Mnogo je sličan meni. Nije osobenjak, voli da pika fudbal, ne znam mu prezime, što nije ni bitno. Razlikujemo se po tome što je njemu na ovih plus 16 stepeni celzijusa vruće, a meni hladnjikavo
Posle jubilarnog 15. susreta prijateljstva "Radost Evrope"... U beogradskoj palati sportova "Pionir" pre desetak dana, udružili su svoje snage mališani iz 14 zemalja, približno toliko jezika i uzrasta, ali sa jednim ciljem: radovati se do iznemoglosti!
Ali, kad na jednom mestu sretneš hiljadu radosne dece ne veruj da si pronašao svoje mesto pod suncem!
*****
Samo detinjstvo ima dobar razlog što postoji! Sve ostalo su puke formalnosti! Bežati od njega, postajati veliki, znači biti luđi, gluplji, bezobzirniji i nepotrebniji - i sve dalje od radosti.
Živiš - a ne umeš to da pokažeš. Ni jednom, makar i najmanjom, vragolijom!
Treba ih gledati i učiti od njih! Deca znaju kako se istinski živi.
I onda kada se u njihovoj sredini dešavaju ozbiljne stvari kao što je njihov samit na zajedničkoj priredbi koju su odrasli verovatno sasvim slučajno, lepo nazvali Radost Evrope.
Vriska, cika, jeka i dernjava!
Prevrću se po parketu, gurkaju; pola dvorane navija za plavokose Norvežanke.
Norve!!! Norve!!! Nor-veeeee!!!!
Kakva je to bila gužva?
Kad parket provri, kad ga ustalasaju razigrana deca, onda dani postaju kratki, noći nepotrebne a generalne probe suvišne.
Deca se ne takmiče! Umesto centralne priredbe trebalo bi preko ekrana prenositi generalnu probu. Jer tada je sve lepše i zanimljivije.
Razgovaramo sa učenicima Osnovne škole "Radoje Domanović" iz Novog Beograda. Oni su dočekali Fince.
Jedan pita, svi odgovaraju.
Pred nama je vragolan, Aca Đelić. Do njega njegov gost Jarko iz Finske.
Jarko koga mali Jugosloveni zovu Darko, Italijani - Jarkoni, Grci - Jarkus a Austrijanci, najverovatnije - Jahr!
Jarko-Darko, naravno, ćuti.
- Ko da je iz Finske - kažu naši, dok ruše Jarka-Darka na pod.
- O kej, bojs - kaže Jarko-Darko u vestern stilu i hvata najbližeg do sebe...
Možemo i bez čokolade
Aleksandar Đelić, učenik osmog razreda odgovarao je na naša pitanja. Bio je to njegov prvi intervju.
KOD TEBE U GOSTIMA JE FINAC JARKO. KO JE ON?
- Mnogo je sličan meni. Nije osobenjak, voli da pika fudbal, ne znam mu prezime, što nije ni bitno. Razlikujemo se po tome što je njemu na ovih plus 16 stepeni celzijusa vruće, a meni hladnjikavo.
KAKO SE SPORAZUMEVAJU DECA IZ EVROPE?
- Nogama i rukama ako ne znaju jedan zajednički jezik. Uglavnom nema nejasnih i nerazjašnjenih stvari.
ŠTA MISLIŠ, TUKU LI MNOGO DECU?
- Slušam veoma često i o takvim stvarima. To je divljaštvo. Onaj ko tuče decu neće nikada biti čovek. Postoji jedna užasno gadna situacija. To je onda kada su roditelji nesložni: o svom detetu imaju različita shvatanja i o vaspitanju deteta imaju različite poglede.
KAKO ŽIVE NAPUŠTENA DECA?
- To je gadno! Moja majka je od šeste godine ostala siroče. Pričala mi je kako se oseća dete bez roditelja.
SVET JE POGODILA KRIZA?
- Ne treba kukati. Kad smo kod te krize i nestašice, moram reći ono što ne razumem. Piju kafu a ona ih truje? Mi deca, na primer, možemo i bez čokolade. Nema je, i gotovo! Možda bi gunđali da nestane koka-kole ali bi i to brzo preboleli.
ZAŠTO JARKA ZOVEŠ DARKO?
- Zato što je moj drug i kad mu dam naše ime dođe mi najbliži. Kad ja odem u Finsku voleo bih da me zovu onako kako je njima najlakše. Imena nisu važna. Važno je da znaš šta hoćeš. A ja hoću da Jarko stvarno upozna nas Jugoslovene. Ne sa atlasa ili nekog udžbenika!
Tekst: V. N, obrada: Yugopapir (Praktična žena, novembar 1983.)