Isidor Papo, intervju sa najpoznatijim jugoslovenskim hirurgom: Dušom i srcem - Mostarac (1979)

Ako čovjek ima želju, ako ima talenta, samo se po sebi razumije da mora mnogo i da radi, jer se bez rada ne može mnogo postići ni u hirurgiji, ni u drugim profesijama. Ja i dan-danas dolazim na Kliniku u 5.30, radim do četrnaest časova, obavim dnevno šest-osam operacija, od toga najmanje četiri-pet na srcu, a popodne normalno je da se vratim na Kliniku da obiđem svoje pacijente

Svakoga dana kroz kapije Vojno-medicinske akademije u Beogradu prođe nekoliko ljudi koji se više ne mogu pouzdati u svoje srce.

Čovek od koga očekuju pomoć zove se Isidor Papo: akademik, profesor VMA, general-pukovnik, partizan, ratni hirurg, član mnogih svetskih akademija nauka, dobitnik nagrade AVNOJ i mnogih drugih priznanja, posvetio je čitav svoj život delikatnom i veličanstvenom pozivu - pomoći bolesniku.

Poznat u naučnim krugovima po svom metodu operacije jednjaka, a poslednje dve decenije operiše urođene i stečene mane srca, ne mireći se s propustima prirode.

- Kad treba napraviti projekat svog života i rada da bi se toliko moglo upoznati ljudsko srce?

- Ja sam kao dječak želeo da budem hirurg. U mom rodnom Mostaru je bio jedan vrlo dobar hirurg, dr Lukač. Posle rata je bio i profesor, a i inače je bio izvanredan čovjek i sportista.

Godine 1941. ustaše su ga vezanog izvele na Neretvu, da ga streljaju. On je vezanih ruku skočio u reku i isplivao. On mi je bio uzor.

- Šta sve treba učiniti da se ostvare takve dečačke želje?

- Ne bih mogao reći da je moj put bio težak, jer ja sam taj put želeo, iako sam celog života radio naporno. Ne zato što sam morao, nego što je to posao zahtevao.

I dan-danas, iako više nemam 20 godina, dolazim na Kliniku u 5.30, radim do četrnaest

časova, obavim šest-osam operacija, od toga najmanje četiri-pet na srcu.

Ali, da bi neko postao hirurg, prvenstveno je potrebno da ima izvesnog talenta. Bez talenta nema hirurga.

- A rad?

- Ako čovjek ima želju, ako ima talenta, samo se po sebi razumije da mora mnogo i da radi. Bez rada se ne može mnogo postići, ne samo u hirurgiji, već i u drugim profesijama. 

Bio sam vrlo dobar đak u gimnaziji i na univerzitetu ali to nema mnogo veze s tim što sam nešto postigao u hirurgiji.

Kad pomene svoje đačke dane, profesor Papo se vraća svojoj velikoj ljubavi - rodnom Mostaru..

- Ja sam s Mostarcima vezan dušom i srcem. I dan-danas odlazim vrlo često u svoj rodni kraj. Kad prođem Ivan-planinu i ugledam dolinu Neretve, moje su grudi pune veselja i zadovoljstva. To je za mene uvjek poseban doživljaj, taj se doživljaj ponavlja na jedan određen, a možda na isti način.

Ratne, 1941. Papo je otišao u partizane. 

Kad je Vrhovni štab prešao Treskavicu i došao u dolinu Neretve, Mostarski bataljon, u kome je bio i on, zauzeo je Ostrožac.

- Drugovi su saznali da tu postoji jedan mlad lekar. Iako nedovršen hirurg, mada su moja znanja bila malena za ono vreme, mogao sam biti koristan.

Uzeli su me i postao sam šef hirurške ekipe pri Vrhovnom štabu. S Vrhovnim štabom sam bio u borbama na Kupresu, Livnu, Jajcu... A zatim sam bio hirurg Treće divizije.

Prošao je s borcima Neretvu i Sutjesku, a i danas pamti događaje iz rata kao da su se zbili nedavno.

Seća se tačno dana i sata kad je njegov komandant Sava Kovačević poginuo. 

Mladi hirurg Papo postao je šef hirurške ekipe Vrhovnog štaba, i tokom čitavog rata operisao ranjenike.

