slabi, što još više koči napredak.
Kod dobrog dela muzičara postoji jedino materijalni interes i ništa drugo!
Jasno, rezultati su ovakvi, kakvi su danas. Stvari su se menjale nešto na bolje posle pojave Bijelog dugmeta, ali je u zadnje vreme sve krenulo po starom.
Janez: Mi već međusobno
tačno znamo koliko ko vredi. Pa, ako već ima dovoljno ljudi koji
izvode zaista rock, ako se zna ko su ti ljudi, onda je njima potrebna
prava podrška. Ne u smislu slave, već podrška njihovom radu i
priznavanje rezultata toga rada.
Može zvučati čudno, ali rock muzičari teško da mogu realno plasirati i informacije o svom radu, pa je stalni raskorak na relaciji sa publikom.
Čini mi se da još niko od novinara nije prikazao pravu sliku o našem radu.
Strašan je to osećaj kad vidiš da formalno na sve strane pišu sve i svašta o tebi, a nigde o tvom radu i onoj tamnijoj strani takvog života!
Može zvučati čudno, ali rock muzičari teško da mogu realno plasirati i informacije o svom radu, pa je stalni raskorak na relaciji sa publikom.
Čini mi se da još niko od novinara nije prikazao pravu sliku o našem radu.
Strašan je to osećaj kad vidiš da formalno na sve strane pišu sve i svašta o tebi, a nigde o tvom radu i onoj tamnijoj strani takvog života!
- Čini ti se da je takvo
ponašanje mladih muzičara direktna posledica stava koji su zauzeti
mass mediji, po principu "iskoristi, pa baci".
Janez: Kao što su nama,
u svoje vreme, starije kolege pomagale, tako je neophodno i danas
pomagati mladima. Mi smo bili pioniri u ovoj sredini u domenu rocka i
smešno je i žalosno, da smo to i sada!
Jugoslavija nije velika po populaciji, niti ima muzičku industriju kao Amerika na primer, ali su naši potencijali ogromni.
Govorim ti to jer sam bio gotovo svuda i znam tačno koliko naša rock muzika vredi.
Recimo, pojavili su se Leb i sol, dobra grupa, koja zaista vredi, i njima sigurno da treba pomoći u svemu.
No, većina novih sastava ima sasvim drugačiji pristup od onoga, koji smo mi imali.
Ja sam razgovarao sa mnogo mladih muzičara i većina me je odmah pitala:
"Imaš neku tezgu za par miliona?"
Mislim da nije pošteno to, što su mnogi novinari svoju karijeru pravili preko tih i sličnih poslova.
Nekada se sa srcem pisalo o svakoj novoj pojavi, konačno i ti prvi novinari koji su pisali o rocku, rasli su zajedno s nama.
Danas, kao da je ove muzike isuviše, pa se pljuje po njoj gde ko i kako stigne! Pomaže se ono što ne vredi, ako je isplativo, dok se vrednosti od kojih se ne može izvući neposredna korist najčešće pljuju, u najboljem slučaju ignorišu!
Dobio sam dojam da je za neke moderno pisat negativnu kritiku.
I ja sam dugo radio kao novinar i znam da često ni novinari nisu krivi.
Mnogi urednici jure za senzacijama po svaku cenu. Skoro da je važnije ispljuvati nekoga, pa makar to bila i svetski značajna ličnost, nego izmisliti neku senzaciju.
Samo da raste tiraž!
Niko ne razmišlja o posledicama, ne po konkretnu neku ličnost, već po muziku, novinstvo, ako hoćeš i kulturu u celini.
Ja sam bio prisutan takvim situacijama, kao novinar, kada se tražila senzacija po svaku cenu!
A šta je veća senzacija, nego nešto okrenut naopako?!
Sada ti govorim više kao novinar - stvorila se neka čudna situacija, totalno su se razišli putevi štampe, publike i svega ostalog.
Ili se piše tako pozitivno, da je očigledno i slepcu o čemu se radi, ili se pljuje bez ikakve mere i odgovornosti.
Sredine, kritičke sredine, koja ima cilj da ukaže na dobro i loše, bez ironije ili prostituisanja, gotovo da i nema.
Uostalom, kakve su kvalifikacije tih "kritičara".
Vani se tačno zna ko je kritičar, a ko piše po porudžbini. Došlo je čak dotle, da su i neki stariji, ugledni novinari, počeli da pišu sasvim suprotne stvari u roku od mesec dana!
