Điđi Jankelić, bubnjar Bijelog dugmeta: Željko je insistirao kod Gorana i ostalih da sviram sa njima

Znaš, jedan sam od ljudi koji ne mogu nešto raditi, a da to ne bude natprosečno. Jer, kad’ bih vidio da nešto ne ide, ne bih se time ni bavio. Ima ljudi koji mogu radom dosta postići, al’ opet imaju limit, a ja ga još ni danas ne vidim. Možda je to malo neskromno, al’ ne vidim ga i to me raduje. Još uvijek imam vidik kreacije

Bolji poznavaoci prilika u svetu rok muzike našeg podneblja uočili su prisustvo i talenat Điđija Jankelića još u vreme njegovog rada sa Borotom ili "Formulom 4", a oni drugi zapanjeno su, nakon Goranovog povratka iz vojske, pitali "Gde nađoše ovoga?"

Već sada, dok je još u toku mamutska turneja Bosanaca i dok im se nova ploča još uvek prodaje pod etiketom friška roba možemo konstatovati jedno: Đidi je, ako ne najveće, a ono sasvim sigurno jedno od najvećih otkrovenja za ovu godinu. 

Osim toga, Điđi je vrlo prijatan sagovornik, čovek bez šansi da postane zvezda u onom negativnom značenju, što treba da zahvali u prvom redu svojoj "prizemljenosti" i navici da sve i svakoga oko sebe prihvata što realnije.

Inače, razgovor smo vodili nakon jednog od koncerata iz velike serije koja traje, "na zadnjem sedištu moga auta", jer se od lovaca na autograme na drugom mestu isti razgovor ni slučajno nije mogao obaviti...

Počeli smo od samih početaka:

- Pa, to je, da ti kažem, vezano još za nekakve maltene embrionalne početke, jer kao mali, sjećam se, volio sam sjediti uvijek blizu muzike u restoranima kad god bih išao tamo sa svojima. 

To su sad nekakva maglovita sjećanja, jer imao sam tada tri ili četiri godine... šta ja znam.

I izgleda da se to produžilo... mislim ta ljubav, naklonost, da tako kažem, pa sam počeo svirati harmoniku.

- Nisi valjda, pobogu, sa tri godine "teglio crevo"?

- Ama ne! To je bilo kasnije. Negde u šestoj ili sedmoj godini, više se ne sjećam tačno. Znam da mi je mama uvijek nosila tu harmoniku na časove i uvijek je kukala kako će ruku odvaliti, toliko je bila teška ta harmonika.

Hajde da ga pustimo, proći će ga to...

- Koliko mogu da primetim, ti u "Bijelom dugmetu" nisi harmonikaš, već bubnjar?.

- To si stvarno dobro primetio! (smeje se). Znaš kako je to - kao klinac probaš ovo, pa ono i nađeš nešto sasvim deseto, al' sve što si batalio ipak ti koristi poslije nekako.

Recimo, poslije te harmonike je došla gitara i sve je to išlo jako dobro, ali znaš, postavlja se uvijek pitanje tog odnosa roditelja prema tome...

"Ne, ne, samo ne muzičar! Ni po koju cijenu!" 

To je taj strah u nas da ti dijete ne ostane bez ičega u rukama, jer biti muzičar u nas...

I tako sam ja morao da biram - škola ili muzika - i batalio sam muziku, al' ubrzo sam otkrio da ne mogu u stvari bez te muzike, da neki ritam, kao preduslov sluha, u meni živi.

- Znači ni ti ne spadaš u grupu retkih čiji su roditelji padali u nesvest od sreće što im se dete zamlaćuje nekakvom rock muzikom?

- Ma to ti je ono, znaš... bune se isprva, pa onda kažu: "Hajde da ga pustimo, proći će ga to..." 

Međutim, sada kad' tih nesporazuma više nema, vidim da je svima drago što sam nešto uradio valjano. 

Naravno, i meni je drago što sve to nije bilo uzalud. Jer, ako sam toliko dugo radio iskreno, normalno je da se radujem uspijehu.

- A reci, u to vreme, dok roditeljima nije bilo baš potaman to tvoje bavljenje muzikom, verovatno si, kao i svi, više maštao i verovao, nego što si vredeo kao muzičar. Imao si verovatno neki svoj svet, neke uzore?

- Pa, moj svijet je... Recimo, to je bio tada neki moj početak zanimanja za rock muziku. Malo je smiješno, ali prva ploča koju sam kupio, sjećam se dobro, bila je "Rain and Tears" od ovih "Aphrodite’s Child" i onda... to mi se jako dopalo.

Ne znam ti reći zašto, ali je to za mene ipak bila ta neka nova muzika, pa sam na to nadovezao neka nova interesovanja i tako...

- Da li su među tim "novim interesovanjima" bili već i bubnjevi?

- Pa, to je došlo malo kasnije, 1969. godine, znaš.

- Ispričaj to malo detaljnije.

