U članku pod naslovom: "Sumnjiva minđuša" autor vrlo vešto, kroz izvode iz razgovora, imputira činjenicu da je doprinos Bijelog dugmeta postradalim od zemljotresa u Crnoj Gori običan reklamni potez. Interesuje me koji su koreni tog nepoverenja. To se ne odnosi samo na Bijelo dugme, jer su i još mnoge rock grupe učestvovale u sličnim akcijama. Zašto se humani gestovi rockera dovode u pitanje?
Chuck Berry
"Beatlesi su zavera vladajuće klase da odvuče mlade od politike i gorkog razmišljanja o skrhanim nadama"
List "Pravda", Moskva
"Psihopolitičari
koriste muziku Beatlesa da hipnotišu američku omladinu i pripreme
ih za buduće podavanje subverzivnoj kontroli ... sistematski plan
upravljen na to da napravi generaciju američke omladine mentalno
bolesnom i emotivno nestabilnom"
Iz pamfleta "Komunizam, hipnotizam i Beatlesi" autora Davida A. Noebela
*****
Izgleda da je Bijelo
dugme pravi katalizator za zbivanja u rocku i oko rocka kod nas. U
poslednje vreme naročito za ovo drugo. Od 1976. na ovamo svaki
njihov album i turneje koje su sledile bile su povod za rasprave o
rocku u onim delovima javnosti koji se inače time ne bave.
Tako je
bilo i ovaj put i ovaj članak služi da bi se osvrnuli na neke od
tih napisa.
Rasprave o rocku su našle
mesto u omladinskoj štampi, porodičnim i ozbiljnim političkim
nedeljnicima, televiziji i "kulturnim" časopisima. Takva
raširenost je urodila vrlo različitim komentarima i ne bi bilo na
odmet kazati nešto o njima.
Gde god nađeš zgodno mesto apokalipsu posadi
U novom broju "Dela", lista za teoriju, kritiku i poeziju, koji nosi u
zaglavlju mart 1979, nalazimo tematski deo posvećen rock kulturi.
U
okviru tog priloga srećemo se sa sledećim napisima - Dragoš Kalajić: "Rock kultura pro i contra", Velimir Abramović: "Alternativa
rock kulture u svetlu sistemskog duha", Angus MacKinnon i
Charles Shaar Murray: "Noćas spaljujemo iluzije"
(Prevod iz NME) i prevod teksta Briana Enoa "Stvaranje i
organizovanje raznolikog u umetnosti".
Prvo bi se mogli upitati
otkuda rock na jednom takvom mestu, do sada rezervisanom za "ozbiljne
stvari".
Jednostavno zato što se danas teško može izbeći
susret sa rock muzikom i svim fenomenima koji je prate.
Zatim, tu je
i činjenica da je rock svojom komunikativnošću i probojnošću vrlo
privlačan medij za sve one koji se zbog prirode svojih interesovanja
i delovanja osećaju deficitarni na tom polju. Tome pogoduje i stvar
da je estetika i sociologija rocka vrlo razuđena i ne do kraja
definisana, a samim tim otvorena za različita tumačenja.
Iz samih naslova
odabranih tekslova jasno se vidi da su oni kritički orijentisani i
da nastoje da nanovo vrednuju određene prihvaćene vrednosti i
stavove.
To samo po sebi nikako nije loše i u principu je dobro
došlo, ali stvar je u tome kakvim se argumentima kritika vrši.
Kalajićev napis, u
stvari, predstavlja siže nikad snimljenog nastavka serije "Ogledalo XX veka" u kojoj se on nemilosrdno obračunao
sa kulturnim nasleđem Zapadne civilizacije, poslavši je na smetlište
istorije zajedno sa društvom u kome je nastala.
Kao što već
sigurno pogađate, takva sudbina je na tih dvadesetak stranica
pripisana i rocku koji je istovremeno, po Kalajiću, i simptom i jedan od uzroka te apokalipse. Suština ogleda sadržana je u uvodnom
pasusu:
"Cilj našeg ogleda je razmatranje fenomena rok-kulture sa dva različita stanovišta; njihova razdvojenost odgovara potrebi da se osvetle "pozitivni" i "negativni" sadržaji istog fenomena.
U ovom ogledu, "negativnu" perspektivu zastupa jedan odlomak iz naše neobjavljene studije Rečnik smaka sveta, gde je rok-muzika razmatrana kao jedan od niza simptoma duhovne "apokalipse" sveta kulture modernog Zapada.
Naime, mi smo i na primeru rok-muzike prikazali mehanizam subverzivne strategije sila opresija modernog Zapada, koja ima kao cilj održavanje i/ili širenje njegovog multinacionalnog dominiona."
Pre nego što počnem
detaljniji osvrt na Kalajićev tekst hteo bih da kažem (da ne bih
stalno ponavljao) da su i rock i sve ono što ga prati puni mnogim
protivrečnostima.
Počevši od osnovnih kojima je bremenito društvo
u kojem je nastao, pa do onih nametnutih mu kroz ogromni mehanizam potrošačkog
društva kroz koji je primoran da komunicira.
Međutim, način na
koji Kalajić vrši kritiku rocka pre može da ima za posledicu
mistifikaciju celog problema nego njegovo razjašnjavanje.
Pre svega, rock se u
datom slučaju razmatra u okviru jednog zatvorenog sistema
razmišljanja u kome su premise i zaključci unapred poznati, a samo
se kao u jednačini nepoznate zamenjuju određenim stvarima.
Da se
umesto o rocku govori o kriketu ili dijetalnoj ishrani, malo šta bi
bilo promenjeno.
Čitav koncept rock-kulture je još uvek nedefnisan
Dalje, Kalajić ponavlja
svoju staru grešku kada Zapad posmatra kao homogenu celinu.
Svako
društvo krije u sebi snage koje rade na njegovom prevazilaženju.
Samim tim i kultura tog društva. Smena snaga se dešava kada sazru
uslovi za to i konkretnom revolucionarnom akcijom.
Nikakva pozivanja
na apokalipsu to neće promeniti.
Isključivo negativno
kvalifikovanje svega što je dala Zapadna kultura se svodi na puko
izricanje osuda sa stanovišta morala ili određenog koncepta
ljudske prirode i ima za posledicu pokušaje da se stvarnost
prilagodi ideji umesto da se celovito sagledavaju istorijski uslovi
i uzroci.
Iako je članak namenjen
rock-kulturi nigde u njemu ne nalazimo ni pokušaj da se odredi šta je
to rock-kultura.
Da li je to isto što i rock-muzika ili nešto drugo
ili nešto više?
Čitav koncept rock-kulture je još uvek nedefnisan
i smatram da je pitanje da li rock-kultura kao određeni sistem
vrednosti uopšte postoji kao takva.
Simptomatično je da u
najboljim analitičkim tekstovima o rocku koji su nastali na samim
njegovim izvorima, autori izbegavaju da koriste taj termin.
Kod nas
se to radi i šakom i kapom.
Međutim, nedostatak precizne definicije
Kalajiću ne smeta, jer mu omogućava širok prostor manevrisanja.
Jedan tekst pod naslovom "Rock kultura pro i contra" ne bi smeo da bude bez precizne odredbe svog predmeta.
Rocku se zamera i
disproporcija između "Deklarisamh ciljeva i postignutih
rezultata". Koji su to ciljevi? Kaže se da je to "progresivna
i revolucionarna izmena društvenih odnosa". Nije li to malo
prevelik zalogaj za jednu, na kraju krajeva, muzičku vrstu. Bilo bi
to lepo kada bi moglo.
Očekivati od rocka da menja društvene
odnose u globalu može samo nepopravljivi idealista ili onaj ko ne
zna na koji se način i kojim mehanizmima vrši ta promena.
Deliti
optužbe za nešto što i nije moglo biti izvedeno nije najbolji
način kritike. Rock može da bude dobar ili loš, idejno prihvatljiv
ili ne, progresivan ili reakcionaran i u tim okvirima treba vršiti
razjašnjavanja i raščišćavanja, a ne govoriti o nekakvim
idealnim tipovima. To samo nepotrebno komplikuje stvari.
Kroz čitav tekst provlači se jedna ozbiljna kontradikcija. Dok se u nekim pasusima govori
da je rock obično sredstvo i instrument građanskog društva za
kontrolisanje i usmeravanje buntovnih energija mladih, u drugim se
priča da je rock jedan od uzroka kvarenja i propadanja osnovnih
vrednosti tog istog društva.
Ta dilema uopšte ne nalazi argumenta
za razrešenje u ovom članku i to unosi dosta zabune u svrhu ovog
napisa.
Pojedini delovi su
naprosto smešni i podsećaju na članke u dnevnim novinama u rubrici
"Zanimljivosti iz sveta" gde se može pročitati kako je
neki američki profesor XY ustanovio da ajkule beže kad se rock
muzika emituje na plažama (doduše, vole Jamesa Taylora), a
skupljaju se kad im se pušta Mozart ili Chopin. Šta kažete na ovo?
"Međutim, najdublje posledice izaziva sama struktura rock-and-roll-muzike. Svako ko ima visoko muzičko obrazovanje zna da unošenje takvih struktura u psihu mladih ljudi ima ogromne posledice. U pitanju je jedan metod determinacije, koji je već bio isproban u Pavlovljevoj laboratoriji, na psima. Pavlov je naglim promenama ritma izazvao kod pasa neuroze. Te disharmonije i aritmije stvaraju procepe u psihi, kroz koje se najlakše ubacuju željeni sadržaji.
Preko poli-ritmova, rock and roll muzika unosi u psihe mladih ljudi uglavnom subverzivne sadržaje uz pozive na seksualni promiskuitet, drogiranje, alijenacije i napuštanje svih etičkih normi, izrečenih šiframa slenga, koje, po rečima muzičkog kritičara Ričarda Goldštajna, razumeju gotovo svi klinci."
Ne znam da li se u te subverzivce ubrajaju Schoenberg, Stravinski, Miles Davis i čitava
generacija kompozitora i izvođača moderne ozbiljne i jazz muzike.
Zaboga, poliritmovi su u pitanju.
Poruka teksta rock-pesme duboko se utiskuje u podsvest slušalaca?
Takođe, šta ćemo sa muzikom
Dalekog istoka i Afrike. Da li su i oni subverzivni zbog
poliritmova. Takođe, valjda postoji i drugačiji način razmišljanja
od Pavlovljevog i nadam se, ljudi se razlikuju od pasa.
Površno se koriste i
analogije sa Platonovim učenjem da muzika odražava stanje u državi i da se treba čuvati svake promene u muzici jer se na taj način
menjaju državni zakoni.
Po tom načinu zaključivanja mora da je
habsburški apsolutizam bio vrlo blizu idealu pošto Mozart i Haydn i
do danas važe za nenadmašne majstore muzičke forme i skladnosti.
Tonalitetni centar nije uzdrman, disonanci ni od korova, a nema ni
poliritmova.
Upotreba citata takođe
je prilično čudna.
Kada hoće da dokaže da je rock prosto oruđe u
rukama establišmenta kojim se "kastriraju kontestativne
energije mladih", Kalajić navodi reči Josepha Crowa za koga
saznajemo da je profesor muzike i sociologije na Univerzitetu u
Sijetlu:
"Verovatnoća da su Beatlesi napisali i snimili pesme koje im se pripisuju isto je tako mala kao i mogućnost da neko ko nije učio fiziku konstruiše atomsku bombu. Tehnička blistavost muzike Beatlesa prosto sugeriše ideju da su njihove pesme stvorene od strane naučnika uslovnih refleksa, na nekoj farmi mozgova.
Visok kvalitet njihovih ploča, gotovo naučnim putem im priprema psihologiju publike pogodnu za prihvatanje poruka. Ne znam da li Beatlesi znaju šta rade, ili se neko njima služi. To, u stvari, nije važno. Važan je rezultat. Oni koji su prisustvovali rock koncertima znaju da se atmosfera na njima može uporediti sa hipnotizerskim seansama.
To, takođe, znači da se poruka teksta rock-pesme duboko utiskuje u podsvest slušalaca. Oni čak mogu biti i nesvesni toga. Ipak, sve što čuju slaže se u trezorima pamćenja i biće aktivirano odgovarajućim stimulansima kada za to dođe vreme."
Međutim, u američkom izvoru stoji da je dotični Crow ekstremni antikomunista i poznat
kao "Stručnjak br. 1 za subverzije u muzici". Naravno,
levičarske.
I taj isti tekst u originalu glasi:
"Neke od novijih
pesama Beatlesa pokazuju akutnu svest o principima ritma i pranja
mozga. Ni Lennon ni McCartney nisu blistali u školi, niti su
muzički obrazovani. Da su oni napravili neke od svojih pesama
verovatno je kao da neko ko nije učio fiziku i matematiku izmisli
A-bombu.
Zbog tehničke blistavosti pesama moguće je da je muzika
stvorena na nekoj farmi mozgova ... Nemam predstavu da li Beatlesi
znaju šta rade ili ih koriste neki veoma sofisticirani ljudi, ali to
ne pravi nikakvu razliku. Važan je rezultat.
Beatlesi su
svirači-vodiči koji stvaraju promiskuitet, epidemiju droga, klasnu
svest kod mladih i atmosferu za socijalnu revoluciju."
Ovo menja stvar, zar ne.
Dolično bljutavo parče hladnoratovske propagande glupo je samo po
sebi, a naročito kada mu se izmeni smisao.
Možda rock propada, ali
zaslužio je bolju kritiku.
Kalajićeva kritika je u
osnovi idealistička jer primarno kritikuje rock preko svesti i
ponašanja, a ne zadire u temelje stvari. Zbog toga je i često
prisutna i zbrka između uzroka i posledice. Pojedini dobro ukazani
momenti, gube na vrednosti kada izađe na videlo površnost iznesenih
argumenata.
Simptomatično je da
mnogo uspeliju kritiku rocka nalazimo u prevodu teksta "Noćas
spaljujemo iluzije" koji je preveden sa engleskog i da čudo
bude još veće, objavljen je prvobitno u jednom isključivo rock
listu "New Musical Expressu".
Autori, Angus MacKinnon i
Charles Shaar Murray dolaze iz samog rocka, dobro poznaju stvar, ne
zapadaju u preterano i nepotrebno intelektualiziranje i ne služe se
unapred stvorenim zatvorenim modelom razmišljanja.
Inače, taj tekst
je dobro preveo Sloba Konjović i mora da se dobro namučio u radu, jer momci iz NME đavolski nezgodno pišu. Nadam se da neće imati
ništa protiv da ga objavimo u jednom od sledećih brojeva.
Ostali...
Ostalo je još da kažemo
nekoliko reči o pojedinim napisima iz ozbiljne beogradske štampe. NIN je u poslednje vreme počeo sve više da otvara svoje stranice
rocku. To je lepo, ali veći deo tih članaka još uvek se zadržava
na opštim mestima i imam utisak da postoji težnja da se publici
koja čita NIN "prevedu" određene rock pojave, bez
ulaženja u suštinu.
U članku pod naslovom: "Sumnjiva minđuša"
autor vrlo vešto, kroz izvode iz razgovora, imputira činjenicu da
je doprinos Bijelog dugmeta postradalim od zemljotresa u Crnoj Gori
običan reklamni potez.
Interesuje me koji su koreni tog nepoverenja.
To se ne odnosi samo na Bijelo dugme, jer su i još mnoge rock grupe
učestvovale u sličnim akcijama.
Zašto se humani gestovi rockera
dovode u pitanje?
Što je najčudnije, ostali estradni umetnici su
pošteđeni tih predrasuda. O tome bi vredelo još razmisliti.
U istom članku se raspravlja o moćnom uticaju reklame. To je još
jedno krajnje uopšteno razmišljanje koje nema odgovarajuću podliogu
u stvarnosti.
Gde se tako napadno i agresivno reklamiraju domaći
rockeri? Disko kuća im ne plaća reklame, da sami plaćaju nemaju
para. Sve se svodi na poziv televizije koji pre liči na milostinju
ili emitovanje na radiju.
I to opet nije prava reklama, jer televizija i radio koriste usluge rock muzičara.
Čitav jugorock se
razvio po strani od osnovnih instrumenata mass-medija.
Istovremeno je domaća zabavna muzika imala potporu istih medija. Svaki i
najblesaviji festival zabavne muzike se prenosio.
U takozvanim "šou"
emisijama, stalno viđamo ista lica, a rockeri se na prste mogu prebrojati. I sada kada se najavljuje izvestan preokret, rezultat
odnosa u kvalitetu i interesovanju publike, raspravlja se o moćnoj
reklami koja gura rock.
U istu grešku upada i
pisac članka koji se pojavio nedavno u rubrici "Politike"
posvećenoj "popularnoj muzici" koja izlazi utorkom. Autor
raspravlja o rock-kulturi i raščišćava račune a da mu pri tom
nije jasno ni šta je rock ni rock kultura.
Njegovo shvatanje rock
kulture je krajnje banalno i malograđansko i u nizu argumenata koje
je izneo može se uneti i priča da rockeri ne pomažu staricama da
prelaze preko ulice pa da to ništa ne zasmeta koncepciji teksta.
Taj
tekst više spada u rubriku "Među nama" nego na stranice
posvećene kulturi. Nastavak sledi kada se
nakupi dovoljno tekstova.
Napisao: Branko Vukojević, obrada; Yugopapir (Džuboks, jul 1979.)