Meni je to neshvatljivo!
Ja sam slobodna profesija, živim od danas do sutra i zahvaljujući mome radu, mnogi novinari imaju svoj kruh. Zato mi nije svejedno kada me neki "umni" rock kritičar, koji ima stalno radno mesto i platu, ispljuje samo zato, da bi pravio sebi karijeru, i da bi adolescenti o njemu pričali.
Mene svaka loša kritika košta mnogo više, nego što to publika može pretpostaviti. Ne zato što je loša, nego zato što je nekorektna, neargumentovana, uvredljiva...
Ja nisam protiv kritike, već želim pravu kritiku, realnu kritiku koja ima smisla.
Jugoslavija nije velika po populaciji, niti ima muzičku industriju kao Amerika na primer, ali su naši potencijali ogromni.
Govorim ti to jer sam bio gotovo svuda i znam tačno koliko naša rock muzika vredi.
Recimo, pojavili su se Leb i sol, dobra grupa, koja zaista vredi, i njima sigurno da treba pomoći u svemu.
No, većina novih sastava ima sasvim drugačiji pristup od onoga, koji smo mi imali.
Ja sam razgovarao sa mnogo mladih muzičara i većina me je odmah pitala:
"Imaš neku tezgu za par miliona?"
Mislim da nije pošteno to, što su mnogi novinari svoju karijeru pravili preko tih i sličnih poslova.
Nekada se sa srcem pisalo o svakoj novoj pojavi, konačno i ti prvi novinari koji su pisali o rocku, rasli su zajedno s nama.
Danas, kao da je ove muzike isuviše, pa se pljuje po njoj gde ko i kako stigne! Pomaže se ono što ne vredi, ako je isplativo, dok se vrednosti od kojih se ne može izvući neposredna korist najčešće pljuju, u najboljem slučaju ignorišu!
Dobio sam dojam da je za neke moderno pisat negativnu kritiku.
I ja sam dugo radio kao novinar i znam da često ni novinari nisu krivi.
Mnogi urednici jure za senzacijama po svaku cenu. Skoro da je važnije ispljuvati nekoga, pa makar to bila i svetski značajna ličnost, nego izmisliti neku senzaciju.
Samo da raste tiraž!
Niko ne razmišlja o posledicama, ne po konkretnu neku ličnost, već po muziku, novinstvo, ako hoćeš i kulturu u celini.
Ja sam bio prisutan takvim situacijama, kao novinar, kada se tražila senzacija po svaku cenu!
A šta je veća senzacija, nego nešto okrenut naopako?!
Sada ti govorim više kao novinar - stvorila se neka čudna situacija, totalno su se razišli putevi štampe, publike i svega ostalog.
Ili se piše tako pozitivno, da je očigledno i slepcu o čemu se radi, ili se pljuje bez ikakve mere i odgovornosti.
Sredine, kritičke sredine, koja ima cilj da ukaže na dobro i loše, bez ironije ili prostituisanja, gotovo da i nema.
Uostalom, kakve su kvalifikacije tih "kritičara".
Vani se tačno zna ko je kritičar, a ko piše po porudžbini. Došlo je čak dotle, da su i neki stariji, ugledni novinari, počeli da pišu sasvim suprotne stvari u roku od mesec dana!
Meni je to neshvatljivo!
Ja sam slobodna profesija, živim od danas do sutra i zahvaljujući mome radu, mnogi novinari imaju svoj kruh. Zato mi nije svejedno kada me neki "umni" rock kritičar, koji ima stalno radno mesto i platu, ispljuje samo zato, da bi pravio sebi karijeru, i da bi adolescenti o njemu pričali.
Mene svaka loša kritika košta mnogo više, nego što to publika može pretpostaviti. Ne zato što je loša, nego zato što je nekorektna, neargumentovana, uvredljiva...
Ja nisam protiv kritike, već želim pravu kritiku, realnu kritiku koja ima smisla.
Bruno: Dobar deo kritike
se krajnje nekorektno odnosi prema većini grupa. Izgleda da je
kritika podeljena u tabore koji međusobno ratuju, izuzev kada
određena grupa kritičara želi "izgurati" neki sastav.
Tako se ti kritičarski klanovi stalno spajaju i razdvajaju.
Kritičari se postavljaju kao patronati određenih muzičara. Oni, koji im se ne žele podrediti, jednostavno propadaju.