- Ma, to je bilo čisto iz, ovako, jednog ogromnog entuzijazma. To je... ne bih htio sad mnogo da filozofiram, ali ima tu neke podloge, vreme, znaš, kada smo svi bili pobornici tih ’ipijevskih revolucija.

Mi smo svi bili zanesenjaci pravi, je l'. Možda ja nisam bio ortodoksni hipik... šta ja znam... poderan, prljav, mračnog nekog izgleda, nego imao sam dugačku, vrlo dugačku kosu, ali sam bio uredan. 

Međutim, duša mi je pripadala tim idealističkim zamislima, utopijama i ja sam htio svoj doprinos da dam svemu tome kroz muziku, je l'.

Htio sam da dam svoj doprinos tom nekom miru, cvijeću i tako dalje, znaš.

Mene je držalo to neko oduševljenje i, kažem ti, ta godina, šezdeset deveta, početak je mog bavljenja bubnjevima.

Znači, sad’ će deset godina od toga.

Ono o čemu si sanjao, tu je pred tobom

- Reci, da li ti je tog oduševljenja, koje spominješ, ponestajalo ponekad. Mislim, savlađivati osnovne lekcije i praviti neke početničke korake nikada nije lako?

- Nije, znaš... Ja sam vidio da to od starta jako dobro ide, na moje sopstveno zadovoljstvo i to mi je... jer stvarno ne bih mogao... Znaš, jedan sam od ljudi koji ne mogu nešto raditi, a da to ne bude natprosečno.

Jer, kad’ bih vidio da nešto ne ide, ne bih se time ni bavio.

Ima ljudi koji mogu radom dosta postići, al’ opet imaju limit, a ja ga još ni danas ne vidim. Možda je to malo neskromno, al’ ne vidim ga i to me raduje.

Još uvijek imam vidik kreacije.

- To je lepo. Lepi su i bubnjevi na kojima sada sviraš. Kao početnik verovatno nisi imao takve?

- Prvo sam, sjećam se dobro, na nekakvoj finoj, drvenoj garnituri šaha lupao. Pa sam onda, poslije operacije krajnika dobio fus-mašinu, što je bilo za mene pravo otkrovenje, jer to, znaš, taj osjećaj... Ono o čemu si sanjao, tu je pred tobom. 

Pa je onda došao na red doboš jedan, ne znam ni sam koja je to marka bila. Sigurno neka najzadnja.

I tako sam krpio dio po dio. Te bi malo pomogla mama, pa malo tetka...

- Tako si skrpio ceo komplet i onda si poželeo javno da nastupiš, zar ne?

- Ne baš odmah, ali kasnije me je jedan moj drug odveo na probu jedne predgrupe nekih malih sastava koji su svirali u "Trasi".

To je bila vrlo značajna sala u ono doba i ja sam onda tu kao nešto malo svirao.

Ali, to ti je bilo vrlo malo.

Ja sam praktično samo na moru svirao u to doba. Na onim gažama, znaš.

- A kada je sve to počelo da biva malo ozbiljnije?

- Kada sam došao u "Formulu 4". To je već bila za mene nekakva škola, bez obzira što to nije bio neki veliki sastav. Šteta, jer Ljubiša Racić je veliki radnik.

Onda... je došla ponuda od "Teške industrije", ali zbog lošeg stanja u školi i porodici nisam smio da se usudim da prihvatim tu ponudu.

Žao mi je što to nisam mogao prihvatiti, al’ tako se desilo i... znaš, ja sam i dalje uporno vježbao, al’ to nije bilo to.

Džaba je sve kad nemaš gdje i kako svirati van kuće.

- Dobro, videćemo posle kako su se stvari razvijale, sada reci pamtiš li neki momenat ili period iz te početne faze koji može da se okarakteriše kao prelomni u tvom razvoju kao muzičara?

- Uh, ko bi sada... Ma evo, jednom smo svirali neku kompoziciju od Jimi Hendrixa. Kad’ bi’ se samo sjetio kako se zvala... to je sa Buddy Milesom on svirao. Ubi me, ne mogu da...

- Da nije "Who Knows"?

- E, jeste! Znaš, mi smo tada svirali u "Slogi". To je jedna sala sarajevska. Svirali smo nas trojica i to džaba. Ja i još dva moja druga. U to vrijeme sam ti ja bio jedan nesigurni čovjek koji nije mogao ocijeniti da li je to dovoljno dobro što radi ili nije. 

Međutim, dok smo to svirali uspio sam da izvedem jednu izuzetno tešku frazu i to je bio šok. Otkrovenje, znaš.

Isto tako, dok sam poslije svirao u "Rok grupi", radili smo od "Wishbone Ash" onu stvar, džez valcer, strahovito brz i ja sam mislio da to nikada neću moći da odsviram, ali uspio sam i to su, recimo, bili trenuci kad’ sam vidio da se može dalje, da ništa nije nesavladivo.

Simpatične stvari o prijatelju Đoki

- Da se vratimo sada ponovo na ono vreme kada si sedeo kod kuće i sam za sebe vežbao?

- To nije dugo trajalo. Onda sam radio sa Nedom Ukraden i Nikolom Borotom, što je isto tako nekakvo iskustvo, bez obzira o kom se stilu radi.

Pa onda, opet jedno značajno iskustvo sa Revijskim orkestrom RTV Sarajevo.

Ja sam ti, znaš, čovjek koji malo toga prepušta sudbini, pa sam naučio note iz nekakvih knjiga koje sam kupio, tako da sam mogao nastupati u tom Revijskom orkestru.

Čak sam otišao i dalje, što je isto tako neskromno, mislim... jel'... neugodno mi je da kažem...

Naučio sam, znaš, neke vrlo teške zahvate što se na američkim univerzitetima diplomiraju. 

Neke ritmičke finese i slično.

Ne šteti znati previše, čak i kada je rock muzika u pitanju (smeje se).

- S obzirom da si toliko već bio savladao bubnjeve, vrata studija za snimanje su ti sigurno već bila širom otvorena. Ispričaj ovoga puta samo nešto o prvom ulasku u studio?

- To je bilo u Sarajevu, sa "Rok grupom", sedamdeset i četvrte godine. I to, kada sam prvi put ušao u studio, to je bio strašan šok. Svi smo mi bili strašno isprepadani, ali u toj svojoj isprepadanosti, smogao sam snage i završio snimanje, a da nisam podlijegao panici.

-Šta ste tada snimili?

- "Položi ruke u travu" i "Dva jarca".

- Jesi li bio zadovoljan onim što si u studiju uradio?

- Nisam bio baš zadovoljan, ali bilo je ohrabrujuće to što smo uopšte i napravili neke snimke.

- Pričao si mi ranije dosta simpatične stvari o nekom tvom prijatelju Đoki. Stekao sam utisak da je on dosta "upleten" u neke periode tvoje karijere?

- Pa da! Đoko je uvijek bio tu. Volio bih da mu pošaljem "Džuboks" sa ovim što pričamo. On ti je sada u Londonu. Znaš, sa njim je bilo tih dogodovština bezbroj.

- Ispričaj bar jednu od tih zgoda?

- Ma bilo je toga... Evo ti ovo - jednom smo mi ostali sami u toj "Slogi", što sam već pomenuo, a to ti je ustvari kulturno-umjetničko društvo i ta njihova sala se koristila i za igranke, pa smo mi tu svirali, probali.

I mi smo gore, na bini bili. Ja, Đoko i još jedan momak, Drina, i... naišla je jedna cura, a vidjelo se odmah da je jadnica ovako... neobavještena, neuklopljena u taj gradski svijet.

Došla je valjda na probu neku da je prime u folklor... šta ja znam.

I sad, Đoko je izmislio, pošto su gore bili reflektori, nekakvu morbidnu storiju i scenario.

Rekao je: "Ja sam režiser Žan. Ovo su Emil i Žak. Snimamo reklamu za TV". 

Onda smo joj uvalili nekakav ispuhani sok i rekli joj: "Viči Fruktal, Fruktal!" 

I onda se ona, jadna, drala tamo, a mi smo, fol, za reflektorima izigravali kamermane.

Tu ti je Đoko bio glavni. Drao se: "Ne tako, ne tako!" Pa, šta ja znam: "Emile, upali ono svijetlo! Žak, daj kameru dva!"

Drina je, znaš, bio Emil, a ja sam bio Žak.

I tako je sve to išlo do momenta kada je prestalo biti smiješno i kada je postalo tužno.

Onda smo je ispratili... kao fol, neka gleda televiziju u nedelju, na drugom kanalu. To je bilo stravično.

U "Dugmetu"

- A tvoj odlazak u "Bijelo dugme", je li takođe bio stravičan?

- To je već strava druge vrste (smeje se). Došao je Željko do mene, a on u stvari i nije znao kako ja sviram, mada su svi znali za mene kao za nekakvog poznatog lokalnog bubnjara, da budem neskroman. 

Međutim, sve je bilo u redu, tako da je on poslije snimanja tog njegovog albuma, gdje sam radio, koliko sam ja shvatio, insistirao kod Gorana i ostalih da sviram za stalno sa njima.

- I sada nisi poznat samo u Sarajevu, već širom zemlje. Kako ti gledaš na svoj novi status? Mislim, preko noći si izbačen u prve redove. Smeta li ti to, ili godi?

- Vidi, u Sarajevu sam ti ja nekakva lokalna zvijezda već podosta dugo, a pravu popularnost sam osjetio tek sada, na ovoj turneji, sa "Dugmetom".

To ti je obrt od trista šezdeset stepeni, ali ja sam ti već toliko zreo da ne mogu vrištati od sreće i padati na dupe kad’ mi neko, recimo, traži autogram.

Ali mi je, ipak, sve ovo interesantno, bar za sada.

Žao mi je na neki način što ne mogu da se oduševim svim ovim kao, recimo, neko ko dođe i traži autogram od mene, ali sad’ šta je, tu je.

Razgovarao: Đorđe M. Vojnović, obrada: Yugopapir (Džuboks, avgust 1979.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate