Muzičari: Radomir Mihajlović Točak - gitare; Miki Petkovski - klavijature; Zoran Milanović - bas gitara; Slobodan Stojanović - bubnjevi; Boris Aranđelović - glas, udaraljke; snimljeno u Morgan studiju, London, aprila 1977
Jun 1977: Na časovniku je 3.15
posle ponoći, na mom magnetofonu traka sa presnimcima novog albuma
grupe SMAK.
Došao sam do nje na gotovo ilegalan način jer po ustaljenoj (a meni sasvim nerazumljivoj) praksi diskografskih kuća, snimci novih izdanja čuvaju se ljubomorno sve do pred sam izlazak albuma ukoliko se, kao u ovom slučaju, ne iskoristi nesmotrenost nekog entuzijaste - simpatizera.
Ulogu tog posrednika ovoga puta odigrao je niko drugi do urednik "Džuboksa" Milisav Ćirović koji se po "privatnoj liniji" (nezaobilazni metod u nas, izgleda) dokopao materijala, i to objašnjava mogućnost da vam već u ovom broju predstavimo "Crnu damu", dakle pre no što ploču možete da kupite.
Došao sam do nje na gotovo ilegalan način jer po ustaljenoj (a meni sasvim nerazumljivoj) praksi diskografskih kuća, snimci novih izdanja čuvaju se ljubomorno sve do pred sam izlazak albuma ukoliko se, kao u ovom slučaju, ne iskoristi nesmotrenost nekog entuzijaste - simpatizera.
Ulogu tog posrednika ovoga puta odigrao je niko drugi do urednik "Džuboksa" Milisav Ćirović koji se po "privatnoj liniji" (nezaobilazni metod u nas, izgleda) dokopao materijala, i to objašnjava mogućnost da vam već u ovom broju predstavimo "Crnu damu", dakle pre no što ploču možete da kupite.
SMAK je treća poznata domaća grupa koja snima u inostranstvu, ali je tamo prva po uspešnom korišćenju svih svojih snaga - talenat, tehničko znanje i muzičke ideje na "Crnoj dami" uhvaćeni su u zenitu i to je svakako posledica upornog rada, razmišljanja i koncentracije.
Kao da je pred nama sasvim drugi sastav u odnosu na onaj sa prethodna dva albuma, autoritativan, svež, poletan.
Bez namere da se njihov dosadašnji rad omalovaži, mora se reći da ih tek ova ploča predstavlja u pravom svetlu i ako ona predstavlja ideju-vodilju u budućnosti - ne treba se plašiti za sudbinu ove petorice.
Dva su razloga za ovakav
preobražaj: prvi je dolazak do juče potpuno anonimnog (za širu
muzičku javnost) klavijaturiste Mikija Petkovskog koji je pravo
otkrovenje domaće rok scene, drugi - činjenica da SMAK više ne
ostavlja utisak grupe koja radi u senci svog lidera, Točka.
Individualnost svih pojedinaca je na ovoj ploči izražena, što je neobično značajno, kroz zajedničku, kolektivnu svirku, a ne kroz solo deonice (o kojima ćemo kasnije) i to je kvalitativni skok u odnosu na raniju koncepciju gde je solo često bio otrgnut iz sadržaja.
Veliku pomoć u razradi takvog načina mišljenja pružio je kvalitetan studio u kome je realizovan ovaj album, odnosno ljudi koji su na tom poslu radili.
Siguran sam da primer "Crne dame" dobro pokazuje kako tehnologija otvara nove perspektive i mogućnosti ako se na nju gleda kroz prizmu ideje a ne manipulacije.
Individualnost svih pojedinaca je na ovoj ploči izražena, što je neobično značajno, kroz zajedničku, kolektivnu svirku, a ne kroz solo deonice (o kojima ćemo kasnije) i to je kvalitativni skok u odnosu na raniju koncepciju gde je solo često bio otrgnut iz sadržaja.