To znam po sebi i Atomskom skloništu.
Kada nakon porođajnih muka izađe konačno ploča, sve propada ako iza sebe nemaš svog kritičara.
Jednostavno će ti ploču ispljuvat, da bi sebi pravili karijeru.
Recimo, Vrdoljak i Glavan imaju svoj fan club, čija adresa je objavljena u jednim novinama.
Ljudi božji, gde to ima! Kritičari imaju svoj klub, sa članovima i navijačima!
To je odnos nosoroga i ptičice; mi guramo napred, radimo ko konji, a oni parazitski, udobno zavaljeni žive na nama!
Ako im se pokušaš suprotstaviti, ne vredi. Oni imaju medije u rukama i jednostavno tvoj odgovor neće ni objaviti, iako ih na to obavezuje Zakon o štampi.
Većina muzičara se zato i ne usuđuje da protuslovi. Pa ako je već tako, ako kritičari sve najbolje znaju, što ne uzmu instrumente u ruke i sami ne stvaraju?!
A evo kako te kritike i izgledaju: recimo, Miljenko Jelača na Radio Zagrebu nije hteo nikako pustiti naše ploče, a ako bi i pustio u "Željama slušalaca", onda je obavezno prokomentarisao na način koji dolikuje jednom šminkeru, pozeru i salonskom s..., koji o sebi širi famu da je istinski rocker, a jedina mu je briga da vodi računa da li mu je crta na pantalonama u redu!
Travolta je smešan tip za njega!
Najobičniji pozer, koji veze nema sa rockom!
Ili Vrdoljak, koji je meni zamerio da sam predebeo, pa prema tome ne mogu biti rocker, isto u jednoj emisiji Radio Zagreba.
Iz toga se vidi stil te "razorne" kritike.
To, uostalom, nije ni čudo, budući da je Vrdoljak propali orguljaš, kome smetaju svi koji su uspeli.
Koje su njegove kvalifikacije? Propali orguljaš? Ako je to dovoljno za "stručno" analiziranje i muzike i tekstova, onda svaka mu čast!
No, najgore je što takvi kao on, odgajaju čitavu armiju sitnih pljuvača, koji od malih nogu kreću njihovim stopama, a totalne su neznalice.
Ta armija sitnih pljuvača često citira Vrdoljaka i Glavana, tako da bi se mogla uvesti i jedinica snage pljuvanja, recimo jedan Glavan, dva Glavana i tako redom.
Krajnje je vreme da se u interesu opšte kulture mladih i naobrazbe, isteraju ti štakori iz svojih rupa i da pokažu svoje pravo štakorsko lice!
Tako se ti kritičarski klanovi stalno spajaju i razdvajaju.
Kritičari se postavljaju kao patronati određenih muzičara. Oni, koji im se ne žele podrediti, jednostavno propadaju.
To znam po sebi i Atomskom skloništu.
Kada nakon porođajnih muka izađe konačno ploča, sve propada ako iza sebe nemaš svog kritičara.
Jednostavno će ti ploču ispljuvat, da bi sebi pravili karijeru.
Recimo, Vrdoljak i Glavan imaju svoj fan club, čija adresa je objavljena u jednim novinama.
Ljudi božji, gde to ima! Kritičari imaju svoj klub, sa članovima i navijačima!
To je odnos nosoroga i ptičice; mi guramo napred, radimo ko konji, a oni parazitski, udobno zavaljeni žive na nama!
Ako im se pokušaš suprotstaviti, ne vredi. Oni imaju medije u rukama i jednostavno tvoj odgovor neće ni objaviti, iako ih na to obavezuje Zakon o štampi.
Većina muzičara se zato i ne usuđuje da protuslovi. Pa ako je već tako, ako kritičari sve najbolje znaju, što ne uzmu instrumente u ruke i sami ne stvaraju?!
A evo kako te kritike i izgledaju: recimo, Miljenko Jelača na Radio Zagrebu nije hteo nikako pustiti naše ploče, a ako bi i pustio u "Željama slušalaca", onda je obavezno prokomentarisao na način koji dolikuje jednom šminkeru, pozeru i salonskom s..., koji o sebi širi famu da je istinski rocker, a jedina mu je briga da vodi računa da li mu je crta na pantalonama u redu!
Travolta je smešan tip za njega!
Najobičniji pozer, koji veze nema sa rockom!
Ili Vrdoljak, koji je meni zamerio da sam predebeo, pa prema tome ne mogu biti rocker, isto u jednoj emisiji Radio Zagreba.
Iz toga se vidi stil te "razorne" kritike.
To, uostalom, nije ni čudo, budući da je Vrdoljak propali orguljaš, kome smetaju svi koji su uspeli.
Koje su njegove kvalifikacije? Propali orguljaš? Ako je to dovoljno za "stručno" analiziranje i muzike i tekstova, onda svaka mu čast!
No, najgore je što takvi kao on, odgajaju čitavu armiju sitnih pljuvača, koji od malih nogu kreću njihovim stopama, a totalne su neznalice.
Ta armija sitnih pljuvača često citira Vrdoljaka i Glavana, tako da bi se mogla uvesti i jedinica snage pljuvanja, recimo jedan Glavan, dva Glavana i tako redom.
Krajnje je vreme da se u interesu opšte kulture mladih i naobrazbe, isteraju ti štakori iz svojih rupa i da pokažu svoje pravo štakorsko lice!
Sloba: Svakako da kritika
ipak mora postojati, no problem nije samo u novinama, već i u
diskografskim kućama. Sa nama svi manipuliraju, a žive od nas!
Onaj ko želi stvoriti kvalitet, unapred je odsekao granu na kojoj sedi. A to je žalosno.
Ako predložiš nešto kvalitetno diskografskoj kući, dakako u muzičkom smislu, tamo će se sastati nekakva programska komisija, koja se uvek odlučuje za komercijalno, na štetu kvalitetnog.
Sigurno da i disko kuće moraju od nečega živeti, zarađivati i deliti viškove.
Međutim, niti jedna od njih nije pomogla, niti će pomoći bilo kojoj grupi, makar i najuspešnijoj, da se probije.
Bijelo dugme nije dugo moglo uopšte ući u Jugotonov studio, izbacivali su ih, to ti može Bregović sve ispričati!
Onaj ko želi stvoriti kvalitet, unapred je odsekao granu na kojoj sedi. A to je žalosno.
Ako predložiš nešto kvalitetno diskografskoj kući, dakako u muzičkom smislu, tamo će se sastati nekakva programska komisija, koja se uvek odlučuje za komercijalno, na štetu kvalitetnog.
Sigurno da i disko kuće moraju od nečega živeti, zarađivati i deliti viškove.
Međutim, niti jedna od njih nije pomogla, niti će pomoći bilo kojoj grupi, makar i najuspešnijoj, da se probije.
Bijelo dugme nije dugo moglo uopšte ući u Jugotonov studio, izbacivali su ih, to ti može Bregović sve ispričati!
Bruno: Mislim da je
osnovna stvar ipak u statusu. Muzičar je jedini radnik, koji ulaže
osnovno sredstvo koje sam kupuje, svoj rad i napokon, ulaže i
poslednju paru, da iznajmi studio i nešto snimi.
Znači, polaziš isključivo na sopstvene snage oslonjen, a tek ako se pokažeš dovoljno komercijalnim, pružaju ti ruku i to samo onoliko, koliko oni procene da je neophodno.
Naravno, sve što se tada "ulaže" u tebe i tvoj rad, njima se vraća desetostruko. A i to je počelo tek sa tiražima Bijelog dugmeta, kada su se svi muzički klanovi i mafije, najblaže rečeno u....
Status mnogih muzičara unutar diskografskih kuća bio je tad poljuljan.
Pa i pored svih tiraža, rock muzičari su ostali pastorčad diskografskih kuća; na omotnici se svi oni lepo izredaju, od ton majstora do dizajnera, a sve to mi radimo.
I povrh svega, nema domaće grupe koja nije uložila svoju lovu u barem pet, šest snimanja!
Uložiš lovu u instrument, u snimanja, u putovanja, a znamo da ti ljudi koji imaju radna mesta unutar diskografskih kuća gde god mrdnu njima je to plaćeno, a nama ništa.
Neće da ulažu u najobičniju reklamu, a svi znate koje se ploče reklamiraju.
Čujem da su sada ugovorom počeli obavezivati grupe na ne znam koliko živih nastupa godišnje, naravno ne o trošku disko kuće, nego sopstvenom!
Znači, polaziš isključivo na sopstvene snage oslonjen, a tek ako se pokažeš dovoljno komercijalnim, pružaju ti ruku i to samo onoliko, koliko oni procene da je neophodno.
