Roditelji ga puštaju u Beograd da upiše tu nekakvu Pozorišnu akademiju, a sve u nadi da ga tamo neće primiti te da će im se sin latiti neke ozbiljnije nauke. Kada je saznala da se sin upisao na Akademiju, majka je bila gotovo nesrećna, otac nezadovoljan, a prijatelji su ih, deleći njihovu "sudbinu" tešili rečima da i to neko mora da bude
Nedavno se na malom ekranu ponovo
pojavio verovatno najbolji komičar mlađe generacije Slobodan Đurić
i - opet ustalasao već monotono mirne televizijske vode ... Sa
Milićem Barjaktarevićem televizija je ponovo ušla međ’ narod,
donela nam novog junaka ... I nije za čudo da u televiziji ozbiljno
razmišljaju da ovu tzv. "pilot-emisiju" koja je trebalo da
"opipa puls" gledalaca pretvore u seriju ...
Bio bi to za
gledaoce željne i žedne humora pravi praznik, iz nedelje u nedelju
sretati se sa trenutno najpopularnijim glumcima Milenom Dravić i
Slobodanom Đurićem ...
Zanimljivo je da je i prvi susret sa
televizijskom publikom Slobodan Đurić imao u ulozi mladog
poljoprivrednika, sećate se zagrcnutog momka iz "Pozorišta u
kući" koji se, ne skidajući oči sa Tine predstavio:
"Mi smo
Sava, Belanin sin..."
I - bio je to bum ...
Milić Barjaktarević
obećava još veći bum, ima sve šanse da postane domaći Ben Kvik,
sećate se koliko je nacija ludovala za onim, inostranim?
Ali, priča
o Slobodanu Đuriću ne počinje Savom i Milićem, počela je ona
još pre trideset dve godine u porodici tada sveštenika Đurića
kada se 13. februara rodio sin Slobodan ...
Ili onda kada je zbog
bolesti u kući morao kod tetke u Beograd na školovanje gde je
završio prve četiri godine, ili u Tuzli gde nastavlja osmogodišnju
školu i završava gimnaziju kao jedan od najtalentovanijih -
košarkaša ...
Bio je u Tuzli i član pionirskog pozorišta, ali
kako je to bilo doba kada je poziv glumca bio gotovo sraman, nikom
nije smeo ni da zucne o svojoj velikoj želji, da tom "čudnom
poslu" posveti svoj život...
Roditelji ga puštaju u Beograd da
upiše tu nekakvu Pozorišnu akademiju, a sve u nadi da ga tamo neće
primiti te da će im se sin latiti neke ozbiljnije nauke ...
Kada je
saznala da se sin upisao na Akademiju, majka je bila gotovo nesrećna,
otac nezadovoljan, a prijatelji su ih, deleći njihovu "sudbinu"
tešili rečima da i to neko mora da bude ...
Manje radi, više putuj
Na Akademiji, gde se ubrzo izdvaja kao
jedan od talentovanijih studenata prvi put se oprobao u Nušiću na
drugoj godini, i već tada oštrom oku Ognjenke Milićević nije
promakla ta "komična nota" koja će od njenog studenta
stvoriti jednog od prvih komičara.
Kao student III godine sa Nedom
Spasojević, Petrom Kraljem, Sekom Sablić i grupom kolega odlazi u
Sjedinjene Američke Države na mesec i po dana ...
Jednom prilikom
je Miroslav Krleža u čijoj je drami "U logoru"
igrao na sceni Beogradskog pozorišta na Crvenom krstu, takođe kao
student II godine Akademije, u razgovoru s glumcima rekao:
"Za
čoveka je najvažnije da što manje radi, a što više putuje"
...
- Njegovih reći se i danas sećam, ali
shvatio sam ih tek po povratku iz Amerike u kojoj mislim da sam
stekao nekakvo svoje intimno najveće blagostanje... I danas zavidim
mojoj supruzi koja je igrala u "Kolu" i obišla čitav
svet...
Posle Akademije u čuvenom Rasovom
pozorištu provodi nekoliko sezona ... Po povratku iz vojske tadašnji
upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta Miroslav Belović, daje
mu ulogu u Hvarkinjama.
Bio je to još uvek period kada su ovog
rasnog komičara rezervisali za uloge ljubavnika ...
Dolaze male
uloge u "Sokratovoj smrti" pa u horu u "Agamemnonu".