Veliku pomoć u razradi takvog načina mišljenja pružio je kvalitetan studio u kome je realizovan ovaj album, odnosno ljudi koji su na tom poslu radili.
Siguran sam da primer "Crne dame" dobro pokazuje kako tehnologija otvara nove perspektive i mogućnosti ako se na nju gleda kroz prizmu ideje a ne manipulacije.
Pritajeno dramatični kvalitet zvuka
U mnogim stvarima konačni
album grupe SMAK do ovoga časa, "Crna dama" krije i neke
stare boljke koje se provlače još od njihovih prvih snimaka.
Visoki registar Borisa Aranđelovića u stalnom je sukobu sa razumljivošcu teksta i, ma koliko u rok muzici termin "dikcija" smatramo rastegljivim, neka se pravila moraju poštovati ako je smakovcima već stalo do reči.
Sem toga, u odnosu na muzičku, verbalna izražajnost zaostaje, zadržavajući se na istrgnutim fragmentima pojedinih slika, bez snage i celovitosti, poduprta tu i tamo naivnim metaforičnim konstrukcijama.
Kao takav, tekst zaista nema mnogo šansi pred muzikom i stoga je, bar za mene, "Crna dama" pre svega dobra INSTRUMENTALNA PLOČA.
Stoga je vrlo prirodno očekivati da glas u funkciji instrumenta bude pravi pogodak. To je uostalom stara specijalnost SMAK-a, ovde iskorišćena u pesmi "Halo".
Visoki registar Borisa Aranđelovića u stalnom je sukobu sa razumljivošcu teksta i, ma koliko u rok muzici termin "dikcija" smatramo rastegljivim, neka se pravila moraju poštovati ako je smakovcima već stalo do reči.
Sem toga, u odnosu na muzičku, verbalna izražajnost zaostaje, zadržavajući se na istrgnutim fragmentima pojedinih slika, bez snage i celovitosti, poduprta tu i tamo naivnim metaforičnim konstrukcijama.
Kao takav, tekst zaista nema mnogo šansi pred muzikom i stoga je, bar za mene, "Crna dama" pre svega dobra INSTRUMENTALNA PLOČA.
Stoga je vrlo prirodno očekivati da glas u funkciji instrumenta bude pravi pogodak. To je uostalom stara specijalnost SMAK-a, ovde iskorišćena u pesmi "Halo".
Naslovna numera otvara
album u hard rok stilu i kao da najavljuje da sa dinamikom i
energijom neće biti nikakvih problema ni docnije.
Boris je u rukama "fatalne ženske" dok oko njega, na oba kanala, "reži" Točkov gitarski rif, a ritam sekcija neumoljivo uništava sve ispred sebe.
Melodijski i harmonski van šablona, "CRNA DAMA" je kao stvorena za singl ploču (izgleda da je taj izbor već učinjen) a već je vidim i kao uvodnu numeru na budućim koncertima.
U atmosferu sledeće pesme uvodi nas električni klavir okružen zvončićima - "STVAR LJUBAVI" je balada osrednjeg tempa, neka vrsta kompenzacije za bluz koji SMAK ovoga puta izostavlja sa ploče u ortodoksnom smislu (na svu sreću).
Vokalna deonica konstruisana je kao "iz jednog daha", bez klasične podele na vers i refren, a dva korusa u sredini su prvi susret sa Točkovim solo izletom, vrlo racionalnim, reklo bi se čak štedljivim što se nota tiče, ali uz punu kontrolu produženih tonova i pritajeno dramatični kvalitet zvuka.
Boris je u rukama "fatalne ženske" dok oko njega, na oba kanala, "reži" Točkov gitarski rif, a ritam sekcija neumoljivo uništava sve ispred sebe.
Melodijski i harmonski van šablona, "CRNA DAMA" je kao stvorena za singl ploču (izgleda da je taj izbor već učinjen) a već je vidim i kao uvodnu numeru na budućim koncertima.
U atmosferu sledeće pesme uvodi nas električni klavir okružen zvončićima - "STVAR LJUBAVI" je balada osrednjeg tempa, neka vrsta kompenzacije za bluz koji SMAK ovoga puta izostavlja sa ploče u ortodoksnom smislu (na svu sreću).
Vokalna deonica konstruisana je kao "iz jednog daha", bez klasične podele na vers i refren, a dva korusa u sredini su prvi susret sa Točkovim solo izletom, vrlo racionalnim, reklo bi se čak štedljivim što se nota tiče, ali uz punu kontrolu produženih tonova i pritajeno dramatični kvalitet zvuka.
"DOMAĆI ZADATAK",
kao što sam i naslov implicira mora da bude složenije prirode.
Započinje ritmičnim gitarskim rifom propuštenim kroz fejzer na
koji se nadovezuje, posle nekoliko akcenata, ceo sastav.
Vijugavu melodiju koja poskakuje na brzom "fank" ritmu donosi sintetizator, a potom gitara parafrazira polazni rif da bi se stvorio prostor za solo na bubnjevima.
U prvom delu taj solo je građen na bazi uvođenja pojedinih elemenata kompleta u poliritmiju, u drugom se razvija kroz postavljeni tempo dok je poslednji deo slobodan.
Velika je retkost da se neko među domaćim rokerima odluči za solo na bubnjevima, a Slobodan Stojanović ovoga puta nije pokazao samo hrabrost već i tehnički sasvim solidno baratanje svojim instrumentom, premda mu razmišljanje o dinamici nije uvek jaka strana.
Ovaj solo ne znači i kraj "Domaćeg zadatka", jer smo opet u polaznom rifu iz koga se prelazi u neparnu metriku - 7/8.
To je ambijent u kome se Petkovski, s obzirom na to da je iz Makedonije, snalazi kao riba u vodi, prelazeći sa akustičnog klavira na orgulje (taj munjeviti solo prepun emocija svakako je najdopadljiviji) da bi završio na sintetizatoru, najavljujući kratko stakato finale grupe.
Vijugavu melodiju koja poskakuje na brzom "fank" ritmu donosi sintetizator, a potom gitara parafrazira polazni rif da bi se stvorio prostor za solo na bubnjevima.
U prvom delu taj solo je građen na bazi uvođenja pojedinih elemenata kompleta u poliritmiju, u drugom se razvija kroz postavljeni tempo dok je poslednji deo slobodan.
Velika je retkost da se neko među domaćim rokerima odluči za solo na bubnjevima, a Slobodan Stojanović ovoga puta nije pokazao samo hrabrost već i tehnički sasvim solidno baratanje svojim instrumentom, premda mu razmišljanje o dinamici nije uvek jaka strana.
Ovaj solo ne znači i kraj "Domaćeg zadatka", jer smo opet u polaznom rifu iz koga se prelazi u neparnu metriku - 7/8.
To je ambijent u kome se Petkovski, s obzirom na to da je iz Makedonije, snalazi kao riba u vodi, prelazeći sa akustičnog klavira na orgulje (taj munjeviti solo prepun emocija svakako je najdopadljiviji) da bi završio na sintetizatoru, najavljujući kratko stakato finale grupe.
Asocijacije na "Koštanu"
Strana "B" počinje
pesmom "HALO" i to je jedina reč u njoj. Pevanje je dakle
"sket" i to unisono sa gitarom a docnije po principu "zov
- odgovor".
Sve u živom tempu i poznato onima koji su slušali SMAK na koncertima.
Možda najambicioznija numera na albumu je ova koja sledi, "PATNJA", čiji je autor Petkovski.
On svira akustični klavir kroz elegični rubato uvod kome se, kao kontrapunkt, suprotstavlja naglašeni ritam u trenutku donošenja melodije.
Sročena u Chick Corea maniru (ili mi se to samo čini) melodija je najjači deo kompozicije, zaogrnuta u setni harmonski plašt.
Točak je interpretira bez imalo patetike, svestan da ga obuzima, ali ne želeći da prizna to osećanje.
Zvuk je zbijeniji, talasna dužina ista.
A onda tu je još jednom 7/8 kroz sinti solo, ovoga puta uprljan nepotrebnom pirotehnikom.
Na trenutke, najbolja muzika koju SMAK može da pruži. Da ne znate ko su, zamenili bi ih lako sa nekom zapadnom grupom. I to ne sa bilo kojom!
Sve u živom tempu i poznato onima koji su slušali SMAK na koncertima.
Možda najambicioznija numera na albumu je ova koja sledi, "PATNJA", čiji je autor Petkovski.
On svira akustični klavir kroz elegični rubato uvod kome se, kao kontrapunkt, suprotstavlja naglašeni ritam u trenutku donošenja melodije.
Sročena u Chick Corea maniru (ili mi se to samo čini) melodija je najjači deo kompozicije, zaogrnuta u setni harmonski plašt.
Točak je interpretira bez imalo patetike, svestan da ga obuzima, ali ne želeći da prizna to osećanje.
Zvuk je zbijeniji, talasna dužina ista.
A onda tu je još jednom 7/8 kroz sinti solo, ovoga puta uprljan nepotrebnom pirotehnikom.
Na trenutke, najbolja muzika koju SMAK može da pruži. Da ne znate ko su, zamenili bi ih lako sa nekom zapadnom grupom. I to ne sa bilo kojom!
Panorama raspoloženja
još jednom se menja: "DAIRE"su, ne samo po naslovu, najbliže
muzičkoj tradiciji našeg podneblja, naročito u sintetizator - deonici.
To je pesma o iskonskoj potrebi za muzikom, usađenoj u cigansko srce.
Asocijacije na "Koštanu".
Posle toga - gudački kvartet.
Nije bio predviđen u aranžmanu "TUŽNE PESME", ali Udruženje muzičara u Engleskoj štiti prava svojih članova tako što svakom strancu nameće obavezu angažovanja nekoliko lokalnih muzičara.
To objašnjava ovaj "prisilni" eksperiment koji, međutim, ne doprinosi mnogo bledunjavom utisku.
Pevanje je striktno "na notu" o aranžmanu se, u odnosu na prethodne pesme, nije baš duboko razmišljalo, a čak i Točak solo je nervozan.
Ako među pesmama postoji neka koja "popunjava" prostor, onda je to baš ova.
To je pesma o iskonskoj potrebi za muzikom, usađenoj u cigansko srce.
Asocijacije na "Koštanu".
Posle toga - gudački kvartet.
Nije bio predviđen u aranžmanu "TUŽNE PESME", ali Udruženje muzičara u Engleskoj štiti prava svojih članova tako što svakom strancu nameće obavezu angažovanja nekoliko lokalnih muzičara.
To objašnjava ovaj "prisilni" eksperiment koji, međutim, ne doprinosi mnogo bledunjavom utisku.
Pevanje je striktno "na notu" o aranžmanu se, u odnosu na prethodne pesme, nije baš duboko razmišljalo, a čak i Točak solo je nervozan.
Ako među pesmama postoji neka koja "popunjava" prostor, onda je to baš ova.
Naravno, nisam dozvolio
da mi to pokvari raspoloženje.
Točak sa drugovima može da bude ponosan na ovaj album! Prikazali su nam muziku raznovrsnu, dobro izvedenu i tehnički lepo snimljenu. Ako bude dosta onih koji sa mnom dele to mišljenje - eto grupi SMAK najbolje nagrade. Nema razloga da tako ne bude.
Točak sa drugovima može da bude ponosan na ovaj album! Prikazali su nam muziku raznovrsnu, dobro izvedenu i tehnički lepo snimljenu. Ako bude dosta onih koji sa mnom dele to mišljenje - eto grupi SMAK najbolje nagrade. Nema razloga da tako ne bude.