Naravno, sve što se tada "ulaže" u tebe i tvoj rad, njima se vraća desetostruko. A i to je počelo tek sa tiražima Bijelog dugmeta, kada su se svi muzički klanovi i mafije, najblaže rečeno u....
Status mnogih muzičara unutar diskografskih kuća bio je tad poljuljan.
Pa i pored svih tiraža, rock muzičari su ostali pastorčad diskografskih kuća; na omotnici se svi oni lepo izredaju, od ton majstora do dizajnera, a sve to mi radimo.
I povrh svega, nema domaće grupe koja nije uložila svoju lovu u barem pet, šest snimanja!
Uložiš lovu u instrument, u snimanja, u putovanja, a znamo da ti ljudi koji imaju radna mesta unutar diskografskih kuća gde god mrdnu njima je to plaćeno, a nama ništa.
Neće da ulažu u najobičniju reklamu, a svi znate koje se ploče reklamiraju.
Čujem da su sada ugovorom počeli obavezivati grupe na ne znam koliko živih nastupa godišnje, naravno ne o trošku disko kuće, nego sopstvenom!
Janez: Često me
zaustave, čak stariji ljudi i pitaju koliko sam dobio miliona za onaj
nastup na televiziji! Ljudi uopšte nemaju predstavu o tome koliko
stvarno mi zarađujemo, koliki su nam troškovi i onda se jednom
godišnje samo napiše u novinama, ne znam, ovaj ili onaj dobio
dva-tri miliona za novogodišnji nastup, i kao da je sve time rečeno.
A od čega živeti ostalih 363 dana, nikoga ne interesira.
Gotovo da više nema novina u nas koje nešto ne pišu svakodnevno ili periodično o rocku, ali sve na isti, senzacionalistički kalup.
Zbog toga je stvorena potpuno kriva predodžba u javnosti o rocku.
Ja znam da su neki stariji kritičari takozvane ozbiljne muzike, tražili od mlađih kolega da im objasne šta je to rock, u čemu tu treba tražiti vrednost, a ovi nisu znali.
Šta jedan pravi, muzikolog može pomisliti o rocku čitajući većinu rock kritika?
I još nešto: ko su ljudi koji uopšte mogu dopustiti da se objavljuju takve besmislice? Urednici koji to mogu pustiti ili ne čitaju tekstove svojih kritičara ili ni sami ne znaju o čemu se radi.
Ja sam zaista razočaran u inteligenciju tih mladih kritičara, ako je uopšte imaju.
Zar se oni nikada ne zapitaju: "ej, stani malo, spusti se na Zemlju, jesi li ti sposoban to uopšte uraditi".
A od čega živeti ostalih 363 dana, nikoga ne interesira.
Gotovo da više nema novina u nas koje nešto ne pišu svakodnevno ili periodično o rocku, ali sve na isti, senzacionalistički kalup.
Zbog toga je stvorena potpuno kriva predodžba u javnosti o rocku.
Ja znam da su neki stariji kritičari takozvane ozbiljne muzike, tražili od mlađih kolega da im objasne šta je to rock, u čemu tu treba tražiti vrednost, a ovi nisu znali.
Šta jedan pravi, muzikolog može pomisliti o rocku čitajući većinu rock kritika?
I još nešto: ko su ljudi koji uopšte mogu dopustiti da se objavljuju takve besmislice? Urednici koji to mogu pustiti ili ne čitaju tekstove svojih kritičara ili ni sami ne znaju o čemu se radi.
Ja sam zaista razočaran u inteligenciju tih mladih kritičara, ako je uopšte imaju.
Zar se oni nikada ne zapitaju: "ej, stani malo, spusti se na Zemlju, jesi li ti sposoban to uopšte uraditi".
- Znači li to, da ni
publika ne zna šta je prava rock kritika?
Sloba: Da, ni publika ne
može znati, kada joj se takva, prava kritika retko daje. Ja mislim
da bi i laike jako zanimalo da konačno jednom saznaju šta je to
rock, po formalno muzikološkom gledanju, a verujem da bi i mnoge
"kritičare" zanimalo da saznaju već jednom šta je to o
čemu pokušavaju pisati!
No, čini mi se da je najvažnije jednom za svagda konačno i odlučno reći da li je ovome društvu potreban rock ili ne.
Ako je potreban, onda mu treba dati i odgovarajući tretman, a ako nije, da znamo i dignemo ruke od svega!
No, čini mi se da je najvažnije jednom za svagda konačno i odlučno reći da li je ovome društvu potreban rock ili ne.
Ako je potreban, onda mu treba dati i odgovarajući tretman, a ako nije, da znamo i dignemo ruke od svega!
Bruno: Šuškavce smo
legalizirali, jeanseve, traperice, sve što smo smatrali prozapadnim,
a evo i dan danas se javljaju neki, na visokim položajima, koji rock
proglašavaju za "afričko urlanje, koje su marinci doneli sa
svojih afričkih pohoda"!
Čitali smo sve o tome u novinama!
Čitali smo sve o tome u novinama!
Janez: Za mene je
najlepši primer Sarajevo.
Tamo sve odiše kulturnim životom mladih.
To što se zove "sarajevska škola" dolazi otuda, što se čitav spektar delatnosti mladih, pa i rock, podržava od viših foruma.
Tamo sve odiše kulturnim životom mladih.
To što se zove "sarajevska škola" dolazi otuda, što se čitav spektar delatnosti mladih, pa i rock, podržava od viših foruma.
Sloba: A kako to izgleda
u Hrvatskoj, recimo. Postoji tačno petnaest raznoraznih udruženja i
agencija, pod koje i mi potpadamo i koje bi se trebale brinut za nas.
Međutim, da nema petoro ljudi, ne iz tih agencija, kompletna estrada, pop, rock i šta ti ja znam koje sve ne muzike, ne bi preživela!
Da nema tih pet menadžera, propalo bi sve.
To najbolje pokazuje kakvo je stanje.
Ja čisto sumnjam da se može bez muzike, ali ovako, stihijski, nećemo daleko dogurati.
Na Zapadu, a i na Istoku, je status rock muzičara u potpunosti rešen i tačno se zna ko je rock muzičar, kakva su mu prava i obaveze. Zašto se nešto slično ne napravi i kod nas?
Međutim, da nema petoro ljudi, ne iz tih agencija, kompletna estrada, pop, rock i šta ti ja znam koje sve ne muzike, ne bi preživela!
Da nema tih pet menadžera, propalo bi sve.
To najbolje pokazuje kakvo je stanje.
Ja čisto sumnjam da se može bez muzike, ali ovako, stihijski, nećemo daleko dogurati.
Na Zapadu, a i na Istoku, je status rock muzičara u potpunosti rešen i tačno se zna ko je rock muzičar, kakva su mu prava i obaveze. Zašto se nešto slično ne napravi i kod nas?
Janez: Mislim da smo tek
sada svi mi, profesionalni rock muzičari, postali svesni težine
situacije. Problema je bilo i ranije, ali ih niko nije prihvatao
ozbiljno, uostalom, malo ko je i mislio da će postati profesionalni
rock muzičar.
Sada je to opredeljenje i povratka nema.
Prošle godine, kada smo bili sa omladinskom delegacijom na Kubi, ti funkcioneri su po prvi put videli šta je to rock, kako mi živimo.
Mogu ti reći, mi smo bili zajedno dvadeset dana, bili su tu i Azem Vlasi i Lev Kreft i oni su za to vreme videli sve naše muke.
Došlo je čak dotle, da su ti ljudi nosili s nama instrumente!
September je predstavljao našu zemlju na tom, svetskom festivalu i dobro je da su i predstavnici Saveza socijalističke omladine bili s nama.
Mislim da su mnogo toga shvatili!
Gledati rock koncert iz lože je jedno, a živeti životom rock muzičara u ovakvim uslovima, nešto sasvim drugo!
Sada je to opredeljenje i povratka nema.
Prošle godine, kada smo bili sa omladinskom delegacijom na Kubi, ti funkcioneri su po prvi put videli šta je to rock, kako mi živimo.
Mogu ti reći, mi smo bili zajedno dvadeset dana, bili su tu i Azem Vlasi i Lev Kreft i oni su za to vreme videli sve naše muke.
Došlo je čak dotle, da su ti ljudi nosili s nama instrumente!
September je predstavljao našu zemlju na tom, svetskom festivalu i dobro je da su i predstavnici Saveza socijalističke omladine bili s nama.
Mislim da su mnogo toga shvatili!
Gledati rock koncert iz lože je jedno, a živeti životom rock muzičara u ovakvim uslovima, nešto sasvim drugo!