I da bi iduće godine dobio angažman i
u isto vreme u poslednjoj predstavi Bojana Stupice "Nagrada"
malu, ali vrlo značajnu ulogu jednog mucavog žandara ...
- Bojan mi je za tu ulogu sam izmislio
prilagođenje.... Nekom se taj mucavac dopao i dobio sam ulogu u
mjuziklu "Čovek od La Manče" ... To je žanr koji najviše
volim, koji se kod nas na žalost ne gaji, nema svoju publiku, a inače je svuda u svetu vrlo cenjen ...
Želja mi je da zaigram u
mjuziklu "Kamelot" Alana Džej Lernera, koji kod nas još
nije nikad rađen ... Sve se nadam da će neko uzeti to da radi i da
će se u podeli uloga setiti mene.
Dolazi onda uloga u urnebesnoj
predstavi "Buba u uhu", koja već nekoliko godina, od 1971.
tačnije, puni teatar "Bojan Stupica" ...
- Ništa se ne dešava ni 1972. godine.
Sve su to neke sitne uloge, hvata me polako panika, približavam se
tridesetoj... A onda dolazi 1973. godina koja je zaista prekretnica u
mojoj karijeri... U toj godini igram u dve izvanredne predstave
"Tarlekinova smrt“ u režiji Branka Pleše, kog izuzetno cenim
i kao glumca i kao reditelja, i u "Mr. Dolar" u režiji
Miroslava Belovića, čoveka koji je kao i Branko mnogo značio u
mojoj karijeri, sa kojim najradije radim.
I onda je sve krenulo,
stizale su i nagrade, i priznanja i naklonost publike ...
Za ove
predstave karte su kupovane i po mesec - dva unapred.
Jer, u
međuvremenu, pojavio se Slobodan i u "Pozorištu u kući"
pa je taj odjek, što bi on rekao - bio zaista potpun ...
Tata zna sve da radi
Iako Slobodanova supruga Bogdanka nije
bila kod kuće, bili smo posluženi slatkom od oraha, pićem i
odlično skuvanom kafom.
- Zna tata sve u kući da uradi i da
skuva i to odlično - s ponosom će devetogodišnja Nevena... Niko ga nije učio, sam on to... Od svoje mame je to naučio, a njegova mama je
domaćica kakve treba tražiti.
- Kad smo kod mame, kako ona danas gleda na sina glumca?
- Pa sada je već drukčije, televizija dosta vadi stvar, pošto su oni u Tuzli, pa nemaju često priliku da
me u pozorištu vide ... Tata je kasnije bio profesor srpskohrvatskog jezika... Sećam se, bio je u Beogradu i prisustvovao generalnoj probi "Mr. Dolara" ...
Vraćamo se kući i on će meni u kolima:
- Dobar je onaj Gula?!
Hoću da vam kažem da i danas ja kod njih prolazim kroz periode udvaranja i
dokazivanja... Ali, pozvali su me telefonom posle Milića, da
čestitaju, ja to ne krijem - svaka čestitka, iskren stisak ruke
mnogo mi znači.
- A supruga, kakav je ona kritičar?
- Dosta strog i pošten. Ona je završila istoriju umetnosti, odrasla u glumačkoj porodici, ovaj svet joj nije
stran ...
- Imate li neki hobi?
- Od toga bežim glavom bez obzira to je
velika opasnost, traži mnogo vremena, a ja ga nemam. Ponedeljak nam
je slobodan dan u pozorištu, pa smo se i kod kuće tako dogovorili, da i u kući bude svako slobodan ...
Onda ja pobegnem na
jedan plac koji smo kupili ovde na Dunavu i tamo sadim luk, paradajz, jagode... Neko vreme trenirali smo karate u pozorištu, ponekad
igramo fudbal, tek rekreacije radi...
*****
Zvono na vratima oglasilo je goste... Došao je prvi komšija da zajedno gledaju prenos fudbalske utakmice
... Kao stari znanac, sam se poslužio pićem...
Našeg šarmantnog
domaćina, kog su nekad nazivali domaćim Pol Njumenom, ostavili smo sa
ćerkom i gostom i otišli u uverenju da jedan naš Milić
Barjaktarević može da bude samo takav čovek i takav prijatelj
kakav je Slobodan Đurić van scene, daleko, od kamera i studija...
Otišli
smo u nadi da ćemo ga uskoro na malim ekranima videti ponovo kao domaćeg
Ben Kvika.
Napisala: Gordana Hristović-Samardžiski, obrada: Yugopapir (Praktična žena, novembar 1976.)
