Zanimljivo je da rukovodeća i druga značajna mesta u preduzeću zauzimaju žene i to: od direktora i partijskog sekretara do predsednika Radničkog saveta, Zbora, Radničke kontrole i drugih rukovodećih mesta. Muškarci su na pomoćnim poslovima, i, kako nam kaže Vesna, "bore se za ravnopravnost, ali im to teško uspeva"
Za ovu mladu i lepu ženu, uvek besprekorno doteranu i odevenu, pre bi se reklo da je maneken, nego direktor - a tačno je i jedno i drugo: počela je na pisti, a danas njene kreacije, osvajaju modno tržište.
Iza njenih dubokih plavih
očiju stoji odlučnost, upornost, izvanredna volja i ogroman
entuzijazam, a iza njenog vedrog osmeha nesvakidašnja radna
energija, neobično strpljenje i samosavlađivanje.
Istovremeno, njeni modeli otkrivaju nam ženu izvanrednog talenta, mašte i ženstvenosti.
Istovremeno, njeni modeli otkrivaju nam ženu izvanrednog talenta, mašte i ženstvenosti.
Sa 28 godina Vesna Šunjić
je postala direktor Modne konfekcije "Zlatka Vuković" -
OOUR u sastavu složene radne organizacije "HIT" u Mostaru.
Diplomirala je tekstilnu tehnologiju u Ljubljani, a za vreme studija izdržavala se radeći kao maneken. Počela je "proizvodnju" s jednom "Bagat" mašinom i dvema radnicima koje su radile u dve smene!
Pre četiri godine "Zlatka Vuković" se prvi put pojavila na Međunarodnom sajmu odevanja u Beogradu, danas je to već dobro afirmisana i širom Jugoslavije poznata firma, a Vesna Šunjić je za svoj rad osvojila mnoga priznanja: dobitnik je "Majske nagrade "77." Bosne i Hercegovine za razvoj samoupravljanja i privrede u Mostaru, Ordena rada sa srebrnim vencem, Javnog priznanja Gradske konferencije potrošača Beograda i Beogradskog sajma i nekoliko zlatnih medalja na Osmom međunarodnom sajmu "Cveće, žena, lepota" u Sarajevu.
Diplomirala je tekstilnu tehnologiju u Ljubljani, a za vreme studija izdržavala se radeći kao maneken. Počela je "proizvodnju" s jednom "Bagat" mašinom i dvema radnicima koje su radile u dve smene!
Pre četiri godine "Zlatka Vuković" se prvi put pojavila na Međunarodnom sajmu odevanja u Beogradu, danas je to već dobro afirmisana i širom Jugoslavije poznata firma, a Vesna Šunjić je za svoj rad osvojila mnoga priznanja: dobitnik je "Majske nagrade "77." Bosne i Hercegovine za razvoj samoupravljanja i privrede u Mostaru, Ordena rada sa srebrnim vencem, Javnog priznanja Gradske konferencije potrošača Beograda i Beogradskog sajma i nekoliko zlatnih medalja na Osmom međunarodnom sajmu "Cveće, žena, lepota" u Sarajevu.
Vesna se ipak ne
zadovoljava postignutim uspehom, već ide dalje, upisuje se na
postdiplomske studije iz marketinga, putuje u SR Nemačku radi
usavršavanja jezika i dalje radi neumorno i predano.
Ženska fabrika
- Pitamo je: kako je uspela
da njena konfekcija osvoji tržište, kad znamo s kakvim teškoćama
se suočavaju druge tekstilne firme?
- Naravno, ne slučajno:
vodila sam računa šta se u svetu nudi a šta nama treba i tako su
nastale kreacije koje odgovaraju mladima. Od prvog trenutka bili
smo na dohodovnim odnosima: tačno smo znali koliko trošimo i koliko
će nam od zarade ostati.
Bila sam i direktor i kreator, pratila sam želje tržišta i trudila sam se da zadovoljim potrebe kupca. Nisam znala za luksuz i za lager.
Serije radimo po 400 komada ženske i po 600 komada dečje odeće.
Cene u maloprodaji su dosta pristupačne, od 900 do 1.200 dinara, izuzev za večernje modele koji su nešto skuplji.
Inače, što se velikog broja konfekcionara tiče, mislim da ima mesta za sve nas, samo treba voditi računa o zahtevima tržišta.
Tada naše žene ne bi i dalje putovale u London, Pariz i Rim da nabave odeću koju možemo mi da im pružimo.
Bila sam i direktor i kreator, pratila sam želje tržišta i trudila sam se da zadovoljim potrebe kupca. Nisam znala za luksuz i za lager.
Serije radimo po 400 komada ženske i po 600 komada dečje odeće.
Cene u maloprodaji su dosta pristupačne, od 900 do 1.200 dinara, izuzev za večernje modele koji su nešto skuplji.
Inače, što se velikog broja konfekcionara tiče, mislim da ima mesta za sve nas, samo treba voditi računa o zahtevima tržišta.
Tada naše žene ne bi i dalje putovale u London, Pariz i Rim da nabave odeću koju možemo mi da im pružimo.
- Sve te lepršave "krpice"
očigledno su prvenstveno za mlade. Zašto kreirate samo za njih?
- Pripadam generaciji
koja nije imala mogućnosti da se "modira", bila je
ozbiljna i bez sredstava. U meni je ostala večita želja za lepim
oblačenjem, kao dete koje žali za promašenim detinjstvom.
U životu, sticajem okolnosti, preskočila sam fazu koju svim srcem želim da nadoknadim.
Osim toga, moram priznati, da mi je mlađi svet po mentalitetu i temperamentu, mnogo bliži.
U životu, sticajem okolnosti, preskočila sam fazu koju svim srcem želim da nadoknadim.
Osim toga, moram priznati, da mi je mlađi svet po mentalitetu i temperamentu, mnogo bliži.
Mladost je karakteristika
i za njeno preduzeće "Zlatku Vuković" za koju, inače,
može da se kaže da je ženska fabrika.
Zapošljava 210 radnika, a od toga samo 10 muškaraca.
Zanimljivo je da rukovodeća i druga značajna mesta u preduzeću zauzimaju žene i to: od direktora i partijskog sekretara do predsednika Radničkog saveta, Zbora, Radničke kontrole i drugih rukovodećih mesta.
Muškarci su na pomoćnim poslovima, i, kako nam kaže Vesna, "bore se za ravnopravnost, ali im to teško uspeva". Žene su, tvrdi ona, mnogo savesnije, sposobnije, upornije, zahvalnije na poverenju koje im se ukaže, vrednije.
Zapošljava 210 radnika, a od toga samo 10 muškaraca.
Zanimljivo je da rukovodeća i druga značajna mesta u preduzeću zauzimaju žene i to: od direktora i partijskog sekretara do predsednika Radničkog saveta, Zbora, Radničke kontrole i drugih rukovodećih mesta.
Muškarci su na pomoćnim poslovima, i, kako nam kaže Vesna, "bore se za ravnopravnost, ali im to teško uspeva". Žene su, tvrdi ona, mnogo savesnije, sposobnije, upornije, zahvalnije na poverenju koje im se ukaže, vrednije.
Stalno nam obećavaju bolje uslove
Teško je s Vesnom
razgovarati samo o njoj.
Ona bi uvek da priča o fabrici - koja je, u stvari, deo nje.
I zato tako plahovito govori:
Ona bi uvek da priča o fabrici - koja je, u stvari, deo nje.
I zato tako plahovito govori:
- Za osam godina rada,
poslovnog uspeha i za OOUR koji nikad nije znao za gubitke, ipak nisu
obezbeđeni osnovni uslova za rad - nedostaje poslovni prostor, da
ne kažem - nova fabrika!
Od one jedne odaje s kojom je "Zlatka Vuković" počela, radni uslovi su se do danas samo neznatno izmenili: 160 radnika raspoređeno je na osam raznih mesta po bivšim magazama i udžericama.
I tako je to već godinama, a želeli bismo da u Mostaru imamo modernu fabriku kao u Jablanici.
Stalno nam obećavaju bolje uslove, ali realizacije još nema. Ovako je izuzetno teško proizvesti 80.000 komada odevnih predmeta godišnje.
Od one jedne odaje s kojom je "Zlatka Vuković" počela, radni uslovi su se do danas samo neznatno izmenili: 160 radnika raspoređeno je na osam raznih mesta po bivšim magazama i udžericama.
I tako je to već godinama, a želeli bismo da u Mostaru imamo modernu fabriku kao u Jablanici.
Stalno nam obećavaju bolje uslove, ali realizacije još nema. Ovako je izuzetno teško proizvesti 80.000 komada odevnih predmeta godišnje.
- Znamo vas kao
manekenku, zatim kreatora, rukovodioca, ekonomskog stručnjaka.
Hoćete li nam reći ko ste vi u stvari?
- Ja sam pomalo od svega
toga. Na poslu sam veoma savesna i poštena, ali u dubini duše
osećam da sam prvenstveno majka dvoje odrasle dece. Na službenom
planu mislim da sam pre svega dobar organizator posla i vremena.
- Već duže vremena se
priča da odlazite iz Mostara i "Zlatke Vuković", da li
možda smatrate da bi vam veći grad pružio bolje mogućnosti za
realizaciju vaših neostvarenih želja?
- Tačno je, razmišljam
o odlasku. Mislim, kad čovek dođe do saznanja i shvati da je na
jednom radnom mestu dao sve od sebe, onda oseća potrebu da promeni
sredinu i način rada. Moja razmišljanja su u tom pravcu.
Čini mi se da više ništa ne mogu da učinim, da nova sredina može da mi pruži nove stimulanse, nove ideje.
