Još uvek se ne zna gde prestaje pravo čoveka da ubija i lovi, a gde počinje pravo životinje da živi. Još nismo te zakone utvrdili. Doduše, životinje imaju svoj dan, to je 4. oktobar, Svetski dan životinja, ali to niko ne poštuje, kao što se ne poštuje ni Dan zaštite čovekovih prava! Ne priznaju se ni osnovna prava ljudi, a kamoli životinja
• Druže Laloviću, slažete li se sa
ocenom naše štampe i zvaničnih kritika da je "Poslednja oaza"
vaše životno delo?
- Ukoliko bih se složio sa takvom
ocenom, to bi značilo da od ovoga što sam sada napravio ne mogu
uraditi ništa bolje. A ja to ne bih hteo da prihvatim. To je kao kad
čovek dobije nogu, kad mu kažu: "Idi u penziju!"
A ja
osećam da ni u ovom filmu nisam rekao sve ono što mogu, ostalo je
još toga nedorečenog.
Ali kad kažu da je "Oaza" moje
životno delo, misle na ono ispred, na dosadašnje kraće filmove
koje sam radio iz miljea "Poslednje oaze", jer ja tamo
boravim već nekih šesnaest godina. Ali, ja se nadam da ću još
uraditi i nešto bolje.
• Činjenica je da je "Poslednja
oaza" prvi jugoslovenski dugometražni dokumentarni film o
životinjama koji se prikazivao u bloskopima. Već to govori da je
bilo pravo iskušenje odlučiti se na jedan ovakav poduhvat. Pa, kako
ste se vi uopšte usudili da krenete sa tim projektom?
- Vidite, ja odlazim već 17-18 godina
u tu Oazu, počev od 1964, kad sam snimao jednu seriju za "Jelen".
Godinama sam tu snimao pojedinačno, parcijalno, kratke filmove o
životinjama, filmove sa metaforom, a onda sam uvideo da to mogu da na
neki način ujedinim, stvorim jednu snažniju
celinu.
Uostalom, sve te životinje i žive u jednom biotoku, u
jednoj biocenozi, zajednici. Hteo sam da se na neki način odužim
mojim glumcima za sve prethodne filmove.
Ali, to je u drugom planu.
Nešto više od toga što me je povuklo je taj svet koji nestaje.
Želeo sam da dam neki svoj apel da se konačno pomogne tom svetu da
se sačuva. Jer, čini mi se da je to danas potrebno možda više
nego ikada.
• Snimanje ovakvih filmova bez sumnje
zahteva i veliku ljubav prema životinjama i prirodi uopšte.
- Pa, ja sam to vremenom razvio kod
mene, sigurno, ali bez neke poze mogu reći i to - da sam ranije radio
neke filmove možda o keramici, u fabrici gde se ona
proizvodi, gde se sa njom radi, ja bih sada i te filmove verovatno
dobro radio.
Jednostavno, nastojao bih da tu uložim sebe, da tako
usmerim nekakve svoje stvaralačke napore.
A eto, ja sam 1964. godine
krenuo, tim svojim redosledom, da snimam jednu seriju filmova o
prirodi, pa je tada potencirana i počela da se kod mene razvija ta
potajna ljubav prema životinjama.
Jednostavno, brzo sam otkrio da je
one i zaslužuju - što sam taj svet više upoznavao, to sam ga više
i voleo. Zato je poslednji film i moj apel, ali ne samo moj već i
moje ekipe "Centar filma" i Televizije koje su se
objedinile u pripremanju filma, da pokušamo otrezniti svet, da
životinje imaju pravo na život, i da je na nama da ih pustimo da ga
žive.
Dostojanstveno, jer one to i zaslužuju.
Hoćemo li ostati sami?
• Sve je manje nedirnute prirode,
iskonskih oaza koje prirodu čine prirodom ...
- Na žalost, tako je. Od postanka
sveta do danas, to nisu moji već zvanični podaci, čak 99 odsto
životinjskih vrsti je nestalo, istrebljeno je. To je zaista tragičan
podatak, u isto vreme i alarmantan.
I šta se
sada čini? Ostao je taj jedan procenat i on
je stalno na meti! Nije li to čist apsurd?
Ako se u dvadeset
sledećih godina koje su pred nama nešto ne preduzme, i to odlučno,
desiće se ono kao na kraju mog filma, što govorim kao opomenu, da
ostanemo sami, da čovek ostane sam na ovom svetu!
• To me podseća na jednu poruku sa
Radija da je čovek jedino živo biće koje ume da se smeje, i jedina
vrsta sposobna da uništi život u prirodi.
- Da, to je tačno, i tragedija je što
čovek to radi istovremeno: smeje se i polako uništava taj život u
prirodi.
Jedino što možda i nas mogu da unište pacovi i bubašvabe.
U svakom slučaju, ja sam i nastojao da dam nekakvu futurističku
poruku, sada sve manje futurističku, da čovek za zaista kratko
vreme može da ostane potpuno sam na ovom svetu. Zato je moj apel -
pustimo ih da žive, ne dozvolimo da nestanu!
• Zaslužuje li uopšte naša
civilizacija ovolike žrtve, jer istrebljivanje životinja ni u kom
slučaju nije mala žrtva?
- Ne, jasno je da ne zaslužuje. Mi
znamo da su Amerikanci od Arizone pa sve do onih pustinja prisvajali
prirodu, ali na neprirodan način. Čovek je gledao da tim surovim
istrebljenjem ostvari neku korist, prividnu korist.
Isti ti
Amerikanci stostruko taj novac vraćaju nazad da bi ponovo oživeli
prirodu, ali to mnogo košta, a i nemoguće je.
Kod nas to još uvek
može da se zaustavi, još uvek nismo došli do tako kritične faze.
Ali ja gledam kako to ide ... Mi ih istrebljujemo kao što su belci
istrebljivali indijance, i nudimo kao jedinu alternativu rezervate.
Pravo jačega! U stvari, zakon jačega!
Mada, ima sada tih pokušaja
u svetu, pokušaja da se isprave greške, recimo stranka Zelenih u
Nemačkoj.
Međutim, to se ne sprovodi dovoljno brzo, previše se
okleva, kalkuliše na štetu prirode.
A šta smo pa mi, da li neka
nepriroda, nešto što je palo s neba, možda?! Čovek je nekada
ubijao životinje da bi jeo meso, da bi se prehranio, preživeo, da
bi opstao, jer svi se, uostalom, u živom
svetu za to bore.
Ali, danas čovek ubija iz zadovoljstva. On će
ubiti jednog jelena, jednog veličanstvenog, slobodnog, prirodnog
stvora samo zato da bi osvojio nekakve trofeje! To je zaista tužna
poenta. Uništiti jedan život, ŽIVOT, zbog nekakvih mrtvih trofeja,
da bi se mogli pohvaliti pred drugima kako smo ih osvojili ...
Nije
li i to jedan oblik našeg lažnog morala?
Glumci koji ne glume
• Kako ste se osećali gledajući
sada već antologijska "Ta divna stvorenja" Džejmija Jusa?
Verovatno ste osećali da i sami možete napraviti nešto slično i
isto tako dobro?
- Gledao sam taj film tačno osam puta!
Neki su čak počeli i da me zezaju, kao, ja više i ne izlazim iz
bioskopa, samo taj film gledam!
Vidite, bioskopski film je vrlo teško
napraviti, naročito film koji će biti i gledan. Baš zato i mogu
reći da je Jus napravio vanredno dobar film, nešto najbolje što je
dosad napravljeno u tom fahu.
I trebaće da prođe još dugo vremena
pa da neko napravi nešto bolje od toga. Ja sam već od početka tu
bio hendikepiran, nisam imao tih egzotičnih životinja kojih u
Južnoj Africi ima u izobilju, lavova, tigrova, nosoroga, aždaja.
Ali, imao sam ovo naše što isto tako ima svoje intime, svojih
tajni. Na žalost, naša deca i naši ljudi više znaju o lavu,
tigru, slonu, nego o životinjama karakterističnim za naše
podneblje, o njihovim tajnama.
• Ne čini li Vam se da je Jus ipak
insistirao pre svega na atraktivnosti i dopadljivosti? Vi se više
zalažete za autentičnost.
- To insistiranje Jusa na atraktivnosti
je evidentno, on se čak i ulagivao publici, ali je, svejedno,
napravio sjajan film. I pre svega autentično-dokumentarni, jer vi ne
možete životinje učiti kako da se ponašaju pred kamerama, šta da
rade.
To nisam ni ja mogao.
Ali, postoje tu konstrukcije. Recimo,
scene pijanih majmuna, slonova, medveda... To svi znaju da je čovek
te životinje nakokao injekcijama, opio ih, prosuo jabuke itd.
Važno
je kako to ukomponovati, šta je ispred, šta iza, koje su scene!
Važno je i kako je to snimljeno, kako prokomentarisano. A vidite,
sve to što je Jus prikazao u svom filmu, dešava se tamo svake
godine.
Ali, da bi to snimio on je morao da luta i sve to traži bar
nekih dvadeset godina. A to je mnogo.
I on je uradio nešto drugo, to
je iscenirao i zatim ukonponovao u celinu.
Ali, on je zauzeo
dokumentaristički stav, samim tim što njegovi glumci ne mogu da
glume, nikakve instrukcije za njih ne vrede, one zapravo nesvesno
glume. Dakle, tu reditelj ne može da kaže glumcima šta da rade,
ali može zauzeti stav.
Kad to kažem, mislim na to da ja mogu da
odlučim da napravim reportažu i jednostavno kamerom beležim,
registrujem sva ta dešavanja u prirodi.
Ali, ja nastojim nešto
drugo, da zauzmem ugao, da napravim scene, ne samo da ih registrujem
već i sam, na neki način, učestvujem u njima. Vidite, i to je
dokumentarno. I reportaža, a i ovo. Ali, razlike su evidentne.
• S obzirom na to, mislim da možemo
reći da je "Poslednja oaza" nešto više od običnog
dokumentarnog filma.
- Vidite, ja bih se još malo zadržao
na Jusu. On snima dokumentarne filmove, ali on ima dresere,
ukrotitelje, i svi su oni podjednako zaslužni za uspeh filma.
Publika koja gleda film iz jedanaestog ili sedamnaestog reda to ne
zna. Ona gleda samo ono što je na platnu, i to je jako važno, jer
je film ipak jedna iluzija.
Ali se u ovakvim filmovima ipak pokazuje
pre svega ono što se dešava. To što se ponekad ide na
atraktivnost je sasvim razumljjvo, jer se radi o filmovima namenjenim
širem auditorijumu, a ne strogo naučnim krugovima. A gledaočeva se
pažnja mora održati.
U tome je i sličnost između igranog i
dokumentarnog filma. Kao i u tome što oba mogu biti umetnički, ali
i loši. A sećate se da je i Gete jednom rekao, kako se čini da se
priroda i umetnost isključuju, a u stvari, one se sastaju brže nego
što mislimo.
Problem je u nitima
• U svakom slučaju, serije i filmovi
inspirisani životom prirode sve su gledaniji. Pomenimo samo "Život
na zemlji", "Opstanak", ili možda Kustoov i Malov
poetični "Svet tišina", već prozvana "Ta divna
stvorenja", itd.
Otkud ekspanzija popularnosti ovih filmova?
- Čovek još uvek nije izgubio tu nit
koja ga povezuje sa prirodom. Na kraju, on je i potekao od prirode.
Samo je izgleda to vremenom zaboravio, valjda u ovoj sveprisutnoj i
uništavajućoj žurbi za uspehom, novcem.
Te niti treba obnoviti,
osnažiti ih, probuditi prirodu u čoveku i čoveka u prirodi. Ali ne
na filozofski način, jer takvi pokušaji su do sada ispali
neuspešni, već onako kako je to pristupačno čoveku.
Ja sam dosad
pravio i druge filmove, metaforičke. Recimo o onom malom i upornom
Balegaru koji strpljivo kotrlja svoj "kamen" na vrh uspona
poput večitog Sizifa, ili o hrčku-lopovu, što se prenosno može
primeniti i na mnoge ljude koje znamo.
Ali, to publika ne trpi mnogo.
Već posle 15-20 minuta počeće da škripe stolice, da se gledaoci
vrte i gledaju na satove.
Tu treba napraviti film koji će
zaintrigirati, a ako uspete i reći ono što ste želeli da kažete,
za čim ste osećali potrebu, onda ste već majstor.
Ne treba
zaboraviti da publika ima averziju prema dokumentarnom filmu. Stoga
se sve češće ide na gaf, na geg ...
• Možemo li u to ubrajati i sekvence
ljubavi kod životinja u vašem filmu?
- Pa, recimo to. Pogledajte koliko ima
samo neobičnih, krajnje čudnih ljubavi u živom svetu.
Recimo ona
užasavajuća scena parenja bogomoljki. Mužjak je tu unapred osuđen
na smrt, jer ga ženka odmah nakon parenja proždire. Ipak, njegova
je ljubav tu jača od smrti i vrsta se produžuje.
Ili ljubav pauka
koja je isto tako čudna i neretko kobna po mužjaka prema kome
ženka ima veliki apetit. Pa onda parenje kod ježeva ...
Vidite, čak
ni biolozi, diplomirani biolozi, ne znaju kako to ježevi rade.
Pitao sam neke od njih, i oni kažu:
"Pa valjda ježinica legne
na leđa..."!
To nije ništa konkretnije od onog vica: Je l'
znate kako ježevi vode ljubav... ?
• Odgovor glasi: Oprezno, vrlo
oprezno!
- Da, baš tako! Vidite da znate. U
literaturi nema toga, ali ja sam to gledao. Možda se to i zna, ali
se bez sumnje vrlo retko može videti.
Ili, recimo, ono kad jelenu
opadaju rogovi. Mene je pet-šest jelena zeznulo sa tim rogovima, dok
nisam snimio onu pravu scenu.
A mnogi ljudi sve do ovog filma nisu
znali da jelenima svake godine opadaju rogovi.
Ili kako oni zapravo
umiru? Veoma ih je teško pratiti kad se osamljuju od ostalih iz svog
krda, da tako sami uginu. A to su vrlo jezive scene.
Da bih to snimio
morao sam da pratim mnogo jelena i taman kad bih pomislio da ću
uspeti da to snimim ispostavljalo bi se da je to pogrešan jelen koji
će sigurno još poživeti...
• Vaše slikanje prirode ne
ograničava se samo na pukom prezentiranju, već nastoji i da
otkriva. A Heraklit je jednom rekao da priroda voli da se okruži
tajnama. Tu, dakle, leži izvestan doprinos nauci.
- Ne bih nikada ni išao na nešto
bizarno, na geg, na štos, da me nešto ne privlači. Priroda ima
neke zakone, neku etiku ponašanja ...
Recimo one dve ptice, kad
mužjak žrtvuje svoj život zbog ljubavi prema maloj beloj čaplji,
i na kraju tu ljubav tragično plaća glavom, uginuvši tamo na obodu
bare.
Kad je celo jato belih čaplji krenulo u selidbu, on je ostao
sa povređenom ženkom, jedini... i nije uspeo izdržati hladan
februar, inače najteži mesec za stanovnike oaze.
Ja tu istinitu
priču sigurno ne bih preneo na traku da ona ne asocira i na nešto u
našem svetu, u ovom slučaju nešto veoma lepo.
Nama mnogo toga što
poseduju životinje nedostaje, imali smo to pa smo izgubili.
Ja udaram baš na to,
nikad ne bih pričao o hrčku i pauku ako ne bih nešto govorio o
nama. To su zapravo odrazi u kojima se prepoznaje čovek, porok i zlo
(pauci ili balegari, prim. aut. teksta), ratovi i uništenja (mravi,
isto).
Ako se tu dokačim i nauke, to je već drugo.
Mada čiste
filmove o prirodi još uvek najbolje radi vrsni poznavalac Branko
Marjanović od koga smo se svi učili. On to radi na najpošteniji,
na divan način.
Ali, mene to nikad ne bi zanimalo, da se konkretno
kaže - ovo je hrčak, ovo je pčela, ovo je kameleon, ovo je
balegar, a da se ne govori o nama.
Možda to izgleda malo
megalomanski, ezopovski, ali to je ono što mene privlači. Jer, ako
naš svet ne može da nešto nauči od ovog koji ima očuvanu etiku
ponašanja, zašto bih mu o tom drugom svetu uopšte i govorio.
• Recite mi, koja je to osobina
životinja koja, po vama, čoveku najviše nedostaje.
- Celokupna etika ponašanja, zakoni
koji su nekad i kod nas postojali, ali su izgubljeni ili
modifikovani.
U ovom svetu to je još uvek ostalo čisto, premda ne
uvek, jer se i tu menjaju neke stvari, ali to je nužda i zakon koje
čovek nameće. Trebalo bi se ugledati, da se ponovo podsetimo na ono
što smo znali, a sigurno smo znali, čovek je kao najbolja životinja
to morao da zna ali se odvikao od toga.
Razgovarao: Slavoljub Marković, obrada: Yugopapir (Zum reporter, april 1984.)
Napomena: Ovo nije kompletan intervju, jer u pronađenom primerku Reportera (broj 894) nedostaju neke stranice...