Bruno: Menjati preko noći
sve, je nemoguće. Za početak, čini mi se da je potrebno širu
javnost upoznati sa pravim stanjem stvari.
Ljudi u Puli misle da sam ja multimilijarder, a ja nemam filera u džepu!
To je ono, od čega treba početi; pokazati naličje TV emisije, pozornicu s druge strane, pa će se i naš rad više ceniti, kada ga se uistinu može sagledati.
Ljudi u Puli misle da sam ja multimilijarder, a ja nemam filera u džepu!
To je ono, od čega treba početi; pokazati naličje TV emisije, pozornicu s druge strane, pa će se i naš rad više ceniti, kada ga se uistinu može sagledati.
Sloba: Ne bih želeo da
se ovo završi tako, što će opet neko povikati kako, eto, samo
kukamo, imamo mnogo, a hoćemo još više!
Želim samo da neko, javnost na prvom mestu, sagleda sav naš rad, da ga vrednuje realno i omogući nam da živimo od tog rada.
Mi smo profesionalci, svi imamo familije, a živimo od danas, do sutra.
Ta nesigurnost i večiti strah od sutra, to je užasno! To se ničime ne može naplatiti!
Želim samo da neko, javnost na prvom mestu, sagleda sav naš rad, da ga vrednuje realno i omogući nam da živimo od tog rada.
Mi smo profesionalci, svi imamo familije, a živimo od danas, do sutra.
Ta nesigurnost i večiti strah od sutra, to je užasno! To se ničime ne može naplatiti!
Janez: U vezi toga, mnogo
se piše o stalnim promenama unutar grupa.
Znaš šta je jedina istina? Ljudi odlaze jer nemaju više snage izdržat, jer moraju jesti!
Uzimaju bilo kakav posao, samo da imaju platu, kakvu bilo.
Troškovi sviranja su ogromni, a honorari od pre deset godina.
A da bi bio stalno u vrhu, moraš neprestano dobavljati novu, skuplju opremu, praviti atraktivnije, skuplje nastupe.
To niko ne plaća.
Mnogi bi želeli svirati, ali ne mogu priuštiti sebi nastup! Nećeš verovati, ali tako je!
Disko kuće traže što više nastupa u interesu ploče, ali ne daju ni prebijenu paru za koncerte!
Veruj, svima nam je jako drago što smo se iskupili na ovom koncertu u Beogradu.
Za organizirat tako nešto, potrebne su ogromne pare, kojih mi nemamo.
Sa ovolikim režijskim troškovima i mizernim honorarima, biće sve manje koncerata rock muzike.
Mislim da se to već i oseća u zadnje dve-tri godine. A biće i gore, ako se nešto suštinski ne promeni!
Znaš šta je jedina istina? Ljudi odlaze jer nemaju više snage izdržat, jer moraju jesti!
Uzimaju bilo kakav posao, samo da imaju platu, kakvu bilo.
Troškovi sviranja su ogromni, a honorari od pre deset godina.
A da bi bio stalno u vrhu, moraš neprestano dobavljati novu, skuplju opremu, praviti atraktivnije, skuplje nastupe.
To niko ne plaća.
Mnogi bi želeli svirati, ali ne mogu priuštiti sebi nastup! Nećeš verovati, ali tako je!
Disko kuće traže što više nastupa u interesu ploče, ali ne daju ni prebijenu paru za koncerte!
Veruj, svima nam je jako drago što smo se iskupili na ovom koncertu u Beogradu.
Za organizirat tako nešto, potrebne su ogromne pare, kojih mi nemamo.
Sa ovolikim režijskim troškovima i mizernim honorarima, biće sve manje koncerata rock muzike.
Mislim da se to već i oseća u zadnje dve-tri godine. A biće i gore, ako se nešto suštinski ne promeni!
To je viđenje situacije na domaćoj rock sceni trojice profesionalnih muzičara, članova prve rock lige, Janeza Bončine, Slobodana M. Kovačevića i Bruna Langera.
U želji da doprinese konsolidovanju domaće rock pozornice, DŽUBOKS objavljuje ovaj razgovor u nadi da će svi koji smatraju da mogu svojim muzičkim, kritičkim ili nekim trećim, dobronamernim idejama doprineti afirmisanju rocka, uzeti reč u diskusiji.
Zabeležio: Lj. Trifunović, obrada: Yugopapir (Džuboks, jun 1979.)