Ne zbog velikog ili malog mesta: u modi je nastala takva demokratizacija, da nema više malih sredina, već je važno šta se stvara.
Čini mi se da više ništa ne mogu da učinim, da nova sredina može da mi pruži nove stimulanse, nove ideje.
Ne zbog velikog ili malog mesta: u modi je nastala takva demokratizacija, da nema više malih sredina, već je važno šta se stvara.
Mostarci ne znaju za kič
- Šta vas inspiriše
prilikom stvaranja vaših kreacija?
- Tkanine me inspirišu
da stvorim model. Ne volim teške tkanine i stroge linije. Mostar je
tako koloritno i istinski umetničko podneblje, da prosto ne
dozvoljava da se pravi kič!
Mi koji smo rođeni u njemu, čini mi se da posebno osećamo šta je lepo, a šta je ružno.
Mi koji smo rođeni u njemu, čini mi se da posebno osećamo šta je lepo, a šta je ružno.
- Ipak, Mostar sigurno
nije jedini podsticaj za vaš rad i kreiranje. Koliki su spoljni
uticaji?
- Godišnje dva puta
putujem u Franfurkt i jednom u Pariz radi nabavke materijala.
Međutim, iako pratim svetska modna kretanja i osnovnu liniju, ne
prihvatam sve, već stvaram nove modele koje prilagođavam našoj
sredini i našem podneblju.
Pre svega kreiram haljinu koja može da se nosi ujutru, u podne i uveče, jer naša mladež neće da se tri puta u toku dana presvlači.
Moji modeli su prepoznatljivi - to su pamučne "krpice", lepršave, vedrih boja i ležernog kroja.
Pre svega kreiram haljinu koja može da se nosi ujutru, u podne i uveče, jer naša mladež neće da se tri puta u toku dana presvlači.
Moji modeli su prepoznatljivi - to su pamučne "krpice", lepršave, vedrih boja i ležernog kroja.
- Smatrate li da je vama
bilo teže od današnjih kreatora - početnika?
- Bilo mi je veoma teško,
jer ja sam stvarno počela s jednom mašinom i s koferom u ruci, po
autobusima iz grada u grad i od prodavnice do prodavnice nudila sam
robu. Nisam mogla ni da sanjam da ću stići do Beograda.
A stigla je.
Ipak - dosta teškim i mukotrpnim putem, koji vodi iz jedne krivudave uličice s turskom kaldrmom, ali živopisne kakve samo Mostar ima.
Stigla je ne iz moderne fabrike kako bi se inače moglo očekivati, već iz magazina sa osam raznih strana.
Stigla je da pokaže i da nas zadivi ostvarenjima koja su delo do juče nekvalifikovanih radnika.
Njene revije u Beogradu, Sarajevu, Banjaluci i drugim mestima su predstave s baletom, muzikom, poezijom - događaji koji se dugo pamte.
Ipak - dosta teškim i mukotrpnim putem, koji vodi iz jedne krivudave uličice s turskom kaldrmom, ali živopisne kakve samo Mostar ima.
Stigla je ne iz moderne fabrike kako bi se inače moglo očekivati, već iz magazina sa osam raznih strana.
Stigla je da pokaže i da nas zadivi ostvarenjima koja su delo do juče nekvalifikovanih radnika.
Njene revije u Beogradu, Sarajevu, Banjaluci i drugim mestima su predstave s baletom, muzikom, poezijom - događaji koji se dugo pamte.
- Imate li slobodnog
vremena i koliko ga provodite sa svojom porodicom? Čuli smo da je
vaš suprug otputovao na duže vreme u Libiju, jer niste imali
dovoljno vremena za njega... !
- Te priče o mom suprugu
su prava izmišljotina, on je lekar i službeno je otišao da radi
u Libiji. Istina, na polasku mi je rekao, kako bi po povratku želeo
da ima ženu koja će manje da radi, a više vremena da posveti njemu i porodici.
Inače, za mene slobodno vreme nije dokolica, već promena aktivnosti.
Moja deca su velika - kćerka od 15 i sin od 10 godina, i s njima nemam nikakvih problema, odlični su đaci i često putuju sa mnom.
Inače, za mene slobodno vreme nije dokolica, već promena aktivnosti.
Moja deca su velika - kćerka od 15 i sin od 10 godina, i s njima nemam nikakvih problema, odlični su đaci i često putuju sa mnom.
Mnoge, svakodnevne obaveze prenela sam na
njih, pa poslove delimo.
- Da li ste zadovoljni
onim što ste do sada postigli?
- Nisam! Nikad nisam
zadovoljna sobom. Uvek se preslišavam da li sam sve dobro uradila,
tražim savete, stalno sam nezadovoljna, nemirna. Moj neostvareni san
je jedna fina modna konfekcija, dobri uslovi rada, zatim da završim
postdiplomske studije.
Razgovarala: Lila Angelus, obrada: Yugopapir (Nada, jul 1978.)
