U rok-muzici uglavnom se sve snima po sekcijama. Prvo se snima ritam-sekcija, znači bubnjevi, bas gitara. Oni snimaju zajedno, mada se sada i to promenilo jer se sve više snimaju ovi digitalni bubnjevi. Ako idemo normalno, onda idemo, kažem, bas, bubanj i gitara. Kad oni završe, dolazi nadsinhronizacija
Vladimir Smolec: Ja ne bih volio govorit na način
reklame. Mislim da su rezultati najbolja reklama, kao i uverenja
ljudi. Postoje dvojaki rezultati. Jedno je zadovoljstvo ljudi koji
rade, a drugo je komercijalni efekat toga što se radi. Ako govorimo
o zadovoljstvu muzičara, po meni je jedini pravi kompliment onaj,
koji se odnosi na mišljenje ljudi koje oni šire, nakon što izađu
iz studija.
Što se tiče komercijalnog efekta, to se najbolje
vidjelo po Mirodromu.
Od grupa koje su nastupile, "Film",
"Plavi orkestar", "Zabranjeno pušenje" i "Parni
valjak" su ovde snimile svoje poslednje ploče. A njihov je
nastup bio najznačajniji tamo.
 |
| 50 tisuća posjetilaca na YU rock koncertu Omladinski mirodrom |
Znači, jedan dosta značajan segment
jugoslovenske produkcije u poslednjih deset meseci, rađen je ovde.
Posebno mi je drago što su svi ti ljudi iz raznih delova zemlje.
Ovo su reči Vladimira Smoleca,
vlasnika jednog od trenutno najaktuelnijih muzičkih studija kod
nas. Posebno zanimljiva je Smolecova saradnja sa engleskim
producentom Nik Van Edijem, koji je radio na poslednjem albumu grupe
"Film". Zato, ovaj napis i počinjemo odatle.
- "Film" je jedno fenomenalno
iskustvo, koje se nije uspjelo u tolikoj mjeri svidjeti publici,
koliko smo mi očekivali. U svakom slučaju, to je jedna prekretnica
nama lično u studiju ovdje, a i nešto šire, jer je jedan dio
rezultata koji se čuje na snimkama, nastao upravo kao rezultat
saradnje sa Nikom.
To je bio jedan trenutak komparacije metoda rada u
Engleskoj, Kanadi i Americi, gde je radio taj producent, i onoga što
mi radimo i što su naše potrebe i naše mogućnosti.
- Da li bismo mogli da pojednostavimo
sve to i na konkretnim primerima objasnimo te razlike?
- Dosta je teško da bi ja to mogao reći
na način koji bi bio jasan čitaocu koji nije u struci. Jednostavno,
radi se o pristupu, o tretiranju prve faze snimanja, o načinu na
koji se rade aranžmani, o tome kako tonski nešto treba izgledati.
Dalje, koliko se vremena potroši na sam ton, na obradu tona. On je
radio nekim standardima koji su nama dosta daleki. Mnogi muzičari su
u zabludi da se tamo radi tako da se troši dosta vremena na tehnički
aspekt, da se traže zvukovi, da ovo, da ono, što je jako daleko od
istine.
Vrijeme koje oni "gube" po studijima se odnosi
na traženje muzičkih elemenata. A sve što ima veze sa tehnikom Van
Edi je riješio u roku od nekoliko sati, čak i najkompleksnije
zahvate. Sve ostalo je muzika. To je ono što smo preko njega
shvatili. A kada naši ljudi idu radit van možda je situacija
drukčija. Jer, većini tih ljudi van je u interesu da je promet veći,
da se nabijaju radni sati i tako dalje.
Međutim, kad njihove grupe
same za sebe rade, a to smo posle provjerili u nekim londonskim
studijima, u principu na tehničko traženje zvuka ili zvuka bilo kog
instrumenta potroše, kao što sam pomenuo - maksimum nekoliko sati.
Sve ostalo što čini produkciju, u zvuku je muzika, aranžmani,
producent, režiser.
- Očigledno da ste i sami krenuli u tom
pravcu. Da li ste, međutim, došli i do njihovog nivoa?
- Pa, relativno smo blizu toga došli. U
svakom slučaju, želimo tim pravcem ići maksimalno daleko, pa što
uspjemo uspjemo. Po mom mišljenju, uspjeh će biti onda kada svaki
naš sledeći snimak bude jednake kvalitete kao i prethodni. Onda,
kada je svaki sledeći dosta bolji od prethodnog, onda je to dosta
loš znak.
Sad smo blizu negde te krivulje, kad će počete stvari,
barem po nekakvom tehnološkom nivou biti podjednake.
- U cilju proširivanja sopstvenog
znanja često ideš u inostranstvo. Gde putuješ najčešće?
- Najčešće to je Engleska, pošto
tamo imam nekoliko prijatelja, koji su u tom fahu. Tamo sam video
neke sjajne studije. Na primer jedan potpuno digitalni studio, sa
jednim Solid stejt pultom, a to su stvari koje mi možemo sanjati
samo, s obzirom da mnogo koštaju i da nemaju nikakvog opravdanja
ekonomskog kod nas, niti ga mogu imati,
- Misliš li da se može nešto bitno
izmeniti na tom planu, u doglednoj budućnosti?
- Ne. Jedino, ako se orijentiramo za
snimanje za van. Ali to su onda tako veliki problemi financijski da
to još nije riješeno na širem društvenom nivou. Tu, čak, ne bi
bio problem uvesti njihovu opremu na neko vrijeme. Dakle, nije
problem kupovina opreme, ona se može i iznajmit na jedan trogodišnji
ugovor. To su oni čak i predlagali.
Dok se ne reše carinski problemi...
- U ovom studiju načinjen je jedan
projekat sa stranom grupom. O čemu se radi?
- Mi smo napravili jedno pilot snimanje
sa austrijsko-američkom dže-zrok grupom "Jivi Honk". Mi smo
prošli kompletan put do dovoza instrumenata i njihovog dolaska
ovamo, preko boravka u Interkontiju ovde do naplate i tako dalje. To
je bilo samo pilot snimanje, koje je pokazalo da je, barem u manjem
opsegu moguće tako nešto realizirat.
Međutim, za ove maksimalno
velike projekte još nismo stasali. To mogu reć vrlo precizno.
- Šta nedostaje?
- Nedostaje jedna fleksibilnost, koju mi
nemamo, jedna brzina reakcije. Recimo, mi ne možemo u roku jednog
dana promijeniti neki element ako vam to odluče, jer nam je najbliže
mjesto gde to možemo obavit Beč ili, eventualno Minhen.
E, dok se
sve to podesi, dok se reše carinski problemi za najam takvog
instrumenta, dok se to regulira na zakonskoj osnovi, moglo bi bit tek
za nekoliko dana. A to je u Engleskoj rešeno za jedan sat
maksimalno.
Sa druge strane, mi nemamo tako veliki kapacitet da
možemo predvidjeti sve, da bismo onda reagirali prema onom što oni
u taj čas zahtijevaju. Što će reć da jedan studio koji kod njih
ima istu opremu i, otprilike, isti nivo znanja ljudi koji rade u
njemu, ima mogućnost reakcije znatno bolju nego što je imaju naši
najveći studiji.
Recimo dođe stranac i kaže "neću to, nego
me interesira jedan drugi model bubnjeva", koje vi nemate, što
onda?
To je najveći problem. Inače, ako nije zadovoljan
snimateljem, uzme drugoga i to je riješeno. Osim toga, producenti
koji rade van znaju precizno što žele i imaju unaprijed dogovoreno
vrijeme u kome reagiraju na način gdje su oni sigurni da će doći
do rezultata.
Što se tiče same tehničke strane nivoa, boja,
monitora, to je sve riješivo. To se pretpostavlja da to mora bit. To
je elementarni nivo pismenosti.
- U čemu je onda, nedostatak nekih
producenata kod nas obzirom da se neretko žale na njih?
- Žale se često na njih jer se od njih
zahtijeva da riješavaju više nego što oni to objektivno mogu. Zato
su velike žrtve svog poziva kod nas. Oni i snimatelji, iako su samo
jedni od krivaca za rezultate, ako već spominjemo krivce.
Jednostavno, riječ je o tome da vani snimanje rade fah profesionalci
koji su totalno usmjereni. Znači, postoji jedan basista koji svira
trzalicom, jedan koji čupa žice, treći koji svira bluzerski...
Isto je i sa drugim instrumentima, dakle jedna stroga
specijalizacija.
Tako, pod firmom ostvarenja raznih sastava veoma
često su normalni profesionalni studijski muzičari. Ne možemo reć
da su oni bolji muzičari nego naši, jer rade samo jedan sektor.
Nisu bolji, samo što su za ono što nekog časa treba u studiju
uraditi efikasniji.
To je razlog što je nekada jako teško dobiti
isti zvuk kao oni, pošto zvuk proizilazi iz muzike, iz instrumenta.
Ne proizilazi iz studija. On ga samo bolje ili lošije obradi. Prema
tome, ako vi sa muzičarem ne možete postići ono što tom muzičaru
treba tog časa, onda nema zvuka.
To je dosta čest slučaj, pogotovo
što se mi stalno povodimo za stranim uzorima, a to su ljudi radili
nešto duže od nas, za nešto veće novce, za nešto veći broj
sati.
- Znači li to da neke mlade i neiskusne
grupe teško mogu imati "pristup" u ovom studiju?
- Neke mlade i neafirmisane i neiskusne
grupe su u jako teškom položaju. To je zato što bi morale radit
dosta u uvjetima koji odgovaraju otprilike ovim. To znači da slušaju
svoj rad kroz rezultat na traci, a ne kroz vježbanje u nekoj
prostoriji, a to opet košta.
A vrlo teško se može nać neko od
velikih izdavača koji će bit u stanju investirat u mladu grupu
mnogo, mnogo novaca i vremena, zato da bi ta grupa, eventualno,
uspijela. Zato su mlade grupe u katastrofalnoj poziciji. To se vidi i
po situaciji na tržištu.
Razgovarao: Miroslav Živanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1985.)
*****
Verovatno da ne postoji ljubitelj
muzike koji nije čuo za Studio V, Produkcije gramofonskih ploča
Radio-televizije Beograd. Upravo ovaj napis posvećen je čuvenoj
"Petici", u kojoj je nastao ogroman broj snimaka
najrazličitijih grupa i solista. Ako bismo hteli da ih
nabrojimo, bilo bi potrebno mnogo više prostora nego što nam ova
rubrika dozvoljava.
Pomenimo, zato, samo YU rok misiju, gde su na
okupu bili gotovo svi koji trenutno nešto znače na našoj oskudnoj
rok-sceni.
Posao u studiju i oko njega obavlja ekipa vrsnih znalaca,
majstora svog zanata. O nivou profesionalnosti tih ljudi govori i
podatak da smo dva dana utrošili kako bismo našli čoveka voljnog
da odvoji deo slobodnog vremena za ovaj razgovor.
Redove koje čitate
napisali smo zahvaljujući ton-majstoru Tahiru Durkaliću.
- Ima nas tri snimatelja ovde, šef smene
i inženjer održavanja. Kod nas je posao malo drukčije organizovan,
jer radimo svaki dan, pošto je ovo studio Produkcije ploča.
Svakodnevno su snimanja u tri smene: od osam ujutro do jedan, od
jedan od šest i od šest do jedanaest uveče.
Po potrebi radi se i
posle jedanaest, a ponekad i subotom i nedeljom. Termini su popunjeni
do maksimuma, a sve je za potrebe PGP-a. Van toga ne radimo ništa. U
poslednje vreme tu je radio Bajaga, YU rok misija, sada su "Laki
pingvini"...
- Da li ste podeljeni po vrsti muzike
koju snimate?
- Nemamo određeno šta snimamo, već
nam šef određuje prema rasporedu snimanja koji priloži programski
sektor.
- Za koju si muziku ti lično
opredeljeniji?
- Nema tu ličnog opredeljenja. Moraš
da radiš kako ti padne. Ne mora da znači da ćeš snimati sve od
početka do kraja na jednom albumu. Na primer, počneš
ti, a nastavi neko drugi. Zato se i razlikujemo od drugih studija,
gde se radi po projektima.
Šta ti padne, to radiš, bilo da je
zabavna muzika, rok ili narodna.
- Opiši nam u kratkim crtama nastanak
jedne rok-pesme...
- U rok-muzici uglavnom se sve snima po
sekcijama. Prvo se snima ritam-sekcija, znači bubnjevi, bas gitara. Oni
snimaju zajedno, mada se sada i to promenilo jer se sve više snimaju
ovi digitalni bubnjevi. Zato je i vrlo teško reći nešto o tome,
jer je sve različito.
Ako idemo normalno, onda idemo, kažem, bas,
bubanj i gitara. Kad oni završe, dolazi nadsinhronizacija. Svaka je
pojedinačna, znači dolaze solo-gitare (jedna, dve, zavisi koliko ih
ima), ritam-gitare, perkašn, klavijature i, na kraju, vokal.
Mogu
biti i duvači ili gudači, i oni se rade sekciju po sekciju.
Usnimavanje se vrši da bude što separatnije.
Znači, bubanj se snima na sedam-osam
kanala, ako je normalni. To znači jedan kanal za bas-bubanj, jedan za
doboš, pa za prvi, drugi timpan, pa, recimo, idu dva mikrofona za
činele.
Onda, na kraju, može da se stave dva mikrofona za
ambijent, ako hoćeš da hvataš prostor. Sada je to novi trend za
snimanje.
To bi bilo to, onda opet bas ide na svoj, gitara na svoj.
Međutim, gitara, recimo, može da bude i direktno snimljena, ili sa
tri-četiri mikrofona. Jedan je jako blizu pojačala, jedan je malo
dalje, a jedan je skroz u daljini, da bi hvatao prostor u kome se
nalazi pojačalo i da bi se dobio što kompaktniji zvuk.
Kad ste sve
to snimili, onda ide miks.
- Opišimo i taj proces ...
- Sad se sve ponovo namešta
pojedinačno, kao da je početak snimanja, kada si nameštao boje,
kakve misliš da bi trebalo da budu za dobre miks. Dakle, u samom
startu snimanja doteruješ boje, a u miksu vršiš finalne
korekcije.
One sada treba da objedine ceo snimak, jer zna se
kako treba da zvuči onaj osnovni zvuk da bi to bilo dobro za signal
za traku, da tehnički zadovolji uslove. Sad se vrši korekcija boje
i svega ostalog, reverb se daje i sve što treba da bi to bilo u
funkciji snimka.
To je sad stvar producenta, odnosno vođe snimanja
na čemu će insistirati.
Svaki taj signal tretira se kao da je
početak snimanja i vrše se korekcije u smislu ispravljanja, a i u
smislu objedinjavanja za celokupan snimak.
Kad se sve to sredi i
dotera svaki signal pojedinačno, onda se on kompletno prebacuje na
dvokanalnu traku i dvokanalna traka je ta koja ide u rezačnicu.
Od
nje se pravi i ploča i kaseta.
Limiteri, gejtovi, harmonajzeri, flendžeri...
- U ovoj rubrici često je bilo reći o
efektima. Međutim, nismo govorili o redosledu njihovog korišćenja
...
- Efekti, svaki za sebe, su vrlo
specifični i svaki za sebe ima neku osnovnu funkciju. Postoje sprave
koje služe za proces usnimavanja i koriste se kao olakšice za
snimanje. To su kompresori, limiteri, kipeksi, nojsgejtovi....
Njih
koristiš da bi imao što korektniji signal na traci, jer je veoma
važno kod usnimavanja na magnetofonu da
dovedeš što korektnije signal na traku. Znači, osim toga što mora
da zadovolji muzičke i producentske norme, on mora da zadovolji, pre
svega, tehničke norme, da bude kvalitetan na traci, da bi moglo
posle da se uradi sve što treba.
A postoje sad druge sprave koje
vrše neke korekcije u boji i obliku. To su, recimo, flendžer,
harmonajzer, digital dilej, koji sad taj signal oplemenjuje u
muzičkom, ne znam kako bih rekao to ... u producentskom smislu.
Oni
mu menjaju i oblik i boju, ali kad imaš kvalitetan snimak, onda je
sve to mnogo lakše. Po nahođenju producenta, snimatelja ili same
grupe koja radi, koriste se sve te sprave za korekciju samog oblika
zvuka. Njih ima jako puno različitih vrsta.
- Šta od svega toga poseduje ovaj
studio?
- Tehnika je ista kao i u ostalim
studijima koje je opremao Radio-Beograd. To su studiji Radio-Beograda,
Produkcije gramofonskih ploča, TV Beograd, RTV Novi Sad, RTV
Priština i RTV Skoplje.
To je MCI-mikseta i MCI-magnetofoni. Monitori
su JBL, a imamo i lokvud-kutije sa tanoi-zvučnicima. Imamo i dolbi
24-kanalni i ovu dodatnu opremu koju moderna shvatanja snimanja
zahtevaju.
Dakle, tu su i limiteri, gejtovi, harmonajzeri, flendžeri,
digitalni reverb, normalni reverb ... (leksikon je digitalni, a imamo
i AMT-ploču), znači praktično sve što postoji po ovim studijima u
svetu.
- Rekao si da su digitalni reverbi
najaktuelnija i najnovija roba na tržištu. Hajde da kažemo par
reči o njima.
- U toj klasi ima ih nekoliko
najboljih. Recimo, leksikon, kantek, AMS, jamaha i, svakako, soni,
koga nema kod nas, osim jednog na Televiziji, kako sam čuo. Na
primer kantek, koji zovu i "ran-simulator".
On baš simulira
prostor, a leksikon je nazvan digitalni reverb jer on simulira
reverberaciju, znači ne samo prostor nego i dešavanje u njemu. Sad
postoje parametri koji se na njemu menjaju i on ima nekoliko svojih
osnovnih programa.
Ovaj model 224, koji mi imamo, sadrži šest
fiksnih programa, koje je fabrika dala. To su, recimo, mala soba,
velika soba, eho-ploča, perkašn-ploča, izrada kao ova AMT, onda još
jedna velika soba, gde ti oni preporučuju to kao njihove boje.
Sad,
u okviru tih boja možeš da menjaš parametre, u stvari da menjaš
vreme reverberacije u bas-opsegu i mid-opsegu. Njegova prednost u
odnosu na ostale eho-mašine je u tome što one ne rade u kompletnom
frekventnom opsegu do dvadeset hiljada herca, nego su ograničene
svojim digitalnim mogućnostima.
Sad određuješ prvo parametre za
bas, pa za visoke. Onda postoji i kros-over, koji će da razdvoji gde
će da bude prekid između basa i visokih. Zatim postoji trebl
dikej, koji reguliše kakav će na visokima da bude odjek ...
- I sam studijski prostor daje izvesnu
reverberaciju ...
- Naš studio je "ogluvljen",
jer je izvršena akustička obrada, ali ne skroz, već je proračunato
po potrebi. Ovi novi rok-studiji traže potpuno "ogluvljenje",
s tim što sad ima novi trend, pa se, na primer, za bubnjeve traži
prostor...
Naš studio je širokonamenski, jer je predviđen za sve
vrste snimanja praktično. Zato imamo i boksove i veliku salu, zatim
dve "gluve" sobe, jedan boks sa staklom. Ima i ovih
paravana, pa se tako sve separiše, odvaja sekcija od sekcije.
- Na kraju, reci nam o sebi. Kako si
došao do toga da snimaš muziku?
- Ja sam prvo radio u Radio-Beogradu na
emitovanju, pa sam posle toga prešao na snimanje. Najpre u govorna
studija, pa sam tamo snimao u dramskim. Dakle, prošao sam sve što
se moglo proći od govornih i konačno došao na muziku. Ovim se
bavim već deset godina.
- Koja ti je ploča za to vreme bila
najdraža?
- Sve su mi drage. Ipak, možda mi je
najdraži rad sa grupom "Leb i sol". Njima sam sve radio
dok su bili u PGP-u. To su jako simpatični i dragi ljudi. Sem toga,
odlično sviraju i snimaju.
Razgovarao: Miroslav Živanović, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1985.)