Februara 1944. godine odlazi u Italiju da se upozna s novinama iz ratne hirurgije u bolničkim centrima engleske i američke armije, a krajem 1944. godine dolazi u Beograd.

Tu je postao šef hirurške pokretne bolnice Vrhovnog štaba, s kojom je dočekao oslobođenje.

Izvršio sam nekoliko desetina hiljada operacija

- Operacije na frontu uvek zadivljuju. Kako su se ponašali ranjenici, s mnogo rana a s minimalnom medicinskom pomoći?

- Borci su znali da postoji hirurška ekipa, nisu znali kakav je to lekar, ali su imali puno povjerenje. Bili su hrabri, nisu se bojali rana, podnosili bol.

- U ratu su i žene bile vaši saradnici...

- Žene su u NOB bile isto tako hrabre kao i muškarci, imale su mnogo smjelosti i hrabrosti i vrlo mnogo su nam pomagale. One su ponele veliki teret rata, a posebno tamo gdje je bilo puno ranjenika.

- Koliko ste do sada izvršili hirurških zahvata? Koliko na srcu?

- Ako računam i rat, izvršio sam nekoliko desetina hiljada operacija, na srcu 8.000, oko 3.500 urođenih srčanih mana, 3.500 stečenih, od kojih 1.850 ljudi je dobilo jedan dva tri ili vještačka zaliska.

Mnogi su dobili baj-pas, mnogima su operisani neurizmi, posle infarktnog stanja, itd.

- Prestaju li vaše veze s bolesnikom kad dobije otpusnu listu?

- Za nas je svaki slučaj vređan pažnje, a svaka operacija srca je ozbiljna i mi pristupamo svakoj s podjednakom pažnjom. Naši bolesnici nam pišu, dolaze na kontrole, mi njih pratimo dalje.

Znam za mnoge žene koje su dobile vještačke zaliske. Takvi pacijenti moraju uzimati sredstva protiv ugrušavanja. Ako žena želi da rodi, mora prestati da uzima ta sredstva i tada postoji opasnost da dođe do zgrušavanja u predelu vještačkog zaliska.

Posle teških operacija srca preko 50 žena, uprkos tome što su znale kakva im opasnost preti, uspešno su rodile decu. Znam za Branku Popović iz Doboja, još dve, tri iz Bosne i mnoge druge.

- I deca su vaši pacijenti. Da li su i oni mali junaci?

- Svaki dan ima po koji takav slučaj. Deca su veći junaci nego mi odrasli. Oni ne znaju kakvu će tešku operaciju imati, o kakvom se oboljenju radi, ali uvijek pitaju kad će na operaciju i odlaze bez straha, mirni i pribrani. 

Mi volimo tu djecu. Kad sve prođe, kad se vrate svojim kućama, oni pišu, zahvaljuju, mi to čuvamo i odgovaramo im.

- To su, bez sumnje, priznanja...

- Posebno mi je priznanje kad je bolesniku posle operacije dobro, jer ja sam posebno žalostan, ako se nekom djetetu nešto desi, jer prema deci sam najosjetljiviji.

Ako izvršimo 500 uspješnih operacija a samo jednu neuspjelu, ja sam mnogo više nesretan zbog te jedine, nego što je moje zadovoljstvo za onih 500 uspelih.

- Dobija se utisak da je čitav život doktoru Papu ispunila hirurgija. Ipak, pitamo ima li vremena za sebe, za odmor, za hobi.

- Hobi - isti je kao kad sam bio gimnazijalac. Onda sam se bavio pčelarstvom, sad na žalost nemam uslova ni vremena za to. O pčelama znam, čini mi se koliko i o hirurgiji.

Bavim se filatelijom. Najlepše časove odmora provodim gledajući svoje marke, po ko zna koliko puta i uvijek su mi nove i drage.

Volim ptice i držim razne vrste ptica i u svom stanu i na Klinici.

Voli slikarstvo, ali kaže da nema vremena za izložbe, a nekoliko slikara posebno ceni.

- Moj najveći miljenik je Peđa Milosavljević. Volim i njega i njegovo slikarstvo, zatim Šerbana, Konjovića, Protića i mnoge naivce, a posebno Kovačića, Gažija i Večenaja.

Klinika se ne može voditi kao diskusioni klub

- Ljudi koji su s vama i kad ih ništa ne boli kažu da volite muziku.

- Nemam vremena za koncerte a i nisam u stanju da budem po nekoliko sati na jednom mestu, sem ako to nije operaciona sala. Istina, za vreme rata radio sam 72 sata bez spavanja - za vreme bitke za Prozor - morao sam spasavati ranjenike! 

Nekad sam više odlazio u pozorište, a sada zabavu nalazim u svojim hobijima. Imam dosta prijatelja, ali samo s nekoliko se družim.

Znate, kad čovjek proživi vijek, od svih tih prijatelja ostane samo jedan broj, selekcija se sama vrši. Naravno, hirurg ima više prijatelja nego drugi ljudi, jer je on ljudima potreban.

- Možda vama ljudi nisu bili toliko potrebni koliko vi njima.

- Nije razlog u tome. Bili su i meni poneki ljudi potrebni, ali u prijateljstvu ne uimem da tražim interes, to prosto nije u meni. Ne volim proračunate ljude koji drže prijateljstvo zato što im je potrebno.

- Da li biste mogli okarakterisati sebe?

- Znam sebe vrlo dobro: volim red i disciplinu. Za mene ljudi kažu da sam tačan, neki će reći da sam grub, ali to je samo zato da bi bolesniku bilo dobro. I jesam i nisam tolerantan, zavisi od situacije u kojoj se nađe lekar koji rukovodi velikom klinikom kao ja, jer se takva klinika ne može voditi kao diskusioni klub. 

Razume se, tu može biti i netolerancije, ali mislim da u sto slučajeva gde nešto naredim, pogrešiću u četiri-pet, a to je sve zato da bolesniku bude dobro.

Ne pravim razliku medu pacijentima, bio on član Izvršnog vijeća ili zemljoradnik. Sa svima postupam isto.

Uvijek mi je najlakše raditi s običnim ljudima. Oni su znali da reknu:

"Fala ti đenerale, bog ti dao zdravlje". 

To je uvijek spontano i tim sam najzadovoljniji.

- Sećate li se kad ste prvi put držali ljudsko srce u ruci?

- Prvo srce držao sam 1950. godine, po povratku iz Amerike, kad sam operirao mitralnu stenozu. Pacijent je bio jedan Makedonac. Kakav je to osjećaj bio, teško je danas reći. Sjećam se da saim imao puno respekta.

Danas, nakon provedenih godina svakodnevnih operacija na srcu, to je već rutinski posao.

Ja se uvijek divim srcu kao motoru čovjekovog organizma, jednoj pumpi koja radi gotovo kao perpetuum-mobile.

Moram priznati da danas više nemam specijalni respekt, ali srce može uvijek hirurga da iznenadi onda kad se najmanje nada.

Razumljivo, ja ovu hirurgiju ne bih mogao raditi da nemam takav tim saradnika kao što su: profesor Martinović, Sokolić, Albreht, Jablanov, Aleksandrov i mlađi hirurzi Stepić i Todorić i odista sposobne operacione sestre koje znaju svaki moj pokret i ne treba im ni riječi reći.

Sa takvim timom može se čovjek upustiti u svaki operativni zahvat na srcu, a siguran sam da takvih timova, malo je neskromno da ih ja hvalim toliko, ali takvih timova malo ima u svijetu.

Ja radim uvijek sa istim timovima, bez obzira radim li ja ili pomažem asistentima i s takvim timom je zbilja divno raditi - bez njih ja sam, kao hirurg Papo, ne bih predstavljao ništa u hirurgiji srca.

Tog popodneva za ovaj razgovor dr Papo mogao je da odvoji samo jedan sat, a onda žurno ustaje - da obiđe pacijente koje je operisao pre podne.

Možda poneko i ne razume njegov fanatizam prema poslu, pozivu, bolesnicima.

Dobija se utisak da i danas plaća danak svojoj želji iz dečačkih dana, koja je prerasla u njegovu ljubav.

Jedno je sigurno - dr Papo je večito pokretan - kao ljudsko srce, koje tako dobro poznaje.

Razgovarala: Dragana Vlahović, obrada: Yugopapir (Nada, 1979.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate